Едиција АНАГРАМ

 

О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014).

О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које занимају теме којима се Срдић овде бави. С друге стране, привући ће оне читаоце које наш аутор занима као приповедач и романописац, захваљујући томе што пружа особене увиде у његов интелектуални и уметнички хабитус. (Иван Радосављевић)

 

О писцу – Драган Јовановић Данилов рођен је 1960. године у Пожеги. Аутор је следећих књига: поезија – Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Пантокр(е)атор (1997), Глава харфе (с Дивном Вуксановић, 1998), Алкохоли с југа (1999), Концерт за никог (2001), Хомер предграђа (2003), Гнездо над понором (2005), Мемоари песка (2008), Моја тачна привиђења (2010), Кад невине душе одлазе (2011), Вино с вулкана (2012) и Симетрија вртлога (2014); романи – Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају света (1998), Отац ледених брда (2009) и Таласи београдског мора (2013); књига аутопоетичких есеја – Срце океана (1999). Добитник је књижевних награда: „Бранкове награде“, „Змајеве награде“, награде „Васко Попа“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, „Оскар Давичо“, награде Српске академије наука и уметности из фонда „Бранко Ћопић“, „Просветине“, „Стеван Пешић“, „Ристо Ратковић“, „Јефимијин вез“, „Песма над песмама“ „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“, награде „Димитрије Митриновић“, „Лаза Костић“ „Дисове награде“ за целокупно песничко дело. Добитник је међународних књижевних награда „Pro creation“ и „Велика базјашка повеља“. Живи у Пожеги и Београду.

О књизи – У противуречној жељи за остваривањем стваралачког идеала недоречености и нејасности, показаће се у којој су мери у овом песништву још увек делатни и малармеовско-миљковићевски поетички захтеви за одлагањем и сугестијом значења, а не кристалном јасноћом. Захтеви једне типично симболистичке поетике на који се сада реверзибилно калеме и додатно захтеви за оживљавање и афирмацију поетике челичног романтизма у којој оживљују понеки типично романтичарски стваралачки идеали, мотиви, клишеи и говорне фигуре. А баш то стално динамичко стваралачко укрштање емпиријског и метафизичког, стварносног и сентименталног, наученог и домаштаног, чулног и спиритуалног, даје овом поетском говору значењску пунину и велику симболичку и асоцијативну протежност. (Милета Аћимовић Ивков)

 

О писцу – Небојша Васовић је рођен у Краљеву, живи у Торонту (Канада). На Филолошком факултету у Београду дипломирао је на Групи за југословенску књижевност са општом 1978. године. Магистрирао на Новом калифорнијском колеџу у Сан Франциску са темом „Епиграмска поезија Д. Х. Лоренса“ (програм: Poetics), 1992. Аутор је следећих књига: поезија – Струна/Сутон (Просвета, Београд, 1983), Со лично (Видици, Београд, 1986), Бразил (Матица српска, Нови Сад, 1986), Песме за децу и калуђере (Матица српска, Нови Сад, 1989), Пердидо (КЗНС, Нови Сад, 1991), Гонг у житу (Матица српска, Нови Сад, 1991), Музика роба (Нолит, Београд, 1992), Талмуд и ја (БИГЗ, Београд, 1992), Седам чунова (БИГЗ, Београд, 1995), Посечене су шуме (Народна књига, Београд, 2003), Ни љубави ни хлеба (Повеља, Краљево, 2006), Изабране песме (Повеља, Краљево, 2011) и Нека, хвала (КЦНС, Нови Сад, 2014); есеј, критика, дневници – Поезија као изванумиште (Рад, Београд, 1983), Против Кундере (Браничево, Пожаревац, 2003), Лажни цар Шћепан Киш (Народна књига, Београд, 2004, 2005), Дневник I (Народна књига, Београд, 2004) и Зар опет о Кишу (Конрас, Београд, 2013).

О аутору – Зоран М. Бундало (1947, Сарајево), образовање је стицао у Ваљеву, Земуну и на Архитектонском факултету у Београду. Добитник је „Бранкове награде“ за 1974. годину. Протомајстор је Храма Св. Арханђела Михаила у Јабучју. Живи и ради у Земуну. Објављене књиге: В. Х. Одн, Песме (избор и превод, у сарадњи са С. Митровићем, 1972), Лив (1974), Последњи силазак (1983), На ставама светла и таме (1995), Са вршка усана (2000), Трактат о сенци (2000), Вук Крњевић, Запретани храм (избор и предговор, 2005), Свеопшта земља (2007), Вистан Хју Одн, Испод Сиријуса (избор, превод и предговор, 2012) и Ситнине (2014).

О књизи – Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазнање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке импулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. (Taња Крагујевић)

 

О писцу – Марјан Чакаревић (1978, Чачак), дипломирао је и завршио мастер студије из српске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Објављене књиге поезије: Параград (1999), Систем (2011) и Језик (2014). Пише и књижевну критику и есејистику. Објављује у домаћим и регионалним часописима. Живи у Београду.

О књизи – Чакаревићев Поетски говор је специфично отеловљење универзалног језика, „нешто“ између Знаковног система и Говора. Текстура (као производ поетског „обраћања“) је, заправо, слика истинског стања уметности. А то је стадијум пре коначно одређеног облика нечега. Уједно је то „стање“ после оживљавања и покретања елементарија. Баш као оно стање пред полазак на пут, у праскозорје, облачног јутра, док сви спавају, док на путу и даље нема никога, и док су чула неоптерећена сувишним опажајима, а радозналост је одраз чистог погледа детета. (Жарко Радаковић)

 

 

О писцу – Ибрахим Хаџић (1944, Рожаје), објавио је једанаест збирки песама, као и песничко-графичку мапу (библиофилско издање – Ибрахим Хаџић / Исмет Хаџић), једну књигу прозе, једну књигу о завичајним речима, осам књига о гљивама (две са др Јеленом Вукојевић). Преводи песме с руског језика. Од 1965. живи у Београду.

О књизи – Поезија за Хаџића на првом месту представља покушај да се у чулима доступном свету пронађе неки смисао. Ако тог смисла уопште има. Јер треба обратити пажњу овде на прву реч: песник не тврди, он не може ни себи, нити другима понудити никакву гаранцију да ће тај смисао и наћи; све што може јесте да покушава, и да у језику и језиком предочи сведочанства о тим покушајима. С тим у вези је и утисак опрезности у Хаџићевом лирском говору: она није производ кукавичлука, или одсуства класично схваћеног песничког заноса, већ управо плод животног искуства и мудрости. То што, дакле, субјект ове поезије пажљиво гледа, мирише и ослушкује, што сваки предмет, тему или лирску ситуацију као да опипава и премеће из руке у руку, јесте управо свест о варљивости сопствених чула, али не мање и сопственог искуства, а оно никада и ни у чијем случају није толико да би се свет могао до краја разумети и исцрпети у том разумевању. (Марјан Чакаревић)

 

О писцу – Петар Милорадовић рођен је 1970. године у Горњем Милановцу. Објавио је књиге песама: Средоземља (1997), Порто (2000), Слајдови (2004), Колонија (2007), Последња вечера (2010) и О зеленом камиону и другом (2014). Добитник је „Бранкове награде“ (1998) за најбољу прву књигу. Живи у Горњем Милановцу.

О књизи – Позиција Петра Милорадовића на српској песничкој сцени упоредива је са оном коју како у нашем, тако и у друштвима „остатка света”, имају превозници прехрамбене робе. Они обављају кључну улогу у одржавању национа ситим, али се њиховим учинком по правилу диче друге, сценичније индивидуе, по правилу незаслужено. Попут камионџија, писац ове књиге – сада већ безмало две деценије присутан, аутентичан глас – истовремено се налази „у главном току” (наше књижевности), и ван „светла пажње” (то јест, камионских фарова). (Ненад Јовановић)

 

 

О писцу – Kрста Поповски (1968, Скопљe), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Један од оснивача и главни и одговорни уредник часописа за књижевност и ликовну уметност ЗВОНО, уредник у Књижевној речи, редактор у редакцији књига Службеног листа, уредник у лексикографској редакцији Службеног гласника и уредник у Издавачкој кући Klett. Сада је уредник у БИГЗ-у. Објавио четири књиге поезије: Двогласја (1994), Паганалије (1996), Искушења (1999), Савез (2002) и четири романа: Тата (2008), Еј (2011), Судбине (2012) и Трудови (2014). Осим поезије и прозе, Крста Поповски је аутор две драме: Жестина и Фра Видоје. Ожењен је и има сина Димитрија.

О књизи – Јунак романа Трудови своју животну драму игра на малом простору. Сцена је сведена на душек болничког кревета, где глумац игра жртву и осветника, уметника и малограђанина, револуционара и опортунисту. Суочен је са смрћу, а жели да рађа. Лако је склизнути са овако скучене позорнице. Пасти у површност, постати баналан, расплинути се у тугаљивој сентименталности. Много је ту осетљивих тема – окрњена породица, блудни син који се нећка на путу повратка, рађање нежељеног детета, злоћудна болест, несрећна љубав и срамна издаја. Може да се плаче над судбином човечанства; могу и да се призивају стара добра времена. Писац, срећом, остаје усредсређен на кревет. Затеже чаршав, растреса јастук и у постељу полеже савременог човека. Она постаје слика данашњег света, а болница алегорија свемира који се око тог кревета неумитно шири. (Саша Томашевић)

 

О писцу – Ото Хорват (1967, Нови Сад), студирао у Новом Саду, Ерлангену и Берлину. Пише и преводи поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. Објављене књиге поезије: Где нестаје шума (1987. – „Бранкова награда“), Горки листови (1990), Згрушавање (1990), Фотографије (1996), Дозвола за боравак (2002), Путовати у Олмо (2008 – награда „Мирослав Антић”), Изабране & нове песме (2009); роман Сабо је стао (2014). Песме у антологијама (избор): Цртеж који капље (Алманах нове војвођанске поезије, 1988), Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије, 2009). Преводи (књиге): Јанош Пилински, Кратер (1992, награда Друштва књижевника Војводине за превод године), Ото Фењвеши: Анђео хаоса (2009), Ханс Магнус Енценсбергер, Последњи поздрав астронаутима (2010). Живи и ради у Фиренци.

О књизи – Постоји у Хорватовом роману реченица, прецизније, тачка сублимације. Она се налази отприлике на половини текста. То је ова реченица: „Тишина након што се чује вест о смрти.“ То је записано у Хорватовом роману. Тишина након што се чује вест о смрти. Сабо/кројач је стао. Хорватов јунак обрео се у тоталитарној дисфункцији: он стоји, ишчекујући прошлост да дође. Има ту нечега од Бекета. Укопани, упорни Сабо који не посустаје у емфази оплакивања. Хорватов роман, то је роман оплакивања. Опстојавање у „непрекидној менталној ватри“, рекапитулација након што је све прошло, све што је могло да прође. Дакле, раније поменуто ишчекивање је узалуд: ништа што је било неће више бити. Нема повратка, нема ускрснућа. Нема наде и нема ничега. Хорват пише о томе и његово писање је, бар на први поглед, contradictio in adjecto. Не може да се пише о ономе о чему не може да се пише, о неисказивом. (Срђан Срдић)

 

О писцу – Бојан Савић Остојић (1983) досад је објавио следеће књиге: Стварање истине (2003), Тропуће (2010), Стереорама (2013) и Јеретички датив (2014). Оснивач је независних издања Књижуљак и један од уредника електронског часописа за поезију Агон. Преводи са француског. Живи у Београду.

О књизи – нећу одговарати на питања „о чему је есеј?“ – есеју не треба садржај, повод; пре је свим потенцијалним садржајима потребно да буду есејизирани. не постоје „есеји о“. као ни слика, ни есеј није ту да представи, прикаже, одрази, већ да рашчини, декомпонује, пратећи модалитете свог тона, свој распон. ако и о чему говори, есеј говори понајвише о себи (заљубљено). (Бојан Савић Остојић)

 

 

 

О писцу – Петар Матовић рођен је 1978. године. Завршио је студије српске књижевности у Београду. Пише поезију и есеје. Објавио је две збирке песама: Камерни комади (1996) и Кофери Џима Џармуша (2009). Издања на другим језицима: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013. Заступљен је у више антологија, песме су му преведене на пољски, каталонски, немачки, француски и енглески. Добитник је награде Трећег трга за поезију.

О књизи – У збирци Одакле долазе даброви надограђује се, превреднује и (пре)обликује високомодернистичко песничко наслеђе лалићевске и радовићевске провенијенције, уз битно прекрајање њиховог „шињела“ сензибилитетом и поступцима ближим актуелном песничком тренутку. Које то промене у Матовићевом песничком свету доносе Даброви? Путовање чије су станице помно организовани циклуси може да открије како песник поступно проширује хоризонте свог (песничког) искуства и „распакујући кофере“ смелије испитује „углове“ своје субјективности као и однос према (политичкој и друштвеној) стварности. (…) Матовић ненаметљиво динамизује рефлексивни песнички израз, манир важан за наше савремено песништво и уопште за модерну српску лирику, настојећи да остане у ономе што му је иманентно – испитивање конфигурације сопства прегледним песничким изразом – уз свест да сам рад језика и обострано „кривудање“ песничког говора и егзистенцијалног искуства, не обезбеђују увек укрштање тих „путања“ по вољи субјекта. (Горан Коруновић)

 

О писцу – Милош Зубац (1976) је књижевник и музичар из Новог Сада. Предводи музичку дружину Пркос Друмски. Један је од оснивача и актера регионалног кантауторског и песничког колектива Нови Одметници. По његовој збирци песама Поезика, назван је фестивал регионалне ауторске музике у Културном центру Новог Сада. Докторирао је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је песничке књиге Вилиндар (2001), Поезика (2003) и Flor Y Canto (2008). С Данилом Вуксановићем штампао збирку прозаида и цртежа Дуали (2007). Објавио је студије Молитве Десанке Максимовић (2008) и Поетика Душка Трифуновића (2013).

О књизи – Настала као одабир из објављених и необјављених песникових рукописа, ова збирка представља, на известан начин, аутору блиским музичким речником речено – best of избор. Од раних песама прве збирке Вилиндар (1999-2000), сведеног и језгровитог карактера и згуснутог значења, с видљивим утицајима поетике Момчила Настасијевића, Георга Тракла, али и оним савременијим – једног Слободана Тишме (нарочито песме из ране Тишмине фазе, обједињене у збирци Врт као то), преко сјаја и транспарентности наредне збирке Поезика (2001-2002), све до зрелости и евидентне синтетишуће мисли збирке Flor Y Canto (2004-2005). Уколико томе додамо први пут објављене Три скрајнуте песме и нарочито поетску прозу аутентичног звучања и античко-профетског дискурса, Прозаиде (2007), добијамо ванредно убедљиво сведочанство о „сигурности ватре” овог истински песничког духа. (Василије Милновић)

 

О писцу – Драгослав Дедовић (1963, Земун), након студија журналистике у Сарајеву радио је као новинар за различите медије и похађао постдипломске студије социологије културе у Београду. Од 1992. живи у Немачкој, где је магистрирао на интердисциплинарним Европским студијама у Ахену. Тренутно ради као главни уредник Програма на српском РТВ Дојче веле. Oбјавио je песничке књиге: Изађимо у поље (1988), Циркус Европа (1990), Von edlen Mördern und gedungenen Humanisten (О племенитим убицама и најмљеним хуманистима)(1997, двојезично), Kawasaki за Wukmana Dedowitscha (2001), Cafe Суматра (2005), Динарски Буда (2008), За клавир и диџериду (2010, изабране и нове песме) и Gloria mundi (2013). Више пута награђиван, између осталог на „Слову Горчина“ (1988) Годишњом наградом за најбољу књигу Друштва писаца БиХ (2005), „Печатом вароши сремскокарловачке“ (2012) као и стипендијским боравцима немачких књижевних институција. Есеје и аналитичке текстове објављује и на немачком, преводи са немачког и на немачки, а његови књижевни текстови су преведени на више језика. Заступљен је у више антологија босанскохерцеговачког и српског песништва.

О књизи – Неоромантичарске тенденције и штимунг у поезији Драгослава Дедовића можда никада нису биле израженије но у новом одабиру песама, под насловом Усијање. Чежња и меланхолија, страст и свест о смрти, са незаобилазним одјекивањем стихова и кључних речи Црњанскових циклуса „Нове сенке“ и „Стихови улице“, у овој збирци доминирају над Дедовићевим промишљањем живота након рата, егзила, памћења, специфичних хронотопа. Мање наративна, мање дискурзивна, једноставнија по изразу, ова се поезија ипак и даље гради на поларизацијама карактеристичним за Дедовића: ја и ти, мушко и женско, Север и Југ, присуство и одсуство… Песник настоји да пренесе управо то поуздање које обострана жеља доноси мушкарцу и жени, те ишчезавање, бледило свега осталог пред моћи чулности. Тактилни свет влада овом књигом, а њеним језиком метафоре додира. (Соња Веселиновић)

 

О писцу – Дејан Алексић је рођен 1972. године. Књиге песама: Потпуни говор (1995, „Бранкова награда“), Доказивање сенке (1996), Свагдашњи час (2000, Просветина награда, ,,Матићев шал“), Собна митологија (2003), После (2005, ,,Бранко Миљковић“), Довољно (2008, ,,Бранко Ћопић“), Једино ветар (2011, ,,Меша Селимовић“). Књига драма Mea culpa (2011). Добитник је Пекићеве стипендије за 2010. годину. Поред песничких, аутор је петнаест књига за децу које су му донеле бројне награде: ,,Политикин забавник“, ,,,Невен“, награда Змајевих дечјих игара, ,,Доситејево перо“, награда Сајма књига у Београду, награда Радио Београда… Живи у Краљеву и ради као главни и одговорни уредник Издавачке делатности НБ ,,Стефан Првовенчани“. За књигу Бити добио је Змајеву награду (2014).

О књизи – Простор собе, стана, интимни простор, најчешћи је, али не и једини амбијент стихова у Алексићевој новој књизи. Уме песник да закорачи и у шире просторе, у оне идеалне, или у историјску и архајску прошлост, или да се једноставно упути градом, или се подсети морске обале. Било који да је амбијент песме, он је назначен сјајним сликама, средством којим песник, естетизујући исказ, наглашава артифицијелност говора. Дејан Алексић тематизује искуство пролазности, али и ванвремене тренутке свакодневног искуства који му обећавају вечност; он тематизује говор песме саме, и оно што песма може; тематизује исечке интимног и породичног искуства; тематизује значајно и тешко питање тела и телесности. (Саша Радојчић)

 

О писцу – Саша Јеленковић, рођен је 1964. године. Објавио је књиге песама: Непријатна геометрија (1992), Оно што остаје (1993), Херувимске тајне (1994), Краљевска објашњења (1998), Књига о срцу (2002), Елпенорова писма (2003), Елпенорово буђење (2004), Елпенори (2006) и Књига о сумњи (2010). Добитник књижевних награда „Матићев шал“, „Милан Ракић“, „Васко Попа“, „Борислав Пекић“ и „Дисове награде“.

О књизи – Гола молитва као књижевно дело представља необично интересантан спој древног жанра молитве и поеме. Овај песнички поступак обезбедио је да се дело одликује изванредном динамичношћу и једним готово непрекинутим ритмом који се намеће при читању. У потрази за адекватним поступком који би исказао најсложеније религиозно-философске теме, песник се користи наслеђем категорије текста апсурда, разбијајући логику реченице, претачући се из једног лица у друго, у заповедне исказе, а на тренутке употребљава изреке, устаљене обрте, понављања, рефрене, да би затим опет уследиле целине, састављене од само једне речи. То, међутим, максимално истиче вишезначност сваке употребљене речи и динамизује сам исказ. Монолог се претапа у корачницу, корачница у биографски опис у трећем лицу, а овај у усклик који се ненадано отме у неконтролисаним ситуацијама. Иако се чини да на тренутке текст поеме прети да склизне у необуздани говорни ток, то се ниједном не дешава, јер се осећа непрекидна песникова интенција и интервенција да се задржи ритам и одржи равнотежу форме у односу на садржај. (Мирјана Петровић Филиповић)

 

О писцу – Ана Ристовић је рођена 1972. године у Београду. Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је шест збирки поезије: Сновидна вода (1994, „Бранкова награда“), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999, награда „Бранко Миљковић“ и награда Сајма књига у Игалу), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006) и P.S. – Изабране песме (2009, награда ,,Милица Стојадиновић Српкиња”). Добитница је немачке награде за младу европску поезију „Hubert Burda“ (2005), као и „Дисове награде“ за целокупни опус (2013). Песме су јој превођене на енглески, немачки, словачки, македонски, словеначки, пољски, бугарски, шведски, шпански, француски и фински језик и објављене су у више домаћих и страних антологија, као и у бројним домаћим и страним часописима. Песничке књиге су јој преведене на словачки, словеначки и немачки језик. Преводи са словеначког језика. Члан је Српског књижевног друштва, P.E.N. центра Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије и Društva slovenskih pisatelјev. Живи у Београду.

О књизи – У погледу основног поетског тоналитета, темперамента и  тематике, као и кључних стилско-реторичких поступака, Метеорски отпад се отвара ка својеврсном сведочанству или коментару сувремене урбане стварности, чак и неким решењима која су карактеристична за српско песништво ангажовано-критичког усмерења седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Тиме се свакако сугерише један посебан меланхолично-иронијски, али уједно и трезвено-рационалистички поглед на свет, виђен, дакако, женским очима које не узмичу од „баналности бележења свакодневице“ и веристички обликованих ситуација. Напротив, на њима се у овом рукопису готово без изузетка инсистира. Било да је реч о дескриптивном и/или наративном поступку са елементима путописа и есеја, Метеорски отпад провоцира дијалог супротности, агон, сучељавање исказа који својим симболичким прототекстом увек упућују на властито (литерарно, политичко, културолошко, аутобиографско) порекло. (Бојана Стојановић Пантовић)

 

О писцу – Соња Веселиновић је рођена 1981. године у Новом Саду. Запослена је као асистент на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Од 2007. године члан је уредништва часописа за књижевност и теорију „Поља“. Године 2007. победила је на Фестивалу младих песника у Зајечару. Као награда за победу, објављена јој је књига поетске прозе Поема преко (2008). Добитница је стипендије из Фонда „Борислав Пекић” за нацрт лирског романа Кросфејд за 2009. годину. Бави се научним радом, књижевном критиком и преводи са француског језика. Објавила је студију Преводилачка поетика Ивана В. Лалића 2012. године у издању „Академске књиге“.

О књизи – новим књижевним остварењем Соња Веселиновић наставља авантуру започету запаженом Поемом преко. Тим литерарним првенцем она се уписала у поље актуелног књижевног живота као ауторка наклоњена радикалнијим жанровско-формалним решењима. Под означитељем препознатљиве књижевне врсте, она је, у једној од најинтригантнијих дебитантских књига последњих година, оживела изразитију међузависност непредвидивог кретања (ауто)рефлексије и (ре)конфигурисања текстуалности. На том трагу, и у Кросфејду није у првом плану једнообразност жанровских својстaва. Пружајући повода за говор и о кратком лирском роману, и о дужој, атипичној новели, ауторка исписује вишегласни дисперзивно-наративни ток који специфичном организацијом чак подстиче и на удаљавање од питања о профилисању књижевне врсте. Не само особен вид приповедања, већ и тематски слојеви кроз које роне уведени гласови, указују текстуалност Кросфејда као растресито, нехомогено, динамичко поље, лишено линеарног развоја мотива, базирано на ковитлавој кумулацији увида, слика, исказа који изискују стрпљивије читаоце, наклоњене експерименталности. (Горан Коруновић)

О писцу – Фрања Петриновић (1957, Нови Сланкамен), студирао је у Новом Саду на Филозофском факултету. Уређивао је часопис Поља, писао је за новосадски Дневник, а после тога је био уредник у издавачкој кући Stylos. Пише прозу, есеје и критике. До сада је објавио романе Мимезис, мимезис романа (1983, са Ђорђем Писаревим), Ткиво, опсене: повест (1988, 2001), Извештај анђела (1997), Последњи тумач симетрије (2005) и Алмашки кружоци лечених месечара (2011); књигу есеја Пред вратима раја (2002, са Ђорђем Писаревим) и збирку прича Траума – стечајне легенде (2009). Добитник је више књижевних награда – Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године (1997), те награда „Бранко Бајић“ (2002), „Искра културе“ (2006), награда „Лаза Костић“ (2006), „Стеван Пешић“ (2010) и „Карољ Сирмаи“ (2011). Живи у Новом Саду.

О књизи – Петриновићева књига почиње питањима и она до краја остаје књига питања која се бави условима, околностима и могућностима света који је наш свет. Како прозно контекстуализовати динамику кризе? Како ући у природу односа истине? Како доживљавамо живот и шта смо о стању да кажемо о њему? Шта коме припада на точку судбине? Како пронаћи смисао животних епизода? Како приповедати тишину која се спушта над нама? Где је догађај егзистенције? Где су нестали велики циљеви? Докле уопште сежу наше амбиције? Како је живети без посла и без смисла? Како држати живот у својим рукама? Који је удео наше људскости? Како превладати личну ускогрудост? Шта преостаје човеку који је издао срце, а кога је памет преварила? Све су то обесхрабрујућа питања која човек може данас себи да постави. На срећу (или на несрећу), људи на овом свету углавном не знају како проблеми других утичу на њихове животе, а Петриновић под својим приповедачким микроскопом испитује микробе поремећаја и манијачки настоји да испита срж проблема који се односи на опадање и пад свих вредности током раздобља наше транзиције (реч која је, у међувремену, постала смешна и обесмишљена, али још увек добро описује певање заблуда). (Владимир Гвозден)

 

О писцу – Јовица Аћин, рођен 1946. у Зрењанину. Пише песме, кратке приче и есеје, преводи с немачког, француског и енглеског. Објављене књиге прича: Дуге сенке кратких сенки, 1991; Уништити после моје смрти, 1993; Лептиров сановник, 1996; Неземаљске појаве, 1999; Лебдећи објекти, 2002; Ко хоће да воли, мора да умре, 2002; Мали еротски речник српског језика, 2003; Дневник изгнане душе, 2005; Прочитано у твојим очима, 2006; Ушће океана и друге приче, 2011.

О књизи – У Јеванђељу по магарцу може се препознати Аћинова наклоњеност према неким већ стваралачки артикулисаним и доминантним темама из претходних књига прича, попут љубави и смрти, путовања и књижевности. Но, осим ових колико индивидуално поетичких толико и универзалних, присутне су и оне постмодерно специфичне теме, попут изгубљених или апокрифних рукописа, паралелних светова, борхесовских лавирината, зачудних односа између историје и савремености, имагинације и стварности, односно проблем текстуалности света и живота. Разврстана у четири поглавља, књига својим поднасловом наговештава да су то „приче о ситним светим тренуцима“. Но читалац ће убрзо схватити да се „свето“ у Аћиновом речнику не може тако лако одвојити од парадоксалних или ироничних ефеката, те да оно, уколико има везе са религиозном или етичком, још више има са оном естетском и текстуалном димензијом. (Ђорђе Деспић)

О писцу – Ненад Грујичић је рођен 1954. године у Панчеву. Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест и уредник поезије у Гласу омладине, председник Друштва књижевника Војводине и председник Савета Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду. Живи у Новом Саду и ради као директор Бранковог кола у Сремским Карловцима. Објавио је бројне песничке књиге, као и књиге есеја и критика. Добитник је књижевних признања: Бранкова награда Матице српске, Милан Ракић, Вукова награда, Скендер Куленовић, Печат вароши сремскокарловачке, Кондир Косовке девојке, Стражилово, Павле Марковић Адамов, Пјесма над пјесмама, Грб Сремских Карловаца, Лазар Вучковић, Шушњар и Дневникова награда.

О књизи – Смењивање обичног и свемогућег често преводи ову прозу у подручје гротескног, што чини њен посебан квалитет. Због своје повезаности са више стилских фигура, у првом реду са хиперболом, метафором и алегоријом, а у наносима сатире, пародије и ироније – гротеска функционише као вишеслојни феномен. Нанад Грујичић у Причама за романе приказује деформисане односе у стварном свету (што и те како кореспондира са Кајзеровом тезом о „отуђеном свету“ који гротеска изражава) литерарно их заодевајући у рухо карикатуре, фантастике и наглашених контраста, кроз догађаје у исто време и смешне и страшне. Код Ненада Грујичића сусрећемо и гротеску раблеовског типа, изразито повезану са хумором и смехом, који осцилира између бурлеске и сатире, комичног и апсурдног. (Светлана Калезић Радоњић)

 

О писцу – Горан Станковић је рођен 1958. године у Нишу. Од 1989. до 1999. године радио је као главни и одговорни уредник књижевног часописа «Градина» и уредник издања у истоименој издавачкој кући. Од 1999. до 2002. био је директор Нишког културног центра. Од 2002. је уредник и главни уредник у истој установи културе. Пише поезију, прозу, есеје и бави се приређивачким радом. Пише и о Интернету и дигиталној култури. Живи и ради у Нишу. Добитник је Просветине награде за књигу «Terra incognita» (1997), награде Бранко Миљковић за књигу «Четири доба» и за исту књигу исте године добио је Печат вароши Сремскокарловачке.

О књизи – Пригушујући реторику ранијих књига, и настојећи да изнађе прави, упечатљив омјер лирског и рефлексивног говора, Горан Станковић је без сумње досегнуо писмо непретенциозне филозофичности, која опстојава на колебљивој граници пјевања и мишљења, зреле скепсе и непатворене емотивности, рационалног и нагонског. Писмо које заговара ону вјечиту симболистичку, бодлеровску жељу да се оде аnywhеrе but оut оf hеrе, а можда понајприје на неко од пустих острва, „на којима се човек осећа слободно“. (Ален Бешић)

 

О писцу – Александра Ђајић Хорват је рођена 1966. у Сарајеву. Дипломирала је на Филозофском факултету у Сарајеву 1990. , на Одсеку за англистику. У Нови Сад се сели почетком 1991. и од 1993. до 1999. ради као асистент на Одсеку за англистику Филозофаког факултета у Новом Саду. Од 1999. до 2001. живи у Будимпешти и држи курсеве из енглеског језика и антропологије.  Године 2000. похађала је интердисциплинарни Интернационални женски универзитет у Хановеру (Немачка). Завршни рад јој је био кратки поетски филм „The first morning in exile„, који је део сталне изложбе Интернационалног музеја жена у Сан Франциску. Александра је магистрирала 2001. на Одсеку за социјалну антропологију Филозофског факултета у Београду, а докторирала 2005. на Одсеку за историју и цивилизацију на Европском институту у Фиренци. Уз више научних публикација објављивала је песме у Летопису Матице српске, Књижевним новинама, мађарском часопису Nagu Vilag и енглеском Cork lined Room. Александра Ђајић Хорват је преминула 28. новембра 2011. године у Фиренци.

О књизи – Онај ко је Александрину поезију читао гугловски насумично стиче погрешан утисак да се ради о поезији путовања. Песама о промени места, о номадизму, о сеобама заправо је најмање: највише је оних које говоре о хитању кући. Александри је сваки нови ентеријер дом, макар ходала на прстима и изненађивала се мирису мушкатли који обавија собу („Dämmerung„). (Владислава Гордић Петковић)

 

О писцу – Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003) и Катеначо (2011); романе: Благи дани затим Прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009) и Недеља пацова(2010). Аутор је радио-драма: Омча од хартије, посвећене животу и смрти Боре Станковића, Човек без перипетија, посвећене Милану Ракићу, Острво Ускоковић, посвећене Милутину Ускоковићу, Црни глас за белу хартију, посвећене Емануилу Јанковићу и Бранин орфеуум у Зунзариној палати, посвећене Брани Цветковићу. Драме су у продукцији Драмског програма Радио Београда емитоване на радио-таласима Јавног сервиса. Коаутор је и сценарија за дипломски филм Милоша Ајдиновића Мртав чувек штуца. Журићеве приче превођене су и на немачки, пољски, словеначки, француски, португалски, шпански, енглески, мађарски и италијански, на коме је 2003. објављен избор његових прича под насловом Stassera a mezzogiorno (Вечерас у подне, Edizzioni Tagete). Живи у Панчеву, где води многе књижевне програме, афирмишући и најмлађе панчевачке ауторе.
О писцу – Томислав Маринковић (1949) рођен је у Липолисту, код Шапца. Књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1986), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007). Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. и Српског књижевног друштва од 2007. године. Награђен је наградом Бранко Миљковић, за књигу Школа трајања. Песме су му превођене на руски, јапански и шпански језик. Као самостални уметник, живи и ради у Липолисту.

О књизи – Шта би се могло рећи у некаквом, сумарном, погледу на песме Томислава Маринковића штампане у овој књизи. Можда ово: књига слави обичан живот, велича и издваја оне тренутке који пролазе мимо нас, тихо и неприметно учествујући у нашим животима – на онај исти начин на који то чине и оне бучне, наметљиве, ствари које га величају. Обичан живот, дакле, књига је ненаметљивог света затвореног у један концепт тишине толико потребан људима у овом времену и не само на овом простору. Или, још простије, Маринковићеве песме у књизи Обичан живот делују плодотворно, као оно лишће што трепери по антологијама поезије. (Слободан Зубановић)

Књига „Обичан живот“ је добила награду „Васко Попа“ за најбољу песничку књигу објављену у 2011. години.

 

О писцу – Зоран Ђерић (рођен 1960). До сада објавио следеће песничке књиге: Талог (1983), Зглоб (1985), Унутрашња обележја (1990), Сестра (1992), Одушак (Химноде, 1994), Voglio dimenticare tutto (изабране песме, на италијанском језику, Бари 2001), Азбо виде (Азбучне молитве, 2002) и књигу изабраних и нових песама: Наталожено, Нови Сад, 2007. Сачинио избор из пољске емигрантске поезије – Powrót do domu/Повратак кући (2002) и изборе: Васкрс у српској књижевности (2006, 2010) и Божић у српској књижевности (2007). Објавио десетак монографија из области књижевности, позоришне и филмске уметности. Превео више књига са руског и пољског језика (Владимир Набоков, Данил Хармс, Витолд Гомбрович, Кшиштоф Варга…).

О књизи – Фасцинација градовима и њена истовремена иронијска филтрација, признање усуда понављања туђих гласова и мантрична преданост старим поступцима вишегласја, те дуга прозна реченица савијена неколико пута у исто толико стихова – све иде у прилог двострукости као основном поетском моделу Зорана Ђерића, које је у овој збирци резултирало децентном одбраном сопствених поетичких начела, зрелошћу иронијског промишљања и маштовитошћу у хибридизацији исказа. Ако песме и нису убедљив одговор на задатости лирике у изворном смислу, оне дискретно потцртавају њене кључне особине уочене просејавањем Ђерићевог искуственог блата кроз густо сито читаоца српског поетског писма у времену данашњем. Оне су виспрени и суптилни одговор интелектуалца, у исти мах светског путника и читача-монтановца, који баштини (пост)модернистичко поетско искуство претапања слика и догађаја, али који дискретно указује на импресију као кључан датум у аутобиографији, у уметности уопште. (Драгана Белеслијин)

 

О писцу – Владимир Копицл (1949) објавио је књиге поезије: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Клисурине (Народна књига, 2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (Орпхеус, 2002), Смернице (Библиотека „Светозар Марковић“, 2006), Промашаји (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Едиција Повеља, 2008), Совин избор (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2008) као и књиге есеја Механички патак, дигитална патка (Народна књига, 2003) и Призори из невидљивог (Народна књига, 2006). Приредио је и превео неколико зборника и антологија: Тело уметника као субјект и објект уметности (Трибина младих, 1972 -са Аном Раковић), Трип – водич кроз савремену америчку поезију (Народна књига, 1983 – са Владиславом Бајцем), Нови песнички поредак – антологија новије америчке поезије (Октоих, 2001 – са Дубравком Ђурић), Врата панике – тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (Орпхеус, 2005), Миленијумски цитати (Орпхеус, 2005), Техноскептицизам (Орпхеус, 2007) итд.  Добио је Бранкову награду за прву књигу песама (1979), Стеријину награду (1989), Награду ДКВ за књигу године (2003), награду „Стеван Пешић“ (2003), награду ИСТОК-ЗАПАД (2006) и Дисову награду за песнички опус (2008). Превођен, заступљен итд.  Живи у Новом Саду.

О књизи – Ако на њеном почетку говори бајковито преко јунака животињског света, који су пре свега јунаци нашег детињства, при крају књиге снажан дах ничега веје кроз његове сти-хове, откривајући дубљу смисаону потку целине. Зато ова књига јесте песничка књига у првом реду, а тек потом збирка од 27 песама, међу којима неке спадају и у најбоље песме које је Копицл до сада створио и објавио. Нова књига Владимира Копицл је индивидуалистички гест зрелог песника који верује у знање песништва као једино релевантно знање о људском незнању. (Васа Павковић)

 

О писцу – Слободан Тишма је рођен 1946. године у Старој Пазови. Живи у Новом Саду. У младости се бавио писањем поезије, концептуалном уметношћу и рок музиком. Неколико година је живео у Београду. До сада је објавио следеће књиге: „Маринизми“ (поезија), 1995; „Врт као то“ (поезија), 1997; „Blues diary“ (песнички дневник), 2001; „Урвидек“ (приче), 2005; „Пјесме“ (поезија), 2007; ,“Quattro stagioni“ (роман), 2009.  Роман „Бернардијева соба“ је седма књига овог аутора.

О књизи – Бернардијева соба није само роман као догађајност, већ прича која је пронашла и аутора и читаоце, и вози нас и вози у чудесној наизменичности узлазних и силазних лукова на Јадранској магистрали. Испресецаност путања фениксцрвене бубе и тамног мерцедеса, у тамнољубичасто море, у велики хладни Океан. Роман који је кантата распричава се као музика – и на плану доживљаја. Реч је о прозно-поетском меланжу, приповести и рефлексијама, музици и сликама, алхемијским претапањима догађаја, размишљања, боја и облика, намештаја, собе, града и океана. Нарација није линеарна, него испрекидана, музикална, понављајућа, дијалектичка; не путања, него мноштво скретања и сусретања … Нови роман Слободана Тишме појављује се као нетипична проза, као пасивни отпор и резигнација, као ремећење класичне нарације (система у којем живимо) и препуштање алхемији згушњавања доживљаја и догађаја. Слојеви радње су слојеви заноса који жели да буде непрекидна афирмација, дијалектичка афирмација, ,,Да али Не! Не, али Да! Увек Да, али са задршком„. Стога је прича=доживљај овог романа она кућица коју носи сваки/а уметник/ца. Бернардијева соба је свачија властита соба, место субјекта које је титрање празнине између таласа Океана, соба која нас празни од нас самих. (Маја Солар)

 

О писцу – Слободан Зубановић је рођен 16. марта 1947. у Београду. Радио је на пословима уредника за поезију, секретара и оперативног уредника листа „Књижевне новине“ (1982-2001). Био је главни уредник часописа за поезију и теорију поезије „Поезија“ (1996-2002) и главни уредник „Књижевног магазина“, месечника Српског књижевног друштва (2001-2010) , чији је један од оснивача 2000. године. Примљен је у Удружење књижевника Србије 1976., члан је Српског књижевног друштва од 2001. године, и Српског PEN центра. Добитник је „Змајеве награде“ (2009), награде „Десанка Максимовић“ за песничко дело и допринос српској поезији (2007), „Дисове награде“, за све-укупно песничко дело (2005), као и награда за поезију „Васко Попа“ (1998), „Милан Ракић“ (1986), „Исидора Секулић“ (1983), „Нолитове награде“ (1995), и посебног признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије (2010). Песме Слободана Зубановића превођене су на енглески, руски, француски, италијански, пољски, румунски, белоруски, кинески, шведски, словеначки и македонски језик, а о његовој поезији издато је неколико зборника.

О књизи – У овој књизи реч је о песниковом избору песама које је писао и које је написао давно, после, и умало сад, имагинирајући или походећи Срем свог детињства и Срем свог зрелог доба као неогледалски изоштрену слику природе, младости, бруталне пуноће света и свега што ту слику замагљује, потире, своди на трошну коначност која се кроз ово писање и отклања и све јасније помаља. Реч је ту и о песниковом примерно дисциплинованом настојању да то и такво поетско штиво надогради, колико и подрије, двоструко испита, опипа, умало аналошки писаним прозним записима истоврсног, топографски сремачког утемељења, у којима се стичу логике раздешених локалних хроника, ревитализацијски опити на телу историјских записа, преспајања и копулирања комшијско-салашарских усмених завештања с говором пресног документа. У којима се спајају путопис и опис, жељено и доживљено, написано и преписано, све у истом тематско-енергетском пољу и тону недвосмислено пречанске, равне, тихе елегије коју тек покаткад врсно наруши каква језна/страсна, а понајпре стилска вертикала.
(Владимир Копицл)

 

О писцу – Ђорђе Кубурић је рођен године 1958. у Бачком Петровом Селу. Објавио шест песничких збирки. Превођен. Живи у Суботици.

О књизи – Ђорђе Кубурић је одувек волео маргину, сматрао је, с правом, својим аутентичним упориштем.
…
Кубурићеви стихови су одувек били упечатљиви када су били ставови једног усамљеног и аутентичног духа, а у овом рукопису они су увек такви
…
Било да су питања, одговори или да су дилеме, било да су описи стања или осећања, која после читања Кубурићевих стихова сабласно лебде око нас, прожимају наше емоције и наш разум, некако између. То између је сабласношћу сенки помирено и претворено у стихове који нас скоро онирички закриљују.
(Васа Павковић)
О писцу – Владислава Војновић рођена је 24. јуна 1965. у Белој Цркви у Банату, у Србији (тада Југославији). Основну и пола средње школе завршила је у родном граду, а другу половину средње школе и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, као и још нешто специјалистичких и магистарских студија. Објавила је збирке: Женске јуначке песме (2002) и Ловац на гриње (2007) и роман Принц од папира (2008), по којем је написала сценарио и продуцирала истоимени целовечерњи филм за децу. Написала је и објавила мноштво филмских критика, есеја, песама, прича и разних других текстова или предложака за визуелно уобличавање. У Љубљани јој се, под псеудонимом Искра Игнис, играју драме Колумбово јаје и Шеф шефица. Удата је, има кћерку и две, а можда и три мачке. Са породицом живи у Земуну.
Добила награду „Биљана Јовановић“ Српског књижевног друштва за 2010 годину.

О књизи – Владиславине пјесме говоре о обичним стварима на један лијеп и необичан начин. Њена поезија заробљава читатеља од самог почетка, увлачи се под кожу и тјера на поновно читање. Пјесме су то о свакодневним стварима, осјећајне, али без патетике, снажне и упечатљиве, жестоке, а опет њежне, без обзира на то пише ли о пријатељству, љубави, осамљености, страсти, међуљудским односима…Те пјесме које миришу на дјетињство и младост испричане су увјерљивим, осебујним казивањем, изнимне стилске и жанровске врсноће, којем не недостаје специфични хумор. Поједине обитељске ситуације, пријатељски односи, особне дилеме и размишљања описани су с лакоћом и богатством стихова. Дјечја заиграност смјењује се с озбиљним темама. Ова збирка једноставно заводи читатеља. Она нуди много, гарантира читатељски ужитак, те отвара бројне интерпретативне путање, како бих рекао да сам критичар. Када бих се послужио рјечником мојих јунака, рекао бих да су пјесме добре у три пичке материне. (Др Иво Баленовић)

 

О писцу – Зоран Ћирић (Ниш, 1962), српски приповедач, романсијер, есејиста и песник. Добитник најпрестижније награде у српској књижевности – „НИН-ове награде“, која се додељује за најбољи роман године. Ову награду је добио за роман Хобо (2001), док је његов први роман, Прислушкивање (1999), био у најужем избору за исту награду. Такође је добитник награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 2002. години, као и награда „Борислав Пекић“ и „Бранко Радичевић“. Упркос култном статусу и контроверзним реакцијама које његово дело изазива у већем делу културног естаблишмента – или можда баш због тога! – многе његове прозне књиге су доживеле више издања, а поједини наслови су задобили статус бестселера.
Књиге прича: Златна декада (1992), Нишвил (1994, 2002), Калибар 23 за специјалисту (1995, 2002), Зен Србијана (1997, 2003), Вулваши (1998), Одбрана градова (1998), Кажи мами (1999), Старинска ствар (2001), Ганг Оф Фоур (2005), Тврда љубав (2006), Солидно срце (2008), Телесна стража (2010)
Романи: Прислушкивање (1999, 2000, 2002), Хобо (2001,2002, 2007), Смрт у Ел Пасу (2003), Сливник (2004), Ноћ свих светих (2009)
Књига поп-есеја: Дивља хорда /забелешке млађег покварењака (2007)
Књиге поезије: Рио Браво (1990), Remix (1991), Wax-wax (1992), Тајни живот у Србији (1995), Пост (1996), Песме о занатима (1997)
Књига – „каталог спонзора“ Магични гето (1995), коаутор Златко Ристић Паја.
Аутор је бројних есеја из области популарне културе које је у периоду 1990-91. објављивао у тадашњем водећем југословенском поп-часопису „Ритам“. Још у раним деведесетим у најширим књижевним круговима је добио титулу „српски Буковски“, а и данас га често означавају као „родоначелника рокенрол књижевности у Србији“.
Преко стотину његових колумни је објављено у магазинима „НИН“, „Playboy“, „Европа“, „Стандард“, „Репортер“, „Време забаве“… као и у дневним листовима „Политика“ и „Данас“.
Једини интернационални џез фестивал у Нишу носи име по наслову његове књиге приповедака НИШВИЛ.
По мотивима из његових прича и романа урађене су три радио драме и једна позоришна представа.
О писцу – Михајло Пантић, прозни писац, критичар, универзитетски професор је рођен 1957. године у Београду. Дипломирао је на београдском Филолошком факултету 1981. и на истом факултету 1998. године одбранио докторат Модернистичко приповедање. У књижевности је дебитовао 80-тих година прошлог века, да би до данас објавио више од четрдесет књига студија, есеја, књижевних критика и антологија, те осам књига прича. Пантићеве приче су превођене на двадесетак језика и уврштене у многе антологије и прегледе код нас и у свету. Од новијих дела треба споменути капиталну Антологију српске приповетке 1-3, потом колекцију сабраних прича под насловом Све приче Михајла Пантића 1-4, те приповедачку збирку Овога пута о болу. Добитник низа књижевних награда међу којима су и награде Станислав Винавер, Милан Богдановић, Бранкова и Андрићева награда.

О књизи – Читајући Пантићеве Приче на путу уверавам се, неопозиво, да је путопис у нашем добу заиста променио и лик и садржај, и да би се, зато, могло размишљати и о границама, и оквирима тог жанра: од велике па и опасне авантуре откривања света давно се прешло на његово тумачење и на корене његових промена. Те промене су некад можда и мање од промена у глави и души путописца током и после путовања и сталних потврда да је цео овај наш књижевни свет у потпуности измаштан, али се он и поред свега не разликује много од стварног света. (…) Путујем са Пантићем широм тог стварно-измаштаног света, са прага дома свог. Свуда пођи, кући дођи, после облака над Ирском врати се под наша небеса, о којима је Црњански онако зането писао. И мада се путовање по Пантићевим књигама не може завршити, могу после Прича на путу рећи да је његово стално путовање по мислима и души вишеструко надмашило, препокрило и засенило сва његова путовања по туђим меридијанима и под туђим небесима. (Ђорђе Рандељ)

 

Песник Миодраг Раичевић добитник је једне од најпрестижнијих награда која се додељује за најбољу књигу песама у претходној години. Награду „Бранко Миљковић“ добио је за збирку песама „Длан & лопата“ у издању Културног центра из Новог Сада.
Песник је у збирци, према оцени жирија који је одлуку донео једногласно „… изразио забринутост за обичног човека проговарајући о социјалним проблемима.“
Књига је опремљена фотографијама нишког фоторепортера Душана Митића Цара.
Добитник награде „Бранко Ћопић“ Српске академије наука и уметности за 2010. годину.