Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У социолошкој литератури контракултура је означена као друштвени покрет који се у Америци појавио средином шездесетих година 20. века. Настанку овог феномена погодовало је више догађаја: Кубанска криза из 1962. године, затим убиство председника Кенедија у Даласу 1963. године, потом Вијетнамски рат у који се ова држава интезивно умешала од 1965. године, али и све израженије социјалне и расне противречности, које су код дефаворизованих друштвених слојева „изазвале стихијски бунт против традиционалног друштва, његове рационалности, морала и религије“. Мада није егзистирала као унисон покрет, нема сумње да су у контракултури биле уочљиве две тенденције: прва која је прокламовала идеју о потреби успостављања „нове левице“, и друга која је кроз тзв. хипи колоније промовисала алтернативни животни стил и као таква представљала критику начина живота америчке средње класе. Мада су разлике између поменутих тенденција биле прилично јасне (прва је окренута колективизму, а друга се обраћала индивидуи – прим. аутора) њихова заједничка обележја биле су тежње ка идејама бунта и ослобађања.
Концепција контракултуре временом је попримила општесветске карактеристике које су се најјасније испољиле за време побуне 1968. године. Филозоф Валерштајн износи занимљиво становиште да се те године догодила „друга светска револуција“ којом је неопозиво срушен тзв. либерални консензус. За разлику од прве светске револуције из 1848. године, која је означила не само тријумф либерализма него и трансформацију конзервативизма и социјализма као супарничких идеологија, револуција из 1968. године је „оповргла либерални консензусˮ. Реч је о побуни која је објавила појаву „нове левицеˮ која је суштински протестовала, не само против либералног консензуса, већ и против историјске трансформације социјализма у модел тзв. либералног социјализма. Све то се манифестовало појавом низа анархистичких покрета, али и први пут после 1848. године подстакло појаву агресивног политичког конзервативизма. Валерштајн је указивао да се револуцијом 1968. године окончао процес „припитомљавања радничке класе путем права гласа и државе благостања“, као и да је, од тада до 1989. године, на делу тренд „сталног мрвљења онога што је остало од либералног консензусаˮ.
Седамдесетих година 20. века догодила се радикална промена дотадашњег друштвеног обрасца која се, између осталог, испољила у прихватању одређених обележја контракултуре од стране западних елита. С формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана дејством чинилаца чији је утицај објективно превазилазио националне границе. Бжежински је истицао да се под утицајем технологије и електронике формирало једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а на плану друштвеног лидерства некадашњу племићко-аристократску заменила је нова урбано-плутократска елита. Отуда су деперсонализација економске моћи и тзв. историјски дисконтинуитет постали слогани нове епохе, а симболи контракултуре савршено су одговарали остварењу ових циљева.
У књизи Рат за душе људи (2011) настојао сам да укажем на постојање и начин деловања покрета „Ново доба“ као карактеристичног симбола „нове контракултуре“ која је настала најпре у САД, а затим се проширила и на остатак света. Реч је о покрету који делује у широком друштвеном спектру (политика, привреда, култура, наука и образовање, масовни медији) и због тога је врло тешко утврдити његове оперативне структуре. Присталице покрета се нпр. баве еколошким темама, затим климатским променама, проблематиком наводне пренасељености планете, потом глобалним миграцијама, али и духовним акушерством, здравом исхраном или психотренингом. Међутим, оно што је неспорно јесте чињеница, да је, упркос различитим праксису, реч о покрету чије је унутрашње јединство засновано на нарочитом „мистичном односу према животу, који се храни контактима са натприродним силама”. Мерилин Фергусон, аутор познате књиге Завера водолије, истицала је да се под утицајем процеса глобализације догодио својеврстан историјски парадокс: уместо очекиваног тријумфа рационализма, елементи мистицизма опстали су „као најстабилнија и најперспективнија форма свести“. Занимљиво делује и опажање о томе да су деведесете године прошлог века биле само етапа у историјском процесу „глобализације свести америчке елите“ чија је једна од темељних карактеристика „мистични занос, који чак и ако се једном јави, потреса читаву личност и његову свест”. Ова својства америчке политичке и друштвене елите посебно су дошла до изражаја у свим кризама од 11. 9. 2001. године до данас.
У својеврсном „рату за људске душе“ који су присталице „нове контракултуре“ повеле против традиционалиста свих боја – укључујући САД – користе се различите технике манипулације, које имају изразито тоталитарни карактер. Наведене манипулације првенствено се ослањају на тешку злоупотребу науке која се користи у најдеструктивније сврхе (типичан пример је коришећење пандемије короне за гушење елементарних људских права и слобода – прим. аутора). Уз то, нова постмодерна елита легитимитет свог деловања заснива на промоцији бројних катастрофичних сценарија о будућности планете (еколошка криза, пандемијска криза, економска криза, ширење страха од изненадних нуклеарних и терористичких напада), чиме криза поприма перманентан карактер. Амерички теоретичар Џон Колман писао је да светом одавно управља моћна организација „Комитет 300“ коју чине најутицајније европске аристократске породице, банкарски кругови, представници војно-индустријског комплекса и тзв. верски фундаменталисти. Коначни циљ ове тајне структуре јесте светска влада која ће преузети власт реализацијом стратегије „нултог постиндустијског раста”. Овај писац износи и занимљиву тезу о томе да је Америка прва жртва новог светског поретка и нека врста „духовног плацдарма“ за ширење оних универзалија које воде уништењу националних и културних специфичности народа и држава света. Реч је о поретку који садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста“ која треба да протера последње остатке људског постојања у социјалној и културној сфери. Због тога је, чини се, исход овог рата много значајнији у односу на све претходне и познате сукобе у историји.
ЛИТЕРАТУРА
Вукашиновић, Милорад (2011). Рат за душе људи. Нови Сад: ауторско издање.
Вукашиновић, Милорад (2022). Глобална перестројка. Нови Сад: САЈНОС.
Рожак, Теодор (1978). Контракултура. Загреб: ИП Напријед.
Сен-Жан Полен, Кристијана (1999). Контракултура. Београд: Clio.
Остави коментар