КОНСТАНТИН ДАНИЛ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Константин Данил је био један од највећих српских сликара, иконографа и портретиста 19 века. Није био академски школован, али је својим талентом достигао велико мајсторство. Испољавао је уметничку снагу и племенитост колорисања, употребљавајући најчешће веома нежне боје. Не може се одређено сврстати ни у једну школу, мада ћемо често прочитати да припада епохи бидермајера. Бидермајер (нем. Biedermeier) је уметнички правац и стил у првој половини 19. века, тј. последњи период пре индустријализације, на немачком говорном подручју. Иначе, у његовим делима осећају се разни утицаји, млетачки, холандски, псеудокласични и бечко-бидермајерски. Никада није излагао, ни у Пешти, ни у Бечу. Пред смрт је радио на једној великој слици Св. Тројица за бечку светску изложбу, али га је смрт спречила да је доврши.

До данас остаје мистериозан стваралац и личност, јер нису до краја разрешене контраверзе везане за његово порекло, идентитет, националност, квалификације. Највероватније је рођен око 1798. или 1802. год у Лугошу (Банат), у данашњој Румунији. Поред Срба, својатали су га и Румуни и Мађари. Ипак, према немачком историчару и археологу Феликсу Каницу, његово право име је Данило Петровић, док је Константин Данил германизована верзија тог имена. У прилог тој тврдњи говори и следећи податак. У чланку O живописним сликама из 1868. године, аутора С. Тодоровића, помиње се дело сликара Д. Аврамовића из Бечкерека, које је у ствари копија „по ваљаном српском сликару Данилу Петровићу из Бечкерека” (тј. Константину Данилу), али да „према оригиналу је доста слаба копија”. У Вурцбаховом Биографском лексикону као посебна одредница стоји Даниел Петровић (међу презимењацима – Петровићима), а реч је о сликару родом из Лугоша.

Занимљиво је да данас знамо како је изгледао Данил, само захваљујући портрету који је, по фотографији, насликао Урош Предић и то двадесетак година након његове смрти. Фотографисао се у позним годинама живота, у Грацу, где је живела његова поћерка, а фотографија је касније донета Предићу. Предић је насликао његов портрет који се данас чува у Народном музеју у Београду.

По тврдњама самог Данила, он је у периоду од 1812. до 1816. године радио у темишварском атељеу тада најугледнијег српског сликара Арсе Теодоровића, али га је стари мајстор истерао видевши како нагло напредује. Након тога Данил је прешао у радионицу једног од тројице бечких академских сликара, који су живели у Темишвару. До 1827. Данил је путујући сликар по Банату и западном Ердељу и издржава се портретисањем по имућнијим грађанским домовима и по племићким кућама. Сликајући портрет тадашњег бечкеречког подначелника Стјепана Карашоњија, потоњег торонталског великог жупана и грофа, 1827. године, у његовој кући се упознао са Софијом Дели, девојком из осиромашене мађарске племићке породице. Венчао се са њом исте године у католичкој цркви. У њиховом браку није било деце. Софија је била његова муза и инспирација.

Панчевачки прота Арсеновић, видевши у Алибунару његове портрете, понудио је Данилу да изради иконостас нове српске православне цркве у Панчеву. Била је то црква Успења Пресвете Богородице, са два торња, која је важила за највећу и најлепшу међу ондашњим Српством. Чак је Карђорђе лично обезбедио дрвену грађу. Уговор је склопљен са црквеном општином 1829. те је Данило наредне четири године живео у Панчеву. Студиозно се припремао за овај подухват. Панчевачки иконостас је био завршен 1833. године, а Данилу је плаћено 4.000 форинти у сребру. Панчевачки иконостас одликује младалачки лиризам, опште схватање и свежина колорита. Ту је насликао и лик Архангела Гаврила, ремек-дело његово и српског сликарства 19 века. Иначе, Богородица у Успенском храму у Панчеву рађена је према лику његове жене Софије Дели. За време проведено у Панчеву насликао је још око 20 портрета и икона. У том периоду су настали портрети игумана манастира Војловица Теодосија Црњанског, црквеног добротвора Давида Живановића, бригадног генерала Миховила Михаљевића, портрет архимандрита манастира Св. Ђурђа у Румунији Павла Кенгелца, недовршен портрет Петра Крањчевића и око 10 портрета чланова породице Јагодић. Овим радом у Панчеву Константин Данило се афирмисао и стекао репутацију најбољег мајстора, а материјално се обезбедио за цео живот. Данило је и те како био свестан да заслуге припадају и проти Арсенијевићу, коме ће до смрти остати пријатељски привржен и чији лик ће, у знак захвалности, позајмити Светом Сави, сликајући касније иконостас у Јарковцу.

Наредних година Данил је осликавао иконостасе. Израдио је иконостас у минијатурној размери, за православну румунску црквену општину Уздин у Банату, док је сводове осликао у великом монументалном стилу. Новембра 1843. завршава иконостас у српској цркви у Темишвару, а неколико година касније насликао је нови иконостас у српској православној цркви у банатском селу Добрицу. Иконостас у Темишвару је потписао као „мештанинˮ. За најзрелији и најлепши црквено иконографски рад Константина Данила сматра се онај у цркви банатског села Јарковац. Ово је уједно и последњи његов иконостас, осликан у периоду од 1858. до 1861. године. Од Јарковчана је добио потпуну слободу, па тако овај пространи иконостас више личи на огромну стену једне галерије, него на конвенционалне иконостасе прекосавских цркава. Има седамнаест икона – две у столовима и петнаест на иконостасу. У горњем делу, до Распећа, налази се пет икона. У средини је Тајна вечера, са стране Рођење и Васкрсење, Вазнесење и Крштење Исусово. Ни у једној композицији нема копирања са италијанских узора, што је у то време било уобичајено. После Јарковца Данил је радио још само по коју појединачну икону, као што је  Христ на Маслиновој Гори у евангелистичкој цркви у Ковачици, у Банату.

Константин Данил је сликао и мртву природу, али су му ипак далеко познатији портрети. У младости су то били портрети малих димензија (око 15 до 20 цм), а касније средње величине (око 75 цм до 1м). На портретима је посебну пажњу обраћао сликању одређених делова људског тела – лице, руке и ноге. На женским портретима истакнута је декоративна вредност блиставих материјала – накит, чипка, вез. Тежио је психолошкој анализи својих портрета, моделујући слободније и ослобађајући се стега стилизације. Најпознатији портрети Константина Данила су портрет госпође Вајглинг, госпође Тетеши и Павла Кенђелца, првог Србина доктора теологије.

Од 1843. до 1852. године  углавном је боравио у својој кући у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину), где је неуморно сликао портрете и nature morte (мртву природу), по наруџби и уз велике цене. За тих десет година, он је, по писању немачког листа Temesvarer Wochbenblatt, два пута путовао у Италију, ради студија. Исти овај лист је неколико пута хвалио „уметникову генијалностˮ, сматрајући његов иконографски рад у темишварској цркви за најлепши у целој Угарској.

Константин Данил је уживао велики углед и глас образованог и богатог човека. Био је скромне спољашњости, омален, погурен и кратковидан, али врло духовит и гостољубив. Говорио је и писао немачки, али је са Србима причао српски. Једном приликом отишао је неко да га тужи варошком капетану за нешто, а овај му рече: А знаш ли ти да је то велики кинстлер? Не смеш ти на њега тако!

У тадашњем Великом Бечкереку Данил је развио своју уметничку радњу и имао је школу за изучавање сликања. Око петнаест сликара били су његови ученици и следбеници. Већина их је заузела високо место у националној историји уметности, а један од њих био је и познати сликар и песник Ђура Јакшић. Сам Данил највише је ценио прерано умрлога Марка Завишића, за кога је, свестан своје властите вредности, говорио: Не марим што ћу умрети, кад ме има ко заменити. Он ће у свему бити други Данил. Нажалост, млади ученик умро је осамнаест година пре свог учитеља.

Пред крај живота овај сликар је доста пао у заборав, а његову смрт нису објавиле ни локалне новине. Многи његови портрети су заборављени, изгубљени и оштећени. За оно што је спасено највише заслуга има биограф Л. Николић и његов син др В. Николић, који је пронашао Константинову фотографију и код Уроша Предића наручио његов портрет. Овај портрет данас се чува у Народном музеју у Београду. Ј. Вујић је сакупио око 25 његових слика. Сматра се да се још око 70 слика налази у приватном власништву у нашој земљи, а да је одређени број у иностранству.

Оставши удовац, Константин Данил је преминуо за непуних десет месеци после смрти своје жене, 25. маја 1873. године у Великом Бечкереку. Опојан је по православном обреду, након чега је ковчег пренет на градско католичко гробље, где је сахрањен поред своје жене. Мада је његово стваралаштво још за живота високо оцењено, није прошло ни пола века од његове смрти, а његов гроб био је заборављен и практично изгубљен. Откривен је случајно 1937. године, када су гробари, приликом ископавања гробнице за неку покојницу, наишли на два лимена сандука. Изашла је посебна комисија која је констатовала да се у откривеним ковчезима налазе посмртни остаци сликара Данила и његове супруге Софије Дели. Тада су њихове мошти сахрањене на истом Калваријском гробљу, на месту где је 1950. године Градски одбор великом уметнику подигао споменик, који и данас тамо стоји.