Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
У односу на све друге јужнословенске народе Срби су те 1918. године у новоформирану јужнословенску краљевину уложили највише. На олтар нове државе положили су највеће војничке тријумфе у ослободилачким ратовима од 1912–1918. године, славом овенчане две независне и међународно признате краљевине, Србију и Црну Гору, као и више од милион људских живота и непроцењива материјална средства изгубљена у вихору два Балканска и Првог светског рата. Како након свега тога прихватити распад Југославије? Међутим, како је бранити ако је други југословенски народи не желе? Уколико би пак распад Југославије постао неминовност, шта би и колико из ње понели? Све су то питања на које српска политичка елита није пронашла одговор, нити је имала јасно дефинисан план деловања у тренутку када се, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, заједничка држава распадала.
Пропаст Југославије са посебном зебњом посматрали су Срби у Хрватској. Сећања на Други светски рат и геноцид у НДХ још нису ни избледела, а повампирење хрватског национализма и усташтва само је упозоравало Србе на ужасне последице, које би формирање неке нове независне хрватске државе могло да им донесе. Додуше, тај осећај несигурности, зебње и страха није се појавио тек крајем осамдесетих година XX века, Србе у СР Хрватској он је пратио деценијама раније. И није то стање било искључиво последица преживљеног геноцида, већ је подстицано периодичним појавама експанзије хрватског национализма и шовинизма. Посебно је ту важно поменути 1971. годину и Маспок (Масовни покрет или Хрватско пролеће), који је ситуација у Хрватској довео до усијања. Можда би смо већ тада имали рат у Југославији, да којим случајем Јосип Броз Тито није био жив и одлучан да такав сценарио спречи. Међутим, без обзира на обрачун Тита са лидерима Хрватског пролећа, остале су последице. Једна од њих је и талас највећег исељавања Срба из Хрватске, још од времена колонизације непосредно након завршетка Другог светског рата. Уосталом, најбоље о томе сведоче пописи становништва.
Наиме, од првог послератног пописа 1948. године, па преко пописа 1953, 1961 и 1971. године српска популација бележи благи раст у Хрватској. Међутим, попис из 1981. године указао је на значајан пад српске популације у тој југословенској републици и то за око 14%. Број Срба у Хрватској 1971. године био је 626.789 хиљада, да би деценију касније попис показао да их има 531.502 хиљаде. Пошто је Хрватска свакако била економски развијенија од Србије и других југословенских република осим Словеније, унутрашње економске миграције се не могу узети у обзир као пресудан чинилац када говоримо о пад броја Срба у Хрватској. Управо зато, буђење хрватског национализма, остаје фактор који је пресудно могао утицати на то да значајан број Срба, седамдесетих година XX века, сигурнију будућност потраже ван те социјалистичке републике. Иако је у првој половини осамдесетих година ситуација била мирнија, крајем те деценије поново долази до разбуктавања национализма. Додуше, овај пут не само у Хрватској већ широм Југославије.
Слом СССР-а означио је почетак урушавања комунистичких система у европским државама, што није заобишло ни Југославију. Заједно са том пораженом идеологијом, у прошлост је отишао и једнопартијски систем, док је у Југославији поново заживело вишестраначје. Први избори у Хрватској, организовани 1990. године, прошли су у узаврелој националистичкој атмосфери. У том тренутку у Хрватској су се издвојиле две политичке опције са несумњиво највећом подршком грађана, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) и реформисани Савез комуниста Хрватске, Странка демократских промена (СКХ–СДП).
Лидер ХДЗ-а био је бивши комуниста, партизан и Титов генерал Фрања Туђман. Наиме, иако је потицао из комунистичке породице, иако је припадао онима који су од 1941. године били део партизанског покрета, овај југословенски генерал и хрватски историчар због својих националистичких ставова постаје дисидент. У два наврата, од стране судова у комунистичкој Југославији, осуђиван је на затворске казне. Након одласка у емиграцију, осамдесетих година прошлог века, повезује се са екстремистичким хрватским исељеничким, па и усташким круговима. У предвечерје обнављања вишепартијског система у Југославији, Туђман оснива ХДЗ и постаје бескомпромисни заговорник борбе за хрватску независност. У ту сврху промовише идеју обједињавања свих политичких структура хрватског народа, како левичарских и комунистичких тако и крајње десних проусташких елемената, са циљем да заједнички делују у правцу остварења хиљадугодишњег сна о независној хрватској држави.
Главни опонент Туђману и ХДЗ-у у Хрватској био је Ивица Рачан, лидер Савеза комуниста Хрватске, а потом и његовог реформисаног наследника СДП-а. Суштински и Рачан и Туђман имали су исти циљ, обнову хрватске државности, с тим што су се размимоилазили у начину спровођења те политике у дело. Док Туђман, не само што није одбацивао ратну опцију, већ је чак и прижељкивао да би је искористио за обрачуна са српским фактором у земљи, Рачан је превасходно веровао да се до циља може доћи политичким средствима. Са друге стране, Срби у Хрватској своје политичке амбиције у почетку су артикулисали кроз две политичке организације, СКХ-СДП и Српску демократску Странку (СДС). Већина најистакнутијих српских комуниста у Хрватској на првим изборима нашла се на листе СКХ-СДП. У српским срединама они су били партијски лидери и кандидати на изборима за хрватски Сабор. Осим што су гравитирали СКХ–СДП-у Срби су 17. фебруара 1990. године у Книну формирали Српску демократску странку (СДС). Оснивач и први лидер ове политичке организације, стваране да заступа интересе Срба у Хрватској, био је угледни психијатар, академик Јован Рашковић.
Први вишестраначки избори у Хрватској одржани су по двокружном већинском систему, крајем априла и почетком маја 1990. године. Апсолутну победу остварио је ХДЗ са 41,9% гласова и освојених 205 мандата у парламенту. Друго место заузео је СКХ–СДП 35% подршке, док је СДС освојио 1,4% и тек једно од укупно 351 посланичког места. Срби, који су на тим изборима махом гласали за СКХ–СДП, показали су да им је победа умереније струје у Хрватској важнија од националног изјашњавања, али и да имају поверење у комунистичке кадрове из свог народа који су се нашли на листама СКХ–СДП. Хрвати су, са друге стране, већинском подршком екстремним националистима, мада не и натполовичном, јасно ставили до знања да им је стицање независности приоритет.
Резултати избора омогућили су Туђману да самостално формира власт и крене у реализацију своје политике. Већ у јулу 1990. године хрватски Сабор доноси амандмане на Устав СРХ из 1974. године. Из имена државе избацује се термин социјалистичка, док се поједине надлежности савезне државе пребацују на републичке органе. Комунистички симболи замењују се грбом и заставом из времена НДХ, што за Србе представља злокобну најаву шта их под новом влашћу може задесити. Почиње рад и на новом устава Републике Хрватске, који треба да одбаци све реликте комунистичког система и да обезбеди правни оквир за што лакше и брже издвајање Хрватске из СФР Југославије. Сам Туђман ставио се на чело уставотворне комисије па је чак и лично диктирао преамбулу новог устава. Према том уставном решењу, Хрватска је дефинисана као национална држава хрватског народа чиме су Срби изгубили конститутивност поставши национална мањина у Хрватској. Одузимањем стечених права српском народу у Хрватској, процес његовог обесправљивања само је потврђен, да би наредних месеци добио на интензитету.
Долазак ХДЗ-а на власт био је сигнал за различите групе и појединце екстремистичких идеолошких убеђења да је куцнуо час њиховог повратка. Политика „измирења партизана и усташа“ омогућила је да се преживели припадници тог злочиначког покрета, као и појединци и групе из различитих екстремистичко-терористичких хрватских емигрантских организација почну враћати у земљу. Такође, отпочиње и својеврстан процес Десрбизације у културном животу „нове Хрватске“. Српскохрватски језик, замењен је хрватским, а српски писци се потискују из уџбеника. Догађаји важни за историју српског народа нису уврштени у школске програме. На све поменуто, нове хрватске власти траже и потписивање „изјаве лојалности“, а они који би то одбили одстрањују се из државних институција. Процес „чишћења“ хрватског државног апарата од Срба на тај начин спроведен је у дело.
Тек када све ове акте правног и културног насиљу над Србима повежемо са процесом својеврсне рехабилитације усташтва у хрватској јавности, постају нам јасне околности у којима су се тамошњи Срби налазили. Одговор Срба на све јаче притиске нових власти у Загребу артикулисала је СДС, странка која је након избора све више јачала и полако преузимала водећу улогу у српској заједници. Како је хрватски национализам добијао на интензитету, Срби су се природно окретали од пасивног СКХ–СДП ка партији која је и настала са намером да штити њихове националне интересе.
Одговор СДС на новонасталу ситуацију у Хрватској манифестовао се двојако. Отпочело се са формирањем политичких одбора који су требали да раде на заштити интереса локалног српског становништва, али истакнут је и захтев за формирање српске аутономије у Хрватској. Тачније, српска аутономна област требала је да буде својеврсна компензација за укидање конститутивности српског народа у Хрватској, али и правни оквир за очување и опстанак Срба на том простору. Иначе, када се још крајем Другог светског рата расправљало о унутрашњем уређењу Југославији, идеја о аутономији Срба у Хрватској одбачена је на темељу става југословенских комуниста да тамошњим Србима није потребна аутономија, јер ће имати конститутивност. Зато су Срби, скоро пола века касније, онда када је хрватска већина одлучила да ће та стечена конститутивност Срба у Хрватској бити укинута, одговорили поновним отварањем питања аутономије.
Што се тиче формирања политичких одбора, тај процес развијао се под вођством СДС-а. Прво су се повезивале локалне заједнице са већинским српским становништвом у Далмацији и Лики, а затим и у осталим српским крајевима попут Кордуна, Баније и делова Славоније. Кључну реч у овим догађајима водио је др Милан Бабић, градоначелник Книна и главни опонент Рашковићу у борби за доминацију над СДС-ом. Убрзо су разлике између умеренијег Рашковића и радикалнијег Бабића постале очигледне и ескалирале су током лета 1990. године.
На Сабору СДС-а у Србу 25. јула 1990. године, промовисане су водеће политичке структуре и формулисани циљеви Срба у Хрватској. Тада је Формирано Српско народно веће (СНВ) као водећи орган српског народа у Хрватској и донета је Декларација о суверености и аутономији српског народа. На чело СНВ дошао је Милан Бабић што је представљало најбољи показатељ не само на чију ће страну превагнути тас моћи када је у питању лидерство над Србима у Хрватској, већ и какав ће начин борбе за остварење прокламованих циљева бити примењен. Како је време пролазило тензије су непрекидно расле, тако да се ситуација међу Србима у Хрватској само радикализовала. Следствено томе, јачао је утицај оних који су повлачили екстремније потезе, док су под притиском радикализоване јавности умеренији, попут Рашковића, гурани на маргину.
Иначе, у поменутој Декларацији о суверености и аутономији српског народа изнет је предлог за решење српског националног питања у Хрватској. Тачније, тим документом питање Срба у Хрватској директно је повезан са решавањем питања судбине Југославије. Па је тако усвојен став да Срби имају право на своју културно-просветну аутономију уколико Југославија буде функционисала као федерална држава, али и да задржавају право да одлуче о територијално-политичкој аутономији уколико би Југославија била конфедерализована. Сама Декларација не позива Србе на сецесију од Хрватске, али истицањем права народа на самоопредељење до отцепљења то ни не искључује. Односно, на индиректан начин остављају могућност да се и то питање покрене уколико Хрватске крене путем издвајања из Југославије.
Августа месеца 1990. године расписан је референдум у српским срединама са циљем да се народ изјасни о аутономији Срба у Хрватској. Загреб је категорички одбио не само да призна резултате референдума, већ је покушао силом да спречи његово спровођење. У појединим општинама хрватске власти су у својој намери и успеле, међутим, у већини оних у којима су доминирали Срби референдум је у потпуности или бар делимично спроведен. Добијени резултати, по којима се готово 99% гласача изјаснило за аутономију, представљали су јасан израз тежњи српског народа ка аутономији. Иначе, тих дана напетост је досегла врхунац. Срби су организовали барикаде на путевима како би зауставили хрватске полицијске и паравојне снаге у намери да спрече референдум. Поменути догађаји остали су упамћени као „Балван револуција“. Утицај Бабића у СДС-у, али и целокупној српској заједници, у тим драматичним моментима значајно је порастао. Пошто је заговарао чак и оружани отпор, наспрам Рашковића који је инсистирао на ненасилним средствима борбе, Милан Бабић је стекао статус одлучног, чврстог и бескомпромисног лидера. Управо онаквог какав је у то турбулентно време, према преовлађујућем мишљењу, Србима у Хрватској био неопходан. На дан када је Хрватски сабор усвојио нови устав 21. децембра 1990. године, којим је Србима одузет статус конститутивног народа у Хрватској, у Книну је проглашена Српска аутономна област Крајина. Сачињена од тринаест, Далматинских, Личких, Кордунашких и Банијских општина она је представљала јасну поруку Срба властима у Загребу. Аутономија за укинуту конститутивност!
Током 1991. године постало је јасно да Хрватска намерава под сваку цену напустити Југославију. Напади на касарне ЈНА постали су свакодневница, а оружани инциденти прерасли су у грађански рат. Референдум о независности Хрватске, који су Срби бојкотовали, одржан је 19. маја 1991. године. За независност гласало је око 93% изашлих бирача, након чега је постало потпуно јасно да је тај процес неповратан. Обрачуни између хрватских снага са једне и локалних Срба и ЈНА са друге стране, након тога, добили су на интензитету. Иначе, оружани сукоби су почели још пре референдума, а напад хрватских снага на Плитвице 31. марта 1991. године, током кога је страдао један Србин и један Хрват, узима се за почетак грађанског рата у Хрватској. Дванаест хрватских полицајаца гине приликом покушаја да под своју контролу ставе Борово Село 2. маја 1991, док се у другој половини године најжешће борбе воде око Дубровника и Вуковара. Истовремено, Срби у великим градовима изложени су терору. „Кристална ноћ“ у Задру током које се уништавају српске куће и локали, убиство породице Зец у Загребу и породице Рокнић у Карловцу, масакр над војницима ЈНА на Коранском мосту,.., све су то трагични примери тешке судбине коју су Срби преживљавали тих месеци.
Под притиском догађаја, а одлучни у жељи да остану у Југославији, за Србе у Хрватској више није било дилеме. СНВ је још крајем фебруара 1991. године донело резолуцију о отцепљењу од Хрватске, да би се у мају скупштина Крајине изјаснила за останак у Југославији. Коначно, 19. децембра 1991. године донета је одлука о уједињењу САО Крајине, са САО Западна Славонија и САО Славонија Барања и Западни Срем. На тај начин, иако географски не повезане, три области у којима су Срби у Хрватској чинили већину постале су део Републике Српске Крајине. Донет је и устав нове државе, којим је дефинисан начин њеног функционисања, застава, грб, химна, итд. РСК је имала своју војску, полицију, судство, просветни и здравствени систем. На тај начин и у тим околностима, рођена је Република Српска Крајина.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске. Гамбит: Јагодина, 2002.
Коста Новаковић, Српска крајина: успони, падови, уздизања. Српско културно друштво “Зора“, Београд, Книн, 2009.
Миле Дакић, Српска Крајина: историјски темељи и настанак. Искра, Книн, 1994.
Борисав Јовић, Како су Срби изгубили век: трагична судбина Срба у заједничкој држави. Службени гласник, Београд, 2016.
Момир Булатовић, Правила ћутања. Зоограф, Ниш, 2005.
Љубодраг Димић, Како су систематски уништавани Срби у Хрватској. Грађански рат у Хрватској (1991-1995) : зборник радова. 14, Реферати са Научног скупа поводом 100-годишњице од оснивања Краљевине СХС са посебним освртом на тему Српска Крајина у Југославији и Хрватској (стр. 255–258). Београд, 2018.
Остави коментар