АЉАСКА – ЗЕМЉА ПОНОЋНОГ СУНЦА

20/11/2022

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Највећа америчка савезна држава има површину од преко 1,5 милион км2. Трећина територије ове државе налази се у поларном појасу. Преко Беринговог мореуза удаљена је око 80 км од Чукотског полуострва на Далеком истоку. Најзападнија копнена тачка Аљаске налази се на рту Принца од Велса, док се у острвском делу протеже Алеутски архипелаг. Најзападније од тих острва је Мала Диомеда, која је удаљена свега четири км од Велике Диомеде која припада Командорским острвима (Руска Федерација). С обзиром на то да Алеутска острва прелазе 180. меридијан, Аљаска се простире и на источној хемисфери.

На Аљасци почиње планински масив Кордиљери који се протеже у правцу север – југ. Овде се налази десет највиших врхова у Северној Америци. Осим тога, Аљаска је препуна ледничких валова – фјордова и ледника. Највећи ледник на Аљасци се назива Маласпина. Овде се налази највиши врх Северне Америке – Денали (6190 м) који се до 2012. године називао МекКинли. Овај и други планински венци се и даље издижу јер Пацифичка плоча тоне под Северноамеричку 7-11 цм годишње. Из овог разлога, овде се налази јака сеизмичка активност (део Ватреног појаса Пацифика), као и вулканска активност. Најпознатији вулкани су Павлов, Катмај, Унимак и Шишалдин.

У северним деловима Аљаске влада хладна и сува клима. Доња снежна граница се спушта на ниво мора. У најсевернијим Брусковим планинама једино се могу наћи тундре, док у јужнијим деловима доминирају четинарске шуме. У јужним деловима Аљаске доминира топлија и влажнија клима. Место Литл Порт Валтер на острву Баранов је највлажније место у Северној Америци са 6000 мм падавина.

Најважнија и најдужа река Аљаске је Јукон (3185 км). Друга по дужини је река Каскоквим. Све аљаске реке имају снежни режим са највећим водостајем крајем пролећа после отапања снегова. Ово отапање током летњег дела године узрокује да готово половина површине Аљаске постаје мочвара.

Најстарије податке о природи и становништву Аљаске дали су руски истраживачи почетком XVIII века, Дежњев, Беринг и Ћириков. Тада се Аљаска означава као „Бољшаја земљаˮ (Велика земља). Један руски брод је 1714. године допловио до острва Комадор где се искрцала руска посада због невремена. Чланови посаде су запазили да су приобалне воде веома богате туљанима. Уловили су велики број тих животиња. Вративши се у Русију, продали су робу и изазвали велику пажњу царског двора и јавности.

Када су касније Руси дошли на Аљаксу, почели су да оснивају насеља по архитектонском узору на она у источном Сибиру. Насеља су назвали руским именима и ограђивали их као заштиту од домородаца. Они су били први трговци крзном са Американцима и Британцима. Због оснивања америчких и британских конкурентских трговачких компанија и великих трошкова транспорта, руски двор одлучује да прода ову територију САД 1867. године за седам милиона долара. Овај наизглед непрофитабилни део света за Русе, узроковао је кобну грешку. У наредних неколико година, Американци на Аљасци проналазе злато, угаљ и друге драгоцености, а век касније проналазе нафту. Тиме, уз несумњив геостратешки значај, Аљаска има велики и привредни утицај у САД.

На Аљасци се могу издвојити одређене географске целине. Југоисточно приморје карактеришу краткотрајни мразеви. Море се овде не залеђује, а и шумски покривач је простран. Обале овог приморја запљускују воде топле аљаске морске струје, док Кордиљери спречавају хладне ваздушне масе са севера. Топлије температуре опадају са надморском висином. Стога вегетација у овој области се смањује преко 800 м надморске висине. Овде се налази главни град Аљаске, Џуно, који је настао 1880. године као камп копача злата. Ово је прво насеље које су основали Американци по куповини Аљаске. Сада има 30.000 становника. Још једно важно насеље је Ситка (бивши Нови Архангелск) који је био престоница Руске Америке. Трећи град је Кечикан који је познат по индустрији за прераду лососа.

Северозападно приморје карактерише се највишим врхом Северне Америке. Са планинских масива у овој области се спуштају дуги и широки ледници до мора где се ломе у велике санте леда. Овде престају утицаји топле аљаске морске струје, па је ово значајно риболовно подручје. Воде су богате лососом. Кроз ову област воде значајне саобраћајне комуникације. Најважнија железница спаја луку Сјуард са градом Фербенксом. Она пролази кроз највеђи град ове савезне државе, Енкориџ. Са око 400.000 становника, у овом граду живи више од половине становништва Аљаске. Оно је смештено у Куковом заливу на падинама планине Чугач. Ово је највећа лука Аљаске. Саграђена је 1914. године као раднички камп за градитеље пруге према златоносним пољима Фербенкса.

Алеутска острва се надовезују на полуострвски део ове територије. Ова острва представљају остатак некадашње копнене везе између Северне Америке и Азије и од изузетног су стратешког значаја за САД, за проширивање и очување свог геополитичког утицаја у Пацифику. Из тог разлога је овде саграђена поморска ратна лука Дач Харбур.

Да у другој половини XIX века нису откривена налазишта злата, вероватно би унутрашњост Аљаске била потпуно неразвијена. Чим је откривено злато, нагрнуо је велики број копача из остатка САД. Град Фербенкс је почео да се развија, али и да губи становништво када су налазишта исцрпљена. Међутим, данашњи Фербенкс као најзначајнији саобраћајни чвор ове савезне државе дугује изградњи система друмских путева и железничких пруга изграђених у току Другог светског рата.

Нападом Јапана на америчку луку Перл Харбур на Хавајима, јавила се бојазан у Вашингтону да ће јапанска морнарица напасти Аљаску. И тада, као и сада, Аљаска је имала мали број становника и недовољну војску. Како би се зауставила потенцијална јапанска инвазија, америчка Влада у договору са канадском почиње изградњу модерних саобраћајница од Орегона, преко Британске Колумбије до долине реке Јукон и аљаског приморја. Тиме би се омогућио брз транспорт ратне опреме на Аљаску и копненог дела САД.

Други важан узрок развоја саобраћаја, пре свега ваздушног, изнад Аљаске је повећавања броја прекоокеанских летова између Северне Америке и Азије. С обзиром на облик Земље и закривљеност атмосфере, ови летови се обављају по ортодроми, кружници сфере која је најмање растојање између две тачке. Како она пролази кроз поларне пределе, тако и прекоокеански летови прелећу преко Аљаске чинећи њен значај још већим.

Најсуровији део Аљаске је њена северна страна. У овом пределу Аљаска излази на Северни ледени океан. Планински венци Ендикота се спуштају у океан са висине од 2000 м. Током зиме ова област обилује лишајевима и маховином, док се током кратког и прохладног лета претвара у мочвару. У овом пределу је карактеристична појава тзв. солифлукције. Ово је појава клижења одмрзнутог тла преко залеђеног слоја испод. Овде се налази насеље Бероу, близу истоименог рта. Насеље има и војни карактер јер је изграђено близу налазишта нафте и природног гаса.

По попису из 2020. године на Аљасци живи 733.000 људи. Они су 48. америчка савезна држава по броју становника и убедљиво последња по густини насељености. Ипак, Аљаска има младо становништво. То је последица досељавања млађе популације у потрази за послом. У етничкој структури доминирају потомци европских досељеника (60%) који су углавном насељени у урбанијим центрима. Око 25% популације чине мелези, највише Латиноамериканци. Специфичну популацију јужне Аљаске чине тзв. Аљаскероси, потомци сезонских радника са Филипина који су почетком XX века дошли у ове пределе као радна снага у индустрији за прераду лососа. Овде се може направити паралела са тзв. креолима, становништву које је рођено на тлу Латинске Америке, али су им родитељи дошли из Европе.

Аљаска је позната по поларним ноћима. Њени крајњи северни делови остају у мраку од 22. новембра до 22. јануара. Наиме, свега неколико сати током дана ће предели Аљаске унутар поларног круга имати тзв. грађански сумрак. За разлику од поларне ноћи, током летњег дела године, у најсевернијим деловима Аљаске имамо појаву тзв. поларног дана. У тим месецима Сунце не залази испод хоризонта, па се може видети и у поноћ. Зато се оно назива и поноћно Сунце. Оно је видљиво и у северним деловима Скандинавије, Гренланда, Исланда, Сибира и Канаде и Антарктика. До ове појаве долази услед нагнутости Земље под углом од 23,50 у односу на осу ротације. Самим тим Сунчеви зраци не допиру до поларних предела током целе године.

Колико је Аљаска ваздушни коридор, говори и податак да сваки 60. становник ове савезне државе има летачку лиценцу и неки тип авиона. Аеродром Лејк Худ код Енкориџа је највећа морска и ваздушна лука хидроавиона на свету.

Аљаска је у првим данима јануара 1959. године примљена као 49. савезна држава САД.

На Аљасци се налази највећи национални парк у САД – Врангел Сент Елијас. Простире се на више од 33.000 км2. Постао је национални парк 1980. године и добио је име по Фердинанду вон Франгелу, руском поморцу и гувернеру Aљаске.

Национални парк Денали је у средишњем делу јужне Аљаске и обухвата Монт МекКинли, највишу планину северноамеричких Кордиљера и неколико околних гребена и импозантних врхова. Формиран је 1917. године.

Национални парк Капије Арктика налази се на Бруксовим планинама у северним деловима Аљаске. С обзиром на то да нема изграђену инфраструктурну саобраћајну мрежу, ово је најмање посећен национални парк у САД.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања