Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Данас када смо сведоци рата који се води између земаља политичког Запада и Русије, а на територији Украјине, неретко се враћамо у прошлост тражећи узроке тог сукоба. Обично се у јавности апострофира 2014. година и „Мајдански пуч“ као окидач за сва каснија дешавања па и ескалацију сукоба започету фебруара месеца 2022. године. Међутим, ту можемо пронаћи само повод за ескалацију док су корени много дубљи и треба их потражити још у 19. веку. Наиме, страх Запада од нарастајуће моћи Русије почео је да се шири практично од 1815. године и Бечког конгреса на коме су силе победнице, након тријумфа над Наполеоном, кројиле нову мапу Европе. Русија је, из Наполеонових ратова, изашла као доминантна копнена војна сила, чији солдати су умарширали у Париз и чија војна моћ је застрашујуће деловала на западне силе. Већ тада било је јасно да се ни једна европска земља појединачно не може носити са руском копненом армијом.
Посебно је та нова политичка реалност у Европи забрињавала Велику Британију, доминантну поморску силу, која је своју стратегију националне безбедности базирала на равнотежи снага у Европи. Тачније, за стратеге у Лондону било чија хегемонија на Континенту, па самим тим и Руска, била је неприхватљива, јер је угрожавала безбедност британских острва. Уколико би нека земља успоставила контролу над континенталним делом Европе природно би се окренула Британији тежећи да и њу стави под своју доминацију. Управо зато, Британци су били протагонисти стварања ширих европских коалиција против Наполеона и његове тежње да успостави француску хегемонију на Континенту. Иста политика у Лондону водила се и против француских или шпанских краљева који су пре Бонапарте тежили истом циљу. Управо зато, непосредно након слома Наполеона, када је Британцима постало јасно да су у Русији добили новог „смртног“ непријатеља и неког ко је реметио њихову политику равнотеже снага у Европи, оштрица мача њихове спољне политике усмерила се према Истоку.
Фокус Британске дипломатије од Бечког конгреса па све до данас, сем у појединим моментима када је страх од немачке хегемоније надилазио опасност од руске, а то је током Првог и Другог светског рата, константно је усмерен против Русије. На острву се креирала антируска политика и одатле се ширила русофобија као моћно средство пропаганде у рату против Русије. Неретко је та русофобија толико узимала маха да је прелазила у антируску хистерију, што је посебно било изражено у критичним политичким моментима када је претило избијање оружаног сукоба између Русије и Британије. Једна од тих кризних ситуација била је и Кримски рата (1853–1856) током кога су западњаци по други пут у 19. столећу кренули у поход на Русију. Наполеон је, пре тога, предводио прву уједињену европску солдатеску у маршу на Исток, која је заустављена и сломљена 1812. године у Москви. Међутим, морамо нагласити да чак ни тада Русија није остала усамљена и изолована, у међународној геополитичкој арени, као током Кримског рата. Скоро комплетан политички Запад ујединио се почетком тих педесетих година 19. века против православне империје и њеног покушаја да се коначно обрачуна са Османским царством.
Непосредни повод за избијање Кримског рата био је сукоб Русије и Француске око питања контроле над светим местима у Палестини. Француски цар Наполеон III видео је у тој борби за утицај у Истанбулу прилику да ојача ауторитет у сопственој, али и страној јавности, на тај начин што ће натерати Османлијско царство да кључеве од најзначајнијих хришћанских храмова у Светој земљи одузме православцима и преда католицима. Под притиском из Париза, султан је крајем 1852. године попустио и стао на страну католика, што је разбеснело руску политичку елиту и цара Николаја I. На пролеће 1853. године Николај I је послао кнеза Мењшикова у Истанбул са задатком да изврши додатни притисак на Порту и реши овај спор у корист Русије. Међутим, поред тога што је тај угледни руски дипломата захтевао од Османлија да поштују вековна права православних хришћана и самим тим разреше овај спор у руску корист, он је инсистирао на још нечему. Мењшиков је добио задатак да од султана тражи сагласности да Русија добије статус и формалног заштитника свих православаца у његовој земљи, чиме би целокупна османлијска царевина, на својеврстан начин, потпала под руски протекторат. Суштински, из ове чињенице се јасно види да је најважнији циљ руске дипломатије, у том тренутку, био не само решавање поменутог верског питања у корист православаца, него нешто много значајније. Наиме, Русија је покушала да верски спор искористи као повод за отварање Источног питања, односно, питања судбине Османлијске царевине.
Наиме, Источно питање је имало прворазредни значај за Русију. Тачније, овладавање Босфором и Дарданелима, тим уским пролазима који спајају Црно море са Средоземљем, за руску дипломатију имало је стратешки значај. Једини пут којим је руску црноморска, како војна тако и трговачка флота, могла изаћи ка топлим морима водио је преко тих мореуза. Управо зато они су постали најважнији циљ руске политике током 19. века, па и првих деценија 20. века. Међутим, западне силе, а на првом месту Британија и Француска, биле су и те како свесне тога да би руска контрола над Османлијским царством и тим стратешки важним мореузима директно угрозила њихове интересе. Ни Британци ни Французи нису желели новог и опасног такмаца у Средоземљу, спремног и способног да се укључи у борбу за доминацију над Северном Африком и Јужном Европом. Самим тим, ове западне силе су отворено стале на страну Османлија и поставиле се као заштитници „Болесника на Босфору“.
Охрабрени подршком из Париза и Лондона, Турци су одбили руски предлог, тако да се кнез Мењшиков вратио у Санкт Петербург не обављена посла. Убрзо је уследио и одговор руског цара који је наредио својим трупама да запоседну Влашку и Молдавију, аутономне кнежевине у оквиру Османлијског царства. Британија и Француска су на то реаговале тако што су упутиле своје флоте у турске територијалне воде, док је септембра месеца Порта ултимативно тражила од Русије да повуче своје снаге са њихове територије. Још пре истека датог рока за повлачење, руске трупе у Дунавским кнежевинама, нашле су се на удару османлијских снага. Николај I искористио је ту околност да објави рат Османлијама и да сву одговорност за избијање оружаног обрачуна свали на турску страну. Највећи војни успех у Кримском рату Русија је остварила захваљујући својој Црноморској флоти, која је под командом адмирала Нахимова, новемвбра 1852. године, лоцирала, а затим и уништила комплетну турску флоту у заливу Синопа. Западни медији су ову руску победу прозвали „масакром у Синопи“. Суштински, таква квалификација те руске војне победе апсолутно није одговарало истини, али је искоришћено за мобилизацију западне јавности и њену припрему за рат против Русије. Након тога Француска и Британија склопиле су споразум о заједничком деловању и упутиле су своје флоте у Црно море са задатком да заштите турске луке и обалу од Русије. Од тог момента Османлије су се нашле под директном заштитом поморских снага западних сила, а Русији је јасно стављено до знања да ће свако дејство њихове армаде усмерено против турских снага добити оружани одговор. На тај начин, предност коју је Русија остварила уништавањем турске флоте у Синопи, једним потезом Британаца и Француза је потпуно анулиран.
Посебно забрињавајуће за Русију биле су одлуке Конференције у Бечу, из децембра месеца 1853. године, са које су велике западне силе упутиле поруку Санкт Петербургу да неће прихватити никакве промене граница Османлијског царства. Ситуацију у којој се нашао цар Николај I, још тежом су учинили савезници Русије који су се приклонили јасно израженом антируском ставу Британије и Француске. Наиме, кроз Свету алијансу Русија, Пруска и Аустрија, биле су у својеврсном савезу. Николај I рачунао је, ако не на подршку Беча и Берлина у овом рату, онда бар на пријатељску неутралност. Међутим, Конференција у Бечу му је јасно ставила до знања да су и Аустрија и Пруска по овом питању потпуно на страни Париза и Лондона. Самим тим, операције руске војске све време рата нису вођене пуним капацитетима, јер је готово половину мобилисаних снага Николај I морао да држи у резерви плашећи се реакције „савезника“. Сем тога, Аустрија, коју је Николај I спасао током револуције 1848–1849. године, када је директно руским оружјем угушио мађарску побуну, узвратила му је бесрамном незахвалношћу. Бечки двор је 1854. године распоредио око 280 000 својих војника према Дунавским кнежевинама и Србији, који су заузеле претећи став према руским снагама на Дунаву. Самим тим, руска војска на балканском бојишту морала је зауставити офанзивне операције и заузети одбрамбене позиције. Шта више, у јуну месецу 1854. године, Аустријанци су ултимативно захтевали од Русије да повуче своје трупе из Влашке и Молдавије. Николај I, како би избегао рат и са Хабзбуршком монархијом, одлучио се на попуштање и повлачење пред отвореном претњом из Беча.
Иначе, од априла месеца 1854. године у рат против Русије и званично нашле су се и Велика Британија и Француска. Иако су својим флотама деловале против руске у Балтичком и Белом мору, па и на Далеком Истоку кључне војну операцију западни савезници предузели су септембра месеца 1854. године када су готово 60 000 војника искрцали на полуострву Крим. Циљ ове инвазије био је Севастопољ, централна лука руске Црноморске флоте. Савезници су успешно извршили искрцавање у Евпаторији да би на реци Алми, малобројним руским сагама, бројности око 33 000 војника, нанели пораз. Након тога руске трупе су се повукле у Севастопољ, док су део флоте потопиле на улазу у луку како би спречили непријатељске бродове да им приђу са мора. На копну су подигли низ утврђења како би издржали очекивану вишемесечну опсаду савезничких снага. Захваљујући адмиралима Нахимову и Корнилову град се успешно бранио скоро годину дана дајући шансу руским копненим снагама да униште инвазионе трупе на Криму. Међутим, упркос предузетим офанзивним акцијама, од којих су најзначајније битке код Инкермана и Балаклаве, руска војска није остварила циљ. Непријатељске снаге су се одржале на Криму, а Севастопољ је крајем августа 1855. године пао у руке западне коалиције. Још пре пада Севастопоља, фебруара месеца 1855. године, руски цар Николај I Романов је преминуо. Наследио га је Александар II који је од старта показивао склоност ка тражењу мировног решења. Међутим, одлучност западних сила да Русији наметне тешке услове за прекид рата, продужавали су сукоб.
Пресудни моменат Кримског рата суштински се није одиграо на бојном пољу, већ у политичким круговима на Старом континенту. Иако руска војска, упркос паду Севастопоља није била поражена, а у Анадолији је остварила чак и одређене успехе, Александар II је почетком 1856. године пристао на мировне преговоре и то под условима које је наметао Запад. Руског цара у том тренутку сломио је ултиматум Аустрије из децембра месеца 1855. године. Наиме, званични Беч је, под директном претњом уласка у рат против Русије, захтевао од Александра II да прихвати мировну понуду западних сила. Суочен са тешким економским и војним приликама, остављен без и једног савезника, Александар је закључио да нема избора. Пристао је на мировну конференцију у Паризу под условима које су диктирали западни савезници.
Домаћин мировне конференције био је француски министар иностраних дела Валевски. Поред њега учешће у преговорима узели су и дипломатски представници његових савезника у овом рату. Испред Британије Кларендон, Османлијског царства Али-паша, Пијемонта Камило Кавур. Русију је представљао кнез Орлов, Пруску Мантојфел, а Аустрију гроф Буол. Одлуке мировне конференције биле су неповољне и крајње понижавајуће по Русију. Интегритет Османлијског царства је гарантован, што је значило да се Русија мора повући са свих турских територија које је држала под својом контролом. Такође, Русија је део Бесарабије морала предати Молдавији и одрећи се права протекторства над Дунавским кнежевинама и Србијом. Односно, Руски протекторат над вазалним балканским хришћанским кнежевинама прешао је са Русије на европске силе. Тиме су Руси изгубили дотада стечену предност у решавању Источног питања, што је свакако представљало болан ударац за политичку елиту у Санкт Петербургу. Међутим, најболније од свега било је то што су Русија и Османско царство морали да се обавежу на демилитаризацију Црног мора. Русија је на тај начин не само понижена, него је и њена војна моћ на Југу изразито ослабљења. Тиме је Русији одузета могућност вођења активније политике према Источном питању. Сем тога, гарантована је слободна пловидба Дунавом, а Османска империја обавезала се на реформе које су требале изједначити права Хришћана и Муслимана у тој земљи.
Париски мировни уговор из 1856. године само је потврдио пораз Русије у Кримском рату. Узроке таквог исхода можемо пронаћи у техничкој и технолошкој инфериорности Русије у односу на земље Запада. Руски бродови и даље су били дрвене Једрилице, док су западне флоте сачињавали пароброди. Савезнички војници већ тада су имали модерније пушке, већег домета и бржег пуњења, што се такође не сме занемарити. Међутим, кључ руског неуспеха превасходно треба тражити у лошој логистици, слабом снабдевању трупа, корупцији која је цветала у процесу набавке ратног материјала и основних потрепштина за војску, недостатку железнице и добрих путева који би омогућили брз транспорт свежих снага на Крим. Такође, очигледни су постојали и недостаци у организацији војске и њеном систему командовања. Суштински, овај рат је у потпуности оголио све слабости руске државе, како политичке, тако и војне, технолошке, административне и инфраструктурне. Такође, држање Аустрије и Пруске умногоме је допринело руском поразу у Кримског рата. Одговорност за то сноси пре свега руска спољна политика која није на адекватан начин проценила ситуацију и држање својих савезника у том сукобу.
На крају морамо поменути и то да је руски цар Александар II годинама касније говорио да жали због кукавичлука које је тада показао. Суштински, овакве његове речи никог не треба да изненаде, јер остаје чињеница да у том рату Русију није поразио непријатељ на бојном пољу, већ страх. Односно, у водећим руским политичким структурама преовладало је мишљење да њихова земља неће имати довољно снаге да се истовремено носи са већ постојећим изазовима на Криму и са инвазијом аустријских снага која је постајала све извеснија. Узмемо ли у обзир да је Русија најчешће своје непријатеље сламала пре свега одлучношћу, пожртвовањем и спремношћу на сваку жртву, ствари нам постају јасније. Александар II је касно схватио да ни његов велики предак, Александар I није имао добре ни војне ни политичке изгледе за успех када је на његову земљу 1812. године са више стотина хиљада војника кренуо највећи војни геније тог времена, Наполеон Бонапарта. Па ипак, Александар I се није поколебао, већ је водио тотални рат до коначне победе и то без обзира на висину цене коју је руски народ морао да плати. Александар II 1856. године на то није био спреман, а самим тим, ни исход Кримског рата није могао бити другачији.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Павел Миљуков, Историја Русије. Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање. Логос: Београд, 2013.
Милован Ђ. Миловановић, Источно питање. ЦИД: Арт прес: Београд, 2020.
Ponting, Clive (2005). The Crimean War: The Truth Behind the Myth. Pimlico. 2005.
Остави коментар