Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Леонид Владимирович Савин (Сума, Украјина 1974) један је од најистакнутијих руских политиколога и геополитичара средње генерације. Дипломирао је на Сумском инжењерском факултету 1993. године. Студирао је античке језике на Сумској богословској школи (2000–2002) и завршио Школу за младе новинаре у Кијеву 2005. године. Од 2007. године живи и ради у Москви где је главни уредник аналитичког центра који се бави изучавањем савремених геополитичких тенденција. Поред тога ангажовао се на промоцији Међународног евроазијског покрета у оквиру којег обавља више функција. Последњих неколико година има статус једног од најближих сарадника истакнутог филозофа Александра Дугина.
Од 1995. године је у својству професионалног новинара објавио многобројне текстове и публикације. Био је уредник листа Хардвеј (1995–1999), уредник културног алманаха Кали југа (1999–2003), заменик уредника критичко-библиографског часописа Нова књига (2002–2004), уредник серијала Нова политика (2003–2005), као и приређивач књига Глобални дискурс, Против дискриминације и др. Као дописник регионалног украјинског листа Панорама извештавао је од 2003. до 2006. године, а затим се посветио уређивању листа Евроазијска инвазија (2007–2008). Тренутно је уредник интернет портала Геополитика.ру. Неке од његових најзначајнијих књига су: О геополитици, Од шерифа до терористе: огледи о геополитици САД, Етнопсихологија, Нови начини ратовања итд. Посебну пажњу стручне јавности и читалачке публике привукла је књига Мрежно-центрични и мрежни рат: увод у концепт, где се поред А. Дугина, појављује као коаутор.
Леонид Савин као један од најутицајнијих идеолога „новог евроазијства“ заступа становиште о свету мултиполарности, уз напомену да се појављивање нове светске политичке и безбедоносне структуре „одвија корак по корак“. У разговору с Борисом Надом (Печат, 25. 10. 2019) предвидео је да би процес стварања истинске мултиполарности могао да потраје неколико година, или чак неколико деценија. Овакав став проистиче из његовог уверења да ће „САД као хегемонска сила покушати да задржи зоне сопственог утицаја, било директно или индиректно“. Чини се да последња дешавања у Украјини оваква предвиђања недвосмислено потврђују.
Подсетимо да је Леонид Владимирович своје минуциозне процене о карактеру америчке геополитике објавио у спектакуларној монографији Од шерифа до терористе која је објављена на српском језику 2013. године. Реч је о избору геополитичких есеја у којима обрађује изазовне теме попут неоатлантизма у Европској унији, нових концепција ратовања, стратегије и власти, будућности тероризма после догађаја од 11. 9, односима Америке према Ирану, исламској претњи као пројекту обавештајних служби, улози Кубе, али и новом америчком сагледавању положаја Кине у светској политици. Један од његових најважнијих ставова је онај о кибернетичком простору као новом подручју сучељавања великих сила. Овоме додајмо као веома инспиративна и његова критичка опажања на теорије истакнутих америчких аутора (Имануела Валерштајна, Френсиса Фукујаме, Самјуела Хантингтона и др)
Руско евроазијство
После завршетка Хладног рата идеје евроазијства стицале су све више присталица у Русији. Поред нових евроазијаца и други теоретичари (који нису изворни евроазијци – прим. аутора) њихове хипотезе уграђивали су у различите сфере руске стварности: верско-цивилизацијску, идеолошко-политичку, војно-стратегијску, економску, културолошку и медијску. Неки теоретичари су традиционални континенталистички словенско-православни дискурс постепено уграђивали у неоевроазијство као шири и комплекснији програм. Тако је генерал Леонид Ивашов своје првобитно геополитичко полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту“, што је гледиште блиско неоевроазијцима.
Александар Панарин је као оштар противник америчке хегемоније и концепције униполаризма писао о „православној цивилизацији у глобалном свету“ уз занимљива запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предодређена да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао важност велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове. Отуда је Панарин евроазијски руски простор сматрао парадигмом прожимања архетипова Степе и Мора.
Дело Александра Дугина Основи геополитике, I – II, које је објављено 1997. године у великој мери садржи неке од најзначајнијих ставова „класичних евроазијаца“ који су овде допуњени одговарајућом картографијом. У својеврсном манифесту „новог евроазијства“ овај филозоф указује на најзначајније геополитичке доктрине настале крајем 19. и почетком 20. века. Реч је о кратким анализама теорија западних мислилаца попут Рацела, Кјелена, Мекиндера, „француских посибилиста“, Хаусхофера, Спајкмана и Мехена, али и руских теоретичара Леонтјева, Трубецког, Савицког и Гумиљова. Посебну пажњу привлачи критичка анализа Мекиндерове Географске осовине историје и његовог поимања Русије као „Хартленда – средишње земље“ око које се врти осовина светске историје.
Суштина Дугиновог „новог евроазијства“ је у практичној примени начела „мислити просторно“. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању.
Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини, која се од 2014. године до данас, претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине“, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом“, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.
У сваком случају „мистични зов Евроазије“ наглашен у етнолошким, историјским и географским истраживањима неких аутора, попут Гумиљова, наишао је на одговарајући одјек у радовима најутицајних геополитичких мислилаца савремене Русије. У овој земљи основан је и Међународни еврозијски покрет који је својим деловањем изазвао пажњу у многим европским и азијским војним и интелектуалним круговима (добар пример је Турска). Заједнички одјек наведених разматрања јесте да је доктрина евроазијства темељ будућег света мултиполарности.
Преиспитивање атлантизма
Леонид Владимирович је у својим огледима указивао на једну од кључних геополитичких тенденција у Европској унији, а то је успостављање пројекта атлантизма. Реч је о стратегији коју политичке елите САД остварују уз подршку дела европских политичких структура. Руски политиколог, као нарочито значајну, наводи изјаву некедашње немачке канцеларке Ангеле Меркел која је 2010. године отворено говорила о краху мултикултурализма у ЕУ. Ради се о пројекту који је последњих деценија брижљиво негован у Унији и чији је крах послужио као нови повод америчким стартезима за даље покоравање Европе. Овоме додајмо да Савин прави јасну разлику између концепције мондијализма (коју спроводе либерални кругови) и модела атлантизма који почива на потпуној доминацији САД у међународним пословима. На подручју ЕУ овај концепт се најчешће означава као евроатлантизам или трансатлантизам.
Евроатлантизам је геополитичка филозофија која почива на идеји зближавања држава Северне Америке и Западне Европе, а на темељу одређених заједничких вредности као што су: слободна демократија, личне слободе и владавина права. Британски политичар Џон Вилијамс проширује овај термин користећи се изразом „атлантистичка теологија“. У пракси је евроатлантизам почео да се остварује после завршетка Другог светског рата, када су Американци конструисали „мит о совјетској претњи“ као изговор за формирање НАТО и успоставу својеврсне контроле над Западном Европом. Тако се Западна војна алијанса претворила у главног спроводника трансатлантске сарадње у Европи. С друге стране, политички вектори су се веома разликовали у зависности од тога о којој држави је реч. Тако су у Француској постојала три политичка правца: деголизам, еврокомунизам и евроатлантизам. У Западној Немачкој је руководство спроводило политику „Продора на Исток“, имајући у виду своје некадашње територије, док је Италија у евроатлантизму подржавала само одбрамбену компоненту, уз напомену да је њено интересовање за атлантизам почело да опада још пре распада Совјетског Савеза. Ова чињеница се нарочито испољила у италијанском противљењу бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999. године. Теоретичар Пјетро Пијани указује на особеност италијанске стратегијске културе која је ослоњена на пацифизам и прагматизам. Управо због тога на италијанском тлу настао је појам неотлантизама који је први још 1957. године употребио Ђузепе Пела како би означио нове односе унутар атлантистичке заједнице. Реч је о настајању да се, у оквиру атлантске заједнице, посебно афирмишу италијански стратешки интереси у Средоземљу на чему су инсистирали политичари демохришћанске оријентације, али и одређени пословни кругови у овој земљи (Енрико Матеи, председник компаније ЕНИ).
Активизација атлантизма је отпочела после пада Берлинског зида када је на строго затвореним седницама светске закулисе разматрано питање геополитичког идентитета Европе у новим околностима. Под утицајем атлантиста и уз подршку тадашњег врха Римокатоличке цркве превладало је становиште о подели Европе „на римски и византијски део“. На тај начин евроатлантисти су суштински спречили процес њене геополитичке еманципације, а уместо дотадашње идеолошке поделе наметнута је нова цивилизацијска гвоздена завеса на Старом континенту. Додајмо да се на тој основи одвијао и процес разарања некадашње СФРЈ и Совјетског Савеза. По завршетку Хладног рата деведесетих година прошлог века процес атлантизације Европе пратило је и потписивање низа стратешких докумената. Леонид Савин као посебно важан издваја догађај из 1996. године када је у Прагу лансирана Нова атлантска иницијатива чији је покретач био Институт предузетништва САД који је један од можданих центара неоконзервативаца. После агресије на СРЈ 1999. године уследило је извесно затишје јер је ова концепција у основи била сведена на тему европске безбедности и хуманитарног милитаризма.
После терористичких удара на САД од 11. 9. 2001. године догодиле се се прве велике пукотине унутар атлантске заједнице, које су се испољиле у отвореном немачко-француском противљењу војној интеревенцији у Ираку и Авганистану. Један од сарадника Института Брукингс Иво Далдер написао је оглед Крај атлантизма (2003) у којем је исказао став о томе да ће се Европа све више удаљавати од САД. Он је исказао нарочито интересовање за идеје Халфорда Мекиндера, британског геополитичара, који је још двадесетих година прошлог века предлагао стварење Санитарног кордона као екслузивне зоне англоамеричких интерса, која би непрекидно спречавала повезивање Совјетске Русије и Немачке. Овај модел геополитичке будућности Европе касније је преузео амерички министар одбране Доналд Рамсфелд користећи синтагму о Новој Европи уместо некадашњег појма Источна Европа. Већ 2006–2007. године било је јасно да су у току нове иницијативе за обнову стратешког партнерства САД–Европа. По Леониду Владимировичи њихов суштински циљ је легализација америчке хегемоније на Старом континенту, уз подршку европских политичких класа. Савин као типичан пример наводи утицај евроатлантизма на спољну политику Француске за време мандата председника Николе Саркозија, који је подржао не само тзв. независност Косова (2008) него и серију америчких војних интервенција на Блиском истоку под шифрованим називом Арапско пролеће. Садашња ратна ситуација у Украјини свакако је у функцији реализације интереса евроатлантизма као геополитичке докткрине која почивана премиси о томе да Европа и Америка припадају истом културно-цивилизацијском кругу.
Мрежно-центрични ратови
Леонид Савин и Александар Дугин аутори су књиге о мрежно-центричним и мрежним ратовима која у потпуности разоткрива механизме на којима почива америчка доминација на европском континенту. Објашњење мрежноцентичне теорија рата заснована је на фундаменталној подели циклуса људске историје на аграрну, индустријску и информациону. Сваком од ових циклуса строго одговарају социолошки појмови предмодерне, модерне и постмодерне.
Теорија мрежно-центричних и мрежних ратова представља модел војне стратегије у условима постмодерне. Кључни чинилац за читаву теорију постмодерних ратова је појам „мреже”, а смисао мрежног ратовања је „размена информација”, односно максимално ширење облика произвођења информација, приступа информацијама, њихове расподеле и повратне везе. Овако посматрана „мрежа је нови информациони простор ратовања“ у којем се одигравају стратешке операције, обавештајног и војног карактера, а такође и њихова дипломатска, економска и техничка подршка. Борбене јединице, систем веза, информациона подршка операцији, обликовање јавног мњења, дипломатски потези, социјални процеси, обавештајна и контраобавештајна служба, етнопсихологија, религиозна и колективна психологија, економска подршка, академска наука, техничке иновације, све се то посматра као обједињена целина унутар чијих саставних елемената се мора вршити непрекидна размена информација. Централни задатак вођења свих мрежних ратова представља извођење Операције базних ефеката која се дефинише као „свеукупност радњи усмерених на формирање модела понашања пријатеља, неутралних снага и непријатеља у ситуацији мира, кризе и ратова”. Операција базних ефеката је настојање да се у условима постмодерне успостави планетарна диктатура по америчком моделу, уз напомену да је основна карактеристика новог ратног модела његов тотални карактер.
Појава мрежно-центричних ратова последица је структуралних промена у разним секторима америчког друштва, пре свега у економији, бизнису и технологијама, при чему је информациона доминација његово основно обележје. Информациона надмоћ треба да обезбеди: вештачку потребу противника за информацијама уз смањење приступа оним најзначајнијим информацијама, затим да омогући широк приступ информацијама за своје снаге уз заштиту од убацивања противника, као и да смањи потребе за статичним информацијама. Смисао ратова постмодерне је првенствено у демасификацији војних снага, што смањује потребу за класичном стајаћом војском и повећава флексибилност трупа на терену.
Мрежно-центрични ратови обухватају четири сфере деловања: физичку, информациону, когнитивну и социјалну. Док су прве две сфере биле карактеристика класичних индустријских ратова, дотле је когнитивна област суштина мрежне теорије рата. Овладати свешћу непријатеља и његовим вредносним системом, то је крајњи циљ и смисао мреже. Посебну мистерију представља социјална сфера деловања, јер је реч о области садејства људи где преовлађују историјске, културне и религиозне вредности, али и психолошке смернице и етничке особености. Управо то је она димензија мрежног ратовања која има за циљ разбијање социјалних веза међу људима, солидарности, традиционалних вредности и националне самосвојности. Једна група теоретичара тврди да се процес глобализације манифестује као чинилац дезинтеграције друштава а која, према теоретичарима мрежног рата, треба да се одвија непрекидно у свим правцима. „Наше име је креативно разарање, како у нашем властитом друштву тако и у иностранству. Ми свакога дана рушимо стари поредак” – написао је неоконзервативни аутор Ледин, најпотпуније описујући садржај и смисао мрежно-центричних (мрежних) ратова.
Евроазијски мултиполаризам
Леонид Владимирович Савин био је 2021. године у Москви један је од иницијатора обележавања стогодишњице евроазијства – особеног интелктуалног и филозофског правца који је руска емигрантска интелигенција артикулисала у Софији 1921. године, објављивањем зборника Излаз ка Истоку. Један од водећи мислилаца евроазијства Петар Савицки је у чланку Евроазијство (1925) реинтерпретирао идеје В. Ламанског о постојању три макроцелине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије, које дели планина Урал. Полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич је у геополитички речник увео појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. На тај начин је идеја о географској интегралности и централности Русије–Евроазије послужила као теоријски предложак за ревизију целокупне руске историјске и културне самоспознаје (П. Савицки, Географске особености Русије, 1927), а што је и основа „новог евроазијства“ као филозофског и геополитичког феномена савремене Русије.
Такође, нема сумње да је идеја евроазијске интеграције постала привлачна и у другим културама и цивилизацијским ареалима. Манифестације овог расположења су свакако особене концепције кинеског, индијског, турског (исламског), али и европског евроазијства, које произилазе из различитог поимања сопствене улоге у савременом свету. Њихово заједничко обележје је изразити антиантлантизам (антиамериканизам). У кинеској верзији евроазијство је моћан савез две континенталне велесиле, Кине и Русије, који као такав подразумева вишевекторску сарадњу првенствено у областима енергетике, технологије и војне безбедности. За Турску спољну политику евроазијство је концепција која, осим ослобађања од америчког утицаја, пружа и могућност обједињавања подручја које насељавају тзв. туркофони народи (Азери, Ујугури), док је из европског угла реч о моделу „геополитичке еманципације Европе“ која се посматра као јединствен простор од Атлантика до Урала, а у неким радикалнијим верзијама од Атлантика до Владивостока.
Овоме додајмо да је Леонид Савин на више места коментарисао домете руске „специјалне војне операције у Украјини“. Он истиче да је кључна последица овог догађаја „коначно раздвајње Русије од Запада“, уз напомену да је поред очигледних политичких последица у току и процес кардиналних промена у руској економији чија је основна карактеристика све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне). За Савина је такође веома значајан и процес „дедоларизације светског финансијског система“ који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу где дојучерашњи амерички сателити (Сауди Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа. Поред нестанка „суверене Украјине“, садашњи сукоб ће највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине сасвим извесна чињеница, и основа новог света мултиполарности.
ЛИТЕРАТУРА:
Леонид Савин, Од шерифа до терористе. Огледи о геополитици САД, МИР Publishing, Београд 2013.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Леонид Савин, Коначно раздвајање Русије од Запада, Печат, 8. VII 2022. (интервју с Борисом Надом).
Остави коментар