Жене средњег века: српске земље. Први део – приморје и Босна

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Недостатак извора за Србију и Босну значајно отежава проучавање ове тематике. Хагиографија, истини за вољу, у овом случају је од крајње ограничене помоћи, па чак ни житија појединих српских средњовековних светитељки не осветљавају много њихове историјске животе. Као што је сугерисано, извори првог и другог реда нису нарочито штедри, а о неком озбиљнијем корпусу извора који сведоче о животу жена у Србији и Босни готово да не може бити ни речи. То се посебно односи на жене средњих и најнижих сталежа, где извори готово унисоно ћуте и једноставно их нема. Готово смо зато без икаквих података за средње и ниже сталеже у Србији и Босни, јер извора једноставно нема. Ако их је некада и било, нису дочекали данашње време.

Владарке, владарске кћери, нешто су познатије у историји. Династички бракови које су склапале и српске принцезе, као и друге у средњем веку, те и повремени већи утицаји на политичка и друга кретања, омогућавају да се животи појединих краљица, царица, принцеза, кнегиња и других жена највишег сталежа ипак успешно реконструишу. Неравномерна количина података и за више сталеже је присутна и овде. О неким владаркама се зна поприлично и корпус података за неке босанске краљице или српске принцезе, као и странкиње које су долазиле на два српска двора је значајно већи. Али, постоје и оне жене највишег друштвеног положаја о којима извори ћуте и дају тек неку скромну информацију.

Дубровник и његови архивски подаци представљају праву ризницу. Захваљујући чињеници да је архив врло брижљиво вођен од 1278. године, када је у Републику Светог Влаха дошао Томазино де Савере, Дубровник и његов архив су највећи трезор грађе за српску средњовековну историју. Котор и други српски приморски градови такође имају нешто више сачуване архивске грађе, те у Дубровнику, Котору и у мањој мери другим градовима, постоји доста података о женама свих сталежа.

На крају овог уводног дела поменимо и чињеницу да о женама јако мало података да је чак и Душанов законик. Ево тих неколико чланова:

О женидби: Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике.

О полуверцима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.

О робовима: И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго.

О позивању: И да пристав не додијава жени, када није муж код куће, нити да се позива жена без мужа, но да жена даде мужу глас, да иде на суд; у томе муж да није крив, док му се не даде глас.

195. И жене да не ноћивају у цркви, осим госпођа царица и краљица.

Овако слаба заступљеност жена у најважнијем средњовековном српском правном споменику сведочи да за Србију и Босну највише информација ће бити о женама највиших друштвених слојева, уз можда неки редак искорак из тих оквира. Са друге стране, Дубровник, Котор и још нека места на приморју дају бољу, али ипак недовољно јасну слику положаја жене.

Властелински бракови, који су по правилу склапани у Дубровачкој републици, оставили су са собом изузетно много писаних трагова, односно уговора. У њима је посебно место имала једна обавеза женине породице, а то је мираз и његов значај је био велики. То је била неприкосновена имовина жене, али без доброг мираза није било ни добре удаје. Удовице, са друге стране, иако звучи крајње контрадикторно –биле су најпривилегованије жене, јер сестре и ћерке без мушких сродника не могу ништа, док су удовице у значајној мери располагале имовином. Мираз су могле да оставе у наслеђе својим наследницима, али ако су биле удовице, преносило се неретко на читаву имовину.

Редовнице (монахиње), у средњовековном Дубровнику, најчешће бенедиктинке, али и Доминиканке, кларисе, трећереднице, биле су углавном женска деца која не добијају мираз. Разлога за ступање у манастир било је још: сиромаштво, побожност, неки завет родитеља, склањање од неморала (за цело приморје је ово важило), као и многи други разлози. Тестаменти и завештања црквама били су бројни у средњовековном Дубровнику, а међу тестаторима је било изузетно много жена које су обдаривале дубровачке манастире.

Жене су биле повремено и на челу влашких катуна, и то у више случајева током XIV и XV века. Жене су у граду под Срђем биле једнаке пред законом без обзира на сталеж, истоветне казне су биле предвиђене за исто кривично дело невезано за сталеж којем је жена-починитељка кривичног дела, припадала.

Кућна послуга је била свеприсутна, и жене које су ту радиле имале су неку правну заштиту. Дојиље, као и бабице, другачије су биле третиране од осталих служавки, јака веза са породицом била је присутна, а дојиљама је знала бити остављена и имовина од стране господара, деце које су дојиле или господареве жене. Занимања жена која се наводе у Дубровнику, изузев наравно властелинки о којима је највише података: трговкиње, пекарке, крчмарице (оне су продавале вино, имале су плату и храну), везиље, прерађивачице лана, поменуте слушкиње и друга.

Проститутке су такође биле свеприсутне у Дубровнику, а од њих је без сумње најпознатија опатица Богна, која је водила бордел и која је имала чак и улогу у рату Дубровника са Босном (1403–1404). Она је наводила непријатељске нападе димним сигналима, али иако издајница, није одговарала јер су њене муштерије били готово сви угледни градски оци. Проститутке у Дубровнику су се скупљале подно Мира, биле толерисане, али је често над њима вршено насиље и мушкараца и (љубоморних) жена над њима.

Трговина робљем у средњовековном Дубровнику била је посебно развијена. Од 1278. године, па наредних неколико година, она је цветала, а највећи број робиња је био управо из Босне, док је трговаца осим домаћих, било понајвише из Италије. Иако је ова трговина забрањена формално од 1416. године, није замирала током средњег века. Жене су бивале бројније од мушкараца, а Босна је била управо највећи магацин робиња.

Мираз – неприкосновена имовина женина наведен је и у Которском статуту. Мираз је у овом граду био нарочито значајан за удовице, али и поделу имовине међу децом. Правна неједнакост је овде присутна за разлику од Дубровника, па су жене за исто недело добијале различите казне, у зависности од сталежа, и жена кад је жртва – казне су разнородне. За силовање робиње казна је била 50 перпера, а за силовање властелинке 1000. Тежи је положај робиње у Котору него Дубровнику, послуга је са друге стране била заштићена законом. Династички (властелински) бракови, идеал повезивања једнаких у сталежу, а циљ је свакако био увећавање богатства угледних патрицијских породица. Исти је случај био у Дубровнику, где су се управо најугледније породице најчешће мешале и тиме увећавале своје ионако огромно богатство.

Једна од најпознатијих жена Котора и Дубровника, била је Филипа Менчетић, ћерка посланика српских краљева, која се удала у једну од најбогатијих и најпознатијих дубровачких патрицијских породица Менчетић. Била је са децом наследница огромног богатства, а имала је, судећи према дубровачкој архивској грађи пуно дужника, али и богатства и утицаја у Котору и Дубровнику. У оба града је имала поседе као и покретну и непокретну имовину.

Монахиње бенедиктинке у которској бискупији, и самом граду, су биле јако присутне, као и кларисе у Светој Клари, манастиру у ком су биле фрањевке. И у Котору је сачувано низ завештања црквама и манастирима богатих Которанки. Ови подаци су значајни и како би се знало за неке самостане, јер као и у Дубровнику, завештања су најчешћи извори који сведоче о функционисању и постојању истих. И доминиканке од 1483. године су имале свој манастир у которској дијецези, а сачувано је правило веома строге клаузуле Свете Марије од Анђела у ком су живеле монахиње фрањевачког реда. И трећоредница је било у Котору крајем средњег века.

Што се, пак, других занимања Которанки тиче, архив спомиње поједине жене. Примера ради, наводи се нека Милослава крчмарица у XIV веку, постоји помени трговкиња, а у архивској грађи Котора помиње се и Драгослава свилопреља 1333. године, као и Доброслава преља, иначе супруга једног тамошњег крчмара. Дојиље су и у Котору, као и у Дубровнику, биле привилеговане служавке, а било је доста и друге кућне послуге. Слушкиње и робиње су и овде биле на дну лествице, иако је података мање.

Скадарски статут пружа обиље информација у статуту о миразу, и ту се сазнаје да је муж плодоуживалац мираза. Упркос томе, у Скадру је женин мираз био правно заштићен, иако у правним одредбама постоје неке разлике. Удата жена није могла бити сведок на суду по Скадарском статуту. Будва у свом уређењу има сличне одредбе о миразу, али удате и неудате жене су могле замењивати делове мираза, што је посебност Будве. У Скадру је жена могла, а у Будви не, имовину да завешта рођацима странцима, што је чињено као мера против давања имовине будванских грађана странцима. У Котору, Скадру и Будви отац је имао обавезу прво да удаје ћерке. Постојало је и право удовице на цео мираз у случају преудаје, али и право жене на хипотеку над мужевљевом имовином ради наплате мираза.

Компарације ради, иако није најуже везано за тему, Пашки статут, показујући тиме утицај правне регулативе Задра и Шибеника, знатно је рестриктивнији по питању мираза. Због тога је важила забрана дељења породичне имовине, стицања имовине странаца. Са друге стране, на Рабу жена је била правно једнака с мужем.

Босанска средњовековна држава представља јединствену појаву, не само међу српским земљама, већ и у целој Европи. Њена специфична верска карта, геополитички положај и место у међународним односима, осликавала се и на положај жена. Робиње из Босне – једини сталеж са више података. У најранијем периоду постојања дубровачког нотаријата 1278–1291. година и до 90% робља у Дубровнику биле су управо босанске робиње. Највећи њихов извоз био је у Италију, млетачке поседе диљем Медитерана, али и повремено Марсеј, Перпињан и другде. Босанско робље је временом опадало, али никада није нестало из нотарских аката у Дубровнику, чак и када је формално забрањена трговина робљем у Републици 1416. године.

Улога жене у босанском друштву је без сумње била минорна и то је било класично средњовековно властеоско, па и војничко друштво. Ограничен корпус извора о женама, сем појединим владаркама, наводи на такав закључак. Могуће је и да је пракса била другачија, али нажалост, готово потпун мук извора не даје прилику за детаљније улажење у проблематику положаја жене у Босни у средњем веку.

Дубровачки архиви сведоче да су постојале жене подругљиво називане babiza de Patarenis и брак на босански начин, који су добар показатељ патаренског/дуалистичког, али и утицаја обичајног права на живот жена. Тестамент Прибислава Вукотића састављен 1475. године у Падови шири ову слику традиције и обичаја у Босни. Он наводи, необично за то доба, да је његова жена била дошла без мираза, али из поштене куће и из љубави. Узимам те за жену ако ми будеш добра – si eris mihi bona је наводна формулација којима се у Босни склапао брак који није био света тајна (сакрамент).

Међу угледним босанским женама постоји неколико значајних примера које овде вреди истаћи. Јелисавета Котроманић, ћерка бана Стефана II и жена угарског краља Лајоша Великог имала је одређен утицај на правац угарске политике, посебно према Балкану. Јабука разора некад Србије у Босне, а сада Угарске и Босне, био је Хум као њен мираз. Јелисавета Котроманић је од 1353. године угарска и пољска краљица, на челу једне велике европске силе. Постоји претпоставка да је 1371–1372. године написала дело о образовању деце, а била је и активна регенткиња Марије коју је дала крунисати за краља Угарске. Била је понекад прилично непопуларна, али доследан средњовековни борац за Угарску, у сукобу и са Твртком I са којим се отворено сукобљавала, па чак и са ћерком била заточена у Новиграду. Сматра се да је подстицала убиство Карла Мартела и борила се да ћерки обезбеди трон.

Јелена Груба (1395–1398) краљица Босне без праве власти и мало података. Била је жена краља Стефана Дабише, а потом и његова наследница након смрти Марије, ћерке Јелисавете Котроманић. За време своје владавине се борила за наплату стонског дохотка, а након једног неуспелог османског похода била је збачена. Босански краљ Стефан Остоја оставио је своју прву жену Витачу 1399. године по жељи властеле, а друга жена му је била Кујава, рођака Павла Раденовића. Трећа жена, пак, била је Јелена Нелипчић, економски јака и независна жена из угледног хрватског властеоског рода. Видимо, дакле, значајан утицај династичког повезивања, али и тих жена у политици. Стефан Остојић по смрти краља 1418. године подржао је мајку Кујаву у намери да се врати, док је Јелена протерана. Краљ Стефан Томаш је отерао уз папску помоћ Вујачу (изгледа незакониту), како би ступио у нови брак. Његово окретање папству је имало политичке циљеве, и брачна политика је ту играла битну улогу.

Тестаменти Јелене, жене Вука Хранића 1337. године, затим Јелене Лазаревић Балшић Хранић 1442. године, која је пратила мужа Сандаља Хранића, у Будим на витешке игре показују како су властелинке и владарке имале своју имовину и поседе. Јелена је као Сандаљева жена саставила и Отписаније богољубно, водила преписку са духовником Никоном Јерусалимцем и бавила се бројним наукама. Осим супруге војводе Сандаља Хранића и жене везане за породицу Косача имале су одређен утицај. Стефан Вукчић Косача је љубавници Цецилији (изгледа Фирентинки) оставио 1000 златних дуката и сребрно посуђе. Међу Косачама свакако најважнију улогу заузима Катарина Косача Котроманић, жена краља Стефана Томаша и последња босанска краљица, како је називана у традицији.

Ћерка Стефана Вукчића Косаче и гарант мира њеног оца са босанским краљем Стефаном Томашем од 1446. године, Катарина, представља значајну личност балканске историје. Ктиторка је низа цркава у Босни, Купресу, две у Крупи на Врбасу, и цркве Свете Катарине у Јајцу.  Године 1461. је постала удовица, њен пасторак Стефан Томашевић, са којим је коначно изгладила некад лоше односе, дао јој је титулу Краљица Мајка, али када је 1463. године уследио пад Босне, дошло је и њено изгнанство у Дубровник, па Шибеник, Пељешац. Од 29. октобра 1467. године Катарина борави у Риму, где игра битну улогу и ужива велики углед. Била је присутна на венчању Ивана III Васиљевича и Зоје Палеолог, ходочастила у Л’Аквилу. Тестамент (наводни, фалсификовани по некима) краљице Катарине 1478. дворске даме Паула Мирковић (из властеоске породице), Хелена Семковић (подигла Паули споменик), Марија Мишљенковић (такође из богате куће), а помињу се и Праксина, Ана и Маргарита још три дворске даме. Деца су јој се звала Жигмунд и Катарина, и након пада Босне били су заробљени и одведени у Турску. Жигмунд је прешао на ислам и постао малоазијски санџакбег Исхак-бег Краљевић (Кралоглу), а Катарина Тарихи Ханума сахрањена наводно у Скопљу, под заштитом Исак-бега Исхаковића према неким мишљењима. Катарина је била беатификована, представљала је симбол изгубљене државности, побожну католкињу, али је важна и њена веза са целим регионом и све три религије.

Можда управо личност краљице Катарине показује комплексност положаја босанске државе, али и једне владарке у веома тешким временима.