Елон Маск, Твитер и слобода говора

Аутор: Бранко Радун, политички аналитичар

Догађаји као што су медијско суспендовање Доналда Трампа или кампање везане за ковид пандемију или за рат у Украјини наметнули су теме „слободе говора“ или, прецизније, нове глобалне цензуре која контролише доминантан наратив у том моменту. Тако су појаве као Викиликс – Асанж или Сноуден не толико поделиле јавност око тога да ли су они борци за слободу мисли и говора или пак издајници који заслужују најоштрије казне, већ су разоткрили системе контроле и манипулације у XXI веку о којима су могле само да маштају класичне диктатуре из прошлог века.

Долазак Елона Маска на чело Твитера преко куповине пакета акција ове друштвене мреже али и медија, поново је покренуо тему борбе за слободу говора, како је свој улазак у сферу друштвених мрежа и образложио амерички контроверзни мултимилијардер (који се представља као борац за слободу говора). Без обзира на последице, Маск је барем покренуо ту тему о којој се није причало на Западу због терора политичке коректности, осим ако су у питању „обојене револуције“ или „ширење демократије“ у којима се продаје „слобода говора“ као амерички извозни производ.

Елон Маск је за неке икона новог хајтек капитализма, за друге корисник милијарди долара државних субвенција које му у старту дају предност у односу на конкуренцију (ако и постоји у областима у којима делује). Маск је био миљеник леволибералне и хајтек оријентисане елите као идеална биографија – сиромашни студент из Јужне Африке који постаје ново лице америчког прогреса и најбогатији човек на планети. Са уласком у Твитер воде он бива одбачен као „нова икона“ леволибералне Америке јер, ето, „шурује и са десничарима и њима омогућује медијски простор“.

С друге стране, умерени центристи демократа и републиканаца са симпатијама прате оно што ради на Твитеру и дају му подршку. Чак се и он сам свестан тога дефинише као неко ко је између демократа и републиканаца. Нарочито они којима је било преко главе цензуре у мејнстрим медијима и на друштвеним мрежама поздравили су његову најаву ослобађања птичице Твитера из кавеза цензуре. А таквих је заиста много у Америци и у свету. Ми ћемо покушати у глобалном контексту и контексту глобализације рашчланити Маска у смислу одвајања оног како се представља или како га виде од оног штo заиста јесте – то јест оног штo ради и са којим циљем.

Да ли има слободе говора у хајтек 21. веку?

Слобода говора увек је била изузетно ограничена јер су доминантне елите дефинисале оквир јавне дебате у миру, а пропагандни наратив у рату (који не мора бити само војни сукоб већ економски, медијски, идеолошки). У том контексту може се поставити питање да ли је икада било слободе говора у смислу отворене и неконтролисане дебате. Одговор је – не. Сви медији једног друштва у служби су владајућих елита којима се утиче на јавност, али и на доносиоце одлука тако да се реализује оно што се зове „општи интерес“. Тај општи интерес је тако дефинисан да одржава доминантан наратив и интересе главних групација у једном друштву. То не искључује да у општи интерес улази и заиста интерес шире заједнице или аутентични национални интерес, али они су ипак интегрисани у оно што доминантна елита сматра за свој интерес (очување поретка, моћи, богатства и утицаја).

Мејстрим медији двадесетог века и друштвене мреже двадесет првог века су главни механизми контроле и утицаја доминанте елите над свешћу нација, али и човечанства. Глобална елита преко глобалних медија и друштвених мрежа контролише на глобалном плану али и на националном нивоу (негде мање, негде више) владајући наратив у складу са својим погледом на свет и својим интересима. Тако су мејнстрим медији и мреже постали моћна алатка како у контроли своје популације (у овом случају САД и Запад), али и у глобалној контроли човечанства са циљем успостављања и стабилизације новог глобалног поретка (или прецизније нове фазе глобалног поретка). Тај поредак производ је колико процеса који се одвијају некада природно а некада форсирано толико и пројекта реализације идеолошких циљева и интереса доминатних лобија глобалне елите (зелена агенда, велики ресет, неолиберална хегемонија, геополитички циљеви…).

Како живимо у времену постдемократије на Западу где неколико корпорација и фондова контролишу медије и друштвене мреже и на успону нових сила којима слобода говора представља луксуз, можемо и без анализе закључити да слободе има све мање и мање. У време ковид пандемије жртвоване су слободе кретања и говора зарад идеје да је то све неопходно да би се сачували животи. Но репресивна контрола људи у коју спада и контрола медија и друштвених мрежа показала се неефикасна у сузбијању ковид пандемије.

Последњи пример је Кина и политика „зеро ковид политике“ која је произвела тотално затварање градова у којима је растао број оболелих и тотална контрола медија је произвела протесте и побуну. Последица тога је да се власт из бојазни где то води нагло повукла и преко ноћи укинула рестрикције, што је довело до наглог раста оболелих од ковида. Последица тога је пад привредне динамике у односу на очекивано и друштвена нестабилност која је отворила неке процесе а између осталог и потребу нових класа кинеског друштва за слободом (кретања, пословања и слободне речи).

Прогнозе после скандалозних америчких избора 2020. где је канцелован амерички председник Доналд Трамп, ковид медијске хистерије где је забрањено другачије мишљење о вакцинама, једностраног пропагандног наратива о рату у Украјини, нису ружичасте за слободу говора како на Западу тако и у свету. Нове су тенденције у смислу укрупњавања финансијског капитала где неколико мегафондова попут Блекрока контролишу огромне конгломерате и где нове технологије, пре свега на интернету, омогућавају тоталну контролу над комуникацијама и медијима. Стари је принцип да ако нешто може да се технолошки реализује, то ће се и десити.

Кад су мејнстрим медији пре неколико деценија прешли са класичног журнализма на ПР елита (политичких, пословних и других), дошла је епоха интернета. Тада се у раним фазама развоја јавила варљива нада да ће интернет бити оаза слободе које више нема у класичним медијима у којима доминира „политичка коректност“, а заправо потпуни недостатак друштвене дебате који се маскира таблоидним сензационализмом и тактичким препуцавањима без значаја. Но убрзо је уласком великог новца и интернет корпоратизован, те је и ту завладала парадигма „постистине“ или постмодерне релативизације свега са циљем да се људи збуне мноштвом привидно противречних дискурса и да се наметне један доминантан мејнстрим правац мишљења.

Симулација дијалога значи да се медијским конзументима (то нису више слободни грађани већ потрошачи медијских садржаја) нуди симулација дијалогу у скученом оквиру псеудодебате у којој се говори о маргиналним темама, или пак о персоналним изборима који немају утицај на промену политичке или друштвене агенде. „Све се мења да би све остало по старом“, или, прецизније привиде промене и плурализма води у нови ниво неолибералне хегемоније и идеолошког монизма.

Друштвене мреже и слобода говора

Тако се из ране пионирске фазе интернета на ком је било доста аматерских сајтова и форума на којима се могло чути и оно што је цензурисано у мејнстрим медијима, дошло до корпоративизације интернета. Уласком класичних медија и прављењем нових медија од стране финансијских и пословних центара моћи хегемонија мејнстрим медија се одржавала. Борци за слободу речи или за другачије мишљење гурнути су на маргину, а уколико су били „политички некоректни“ ризиковали су етикете екстремиста или нечег другог што је значило и друштвени остракизам. Канцел култура је последњи израз тог ауторитарног поретка који гуши другачију мисао кроз дискредитацију и друштвену елиминацију (губитак посла, крај каријере и блокада у медијима).

Појавом друштвених мрежа и социјалних медија попут попут форума, а касније корпоративних гиганата попут Фејсбука, Твитера, Инстаграма и Тиктока, поново се јавила нада да то могу бити оазе слободе и размене мишљења какве нема у мејнстрим медијима (без обзира на то да ли је принт, ТВ или интернет издање). Неко време је и деловало да је тако. Није било цензуре и многи ентузијасти су кренули да граде своје профиле на друштвеним мрежама да би имали друштвени утицај који им нису допуштали мејнстрим медији.

Претерана слобода можа да се претвори у анархију, што се и дешавало. Међусобно препуцавање, вређање, прогоњење и слично били су појаве које су ишле у тим раним фазама друштвених мрежа (мејлинг листе, форуми, портали са коментарима…). Кад не постоје јасна правила и контрола у комуникацији она се лако отме контроли и претвори у свађу. Поред тога, они који имају нешто да кажу бивају угушени од оних који су ту да „кваре“ или да скрену тему, па „тролују“ или вређају. Тада се већ праве армије на друштвеним мрежама које имају за циљ да промовишу неку агенду, политику, компанију или нешто друго, као и да оцрне конкуренцију. Те организоване групе ботова имале су за циљ да наметну један наратив, а да саботирају другу страну и да тамо направе хаос или да полемику претворе у свађу. Све је то довело до срозавања нивоа комуникације на друштвеним мрежама.

Тад се јавља потреба за дефинисањем правила и за модерацијом комуникације на интернету. То су могле лакше да изведу велике технолошке компаније попут Фејсбука или Твитера. Но временом се та потребна контрола од злоупотреба комуникације претворила у отворену цензуру. Појавили су се фејкчекери који су заправо били део НВО глобалистичке агенде и који су пријављивали „злоупотребе“ на интернету (на Гуглу за сајтове и на друштвеним мрежама за налоге), а заправо се обрачунавали са идеолошким и политичким противницима. Они су се показали као ефикасни комесари „политички коректног“ и ударна песница цензуре. Осим њих свако, наравно, има право да пријави злоупотребу правила понашања (незаконито деловање, претње за безбедност, говор мржње, увреде и слично). Но и то се убрзо злоупотребило тако што су идеолошке или политичке противнике организоване групе спонтано пријављивали за кршење правила.

Последица тога је да ако пишете о Јасеновцу и страдању Срба, то вам пријављују као „говор мржње“, ако кажете да сте против уласка у НАТО ризикујете етикету „руске пропаганде“, а ако кажете да је политика Подгорице, Сарајева или Загреба оптерећена српским наративом – имаћете бројне пријаве за различите преступе. Последица тога је трајна или привремена блокада налога. Поред тога, имамо и забрану руских медија на интернету. Медији који се препознају као проевропски и проамерички привилеговани су од стране Гугла, а они који су дефинисани као провладини или „националистички“ маргинализовани су и не позиционирају се на претрагама. Слично је и на глобалном плану – политички некоректни били су на удару цензуре. Најпознатији пример јесте блокада налога на друштвеним мрежама тадашњем актуелном председнику САД Доналду Трампу, што је утицало на председничке изборе.

Фуртутма око доласка Маска на чело Твитера

Од пролећа је кренула драма око куповине Твитера од стране Елона Маска и групације коју он представља. Прво је Маск хтео да купи акције и понудио високу цену од 44 милијарде долара, што је код власника акција дочекано са ентузијазмом. Но тад су очигледно уследили притисци на Твитер од стране администрације и америчких демократа који нису знали шта ће Маск учинити са овом друштвеном мрежом. Његова најава да ће вратити Трампа али и друге утицајне представнике конзервативне струје попут филозофа Питерсона или репера Кање Веста, узнемирила је леволибералне кругове који су били главни заговорници цензуре према неистомишљеницима (па и горе од тога – канцеловања).

Исто тако се ни америчким демократама око актуелне администрације није свидела идеја да до тада њима близак Маск врати Трампа који најављује да ће се кандидовати на председничким изборима 2024. Све је то довело до компликације у преговорима око куповине Твитера. У једном моменту је Маск одустао од куповине. Касније је дошло до преокрета јер су продавци тужили купца Маска да није извршио преузету обавезу – куповину Твитера. После више перипетија и преокрета, Маск је на крају купио Твитер. Но после тога је уследила права журка. Читава ова корпоративна шпанска серија показала је да постоји јако сучељавање интереса унутар оног што се зове либерално-демократски естаблишмент, чији је важан члан постао Маск.

Доласком на чело Твитера Маск је започео промене које су многима биле радикалне. Отпустио је пола запослених да би компанија била профитабилна и да би је очистио од партијских и обавештајних комесара који су се запошљавали „преко везе“ и имали високе плате. Он није трпео конкуренцију у оном што сматра да је његово. Најавио је ослобађање Твитера од цензуре и повратак не само Трампа, већ свих оних који су били жртве леволибералне чистке којa је долазила до врхушке ове компаније. Маск је организовао интернет гласање – да ли вратити Трампу налог или не. Већина је гласала за, и он је ослободио налог. Но Трамп се није вратио јер је у међувремену направио своју друштвену мрежу коју би повратком на Твитер угасио. Но други представници десне конзервативне Америке су се вратили на ову друштвену мрежу, а талас релаксирања цензорске репресије се осетио свугде, па и код нас. (Аутор овог текста је повратио свој налог који је био трајно блокран јер је био пријављиван од идеолошких противника и фектчекера из региона.)

То је довело до рата са демократама и садашњом администрацијом. Амерички председник Бајден напао је Маска да је купио Твитер како би ширио лажи о њима по свету. Окидач за то је Масково пуштање „друге стране приче“ о упаду у кућу првог човека Конгреса. Пелосијева је рушила званични наратив о „нападу на функционере демократске Америке“ тиме да је реч о геј афери њеног мужа. Тиме је и каријера Пелосијеве била запечаћена. Одједном су се сви велики играчи који се рекламирају на Твитеру повукли и тиме смањили приходе. Маск је морао радикално да смањи трошкове и да преузме руковођење компанијом (није био само власник и генерални директор, већ је преузео и друге функције).

Истовремено је подигао улог тако што је својим твитовима привлачио пажњу целокупне америчке и светске јавности. То је кулминирало у излагању Твитер фајлова који су показивали како је Твитер учествовао у дикредитацији Трампа и утицају на изборну вољу грађана у САД. Он је признао да је Твитер учествовао у хаковању америчке демократије. Поред тога, објавио је и фајлове који говоре како је Бела кућа плаћала милионе евра Твитеру да гаси налоге који су говорили о афери Бајденовог сина Хантера и проблематичном педофилском садржају његовог лаптопа.

Истовремено су перјанице леволибералне Америке бојкотовале Твитер, неки су га и трајно напустили (црна либерална глумица Вупи Голдберг, оснивач Твитера Дорси, музичар и промотер геј права Елтон Џон, позната манекенка Ђиђи Хадид, глумица Амбер Херд која је варала Џонија Депа са Елоном Маском и други представници или промотери леволибералне оријентације). Чак се и код нас јавила критика Маска на Твитеру од леволибералних кругова који су разматрали повлачење са ове платформе (нпр. Весна Пешић), али је то било тек толико да испрате „трендове“.

Сви они су рекли како не могу да трпе да они које они не подносе, а то су конзервативци и десничари, имају право да износе своје мишљење што им је Маск обећао у смислу „опште амнестије“. Они верују да нема демократије за „непријатеље демократије“. Наравно да је Маск схватио да уколико доминира цензура и другачије се мишљење прогони – то је лоше по сам Твитер који губи људе који прелазе на друге мреже. Тиме слаби утицај платформе а и њени финансијски резултати су другорочно слабији (што значи да претходне власнике није бринуло то што цензура утиче лоше на профит). При томе су они на Твитеру прогонили и цензурисали већинско мишљење америчког друштва или других земаља.

Епизода са Масковом „понудом“ Кремљу са циљем да се реши рат у Украјини вишеструко је занимљива. Сама понуда говори да Маск има амбиције и у политици и у спољној политици. Његов предлог наравно да није само његов, већ од групације која стоји иза њега а то су технолошке компаније, финансијери и структуре Пентагона. То се у администрацији схватило као да им се Маск меша у посао и то са предлогом за који многи у америчком естаблишменту верују да је био превише великодушан према Путину. Он је „понудио“ Крим Русији, а да области у којима је руска војска организују за неколико година референдум на ком би се грађани изјаснили да ли ће бити део Украјине или Русије. При томе би Украјина била неутрална. То је, наравно, пробни балон који се пушта преко Маска, као и садашњи који иде преко Кисинџера (а који није тако благонаклон према Русији). Масков предлог изазвао је хистерију у Украјини и међу вашингтонским јастребовима. На нападе Украјинаца Маск је одговорио да ће им укинути интернет сервис који иде преко његових сателита, а туда иду војне комуникације украјинске војске. То је изазвало реакцију америчке владе у виду слања инспекција и покретања поступака против његових компанија. На крају је он спустио лопту и прешао преко свега.

Рат са америчким демократама (чији је Маск био део) довео је до ситуације која је могла да осакати и њега и њих. Да њима буде камен о врату на изборима, а да Маску потопе Тесла компанију која је његово главно „благо“. Администрација је најавила да Тесла електрични аутомобили нису фаворити, већ и да има других произвођача које може подржати влада. Тад је очигледно дошло до договора у ком видимо да су се велики оглашивачи вратили на Твитер а Маск је ублажио нападе на политички естаблишемент Бајденове администрације. Сада је дошло до примирја које ће ко зна колико трајати. Маск и екипа хајтек компаније и финансијера који стоје иза њега постали су незаобилазни политички актери са којима се рачуна и који ће утицати на то и ко ће бити нови председник, што му је очигледно и циљ.

Позадина сукоба око Твитера

Твитер и Фејсбук су у времену засићења класичним медијима постали најутицајнији медији и друштвене мреже на којима милијарде људи проводе своје време информишући се и забављајући се. Већ се у првој кампањи Обаме 2008. препознао значај друштвених мрежа за председничке кампање. Не само да су оне били медиј којим се шире информације, већ су преко њих прикупљали информације, сакупљали донације и волонтере у кампањи. Поред тога, друштвене мреже су имале своје ресурсе аналитике јавног мњења и начина утицаја на њега какав није виђен у историји. Тако је контрола над друштвеним мрежама услов доласка на власт и останка на истој. Калифорнијске технолошке компаније постале су гиганти који су служили америчком естаблишемнту да би манипулисали јавношћу, побеђивали на изборима али и да би решавали политичке кризе у земљи и иностранству. Временом су те компаније (Амазон, Гугл, Фајсбук, Твитер и други) толико ојачале да је главним људима те индустрије попут Безоса било премало да служе политичком естаблишменту (доминантно демократама). Те компаније вределе су хиљаде милијарди долара, оне су имале невиђене ресурсе и технолошке могућности утицаја на јавност какве никада до сада нису имале америчке компаније. Оне су желеле, не само новац, већ и моћ која би им осигурала у новом циклусу и много већи новац.

Групација технолошких калифорнијских магната, иначе либералне оријентације, 2016. подржали су Трампа јер нису добили оне позиције у Демократској странци и у администрацији за које су мислили да им припадају. Када је почетком 2000. дошло до дила са демократама и уважавања интереса нових мегамилијардера, они су цензурисали и канселовали Трампа и из мејнстрим медија и са друштвених мрежа (пре свега Фејсбука и Твитера), што је уз „гласање поштом“ довело до пораза Трампа на изборима. Куповином Твитера и „најавом повратка Трампа“ Маск и његова групација су се „убацили“ у велики дил источних финансијера попут Сороша и калифорнијских техно-магната попут Безоса као нових играча без којих се не може. Такер Карлсон, наутицајнији политички коментатор, рекао је да му се чини да су Бајденову администрацију састављали Безос и Сорош. Сад ће ту бити још једно име Маск.

Битка за Твитер је много већа од тих 44 милијарди колико је плаћен. То је битка у којој је моћ новца средство да се добије политичка и друштвена моћ. А када добијете ту моћ, онда „новац долази сам по себи“. Они који мисле да је гомилање новца циљ, не остварују ни тај циљ у мери у којој би га желели, за разлику од оних којима је новац средство да се добије моћ. Игра престола је кључна друштвена игра – у Америци је то могућност да се утиче на то ко ће седети у Белој кући и у другим кључним структурама моћи. Све мањи број људи који контролише огромна богатства и медије има утицај говори нам да моћ постаје олигархијска. Унутар те олигархијске структуре имамо старе групације (финансијери, нафташи и магнати реалног сектора), али и нове техно-магнате који желе већи део политичког и финансијског колача који се зове власт и моћ.

На крају, шта је са слободом говора?

Маск је бучно најављивао да ће Америци и свету донети слободу говора. Кад је купио Твитер он је рекао да је „ослободио птицу“ (симбол Твитера је птичица). Он је вратио налоге „прогнанима“, најавио прављење савета за модернацију који је састављен од људи који имају „различите ставове и погледе на свет“. Одређено попуштање цензуре је наступило, али је наивно очекивати да би најбогатији човек на планети који има и амбиције политичке природе био посвећен „слободи говора“ науштрб својих интереса и циљева. У овом моменту су се његови интереси поклопили са жељом већине да буде мање бруталне цензуре и то је отприлике то.

Маск није дошао на идеју да потроши 44 милијарде долара на једну ризичну пословно-политичку операцију да би ослободио Твитер, већ да он буде његова батина (и батина оних који су стали иза њега у овој операцији) којом ће претити политичком естаблишменту уколико му не изађу у сусрет. Трамп је једном приликом описао Маска као младог и невиђено амбициозног предузетника који је тражио државне субвенције за нереалне и неразумне пројекте и на земљи и у свемиру. Други га критикују да је улазио у пројекте попут Тесле и да је компаније после преотимао од власника да би он имао контролу и моћ те, да се на том путу није либио ни од манипулација и лажних диплома престижних универзитета и непостојећих докторских студија. Без обзира на то колико је све то тачно, ипак „где има дима има и ватре“. Било како било, он није тип човека ком је стало до „слободе говора“ или „демократије“, већ до јачања његове моћи и богатства. При томе су му те идеје у овом моменту послужиле као савезници у надограђавању са америчком администрацијом у чему је очигледно био успешан. Видећемо да ли је у цену дила са леволибералним естаблишментом САД ушла и ослобођена птичица која би била поново враћена у кавез.