Аутор: Ђорђо Сладоје
Неко је лијепо и тачно рекао да у поезији нема ничег новог осим новог талента. А тај нови и несвакидашњи таленат Рајко Ного је показао, да не кажем демонстрирао, већ у Зимомори, књизи младалачке, шездесетосмашке побуне, али и метафизичке језе сирочета и сунцокретне туге и самоће. У Зверињаку већ читамо смиреније строфе, уз остало, и о томе како се пјесник боље осјећа међу бремовским звјерима него у људском бестијаријуму. А у Безакоњу он се домогао сонета, старе и строге форме дугог памћења, у коју ће уз личне немире сасути понешто од раскошног „човеколиког хаоса” и пронаћи начин „да се наше речи не размину”. Лазарева субота је у најкраћем запјевка над развалинама наше патријархалне културе, над пустим завичајем и „кућиштем пуним зове”. У Недреманом оку преломиће се земне и небеске прилике у пјесмама које су најближе Дучићевском идеалу лирике као највишег ступња и израза метафизике.
У књизи На капијама раја, уз библијске, византијске, словенске и древне српске симболе, удјенути су драгоцјени документарни детаљи о овоме здес и днес. У лирском спјеву Не тикај у ме пропјеваће епитафи са стећака, из дубине средњовјековне српске културе, разгрћући наслаге нашег кобног самозаборава.
Из књига Преко пепела и Мождани удар све чешће се чује неизбјежна „фуга смрти”, што није никакво чудо кад се зна да се овај пјесник још као десетогодишњак са смрћу ближњих суочио. И са њом се до краја живота натпјевавао, призивајући умрле родитеље.
Посљедњи пут ће се огласити из Постеље Боланог Дојчина да поручи како је попут чувеног епског двојника, утегнут платном стиха, спреман да брани до посљедњег даха и дом и „домовину речи”, у којој је, у исти мах, био и слуга и господар. Све што му је као сирочету од дјетињства било ускраћено, а било је готово све, надокнадила је милост језика и поезије.
Треба нарочито истаћи да нико у српској поезији није као Рајко тако увјерљиво и сугестивно свој случај преплео са косовском судбином српског народа, укрстивши сонет, као пјесму љубави и смрти, са десетерцем у коме бруји у митским дубинама свеколика наша историја, култура и традиција. За више од пет деценија Рајко Ного је прешао пут од јаросно бунтовне и гласне поезије до молитвеног шапата, све у разговору са пјесничким прецима и савременицима које је по својој високоморалној и строгој артистичкој мјери бирао.
Осим пријатељске помоћи сваке врсте, кад год ми је затребала, нарочито важно било ми је то што ме је прави час увјерио да је и наш мали, убоги завичај достојан поезије. И да се од немања може направити кулачко имање. А њему су као истинском духовном и пјесничком кулаку, који није давао под аренду ни образ ни таленат, понекад чупали бркове, што је постало, нажалост, дио нашег худог обичаја.
Од оне колибе крај пута саградио је дворац, гдје се с небесницима вечерало, а сјећањем позлатио Вилов до у коме јечам и калопер шапућу час молитву сирочета, час косовску тугованку. У недостатку друге богомоље, он је јелику у цркву преобразио и у њој, иконописао Стану и Пеша, а њену порту раскрилио све доље до Хумнине – до своје ујчевине. А наше чуке и ћувике уписао у високе коте на мапи матичне поезије.
И тако – из Виловога дола, из угашеног дома, и готово замрлог завичаја, такорећи ниоткуда, одакле сам и сам – преко сиротишта и интерната кроз звјерињаке и безакоња двадесетог вијека, вазда на мети оних који кубуре са карактером, талентом и идентитетом, Ного је стигао до самих врхова српске поезије, прочишћен и ведар дубином удеса. Личног и колективног.
Једино из те удесне и заумне ведрине могао се родити онај завјетни и утјешни стих – „Није све пропало кад пропало све је”. Нити ће пропасти све док буде оних који ће читати његове стихове.
Остави коментар