Конзервативно новинарство др Стевана Павловића

 Аутор: др Милош Савин, историчар

Иако близак сарадник Светозара Милетића и посланик на црквено-народним саборима и на угарском Сабору, др Стеван Павловић је временом заузео потпуно супротне политичке позиције.

Рођен је у Новом Саду 13. марта 1829. године у породици магистратског службеника. Школовао се најпре у родном граду, а потом и у Халашу, где је научио мађарски језик, a 1847. уписује философију. Студије прекида годину дана касније због револуционарних збивања у Угарској и бежи у Кнежевину Србију где 1850. завршава студије. Међутим, његово школовање се наставило када је 1853. уписао студије права. У Пешти је доцније докторирао и стекао звање адвоката. Јован Суботић је младог и образованог Павловића примио у своју канцеларију; чак је након Суботићевог избора за поджупана Сремске жупаније Павловић водио његову канцеларију. Тај се период поклапа са политичким успоном Светозара Милетића који почетком 1869. оснива Српску народну слободоумну странку. Павловић је са Милетићем сарађивао и раније као уредник у „Заставиˮ и врло брзо је постао један од угледнијих страначких личности и народни представник. Остварио се и као писац и преводилац, па је 1880. постао председник Матице српске и њеног књижевног одељења. Таква биографија привукла је пажњу патријарха Германа Анђелића, поготово након што је Павловић из егзистенцијалних и идеолошких разлога престао да следи Милетићеву политику. Прихватио је основу нотабилитетског програма, као и аустро-угарску нагодбу из 1867. чиме је окончао своје опозиционо деловање.

Нелегално изабрани патријарх Герман Анђелић је у распаду Српске народне слободоумне странке видео повољну прилику за свој конзервативно-клерикални политички програм, те у том циљу на састанку у Новом Саду средином новембра 1884. доноси одлуку о покретању новог листа. Састанку су присуствовале његове истакнуте присталице, међу којима и Ђура Вукичевић, Јова Радовановић, Ђорђе Кондорши и др Стеван Павловић, који ће бити изабран за уредника новог листа за политику, просвету и привреду – „Нашег добаˮ, чији се први број појавио 15. јануара 1885. године.

Др Стеван Павловић је као уредник захтевао да се приступи владиној странци Калмана Тисе и изостави тачка из нотабилетског програма о санирању „повреда народно-црквених аутономних праваˮ,  уместо чега је нагласио да ће се „у духу наше цркве и према потребама народним нужне реформе учинитиˮ. Пошто су нотабилитети желели да уклоне патријарха Анђелића, Павловић је Германово именовање за патријарха од стране круне прогласио за свршен чин. Пошто је знао да се право круне заснивало на моћи, а не на законима, Павловић је као и сви опортунисти прихватио постојеће стање, а у свом листу залагао се за нову уредбу којом би убудуће ускратио круни оно што јој је у том тренутку признавао. На тај начин Павловић је желео да преброди кризу у којој се нашла српска црквена аутономија, да измири народ са Германом и једном незаконитом чину пружи легалитет. У првом броју „Нашег добаˮ Павловић је нагласио да ће заједно са угарском владом радити „за општу ствар отаџбине и општи напредак државниˮ.

Лист је имао обећавајући почетак. Фокусирајући се на политичке и црквено-просветне теме, Павловић је око себе окупио круг верних и врсних сарадника: Ђуру Вукичевића, Илариона Руварца, Евгенија Ђурковића, Јакова Игњатовића и др Фридриха Крауса. Време када су наведени аутори писали чланке о историји, књижевности, црквено-школској аутономији и другим темама, ипак је било кратко. „Вражје добаˮ – како га је подругљиво називао Јован Јовановић Змај – сарадници су лист напуштали један за другим, док је верни Јаков Игњатовић преминуо. Већину посла преузео је Павловић уз помоћ провинцијских учитеља и свештеника који за такав посао нису имали дара. Да би у недостатку текстова избегао приземни и паланачки ниво, „Наше добаˮ је уместо три пута излазило двапут или једанпут недељно.

Већина Анђелићевих присталица, покретача „Нашег добаˮ, надала се да ће њихов лист постати заступник интереса Српског клуба у Загребу, од чијих чланова је очекивана и новчана помоћ. Светозар Кушевић и Евгеније Ђурковић су у том смислу развили неку акцију, али су резултати изостали, јер су српски посланици у Загребу, као и они у Будимпешти, желели да имају посебан и независан орган – „Србски дневникˮ. Када је Павловић 1887. сазнао да ће изаћи нови конкурентски лист, био је спреман да обустави „Наше добаˮ, уз извесну одштету коју би добио од „Србског дневникаˮ. Суочен са материјалним проблемима и слабим публицитетом, Павловић је желео да се отараси новинарског посла. Схватио је колику непријатност доноси уређивање политичког листа са непопуларним клерикалним и мађарофилским смером; чак је у јулу 1887. дошло до физичког обрачуна на сред улице између увређеног Мише Димитријевића и уредника „Нашег добаˮ. У Новом Саду и још понеким градовима, др Стеван Павловић постао је предмет јавне поруге, о њему су испеване увредљиве и непристојне песме. Са намером да га ућуткају или му напакосте, политички противници су га тужакали суду, на шта би он, како би сачувао образ и избегао новчане казне, молио патријарха Анђелића, Теодора Мандића и многе друге да посредују у његову корист.

Током 1887. и 1888. године др Стеван Павловић био је решен да дигне руке од новинарског посла, али су га од те намере одвратили они који су му тај посао и поверили. Међутим, смрт патријарха Германа Анђелића била је судбоносна за његову новинарску каријеру и лист који је уређивао. Без новчане подршке, заштите и извора информација, било је питање дана када ће се издавање „Нашег добаˮ обуставити. Тога су биле свесне и српске опозиционе партије које су желеле гашење „Нашег добаˮ и Павловићев повратак у опозициони табор; понуђена му је посланичка кандидатура и подршка при изборима за државни сабор, под условом да у „Нашем добуˮ престане да их напада, што је он одбио. Мађарској власти је такав расплет ишао у корист; др Павловић се обратио угарском председавајућем министру, Калману Тиси, са молбом да му држава одреди сталну годишњу помоћ за издавање „Нашег добаˮ. Том приликом није заборавио да помене понуде српских радикала и либерала. Истакао је да нема намеру са њима да сарађује против владе. Напротив, изразио је спремност да се против њих бори из „патриотских обавезаˮ и „лојалних грађанских осећањаˮ. Обећавао је да ће његов лист продужити борбу против „Заставеˮ, радикалских новина у Србији и свих противника Аустроугарске, а да ће се залагати за умереније захтеве Срба и победу мађарске државне идеје. Такође, Павловић није пропустио да спомене да га је краљ Милан Обреновић одликовао Орденом Светог Саве; „Наше добаˮ је бранило аустрофилску политику Милана Обреновића у тренутку када му је српска опозициона штампа са обе стране Дунава и Саве, због тзв. Тајне конвенције објавила рат. У случају да мађарска влада пристане да пружа „Нашем добуˮ и моралну и материлајну подршку, Павловић је био спреман да јој верно служи, па је од Тисе тражио да му заповеда, а за узврат је нудио безрезервну оданост.

Пре него што је донета коначна одлука, мађарска влада тражила је опширна обавештења о Павловићу од новосадског жупана. У њима је писало да је Павловић годинама дистанциран од „српског политичког правцаˮ, што је било довољно јемство да ће, у случају државне субвенције, и даље наставити са уређивањем по жељи мађарске владе. Велики жупан Флат о др Стевану Павловићу није имао никаквих замерки; хвалио је умерени правац „Нашег добаˮ и сматрао је да баш у њему лежи кључ успеха овог листа. За разлику од Јована Грујића, Павловића је навео као пример како треба да се уређују субвенционисане новине на српском језику, а које желе да служе и користе мађарским државним интересима. Павловић је, по мишљењу великог жупана Флата, у свакој расправи давао веома трезвен и умерен национални тон, без трунке шовинизма, као културан и просвећен грађанин. Он је требао да буде доказ да сви становници Угарске, без обзира на националну и конфесионалну припадност, уживају једнака права. То је најбољи начин, сматра Флат, да један српски субвенционисани лист стекне читалачку публику и супротстави се утицајима екстремне националне штампе, чиме се можда може придобити и српска опозиција. Павловићу није замерао што, као Грујић у „Србском народуˮ, није отворено заговарао мађаризацију јер је сматрао да је то задатак мађарских власти.

Флат се свим својим ауторитетом заложио да се „Нашем добуˮ додели годишња субвенција од 2.400 форинти, док је влада била спремна да издвоји половину те суме. Павловић је молбу поднео 1889. године, десетак дана после смрти свог главног сарадника, Јакова Игњатовића. Пошто је Игњатовић раније примао сталну годишњу субвенцију од 1.200 форинти, Павловић је рачунао да ће тај новац добити за своје новине, што се и догодило. Пошто је „Наше добаˮ велику пажњу посвећивало Босни и Херцеговини, мађарска влада је сматрала да другу половину треба да обезбеди заједничко аустроугарско министарство финансија, али је Бењаним Калај то одбио. Иако се влада Босне и Херцеговине 1887. претплатила на 50 примерака „Нашег добаˮ, тај број се Калајевом вољом преполовио годину дана касније, када је барон Федор Николић покренуо будимпештански „Србски дневникˮ. Павловић је молио мађарску владу да помогне његов лист, сматрајући да народима Босне и Херцеговине треба „један умерени и трезвеног духа листˮ, иначе ће гласила попут „Заставеˮ и „Браникаˮ, „Србобранаˮ и „Српског гласаˮ, заједно са штампом из Србије разбуктати дух нерасположења према племенитим намерама аустроугарских власти. Свој лист је представљао као једину противтежу српским опозиционим листовима. Након што је Јаша Томић на Туциндан 1889. убио Мишу Димитријевића, др Стеван Павловић је и овај догађај покушао да искористи као доказ више да његовом листу и друга половина Хабзбуршке монархије додели новчану подршку. Сматрао је да су се Срби овим убиством нашли у пометњи и да је за њихово придобијање кључно да држава помогне „Наше добаˮ.

Упркос свим напорима др Стевана Павловића да га придобије, Бењамин Калај остао је неумољив када је у питању подршка „Нашем добуˮ. За њега је било кључно то што је овај лист у Босни и Херцеговини имао врло мало читалаца, без обзира што су Павловићеви политички ставови били одговарајући. Није дозволио да подлегне утицајима мађарске владе која је у више наврата посредовала у корист Павловићевог листа. Попустио је једино 1890. када је вратио претплату„Нашег добаˮ на 50 примерака услед обустављања „Србског дневникаˮ. Након што је угашен Грујићев „Србски народˮ, Павловић је покушао да издејствује повећање субвенције на 2.000 форинти годишње. Пошто је „Наше добаˮ било једини преостали лист који заступа „мађарску државну мисаоˮ у читавој српској штампи, мађарска влада није желела да допусти да се он угаси. Међутим, упркос свим убедљивим разлозима, гроф Ђула Сапари дозволио је да се субвенција повећа само на 1.600 форинти у четири рате. И његов аргумент био је мали број читалаца и слаб утицај на јавно мишљење. Наиме, „Наше добаˮ је излазило у 350 примерака. Од тог броја 50 је дељено бесплатно, а 50 је куповала влада Босне и Херцеговине. Због своје мађарофилске оријентације, али и због удара српске опозиционе штампе, број претплатника и даље се само смањивао.

Презрен и одбачен, „Наше добаˮ је делило судбину свог уредника од кога су многи окретали главу и избегавали га. Када је Тодор Бекић, уз помоћ субвенција мађарске владе, 1897. покренуо лист „Народностиˮ, било је јасно да и Будимпешта диже руке од „Нашег добаˮ. Мађарска влада је почела да избегава редовно исплаћивање рата, а сам њен председник, Иштван Тиса, на Павловића је гледао као малог човека који од владе жели да извуче велики новац. У невољи и беди, ценећи само његове заслуге и не обазирући се на пропусте и грехе, одбаченом др Стевану Павловићу у помоћ је прискочила Матица српска. Штампала му је радове и од 1904. до смрти новчано га помагала из фонда Атанасија Гереског, намењеног остарелим, осиромашеним и заслужним књижевницима. Ни у таквим условима није одустао од „Нашег добаˮ; последњи број изашао је 22. јануара, а др Стеван Павловић је умро 6. фебруара 1908. године у Новом Саду.