Аутор: др Милош Савин, историчар
Говорити објективно о жртвама међуетничких сукоба на територији средње и југоисточне Европе изузетно је тежак и непопуларан задатак. За овакав циљ неопходна је тесна сарадња историчара из редова народа који су били у сукобу, али само оних који могу да објективност и критичку мисао уздигну на пиједестал изнад тоталитарних идеологија и националних митова. Нажалост, и данас, на крају прве четвртине двадесет и првог века, није дошло до потпуно објективене анализе страдања и жртава у периоду револуционарног превирања 1848–1849. године, односно Мађарске буне и Српског покрета у Војводини. Уважавајући чињенице о страдању мађарског народа у светлу српске историографије ретко доступних чињеница, попут протеривења темеринских Мађара током револуције у Мали Иђош, Чантавир и Бачку Тополу, где су остали три године, можемо рећи да је ова тема код нас табу. Овај рад, као корак ка успостављању међунационалног историјског дијалога, презентоваће чињенице које се односе пре свега на страдање Срба у Војводини, на којима, на првом месту, треба да захвалимо чувеном Душану Ј. Поповићу, историчару, социологу и фактографу.
Због границе са мађарском етничком масом, положај Срба у Војводини, нарочито у Банату, у току догађаја 1848–1849. године, био је знатно отежан и непогодан. Положај Срба био је знатно опасан у местима у којима су Мађари били у већини, у тим местима према незаштићеним Србима Мађари су се постављали према сопственом нахођењу без неких посебних правила и казни. Срби у Старој Кањижи били су међу првим страдалим услед догађаја 1848. године, иако су и пре тога чинили већинско становништво. Након што је вест о поразу Срба код Сентомаша стигла у Кањижу, Мађари су позвали да се убију сви припадници српског становништва. Том приликом убијен је један младић, и за овај догађај постоји по веровању прича да су десет до петнаест младића ставила леш на кочију и однели га испред варошке куће, успут су узвикивали и јавно изражавали своје незадовољство према Мађарима. Касније у Старој Кањижи, група од неколико Мађара током ноћи извукла је из куће српског домаћина и убила га. Након овог убиства, група Мађара наставила је да упада у српске домове и усмртили су све до једног домаћина који се затекао у свом дому. Верује се да је вођа ова групе био газда Какаш, који се сматрао за мирног и поштеног човека, али га је мржња и жеља за осветом, након неколико пића подстакла на оваква дела. Овакви и слични случајеви догађали су се и у другим местима. Веома лоше прошли су и Срби у Молу. Мађари у Молу понудили су Србима да се врате, што су Срби и прихватили. Са својим старим свештеником Поповићем на челу, у договорено време, молски Срби дочекали су Мађаре, који су у том месту били у мањини. Одмах након што су почели преговори, појавили су се Мађари из оближњих места, наоружани косама и вилама. Том приликом убијено је мноштво Срба као и свештеник. Мађари су се на овај начин осветили Србима за то што су припадници српског народа напустили Мол и отишли као испомоћ Србима у Сентамошу. У то време попаљена је и Ђала, а и у Крстуру су одређени Срби убијени. Највише су страдали Сентамош и Нови Сад. Новак Голупски навео је када је Сентамош пао, Мађари су се ,,сити наубијали Срба” пљачкали и палили места, а народ који није побегао већ се сакрио такође је био убијен, док су болесни и мртваци спаљени. Након пада Сентамоша ,,пламен” је захватио сва места у Бачкој као и многа места у Банату. Околно становништво, највише Словаци, кренули су тада у пљачкање српских места. У паду Сентамоша, уништене су и материјално пропале читаве породице, у неким породицама само је по једно дете остало. Спаљена је и црква до темеља. При паду Сентомаша, заробљени Срби послати су у Суботицу, где су већина поубијана док је неколицина ослобођена. У материјалном погледу, још више је страдао тада богати и напредни Нови Сад. У многим улицама није се могло видети ништа друго осим порушених зидова и изгорелих греда. Град је изгледао као рушевина. Од познатих зграда остала је поштеђена стара градска кућа. С обзиром да је Нови Сад изгорео и да га је српско становништво напустило, војска из Варадина и заостало становништво опљачкало је оно што је од пожара остало. Имања одбеглих Срба била су продавана од стране новог Магистрата. Становништво Новог Сада након догађаја 1848–1849. године страховито је опало. По попису из 1850. године у Новом Саду било је само 7 182 становника. Становништво града било је сведено на трећину ранијег броја. Тек 1869. године Нови Сад је достигао некадашњи број становника. Требало је пуних двадесет година да се поново обнови становништво након бомбардовања. Током 1852–1853. године подигнуте су нове куће у центру града, постепено Нови Сад је добијао свој стари изглед. Нешто касније постао је и културни центар, не само Срба у Војводини, него и ,,духовна метропола српског народа”. По Миши Димитријевићу, Срби у Шајкашкој су у време ових догађаја знатно осиромашили. До тада су Срби били имућни, поседовали су много земље и стоке које су продавали за велике паре. Све то отуђено је од Срба већином 1849. године те је тако све укупно становништво постало сиромашно. Мађари су такође на овим подручјима спаљивали цркве и гробља. Забележено је да су 1848. спаљене цркве у Старом Бечеју, Старој Кањижи, Бачком Градишту, Сентомашу и Турији. У местима где цркве нису до темеља изгореле, уништене су фреске као и сама унутрашњост цркве. По броју људских жртава највише су страдали: Сентомаш са око 565, Стари Врбас са око 286, Кикинда са 200, Сента са 155, и Башаид са око 117 припадника српског народа. Без Сентомаша, побијено је око 228 жена. Међу жртвама било је и деце, у Старом Сивцу једно дете од шест месеци живо је испечено. У Врбасу су 20. јула обешени Петар Међански, Петар Тешић, Арса Бадрљица, и још два свештениика. У Бачкој са Суботицом, обешено је 57, а стрељано 139 лица, док је без икаквог судског поступка усмрћено још око 1 533 лица. У Торонталској жупанији убијено је 791 лице, од тога је обешено 27, стрељано 139 лица, и разним другима начинима усмрћено је још око 550 лица. У сва три окружја обешено је око 85, стрељано око 353, без судске пресуде побијено је око 2 085 лица. По народности страдало је око 88% Срба, Словака око 1%, Немаца око 2%, Мађара око 4% и Румуна око 5%. Сматрало се да се српски народ у овом ратном сукобу понео са човечанством. Патријарх Рајачић је у својој беседи којом је отворио Народну скупштину од 27. септембра 1848. године изнео да без обзира како се поступало са српским народом у овом периоду, сукобљена страна нема шта Србима да замери јер су у овом ратном периоду поступали, по његовом мишљењу исправно и човечно. 1849. године српски народ у Војводини поднео је жалбу цару путем меморандума. Сматра се да су Срби у овом рату жртвовали све чак и оно што је једном народу најсветије. По речима: ,,Хришћански варвари убијали су и старце, жене и децу, каљали су и обесвећивали цркве и олтаре, вадили су и мртваце из гробова, кости им бацали у бунаре, а тела њихова, раскомадана, излагали на храну псима и птицама. Иларион Зеремски записао је да се тих година српски народ напатио много, да је страдао од ватре и маче, од пустошења и пљачки, да су остали без крова над главом, хлеба и одеће. Просјак у правом смислу речи” изјавио је. Према табели коју је саставио Исидор Николић 1851. порушено је: Бегеч 486 кућа, Стари Бечеј 1 781, Нови Врбас 94, Стари Врбас 102, Јарак 283, Стара Кањижа 1 171, Стари Кер 7, Кисач 58, Кула 75, Куцура 47, Нови Сад 2 008, Пачир 221, Сентомаш 1 381, Нови Сивац 7, Стари Сивац 12, Стапар 12, Темерин 983, Топола 61, Торжа 9, Турија 380, Стари Футог 163, Кикиндски срез 1 016, Бечкеречки срез 112, Башаид 439, Врањево 16, Кикинда 972, Меленци 2 и Тараш око 138 кућа. Године 1850. на Бачко-торонталском подручју од 17 779 порушених кућа сасвим је сазидано 3 531, полуподигнуто 2 656, а необновљених кућа остало је око 11 592. Крајем 1851. године потпуно је обновљено 4 937 а необновљених је остало око 6 675 кућа. Исидор Николић, у својству комесара, наредио је одмах након ратних догађаја да се набави потребан материјал за обнову старих и градњу нових кућа у Бачкој и Торонталу. Дрво за овако велики подухват набављано је и сечено у Ердељу и Мармарошу, с пролећа се преносило Тисом и Моришем. Уједно је нареди да се велике количине снопова трске посече и подели народу страдалом у ратним догађајима. Поред губитака домова, као што смо већ споменули, српски народ остао је такође и без материјалних средстава, као и без личних ствари и покретних блага, као и без стоке од које су живели. Продавали су своје њиве и преосталу имовину, која је преживела рат, како би преживели. Најгоре по српски народ у том моменту било је то што више нису имали земљу, нити потребан алат за рад како би створили неопходно за себе и своју породицу. Исидор Николић (1805–1862) потиче из старе племићке србобранске породице, рођен је 1805. године од оца Симе и мајке Ане Николић. Предикат Србоградски породица носи од добијања племства, по Србобрану који се тада звао Србоград. Након завршене гимназије у Сентомашу, наставио је студије филозофије и права у Сегедину, Печују и Пешти. Као адвокат ступио је у службу у жупанији у Сомбору. Године 1835. он је адвокат мађарског права, бележник Бачког комунитета и члан Сремског судског већа. За секретара намесничког већа у Будиму постављен је 1843. године. Био је посланик на црквено-народним саборима у Карловцима 1837. и 1842. године, а 1843. године прихватио је дужност секретара Угарског намесничког већа. Као царско-краљевски повереник именован је 1849. године за врховног жупана у Бачкој и Торонталској жупанији и Вршачком округу. Преселио се тада у Сомбор где ће обављати свој посао. На тој функцији је остао све до 1852; а потом, по укидању великог жупанства, постављен је за губеријалног саветника (1852–1853). Пензионисан је као врховни комесар бачког, вршачког и торонталског подручја. Његове велике заслуге за српски народ пале су у заборав, због неприхватања од стране Милетића и омладине. По њима је он био аустрофил и конзервативац. Компромитовао се 1852. године као аутор оде аустријском цару Францу Јосифу. Био је почасни члан Матице српске од 1847. године, када је уплатио прописан прилог. Објавио је тим поводом пригодни чланак децембра 1847. године, под насловом „Мила Матице сербска“, у Српском народном листу у Пешти. У браку са Аном имао је два сина: Владислава и Исидора. Умро је на Сретење 1862. године у Сомбору, где је до тада живео. Николић се на положају великог жупана нашао у тешко и смутно време. У тадашњем постреволуционарном аустријском царству, отпочињањем Баховог апсолутизма, почела се спроводити политика бруталног сузбијања српског народног духа и насилног увођења немачког језика. Слична судбина је задесила и друге народе. Одмах по свом намештењу, Србоградски се суочио са многобројним акутним проблемима, чије се решавање није могло одлагати. Као последица ратних дејстава и слома Револуције у народу је завладала велика немаштина и глад; ситуацију је додатно погоршало ширење марвене куге, као и додатни намети за издржавање царско-краљевске војске. Становништво је масовно умирало. Сагледавајући тежину и размере ситуације, у којој се српски живаљ нашао, Николић је без сагласности и консултовања Владе и Цара, о државном трошку, набавио и доставио народу велике количине хране и жита. Тиме је спречио катастофу. Издејствовао је обнављање скоро 18 000 порушених кућа и неколико цркава, од којих је једна у његовом родном Србобрану. Поред ње, међу обновљеним црквама, достојне помена су црква у Чуругу и Бечеју. Био је наочит човек, висок и крупан Бачванин, патриота, човекољубив и праведан. Своје Србобранце је због њиховог јунаштва изузетно уважавао и волео. За време Мађарске буне (1848—1849), после пада Србобрана (Сентомаша) православни храм Светог Богојављења Господњег у Србобрану био је до темеља порушен и спаљен а тадашње гробље преорано. Док су се згаришта спаљених кућа још димила, Исидор је као царски изасланик стигао у Србобран. Србобранци су га дочекали са одушевљењем и надом. О овоме сведочи потресан говор који је при дочеку одржао извесни Манојловић. Текст овога говора, који је иначе написан на славјеносерпском језику, чува се у историјском архиву Црквене Општине у Србобрану. Исидор је на рушевинама храма одржао потресан говор и обећао да ће се заложити и издејствовати код аустријског цара Фрање Јосифа Првог, који му је иначе, наводно, био је лични пријатељ, да се у храм поново изгради, још већи и лепши. Ово обећање је, као што је споменуто и одржао. Поред сагласности и новчане помоћи коју је измолио од цара и сам је био велики ктитор и добротвор храма, о чему сведочи грб породице Николић, насликан у четири угла олтарске апсиде тада новоизграђеног храма; који и дан данас тамо стоје. Међу великим противницима са којима је успешно успевао да изађе на крај у очувању српских интереса, био је краљевски војни комесар Карл Латиновић, помађарени Буњевац, бивши поджупан Бачке, ватрени присталица мађарских револуционарних идеја и Кошутове шовинистичке политике. Он је био веома активан и нимало безопасан у свом подривачком и антисрпском делању; стога је Николић благовремено реаговао, блокирајући њихове акције, разрешивши Латиновића дужности краљевског комесара и протеравши га из Сомбора. Тиме је умањио његов штетан утицај на више слојеве мађарског и буњевачког грађанства и онемогућио његово даље деловање против српских интереса.
У Кули је Исидор Николић оформио суд који је одмах почео са радом, те су неки Срби успели да врате неке одређене ствари које су изгубили. Када су се избеглице вратиле на згаришта својих домова, људи су градили од преостале грађе и обраћали се за помоћ где год су могли. У врло оштрој зими која је убрзо дошла, много људи умрло је од глади. Николића су замолили да им што пре обезбеди храну с обзиром на број умрлих од глади. Становништво је у својој немоћи почело јавно да прети да ће пљачкати и отимати како би спасили своју породицу. Правитељство је наредило да се пшеница и кукуруз раздели праведно становништву. Заузимањем Николића прикупљено је тада у Сомбору знатна количина хране и одмах је била послата у Сентамош. Нешто касније успео је да омогући да се и становништву у Бачкој и Банату омогући знатна количина хране из државних магацина. Војводство је апеловало на имућне да прилозима у новцу помогну како би се основне људске потребе могле обезбедити породицама који ништа нису успели да спасу од рату, а са собом имају породице и децу. Новчаних прилога било је мало. Иницијативом новосадског свештенства, 7. октобра, Новосађани су се скупили у Алмашкој цркви на јавни збор на којем су решили да се молбом обрате цару за преко потребну помоћ српском народу. Према процени Новосађана, штета која им је нанета 1848–1849. године износила је око четири милиона форинти. Срби у северној Бачкој имали су знатно мање губитака живота у овом периоду, али су зато много више настрадали у другим деловањима Мађара. Ово је разлог за опадање српског становништва на пределу северне Бачке. Иларион Зеремски, који је прегледао статистички материјал који се налази у Националном музеју у Будимпешти, а који се односи на период 1848–1849. године, тврди да је у скоро свим местима кроз десетак година, помор био константно већи од броја порођаја. Тек последњих године се ово ситуација променила, и број порођаја је порастао.
Након пада Сентомаша и услед напредовања генерала Перцела у Банату, велики део српског становништва из Бачке и Баната пребегао је пре свега у Срем, а нешто касније из Срема у Србију. Само из Срема избегло је између тридесет и четрдесет хиљада људи, и сам Земун скоро да је био опустошен. Наш народ, може се рећи и отмен и прост, ишао је у Аустрију ради борбе са Мађарима, након што су Мађари спалили Нови Сад и притиснули и убијали и пљачкали Србе, тада су читаве породице Срба са тих предела одбегле у Београд и у градове поред Саве и Дунава. Ово је довело до такорећи упознавања Срба са једне и друге стране река. Почетком децембра 1848. године, под председништвом кнеза Александра, одлучено је да се војвођанским Србима изда на име помоћ из државне касе која је износила двадесет хиљада дуката. Србима из Војводине, од стране кнежевске власти, упућивала се сва могућа помоћ. Сам кнез дао је свој лични допринос помоћи у износу од дванаест хиљада форинти. Сви избегли Срби у Београду су били прихваћени без резерви. Основао се одбор који се бавио прикупљањем помоћи и прилога за избеглице, и на овај позив и молбу одазвали су се многи. Прикупљена помоћ делила се у београдској Читаоници и на збеговима. Као једна од врста помоћи, власт је одлучила да избеглицама омогући да се запосле и на тај начин обезбеде за себе и своју породицу нормалан и стабилан живот. Отворили су неколико радних позиција које су биле намењене за избегла лица. Међу избеглицама нашло се мноштво свештених лица, којима је власт највише желела да помогне.
Михајло Полит Десанчић забележио је у својим ,,Успоменама” како они који су живели тих година, односно у том периоду, никада неће моћи да забораве шта су преживели. Такође је навео да су Срби из тог периода, иако су имали масовне и велике личне губитке, највише плакали за Војводином, и да су сматрали да за циљ српског народа морају постојати жртве иако су оне за појединца велике и разарајуће. Српски народ охрабривао је своје сународнике, у циљу да губитак прихвате лакше и да и њихово мишљење буде базирано да је за велику Војводину, која је толика жеља српског народ тог периода била, једино оправдано да се жртве поднесу и да долазе боља времена за Србе. Занимљива анегдота о томе како су Срби прихватали личне губитке у овом периоду, укључује одговор Више Баћиног када га је Исидор Бајић затекао у изношеној и исцепаној ношњи и упитао ,,Где ти је она лепа ношња?”, а Виша му одговара: ,, Е мој господине, не могу имати и Војводину и ношњу”.
Према свим догађајима, можемо закључити да су Срби у периоду од 1848. до 1849. године претрпели велике губитке, али да су и као народ упркос томе остали сложни и доследни својим жељама и циљевима за српски народ и његову добробит.
Остави коментар