Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
На повратку са скупа у Токају, дакле у другој половини октобра 1526. године, Марка Јакшића заробио је Петар Перењи, тамишки жупан и за његов откуп тражио је четири хиљаде форинти.[1] Поменути догађај имао је своју „предисторију“. Наиме, доступни подаци о овом инциденту нам говоре да је Перењи од Марка захтевао новчану донацију у износу који би био у сразмерном односу са величином његових поседа, а у сврху одржавања и даљег усавршавања одбрамбене функције темишварске тврђаве, као и за издржавање војне посаде у њој.[2] Сасвим је извесно да Марко Јакшић у поменутом периоду није располагао са неким значајнијим финансијским средствима, а сигурно је да је учешће у Мохачкој бици потпуно „испразнило његову кућну ризницу“. Није поуздано утврђено колико времена је Марко провео у заточеништву, али с обзиром да га не налазимо међу учесницима Државног сабора који се састао 5. новембра 1526. године у Стоном Београду претпостављамо да је у датом периоду, а можда и касније, још увек био сужањ Петра Перењија.[3] Као што смо раније напоменули, супруга Марка Јакшића, Поликсена потицала је из имућне римске породице и са собом је у брак „донела богат мираз“ који је у овом случају послужио као финансијска основа за откуп „главе“ њеног мужа. Марко је пуштен из тамнице и омогућено му је да се врати на своје поседе, а откуп је исплаћен и то у пуном износу, две хиљаде форинти у чистом злату и две хиљаде „у старом мађарском новцу“.[4] Док је трајала ова незавидна ситуација у којој се нашао Марко Јакшић, Јован Запоља избран је за краља Угарске на Сабору у Стоном Београду (Székesfehérvár) 10. новембра 1526, а већ следећег дана је и крунисан, пошто се круна налазила у поседу његових присталица.[5] Супротни табор Фердинанда Хабзбуршког је у одређеној мери деловао спорије и неаужурније у односу на Запољину странку, али је ипак подршком малобројнијег племства, у том тренутку, аустријски надвојвода изабран за краља Угарске 17. децембра 1526. године на сабору у Пожуну.[6] Као директна последица Мохачког пораза ова најновија подела и „политичко врење“ у Угарској финализоваће процес потпуног расула Краљевства и коначне поделе мађарских земаља на два, а касније и на три дела.[7]
Још увек видајући „незацељене ране“ од последњег рушилачког похода турских харамлија на просторе и насеља у којима је живео, у тим бурним и преломним временима српски свет на просторима јужне Угарске и шире посматрао је, али је и учествовао у свим турбулентним догађајима, који су били у вези са „постмохачком епохом“ историје Угарске. Међутим, пажњу српског етноса, али и других етничких заједница и свих социјалних скупина на поменутим просторима, у ово време није посебно заокупљао сукоб два претендента на угарски престо, већ појава и делатност једног интересантног, мистичног и интригантног човека који је у српској историографији остао упамћен као Јован Ненад, „од Бога послани цар“ или „Цар Јован Ненад“. Иларион Руварац је за њега лепо рекао да је он припадао делокругу оних људи „који се у историји појаве попут метеора, али који брзо и ишчезну“.[8] Док је обичан српски свет са одушевљењем прилазио покрету Јована Ненада, слично мађарском племству и српски великаши су са резигнацијом одбијали сарадњу са њим, а истовремено су показивали отворено непријатељство. Иако је покрет имао изразито „српски карактер“, посматрано са етничког аспекта, веома мали број припадника српске властеле приступио је покрету, док су „магнати“, а међу њима и Марко Јакшић, деспот Стефан Бериславић, браћа Бакићи, Радич Божић и други, већ на почетку покрета заузели веома хладан и непријатељски став.[9] Колико је тај став био непријатељски види се из самог односа Марка Јакшића према Јовану Ненаду, а у вези са непосредним сукобом Цара са Петром Перењијем. После неуспешног покушаја Јована Запоље да преко Радича Божића, као свог посредника приволи Цара Јована Ненада да напусти савезништво са Фердинандом Хабзбуршким и врати се у његов „табор“ некадашњи ердељски војвода је крајем априла 1527. године одлучио да се обрачуна са Јованом, пошто га је Цар својом великом војском уз бок војске Запољиног „конкурента“ стално угрожавао. Почетком маја, Перењи је окупио око 12 000 војника у Ђули и са том респектабилном војном силом прешао је Мориш те се утаборио поред места Селеша.[10] У страховитој бици која је потом уследила, мађарска војска Петра Перењија доживела је потпуни пораз и страдање. После битке, у Угарској кружиле су гласине да ни на Мохачком Пољу није изгинуло толико Мађара, као „од руке Цара Јована Ненада“ код Селеша.[11]
Побегавши на свом коњу, Перењи је једва успео да се спасе, а за њим у потеру су кренули Јованови људи који би га вероватно и стигли да ердељског војводу није спасао слуга Марка Јакшића. Наиме, споредним путевима Перењи је побегао на обалу Мориша, недалеко од Нађлака, где га је срео Марков слуга. Са нађлачке куле Перењија је спазио Марко који је потом наредио својим слугама да ердељског војводу преведу преко реке и доведу у Нађлак. Упркос ранијим несугласицама и мучним инцидентним ситуацијама које је имао са својим домаћином, то је и учињено и ту код Јакшића Перењи се скривао и одмарао недељу дана. Постоји и могућност да се Перењи још раније измирио са Марком Јакшићем.[12] За остацима Перењијеве војске ратници Јована Ненада предузели су потеру дубоко у Ердељ, све до града Сасвароша, а мађарски племићи који су били одани Запољи, преплашени после пораза код Селеша, свом краљу препоручили су да се склони из Будима. Описана „епизода“ у односима Марка Јакшића и Петра Перењија до танчина открива положај и карактерну констелацију племићког и првачког слоја угарског становништва српског етничког порекла у релацијама са „мађарском елитом“, са чијим социјалним параметрима се у потпуности идентификовала. Запис из поменутог времена, такође потврђује претходну тезу речима: „…јер су племићи Срби били мађарски и нису хтели да њима влада Црни Човек, те су баш они радо исмевали што се (Јован – примедба Душана Ј. Поповића) Мађарима изневерио“.[13] Можда је у овим речима потребно да сагледамо и мотиве који су навели Марка Јакшића да у одсудном моменту по безбедност живота Петра Перењија помогне ердељском војводи, због чега га је и сакрио од потере војника Цара Јована Ненада. Држање Марка Јакшића према сукобима Запоље и краља Фердинанда у наредном периоду, па све до краја 1527. године није у потпуности разјашњено. Код Токаја, 27. септембра 1527. године дошло је до велике битке између војски краља Фердинанда и краља Јована Запоље, у којој је Запоља био поражен. Након токајског пораза Запоља је побегао у Велики Варад, а одатле се пребацио у Ердељ, потом у горњу Угарску, а затим и у Пољску. Сада је цела Угарска била под влашћу Фердинанда Хабзбуршког, који се у Стоном Београду крунисао за новог мађарског краља.[14] Готово сва српска властела у Угарској, па чак и Запољин рођак, Петар Петровић, одмах су признали Фердинанда за свог суверена.[15]
Сигурно је и Марко Јакшић морао да се помири са судбином и призна Фердинанда за свог владара, мада о томе не постоје непосредни и аутентични докази.[16] Поменута промена политичких гледишта код Јакшића вероватно je била ефемерног карактера, пошто Марка касније налазимо међу присталицама, тј. људима оданим Запољи, када се након годину дана егзила претендент вратио у Угарску. Уз савезничку помоћ Османлијског царства и вазалство према султану Сулејману Величанственом, Јован Запоља је вратио контролу над целим Ердељом и великим деловима Краљевства.[17] Међутим, проблеми између два претендента у вези са ратом око угарске круне у поменутом периоду нису заокупљали пажњу Марка Јакшића у мери у којој је то учинило најновије и можда најтеже пустошење нађлачког властелинства од његовог постанка. У лето 1529. године на просторе јужне Угарске упао је београдски заповедник Бали-бег и том приликом страховито је опустошио област Поморишја, где су посебно страдали поседи Јакшића, можда и више него у време побуне Ђерђа Доже. Након свршетка „пошасти“, Марко је приступио обнови порушених имања и поседа. Издаци за тај посао били су огромни, као и за откуп робља, а одмах потом Запоља је од Марка захтевао додатне новчане донације. Наиме, краљ је за одбрану Темишвара унајмио 400 пољских плаћеника, али није био у стању да им исплати њихова потраживања, због чега су се најамници почели бунити. Да би предупредио могуће теже инциденте и крајње неповољан развој ситуације, Јован Запоља је наредио припадницима њему одане властеле, а између осталих и Марку да донирају по 300 форинти за издржавање пољских најамника или ће у противном изгубити своје поседе. Како својих личних прихода више није имао, а при том није желео да падне у владареву немилост, Марко је био принуђен да финансијску помоћ затражи од супруге Поликсене. За обнову Нађлака после турског похода Поликсена је већ издвојила свој накит у вредности од три хиљаде форинти, под условом да јој супруг врати тај износ. Новац за додатне издатке Марко је позајмио од Деспине, удовице „некадашњег војводе Радула“.[18] Сама Поликсена је за поменуте потребе исплатила још 2 700 форинти, па је укупно дуговање властелинства износило десет хиљада форинти.[19]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717-ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897.
Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900.
Гласник СУД-а, 47, 1879.
Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981.
Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929.
Рокаи, Петар, Ђере, Золтан, Пал, Тибор, Касаш, Александар, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002.
Станојевић, Станоје, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901.
Стојковски, Борис, Мађарска историографија о покрету Цара Јована Ненада после Другог светског рата, Српско-мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 75–86.
Ћирковић, Сима, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11–12.
Шулетић, Небојша, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009.
[1] Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.
[2] О разлозима који су навели Петра Перењија на овај поступак према Марку Јакшићу, обавештења пружа целокупна литература која је била на располагању приликом израде овог есеја. Боровски наводи да је Перењи био врло агресиван, насилан човек без много скрупула и да се на поменути чин одлучио након што се вратио кући са „Токајског скупа“, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536.
[3] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 171. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 71, нап. 1–2.
[4] Према наводима Боровског, Петар Перењи је пустио Марка из заточеништва, тек пошто је новац за откуп био исплаћен, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 538.
[5] На основу наређења Јована Запоље, Стони Београд је запосео Павле Бакић са својих 200 хусара и држао је град до дана када се састао сабор, тј. 5. новембра. Поред Бакића, на заседању Сабора били су присутни још Радич Божић и Петар Петровић, а према појединим записима и одељење војника Цара Јована Ненада који су се ту појавили са намером да својим присуством увеличају церемонију крунисања, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 68.
[6] Сабор у Пожуну био је организован на легалан начин, јер га је сазвао палатин према закону из 1485. године. Наведени закон предвиђао је да у време интеррегнума власт врши палатин, а између осталог у делокруг његових овлашћења спадало је и право сазивања државног сабора за избор владара. У историографији овај сабор назива се и „крњим“, јер није окупио већину припадника аристократског слоја становништва Угарске. Активности, усмерене у правцу избора Фердинанда за угарског краља у одређеној мери биле су успорене из разлога што се сам претендент прво посветио „придобијању“ круне Чешког краљевства на коју је такође полагао право наследства. За краља Чешке проглашен је 17. октобра, а већ 22. октобра је и крунисан. Поменути догађаји одгодили су постављање акцента његове политике према крупним превирањима у вези са „Круном Светог Стефана“, за коју је био уверен да припада само њему и династији чији је био реперезент. Фердинанд чак није имао намеру да уопште буде биран, јер је на основу споразума и брачних веза са Јагелонцима дубоко био привржен идеји да је смрћу Лајоша II он постао једини законити владар Угарске. Сабор Хрватске, 1. јануара 1527. године, такође је изабрао Фрединанда за краља њихове земље, док се сабор Славоније одлучио за избор Запоље 6. јануара исте године и то са захтевом „да оба изабрана владара раде на помирењу“. Већ тада, било је прилично очигледно да до помирења неће доћи, па су и савременици ових догађаја били свесни „да ће борбе бити продужене“ и то са врло несагледивим последицама. Избор и крунисање Јована Запоље за краља Угарске, Сабор у Пожуну прогласио је за незаконите акције дела угарског племства, због чега је усвојен закључак да ће све присталице ердељског војводе бити кажњене одузимањем имовине уколико не спроведу одлуке и закључке „законитог“ Сабора у Пожуну, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 66 – 67. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 480.
[7] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 480.
[8] Имамо веома мало поузданих података о етничком пореклу и социјалном статусу Цара Јована Ненада. Велика је вероватноћа да је Јован Ненад припадао српској етничкој провенијенцији. У савременим мађарским споменицима његово име записано је у облику Ненада или Иван (Цар Иван), никад као Ненад. Други извори, претежно немачки називају га Црни Човек (Homo Niger, der schwarze Mann, Fekete Ember, Moer) или га само називају Црни (Niger), а већ смо нагласили да су га Срби називали Царем. Појавио се средином октобра 1526. године у околини Липова, где је формирао своје прве чете од Срба избеглих из Бачке пред налетима турских одреда, а приликом повратка султана из Будима за Београд. Гротескног изгледа, необичне енергије и фанатичне религиозности, већ у почетку покрета око себе је окупљао велики број људи, углавном Срба, али и припадника других етничких заједница, међутим по правилу из нижих друштвених слојева. Унесрећени прости свет након мохачке катастрофе, загледан у згаришта својих домова и насеља, био је савршено подложан утицају необичних мистичних људи са довољно харизме који су тврдили да их је провиђење послало да избаве народ и земљу од пропасти. Јован Ненад био је управо такав човек и више од тога, тако да је за кратко време окупио око себе бројне присталице које су у њему виделе пророка. Већ тада су о њему кружиле фантастичне приче, па се говорило да има високо племићко порекло, чак и да је потомак ромејских василевса или српских деспота, док су његови противници тврдили да је потицао из најнижих друштвених слојева, између осталог и да је у млађем животном добу био коњушар Јована Запоље, што по свему судећи није била истина. Сам Јован је за себе непрекидно тврдио да „га је Бог послао да поганике преобрати у хришћанство, а муслимане и друге невернике да искорени“. У борби против Турака имао је огроман успех, тако да је за свега неколико месеци успео да протера турске посаде са простора јужне Угарске. Према тврдњама краљице Марије, Цар је у априлу 1527. године под својом командом имао 15 000 војника, а у мају 30 000. Процене снаге његових војних одреда крећу се у размери око 10 000 људи, што је за ондашње прилике представљало грандиозну „милитарску силу“, која је појединачно била већа и од Запољине, али и од Фердинандове војске. У насеља која би ослободио од Турака, за представнике административно-управних органа власти постављао је људе који су били подређени његовој команди, а феудалне поседе није враћао старим држаоцима, него их је опет поверавао својим доглавницима и потчињенима, оптужујући угарску господу да није пружила адекватан отпор османлијској најезди. У Суботици је организовао свој двор, формирајући својеврсну управну структуру подређену његовој врховној команди, али и административној хијерархији оданих команданата војске. За тако респектабилну силу, у тренутку неумољиве борбе око упражњеног престола заинтересовала су се оба претендента и Запоља и Фердинанд, а пажњу овом несвакидашњем покрету и његовом вођи поклонили су и дипломатски представници страних дворова. До априла 1527. године Цар Јован Ненад наступао је као присталица Јована Запоље, а од тог времена, па све до краја јула, односно до своје смрти, као савезник краља Фердинанда са којим је водио веома богату и сачувану преписку. Након пораза у бици код Седија (Сеђфалуа) 21. јуна 1527. године, од стране ердељског војводе Петра Перењија и великоварадског бискупа Имре Цибака, иначе Запољиних присталица, на Цара Јована Ненада је у другој половини јула исте године извршен атентат у коме је Цар рањен да би већ 26. јула био убијен од стране Валентина Терека, властелина из Сабатке (Суботице). И поред тога, што је за мање од годину дана потпуно „усталасао“ политичке прилике у Угарској, након његове смрти, покрет који је предводио убрзо се распао, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 68–82, Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 192–193. Упореди и Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11–12, Борис Стојковски, Мађарска историографија о покрету Цара Јована Ненада после Другог светског рата, Српско – мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 75–86.
[9] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 70–71.
[10] Професор Ивић наводи да је сам краљ Јован Запоља издао налог ердељском војводи Петру Перењију да изврши напад на Јована Ненада, док Душан Поповић изричито тврди да Перењи „није имао стрпљења“ да чека организовање веће војске ради обрачуна са непријатељом, већ је сам кренуо са војском у напад против Цара, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 75.
[11] Професор Поповић наводи да су „многе племићке жене тада остале удовице“ и још 1529. године су се подсећале „на погибију њихових мужева у Српском рату, како је ову битку назвао Сереми Ђерђ“.
[12] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 539–541.
[13] Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.
[14] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 84.
[15] Исто, стр. 84–85. Крунисање је обавио њитрански бискуп Подманицки који је само годину дана раније, „круну светог Стефана“ ставио на главу Јована Запоље. После битке код Токаја, као њен чувар, круну је Фердинанду предао ердељски војвода Петар Перењи.
[16] Исто, стр. 85. Душан Ј. Поповић тврди да није познат став Марка Јакшића према описаним приликама.
[17] Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 191.
[18] У Гласнику СУД-а, 47, 1879 стоји обавештење да му је новац позајмила и „Despyna… relicta magnifici condam Radwl waywode Transalpiensis“, види: Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.
[19] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 541.
Остави коментар