The Menu (2022) – Шта је на менију?

Аутор: Јован Ковачев

Можда и најзанимљивија ствар у вези са кинематографијом, на коју често и не обраћамо превелику пажњу, јесте то што још увек сведочимо њеним почецима. Када се у обзир узму остале уметности, тачније уметнички медији, те упореде са филмом као аутономном области у уметности, стиче се утисак да је кинематографија чињенично најмлађи члан породице уметности, и то област уметности која је сестрински везана за позориште, а у родитељском односу са књижевношћу и музиком. Филм као такав вероватно зато и трпи терет породице, па га често коментаришу и људи ван струке – што се може сматрати и богатством, али и теретом док се у потпуности не одвоји у неку засебну област – „филмологију“. Дакле, филм је донекле Мирко Топаловоћ у породици Топаловић, али сада већ она последња верзија пуне метаморфозе лика, брза, агресивна, забавна и дубока у свој својој манијакалности. Питање које би ту требало поставити јесте то да ли ће филм постати предак некој будућој уметности и да ли се то већ дешава? За разлику од својих родитеља, ова област уметности суштински постоји тек неких стотинак година и то не у облику какав данас познајемо. У поређењу са другим уметностима које имају вишемиленијумски стаж, филм је јако млада уметност која се већ једном реинкарнирала у нешто ново. Под тим пре свега подразумевамо прелазак у дигиталну сферу стварања филма, који се до пре свега пар деценија снимао филмском траком – која више не постоји.

Дакле, основно питање је да ли филм још увек постоји и шта је ово што ми данас гледамо. Да ли је модерни филм као уметност само нова, усавршена верзија која се нужно мења развојем технологија која је и производ  њеног настанка или је данашњи филм нови члан породице који је заменио претходно преминулог члана? На то питање ће одговор вероватно доћи када прође доста времена и када се ова појава буде анализирала са неке будуће тачке гледишта, која ће бити релевантнија јер ће јој позиција протока времена то омогућити. Из наше перспективе можемо закључити само то да филм, био он посматран као стари али модернизовани облик или „филм 0.2/2022“, заправо губи своју моћ. Најпре треба истаћи ону стару поделу „филм VS књига/роман“ у којој је роман увек био поштованији због стажа књижевности као уметности, начина рецепције и наративних техника које се користе у писању романа – а која је, руку на срце, увек шира и комплекснија због саме рецепције књижевног дела, самим тим спознајно и катарзички често (не увек и у сваком случају) много јача. Међутим, како онда разумети тај заокрет писаца ка телевизијским серијама, који није присутан само код нас? Треба га разумети као потребу уметника који се бави наративном формом уметности да исприча причу, а да та прича буде уметнички особена и у најбољем случају кодификована порука уметника/човека који је у вечној жељи за комуникацијом без разговора. За писца и редитеља, нема ничег бољег од тога да има помагала које су и визуелна и аудитивна, а која ће му послужити да исприча причу коју не мора пуно да скрати, већ да се у њој тематски и мотивски рашири. Са друге стране, за продуцента у овом медију ТВ серије, управо ако је прича дужа, она може више да заради ако на послетку серија као пројекат успе. Биоскопско филмско приказивање је већ скоро замењено новим платформама за приказивање серијског садржаја, а филм на таквим платформама не остварује пуноћу своје магичности, јер је он намењен великом платну. Серијски наратив се такође одомаћио у филму, па смо добили франшизе филмова, али, да ли је то онда филм? Филм би умногоме требало бити оно што је кратка прича или приповетка у књижевности. Кратко дело коме краткоћа уметнички не шкоди, а оставља дојам исти као код читања романа и може се прочитати у једном седењу. Парадоксално са друге стране, данашњи просечни гледалац врло слабе концентрације без проблема издваја десет до дванаест сати на сезону серије док му филм од максимум два сата представља захтеван задатак. Човек је у начелу биће које вапи за причом, те на томе и почива књижевност, филм, игрице па и поменуте серије. Питање је само како је та прича испричана, а ми данас дефинитивно не знамо шта је посреди. Да ли је у питању вапај публике за епским наративом романа или смрт филма и рађање „романофилма“ у виду серија као кохезије две најзначајније наративне уметности? Можда је публици тешка пуноћа и тематско-мотивска импрегнираност филма, те јој је потребна разуђеност серијског програма, а можда је у питању нешто сасвим другачије. У сваком случају, ако се овако настави у будућности нико више неће знати да направи филм, можда је та будућност већ дошла, а можда је филм већ одавно мртав само нас још увек нису обавестили. Предлажемо да ипак прво погледамо шта је на менију.

The Menu – кратак осврт

The Menu (2022) је амерички филм по сценарију Сета Рајса и Вила Трејсија, а режију потписује Марк Мајлод. Да би се уопште причало о самом филму, морамо истаћи да ће нам бити потребан мали сиже који читаоцу може открити већи део радње – зато, ако не волите спојлере, боље прво погледајте филм. Филм прати протагонисткињу Марго (Ању Тејлор Џој) која са својим партнером Тајлером (Николас Хоулт) одлази на луксузно острво како би јели у луксузном ресторану великог шефа кухиње Џулијана Словика (Ралфа Фајнса). Тајлер је food bloger, занесењак који обожава кулинарство али и кувара Словика, док се Марго чини поприлично незаинтересована. На острво долази једанаест гостију, али са Словиковом мајком их на крају има укупно дванаест. Међу гостима су иритантна и надобудна кулинарска критичарка са својим уредником, богаташки пар, бивша филмска звезда и његова асистенткиња, као и трио бизнисмена који раде за Дага Верика инвеститора Хоторн ресторана. На самом почетку схватамо да је Тајлер у ресторан требало да дође са бившом девојком, али га она оставља те у ресторан доводи Марго за коју ће се касније испоставити да је call девојка, која је као таква позната једном другом госту. За гледаоца то делује банално, али за кувара Словика који је пажљиво израдио мени за то вече, та ситница озбиљно нарушава концепцију. Зато што је сама концепција менија за то вече смрт оних који су одговорни за уништавање његове професије и његовог живота. Напослетку, крај менија је и колективно самоубиство целог особља са шефом кухиње на челу. Пажљиво одабрани гости, сваки понаособ представљају један аспекат уништавања онога што је кувар сматрао најважнијим у животу – припремање хране са љубављу, те су по њему заслужили смрт. Марго штрчи из те концепције јер није одговорна за оно што се другима ставља на терет.

Иако је чест принцип тумачења мање више сваког уметничког дела компарација досадашњих радова са датим делом, у овом случају то не можемо направити. Не зато што су редитељ и сценаристи апсолутни почетници, него једноставно немају иза себе нешто што би се могло упоредити са овим филмом. Иза себе углавном имају кредитоване успешне телевизијске серије, а за редитеља се може рећи да има искуства са комедијама. Када смо већ код комедије као жанра, дефинитивно да је са проблемима жанровског одређења овог филма дошло до одређене контраверзе. И то управо из инсистирања на томе да филм има елементе хорора, односно да је у питању хорор и комедија. Међутим, тешко да у овоме уопште има хорора. Наравно да ће се гледалац који не трпи филмско насиље мало изненадити појединим сценама, но не можемо говорити о екстремно насилним сценама – јер оне то нису. Не постоји стандардни хорор негативац, али постоји сада већ стални топос жртве која суштински и није жртва. Управо из тога проистиче одређен број негативних рецензија филма, углавном од стране фанова хорора који су оправдано изневерени јер је овај филм више црна комедија са елементима трилера до тренутка када гости сазнају зашто су на Хоторну (острву на коме је чувени ресторан). У самом тренутку када публици, па у већој мери и ликовима, сам шеф кухиње открије да ће их побити то престаје да буде трилер. Напетост и мистерија нестају, док се напетост задржава само у односу на протагонисткињу Марго и њену судбину. Ствар је у томе што је филм исувише навучена комедија, зато што су јунаци карикатурални и клишеирани вукови у јагњећој кожи за које публика нема емпатије. Тачније речено, јако рано нам бива објашњено да ти људи нису људи које треба жалити, да је шеф кухиње можда и трагичнији лик и већ тада престајемо да размишљамо о било коме сем о Марго и томе како ће се она извући. Самим тим нама не може бити страшно, нити нам треба бити нарочито жaлосно то што кувар/осветник Словик (Ралф Фајнс) жели од својих гостију да направи дезерт. Доста се тога у филму оваквом поставком изгубило, јер нам прерано бива откривена мистериозна замисао злокобног кувара заинтересованог за концептуалност. Далеко од тога да је реч о занатски лошем филму – режија је добра, сценарио мало парадоксалан али солидан. Можда се више очекивало од Питера Деминга као директора фотографије и ветерана који иза себе има заиста невероватне филмове, нарочито у сарадњи са Дејвидом Линчом. Међутим, не може му се нешто нарочито приговорити, јер је вероватно избор редитеља био такав да имамо утисак као да гледамо неки невероватно добар маркетиншки спот о кулинарском умећу фикционалног кувара. Стога је и тај посао одрађен занатски перфектно иако сам очекивао више луцидности, али је она овај пут нажалост, вероватно више зависила од редитеља. Глумци су суштински одлични и добро су се снашли у ономе што им је био задатак, а истичу се Ања Тејлор Џој и фантастични Ралф Фајнс. Велике звезде доносе веће приходе и много је оних који би због једног или другог глумца гледали неки филм, али би заиста могли наћи неког новог дежурног психопату или зликовца за наредне филмове. Са друге стране, за улогу Марго је било довољно само то да је игра харизматична глумица, те за поменуту глумицу ово вероватно није био претерано тежак задатак.

Сценарио је оно што је овде највише заказало и то не симболичко-мотивски аспекат сценарија, него пре свега аспекат тајминга. Тајминг је био одличан када је у питању комедија, а у томе је доста и до самих глумаца. Међутим, прерано откривање злокобних замисли оставило је утисак као да је реч о јако доброј епизоди серије Black mirror. У питању је помало серијска драматургија која је, нажалост, била превише брза за потребе филма, стога се не може говорити о фантастичном филму или ремек делу, али се може рећи да је у питању и више него одличан филм. На послетку све остаје на времену и публици, која ће га или глорификовати или заборавити, а свакако је реч о филму вредном пажње. Дакле неупитно јесте реч о уметничком филму, али америчке производње што је за нас Европљане углавном аутоматски упитно. Тешко је данас објаснити чак и критичарима да добро уметничко дело може и сме имати забавну радњу. Филм и књижевност као наративне уметности јесу уметност тек онда када је приметна комуникативност дела на више разина, а овај филм то има. Питање је само да ли се ми слажемо са оним што уметничко дело као кодификована или уметнички транспонована порука жели да искомуницира. У филму се могу приметити три разине, једна социолошко-идеолошка, религијска и психолошка, с тим да су последње две стопљене у једну.

Социолошко-идеолошки аспекат филма The Menu

Сада нам је већ јасно кретање западног друштва у лево и само њима разумљивим идеолошким конструктима које желе да наметну свима. Уметност и идеологија нажалост јесу нешто што се меша у храну коју конзумирамо и јесу део великог броја различитих менија, иако заједно могу оставити горак укус. Међутим, овај филм не инсистира на наметању идеолошких наратива, иако су можда самом филму наметнута решења у избору глумаца различитих раса и етноса. На срећу то овде не представља проблем, чак даје квалитет, али и бољи и прегледнији увид у стање друшта, односно у то да нема расно невиних и расно кривих. Богати протагонисти, прикривени антагонисти су и Афроамериканци, Азијати, Латино Американци али и белци, а једини етнички топос антагонисте приписан је Џулијану Словику који је словенског порекла. Но, не замеримо да он суштински, како смо већ споменули, није класични антагониста, он је фанатични осветник, екстремни фаталиста са комплексом Бога чији се екстрем може разумети али не и оправдати. Ствар са кривицом у филму је премештена на класни ниво, а срећом је избегнут расни аспекат белих богаташа и потлачених раса. Класне непријатеље радничке класе или послуге ресторана са Словиком на челу, чине перверзно богати, капиталисти који су спремни да плате велике своте за угођај који неће ни запамтити. Људи који само због свог новца имају право на мишљење које ће створити последице по друге, али не и по њих. Класне непријатеље такође чине поклоници богатих, уметник/глумац који снима глупе и комерцијалне филмове или food bloger, класична свезналица којем је храна статусни симбол који ће поделити на друштвеним мрежама. Дакле, неко ко наводно зна све о храни, сем оног основног – да је спреми, због чега разочаран на крају извршава самоубиство. У таквом односу се кувар, припадник радничке класе и услужне индустрије који је некада кувао са задовољством, а сада то ради из опсесије осећа лоше. Осећа се лоше јер његов рад није цењен и препознат на адекватан начин. Можемо то приметити када упита богатог госта да му наведе једно јело које је појео у ресторану у ком је био једанаест пута за разлику од већине гостију која се сматра срећном ако једном уђе у њега. Богати пар при том питању остаје нем, јер једноставно не знају шта су јели иако је у то уложен изузетан труд како шефа кухиње тако и особља које наликује војној или култској формацији поклоника шефа кухиње Словика. Освета Словика и његовог особља је освета занемарених људи, који су из перспективе абнормално богатих на дну ланца исхране, потпуно неважни упосленици који постоје само да би богати имали свој угођај. Реч је о поприлично јасној критици екстремно богатог дела друштва који занемарује постојање других унутар њега, нити цене то што ти други раде за њих, а настављају са експлоатацијом истих. Социолошко-идеолошка разина филма у овом контексту заиста озбиљно кокетира са идејама комунизма и то не само на теоријском плану. Завршна фаза подразумева чак и оне познате феномене примене идеологије над класним непријатељем у виду елиминације или ликвидирања оних који сметају неком лепшем, будућем свету. Однос сиромашних и богатих приметан је и у самој храни, јер храна богатих и није конвенционална храна, она је онеобичена, концептуална гозба само да би се што више разликовала од просечног, обичног, хранљивог али сиротињског начина исхране. Стога је она хладна чак и када је врућа, спремљена је из опсесије да се задовољи нарцисоидна и егоцентрична потреба богатих да ни у конзумацији хране не буду обични, односно сиромашни. Лик Марго је зато једини лик који није карикатуралан, једини је људски јер она јесте неко ко не припада свету богатих. Припада онима који пружају услуге, али једноставно не дели идеолошки став са особљем и Словиком, јер не жели да умре због тога што је свет одвратно место, мада се не либи да било коме од богатих и помогне. Она је једна од нас, девојка која воли чизбургере и само жели да се извуче и живи. Овакви призвуци и ставови унутар кинематографије који се на срећу по истој мери прави и за сиромашне и за богате, могу указивати на будуће промене унутар Америке као друштва у целини. Мејнстрим уметност, ако садржи компоненту друштвене критике, углавном лако постаје весник великих, екстремних, а често и крвавих промена које следе у будућности, а овакве поруке су честе у мејнстрим култури у последње време.

Психолошко-религијски аспекат филма

У контексту пређашњег поглавља требало би нагласити и то да позицију шефа кухиње Словика можемо схватити и као део радничке класе али и као уметника. Дефинитивно се свака критика која се може наћи бавила само друштвено-критичким аспектима овог филма, што сугерише да су добро прочитане поруке можда заиста још један доказ за прогнозу онога са чим смо завршили претходно поглавље. Међутим, мало ко је обратио пажњу на то да је позиција кувара у услужној делатности, скоро иста као позиција уметника који је изложен критици људи који не знају пуно о уметности, а реално могу уметнику и његовом делу нанети велику штету.

Перфекционизам карактеристичан за Словика, сличан је уметничком баш у контексту незанемаривања баналности које могу да наштете никад достижном савршенству. Сам Словик и жели да се кулинарство посматра као уметност, те свој мени доводи у везу са модерним концептуалним приступима у уметности – споменутом онеобичавању јела. Можда то управо и представља најјезивију црту његовог лика, иако је више пута виђена на филму овде је маестрално одиграна потреба за перфекцијом чак и без потребе. Ствар је у томе што она симболички представља уметника/креатора, али и даје битну одредницу патологије лика који није пуно различит од оних које он жели да смакне. Словик није идеолошко решење друштвеног проблема, он је лош, односно, луд човек којег су наводно они које убија искварили, али он то схвата те због тога убија и себе и њих и све који су радили за њега. Једина добра ствар коју он чини је то што пушта Марго да оде са бургером који јој је он направио, али и то чини из послом изазване патолошке опсесије иако осећа срећу док са љубављу припрема тај бургер. Допуштење за одлазак јој је дато не из доброте или емпатије, већ због тога што је она затражила дозволу да оде, а по статуту ресторана храна се може понети, те је лик Марго паметно предвидео патолошку потребу шефа кухиње да остане добар шеф кухиње и учини све што гост пожели. Самим тим је то мала победа за њега јер је избацује из свог плана савршеног менија, који је она кварила од самог почетка.

Када Словика или шефа кухиње доведемо у додир са уметником, односно креатором, тада можемо и дати његову дијагнозу, а она се заправо одражава и у једној од реплика коју изговара одушевљени Тајлер: „Шефови кухиње се играју сировим материјалима самог живота, и саме смрти. То је уметност на ивици провалије што је место где и Бог ствара. То је исто“. У овом контексту за Тајлера је кувар исто што и уметник, или нешто изнад тога, креатор, демијург или творац – сам Бог. Ова реплика је изречена од стране одушевљеног лика, али је Словиково држање харизматичног вође култа не демантује. Он до самог краја задржава позицију надређеног, а сам чин даваоца живота и смрти чини га оним што он жели бити, а то јесте сам Бог.

Реч је о добро написаном лику који је имао срећу да га одигра добар глумац, који уме да се мистификује и игра на дубље слојеве самог текста. Иако је у питању човек са поремећајем нарцисоидности и комплексом Бога, реч је о човеку вештине и човеку који је идол у култу своје личности. Религијски симболи могу се пронаћи у чињеници да је дванаест гостију присутно на симболичкој тајној или задњој вечери. Само што после ове вечере само једна особа преживи, док након библијске само Христ бива убијен. Пажљиво одабран број гостију сведочи о потенцијалном погубљењу апостола који представљају симбол нечега што се жели срушити. На крају је то учињено ватром, којом се убијало да би се неко или нешто прочистило, а сам лик Словик на крају каже да ће се прочишћени ватром родити поново – те убија све око себе узвикујући „волим вас све“, док му они одговарају „и ми волимо тебе шефе“.

Инверзија религијског и митског приметна је и у томе што Словик из пећи руком извлачи огањ и буквално га баца у смесу која ће их све спалити, док га особље прати у ритуално кореографском маниру. На неки начин се ово може читати као Прометејски гест, који слути лепшу будућност човечанства, иако у реалности његов чин убиства свих тих богаташа неће променити ништа. Такође, аспекат острва и лепоте природе може да се чита као слика Едена или Рајског врта, места на коме Словик борави, места на коме ће се нешто завршити и симболички нешто и почети. Интересантно је и то да се острво зове Хоторн, а да је то уједно и име за један психолошки оглед под називом „експеримент Хоторн“. Овај оглед спроводио се у фабрици истог имена, којим је утврђено да се продуктивност радника без обзира на тежину услова повећава када се експеримент спроводи, односно када су супервизори или шефови присутни и надгледају раднике. То заправо доприноси логици и мотивској оправданости упосленика ресторана да беспоговорно слушају свог шефа. Међутим, иако су митско-религијске представе везане за Словика, евидентно је реч о траумираном човеку о коме доста и сазнајемо, који је трагајући за савршенством у професији изгубио разум. Дакле, он је намерно инверзиран Бог, односно више сам ђаво него нешто добро и револуционарно.

На самом крају ове рецензије или есеја, требало би одговорити на најбитније питање, а то је да ли је у питању добар филм. Филм има својих мана, могао је бити другачији, нешто се могло кориговати, али у својој суштини, јесте добар филм, иако је далеко од онога што смо некада називали филмом. У сваком случају јесте вредан пажње, стога – пријатно!

ФОТО: приватна архива