Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Наша угледна професорка међународног јавног права Смиља Аврамов објавила је у својим капиталним делима обиман материјал о процесу разарања југословенске државе. Податак који привлачи посебну пажњу јесте онај из фебруара 1976. године када је, по тврдњама професорке Аврамов, потписан тајни споразум између САД, Немачке и Ватикана о разбијању СФРЈ на штету српског народа. У студији Постхеројски рат Запада против Југославије (објављена 1997) она је снажним аргументима доказивала становиште о разарању СФРЈ као заједничком злочиначком подухвату Запада и сецесиониста у бившим југословенским републикама. Смиља Аврамов је заступала правнички став о томе да нису вођени посебни ратови у Словенији, Хрватској или Босни (касније Космету), него да је реч о јединственој злочиначкој стратегији разарања једне државе током које су брутално погажена начела међународног јавног права и одредбе о неповредивости граница садржане у Завршном акту из Хелсинкија. Уједињене нације, КЕБС (данас ОЕБС) и друге међународне организације – на примеру СФРЈ – претворене су у „помоћне органе НАТО”, па је на тај начин дотадашњи светски поредак прерастао у „глобални неред”.
На једном брифингу за америчке учеснике 9. светског скупа социолога у Упсали (Шведска), а који је одржан у августу 1978. године, Збигњев Бжежински је у оквиру спољнополитичких смерница америчким учесницима овог догађаја изложио и однос према будућности СФРЈ. Његово излагање у потпуности је одисало реторичким питањем које се попут лајтмотива провлачило кроз све његове саставне делове: шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о питању које је веома оптерећивало Американце који су страховали да би после Брозове смрти Југославија могла да постане чланица Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне – прим. аутора), са данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези са америчким деловањем у СФРЈ, а које се чине и сада веома актуелним. Тако из овог излагања сазнајемо за америчку подршку праксисовцима, као и тактику истовременог помагања оним снагама на врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса) и подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма”. За писца ових редова веома су занимљиве и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим ширењу потрошачког менталитета као најбољој противтежи сваком комунистичком егалитаризму, потом о медијско-културолошкој инфилтрацији као виду наметања западног система вредности и што је веома занимљиво ослањању Америке на имућније делове друштва, припаднике либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе.
Као што је познато, завршетком Хладног рата бивша СФРЈ је постала непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије тространа коалиција Америке, Немачке и Ватикана исказала је највиши степен непријатељства према српском народу, а што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Српске 1995. године и касније СРЈ 1999. године. У исто време Срби су као народ медијски сатанизовани до крајњих граница, а однос делова западног друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Рудолф Хензел је агресију на СРЈ 1999. године квалификовао као злочин геноцида, за који нажалост до данас нико није одговарао. Али где су, у историјском смислу, узроци једне овакве појаве?
Проф. Аврамов посебно је наглашавала континуитет моралне хипокризије Запада на подручју некадашње Југославије. Наиме, непосредно по завршетку Другог светског рата, уместо хапшења и строгог кажњавања, усташки злочинци су захваљујући „пацовским каналима” пребегли на Запад и постали део тзв. „антикомунистичког конзорцијума”, разуме се, уз пресудну подршку Римокатоличке цркве и папе Пија XII. У операцији скривања усташких злочинаца, са Павелићем на челу, свесрдну улогу одиграла је Велика Британија која је одмах после рата била прва савезничка држава која је обуставила прогон нацистичких злочинаца. Смиља Аврамов прва је научница која је нашој јавности открила да је злогласни вођа усташког покрета од 1926. године био сарадник британске обавештајне службе, што је податак који би, како је навела у једном интервјуу, истраживање теме геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској „морало да преусмери у правцу тзв. савезничких држава”. За читаоца са ових простора посебно је интригантна тема сарадње комунистичке Југославије и Ватикана, као и повратак усташког ратног злочинца и једног од организатора „пацовских канала” Крунослава Драгановића у земљу 1967. године, баш у предвечерје Маспока у Хрватској. Управо те 1967. године су интензивирани сусрети високих америчких званичника с предводницима усташке емиграције у САД, а већ седамдесетих година 20. века у америчким тајним извештајима се СФРЈ описује као „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи”. Међутим, до оштрог заокрета у америчкој политици према Југославији долази средином осамдесетих година прошлог века, првенствено због сарадње САД и Римокатоличке цркве која је кулминирала потписивањем тајног споразума о рушењу комунизма у источној Европи, а који су усагласили председник Реган и папа Јован Павле II.
Анализирајући атмосферу у међународним односима у постхладноратовском периоду, може се са сигурношћу констатовати да је трагедија 1999. године проистекла из недостатка универзалне сагласности око минимума правних правила која би била прихваћена од свих кључних актера у међународној политици. Проблем је потребно анализирати и у филозофској и моралној равни у оквиру карактеристика једне епохе где страховит успон материјалне цивилизације није, упркос трагичним историјским искуствима из оба светска рата, пратио и развој свести о опасностима од тог процеса. Појава горбачовизма у Совјетском Савезу и касније рушење „гвоздене завесе” у круговима западних политичких и друштвених елита исхитрено су оцењени као догађаји од епохалног значаја, а победничка суперсила као кардинални тренутак за успостављање поретка Пакс американа. Актуелна ратна дешавања у Украјини, која се одвијају по матрици југословенске кризе, овакво становиште су убедљиво демантовала.
ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија. Светска влада или светска тиранија, LDIJ, Нови Сад 2000; Милорад Вукашиновић, „Разговор са Смиљом Аврамов”, у: Суочавања: изабрани разговори, Бонарт, Нова Пазова 2003; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар