Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Након Уговора из Нице уводе се многи нови подстицајни инструменти у оквиру политике заштите животне средине, који претпостављају успостављање одговорности произвођача. Њима се регулишу токови рециклирања за неке врсте отпада (Директива о моторним возилима (2000/53), Директива о стратешкој процени утицаја на животну средину (2001/42), Директива о одговорности према животној средини (2004/35), Директива о трговини емисијама CО2 (2003/87)). Усвајају се и нови процедурални закони или ревизије постојећих закона који јачају права цивилног друштва, посебно три стуба из Архуса: слобода информисања, право учешћа јавности и приступ правди (Директиве 2003/4, 2003/35 и предлог Директиве 2003/624). Осим тога, креирање јавних политика на нивоу ЕУ постало је у већој мери партиципативно, позивајући еколошке невладине организације да учествују у одборима, стручним мрежама и бројним процесима консултовања, што све заједно представља противтежу утицајном лобирању коју врши индустрија на свим нивоима.
Главне европске еколошке групе осудиле су Уговор из Нице као неуспех за политику заштите животне средине. Посебно су биле обесхрабрене због немогућности да се прошири одлучивање квалификованом већином, верујући да ће нове државе чланице са релативно неразвијеним политикама заштите животне средине спутати Унију у покушајима развоја амбициозније политике. Уговор из Нице ступио је на снагу 2003. године али је у домену заштите животне средине готово неизмењен. Он је обележио улазак у фазу у којој ову политику карактеришу значајни изазови. За почетак, то се поклопило са припремама за велико проширење и последично повећање државних актера са 15 на 27.
Политика заштите животне средине након Уговора из Нице у великој мери следи континуитет развојних трендова који су настали током претходне деценије. Европски савет 1998. године у Кардифу (Процес из Кардифа), Гетерборшка стратегија одрживог развоја ЕУ и Шести ЕАП (2002–2012), ставили су акценат на одрживи развој и интегрисани приступ заштити животне средине. Ипак, након усвајања Лисабонске стратегије 2000. године, постало је јасно да је прави изазов у том тренутку био да се оде изван реторике и пронађу конкретни начини да се помире лисабонски циљеви конкурентности и економског раста, са заштитом животне средине. Бела књига Европске комисије о европском управљању, утицала је на законодавни развој у области политике заштите животне средине и истовремено је подстакла иницијативе у циљу промоције ефикаснијег дијалога са цивилним друштвом.
После пропалог Уговора о Уставу, Лисабонски уговор је коначно ступио на снагу 1. децембра 2009. Лисабонски уговор представља скуп амандмана на два главна уговора који регулишу ЕУ: Уговор о Европској унији (УЕУ) и Уговор о оснивању Европске заједнице. Други је добио ново име – Уговор о функционисању ЕУ (УФЕУ). Члан 6 Уговора о Европској заједници је сада члан 11 УФЕУ и остаје непромењен. Међутим, претходни члан 2 Уговора о Европској заједници укинут је и замењен чланом 3 УЕУ. Нови члан je донекле систематичнији зато што сада, уместо позива на „одрживи развој економских активности“, каже се „да Унија одрживи развој Европе, заснива на уравнотеженом економском расту и стабилности цена, високо конкурентној тржишној привреди, у циљу пуне запослености и друштвеном напретку, као и високом нивоу заштите и унапређења квалитета животне средине“. Поред тога, укључена је одговорност ЕУ у глобалном окружењу као што члан 3 даље каже: „у својим односима са државама света, Унија ће допринети миру, безбедности, одрживом развоју планете Земље“. Овај Уговор даје јак мандат ЕУ да настави ка циљу одрживог развоја, не само у Европи, већ шире.
Значајно је и то што Лисабонски уговор енергетску политику формално сврстава у област заједничке надлежности између Уније и држава чланица, са сопственим специфичним поглављем. Међутим, остаје кључни услов да мере усвојене у складу са новим Уговором „неће утицати на право државе чланице да одреди услове за експлоатацију својих енергетских ресурса, њен избор између различитих извора енергије и општу структуру њеног снабдевања енергијом“ (члан 194 став 2). То би могло ограничити простор за амбициозне европске иницијативе у енергетској политици, укључујући и оне које су повезане са циљевима заштите животне средине.
Процедура саодлучивања постала је позната као редован законодавни поступак ступањем на снагу Лисабонског уговора (члан 294 УФЕУ). Лисабонски уговор повећава опсег политика у којима ЕП има овлашћења саодлучивања, укључујући и пољопривреду и рибарство. Иако је ЕП традиционално подржавао политику заштите животне средине, његове ставове о пољопривреди су у великој мери обојиле пољопривредне заједнице и лобистичке групе. Лисабонски уговор је елиминисао разлику између обавезних (укључујући и расходе за пољопривреду) и необавезних расхода чиме је по први пут проширен утицај Европског парламента на цео буџет.
Данас, корпус политике заштите животне средине практично се састоји од два елемента: оно што традиционално припада области животне средине (загађење ваздуха и воде) и других сродних политика (нпр. транспортна политика). Два елемента неминовно се преклапају, и оба су неопходна за постизање уравнотеженог и одрживог развоја економских активности.
Широко постављени циљеви политике заштите животне средине као што је наведено у члановима 191-193 (бивши чланови 174-176), омогућавају Унији да делује у свим сегментима политике заштите животне средине. Међутим, јасно је да ова надлежност није искључива и да се дели са државама чланицама. У пракси, обим интервенције у политици заштите животне средине ограничен је помоћу два фактора:
- први фактор је принцип супсидијарности, који ограничава деловање на нивоу ЕУ, у оним областима у којима то може бити ефикаснија на националном или регионалном нивоу. Принцип је први пут уведен због политике заштите животне средине у ЈЕА, а касније се односи на све комунитарне политике;
- други фактор који ограничава обим политике заштите животне средине јесте захтев за останак једногласности, уместо квалификоване већине, у областима које већина држава чланица посматра као посебно осетљиве. Примери за то су „зелено“ опорезивање, управљање водним ресурсима, планирање у градовима и селима, као и поједини аспекти енергетске политике.
За разлику од претходних програма, Шести ЕАП има тематски и стратешки приступ питањима заштите животне средине. Он садржи нове циљеве и рокове и неколико директних референци на конкретне законске предлоге. Шести ЕАП предвиђа формулисање седам тематских стратегија које покривају земљу, море, пестициде, квалитет ваздуха, урбано окружење, одрживо коришћење природних ресурса и рециклажу. Ове тематске стратегије су разрађене у периоду 2002-2006, и означиле су другачији приступ развоју политике заштите животне средине ЕУ.
Шести ЕАП не дели амбициозне циљеве својих претходника. Полазна тачка је то што тзв. „стални проблеми животне средине“, као што су климатске промене, губитак биодиверзитета или прекомерна потрошња ресурса, захтевају шири приступ. Политичка стратегија овог програма је да одложи потенцијално спорне и контроверзне политичке одлуке за касније фазе или да се оне избегну ослањајући се на кооперативни приступ у креирању политике заштите животне средине (кооперативни приступ односи се на сарадњу са индустријом – интегрисана производња, добровољни споразуми, сарадња са стручним форумима држава чланица). Евидентно је да нови приступ управљања јача улогу приватног и јавног актера који поседује знање и техничке вештине. Поред тога, Комисија мења своју улогу од иницијатора закона до менаџера у политичким процесима.
Шести ЕАП идентификовао је циљеве и приоритете ЕУ у периоду 2002–2012. кроз четири тематске области: климатске промене; природа и биодиверзитет; животна средина и здравље и природни ресурси и отпад. Законодавне мере и стратегије у области биодиверзитета и заштите природе довеле су до занимљивих догађаја у области заштите мора и одрживог коришћења морских ресурса. Као последица Шестог ЕАП уследило је усвајање Уредбе REACH 1907/2006 која обезбеђује обиман и инклузивни режим према хемијским супстанцама у Европи и намеће специфичне обавезе, регистрацију, евалуацију и ауторизацију захтева за производњом и увозом.
Током протекле деценије Шести акциони програм Заједнице за животну средину (ЕАП) помогао је да се обезбеди да законодавство о животној средини буде на снази за решавање већине еколошких изазова у ЕУ. Ово је био кључни налаз коначне процене Шестог ЕАП-а (2002–2012) која је усвојена у августу 2011. године. Главна достигнућа у области животне средине током претходних десет година укључују проширење Натура 2000 мреже заштићених подручја на више од 18% копнене површине ЕУ, увођење свеобухватне политике хемикалија и снажне политичке акције у вези са климатским променама. Међутим, ЕУ још увек има простора за напредак у примени еколошког законодавства и у заустављању губитка биодиверзитета и побољшању квалитета земљишта и воде. Штавише, напори да се одвоји коришћење ресурса од економског раста још увек нису довели до смањења укупне употребе ресурса.
Тадашњи Комесар задужен за екологију, Јанез Поточник, завршетак примене Шестог ЕАП-а је овако прокоментарисао: „Остварили смо добре резултате – али не увек тако добре како смо се надали. Потребна је боља примена прописа од стране држава чланица како би се затворио јаз између законодавних амбиција Шестог ЕАП-а и његових крајњих резултата. Наш циљ сада треба да се пређе са санације на превенцију деградације животне средине. Коначна оцена Програма ће подстаћи покретање широке јавне дебате како би се дефинисале оријентације политике животне средине ЕУ у наредним годинама.“
Коначна евалуација Шестог Акционог програма за животну средину показује да је велика већина активности наведених у Програму била или је у процесу завршетка. Седам тематских стратегија идентификованих у Програму – ваздух, пестициди, превенција и рециклажа отпада, природни ресурси, земљиште, морско окружење и урбано окружење –дефинисано је у циљу јачања политике. Неке стратегије су покретале нову политику, док су се друге у већој мери фокусирале на ревизију постојећих мера ради побољшања кохерентности и решавања специфичних недостатака.
Програм је био успешан у обезбеђивању свеобухватног оквира за политику животне средине. Служио је као референца државама чланицама и локалним властима у одбрани политике животне средине од конкурентских захтева политике, обезбеђивању одговарајућег финансирања и обезбеђивању предвидљивости за пословање. Неадекватна имплементација и примена законодавства ЕУ о животној средини од стране држава чланица је у овој евалуацији јасно идентификована као ограничавајући фактор и на томе треба даљe радити.
Климатске промене такође су једна од области политике заштите животне средине у којој је интеракција између европског и међународног нивоа најочигледнија. Пошто се првобитно појавила као подршка дешавањима на међународном нивоу, европска политика у области климатских промена убрзо је добила значајан број законодавних мера усмерених на смањење емисије у различитим секторима и областима политике, укључујући индустрију, транспорт, енергију и грађевински сектор. Усвајање климатског и енергетског пакета ЕУ и посвећеност циљевима 20-20-20 (који се односе на смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште, побољшање енергетске ефикасности, као и количину енергије пореклом из обновљивих извора), наглашава амбициозни став ЕУ у овом контексту.
Остави коментар