Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године свакако представља један есенцијално важан моменат за све народе који су се нашли у тој држави. Превасходно зато што је за својих око осамдесет година постојања та заједничка јужнословенска држава оставила посебан печат на економски, политички и културни живот, како Срба, тако и осталих јужнословенских народа. Уосталом последице њеног постојања осећају се и данас, а њена судбина и даље је тема која привлачи значајну пажњу јавности на овим просторима.
Стварање јужнословенске краљевине несумњиво се одразило и на развој политичких партија, које су се те судбоносне 1918. године нашле у оквирима нове државе. Не треба занемарити да су се оне развијале у различитим државно-правним системима Краљевине Србије или Аустроугарске. Самим тим, имале су различит пут развоја, настајале су у другачијим политичким миљеима и сазревале у срединама са специфичном политичким културом. Самим тим, те 1918. године велики изазов представљало је укључити их, не само у политички систем нове државе, него у сам процес њеног формирања. Југославија се тада тек рађала, требало је ускладити различите привредне, финансијске, монетарне, здравствене, судске, безбедносне, образовне и друге системе, а важну улогу у том процесу морале су одиграти управо те политичке организације.
Зависно од односа према најважнијим питањима у новонасталој држави, политичке партије су се позиционирале и бориле за свој део бирачког тела. Пошто је питање свих питања, које је остало нерешива енигма до слома Југославије, било национално, логично је што су се све политичке организације о њему изјашњавале и наспрам њега градиле своју позицију. Самим тим, југословенски парламентаризам изнедрио је велики број странака са националним предзнаком, које су превасходно тежиле да остваре доминацију у свом бирачком телу. Посебан утицај у том смислу имале су Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), која је успела да оствари доминантну позицију међу Хрватима а Словеначка људска странка (СЛС) међу Словенцима. Народна радикална странка (НРС) се представљала као једини прави бранилац српских националних интереса, док је југословенске муслимане заступала Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Албанце, Турке и муслимане са простора Старе и Јужне Србије заступао је Џемијат, док су и поједине друге мањинске заједнице, попут немачке, имали своје политичке организације. Међутим, било је и оних који су баштинили идеологију интегралног југословенства и које су на том темељу инсистирали на постојању једног троименог народа, супротстављајући се поделама по националном кључу, а међу којима се по утицају и снази издвајала Југословенска демократска странка (ЈДС).
Југословенска демократска странка спада у оне партије које су обележиле политички живот нове државе. Демократска странка настаје фузијом опозиционих партија у Краљевини Србији, најјаче Самосталне радикалне странке Љубе Давидовића, затим некада веома утицајних партија на српској политичкој сцени, либералне и напредне, у том тренутку са најјачом политичком опцијом у Хрватској, Хрватско-српском коалицијом, чији је најистакнутији лидер био Светозар Прибићевић. Управо та Хрватско-српска коалиција, која је у Аустроугарској заступала идеју јединства двоименог народа Срба и Хрвата, утемељила је идеолошки правац на ком ће функционисати Демократска странка. Интегрално југословенство и унитарно државно уређење, који су представљали темељ нове државе и главну брану сваком евентуалном национално-регионалном сепаратизму. Такође, демократској странци прићи ће Народно напредна странка из Словеније као и бројне организације и појединци либералних и умерено левичарских схватања. На тај начин настаће политичка партија која ће представљати један од темељних стубова југословенског парламентаризма, јединства југословенских народа и идеологије југословенства. Први председник демократске странке био је Љуба Давидовић, али посебан утицај у тој политичкој организацији имао је Светозар Прибићевић и то практично све до раскола 1924. године.
Наиме, Прибићевић је те 1924. године напустио ЈДС и формирао Самосталну демократску странку (СДС). Спремности Давидовића и вођства партије на попуштање око питања унитаризма, односно њихова тежња ка прављењу договора са вођом ХРСС-а Стјепаном Радићем, за Прибићевића није била прихватљива. Иначе, иако је СДС у први мах наставила да бескомпромисно заговара унитаризам, Прибићевић је након сукоба са краљем Александром, направио радикалан заокрет ка федерализму. Па је чак 1927. године ушао у савез са Радићем, формирајући Сељачко-демократску коалицију (СДК). Срби из хрватских крајева махом су гравитирали Прибићевићу, тако да је западно од Дрине било језгро СДС-а, док је база ЈДС остала на простору некадашње Краљевине Србије. Самим тим, од 1924. године демократе су, бар што се тиче партијске организације, све више губиле тај југословенски, а попримале српски карактер. Након првих избора на којима је остварила победу, популарност демократска странка је углавном опадала. Све до Шестојануарске диктатуре она је заузимала друго или треће место по подршци у бирачком телу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након укидања диктатуре и обнављања вишестраначја, демократе су углавном деловале кроз шире опозиционе блокове. За демократску странку везује се и Организација југословенских националиста (ОРЈУНА), која је баштинила идеје унитаризма и интегралног југословенства. Као таква, иако формално није била део демократске странке, представљала је њен својеврстан јуришни омладински одред, који се и физички обрачунавао са сепаратистима и политичким противницима демократа.
Поред демократа, истакнуту улогу у југословенском политичком животу играла је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића. Иако није била противник јужнословенског јединства, ова партија бескомпромисно је заговара федерално државно уређење. Управо та непоколебљива борба против унитаризма и централизма донела је ХРСС доминантну подршку у хрватском бирачком телу. На првим изборима заузели су четврто место иза демократа, радикала и комуниста, али већ у наредном изборним циклусима ХРСС је успела да заузме другу позицију по бројности у парламенту Краљевине СХС. Самим тим, ХРСС постаје не само кључна партија у заступању хрватских националних интереса, него и носилац борбе против унитаризма у Југославији. Након, Шестојануарске диктатуре ова партија постаће центар окупљања опозиције унитаристичким владајућим структурама. Иако су испрва одбијали да признају монархију и Видовдански устав, Радић и његови следбеници су на крају избацили ту реч „републиканска“ из свог имена и прихватили успостављено државног уређење. Било је то у склопу покушаја проналажења заједничког језика са радикалима и демократама око измене устава и унитаристичког државног уређења. Међутим, резултата није било. Радикали су остали чврсто на унитаристичким позицијама, демократска странка се око тог питања поделила, док двор свакако није имао намеру да подржава било какве измене државног уређења. Оштри сукоби у парламенту између ХСС-а и Радикала ескалирали су 1928. године, када је посланик НРС Пуниша Рачић пуцао у Радића и његове следбенике. Радић се од рањавања није опоравио, а краљ је као одговор на дешавања у парламенту реагова завођењем диктатуре. Иако је ХСС тада изгубио великог лидера, то није значило и пад популарности те партије. Већ након укидања диктатуре и обнављана вишестраначја ХСС је показао да и под вођством Влатка Мачека може да бележи одличне резултате. Иначе, та партија била је веома добро организована. Дисциплиновано чланство, спремно да финансира рад своје политичке организације и да се, затреба ли и физички, обрачунава са својим опонентима, представљало је највећу снагу те политичке организације. У ту сврху имали су и своју омладинску организацију (ХАНАО), по угледу на демократе и њихову ОРЈУН-у.
Када говоримо о југословенском парламентаризму, не можемо а да не поменемо и Народну радикалну странку, до стварања заједничке јужнословенске државе најјачу политичку партију у Краљевини Србији. Неприкосновени вођа радикала Никола Пашић показао је да и у новим и другачијим околностима може успешно водити своју политичку организацију. У том тренутку, овај времешни осамдесетогодишњи државник, упркос отпору различитих фракција и покушајима двора да кадрује унутар те партије, све до своје смрти остао је лидер радикала и кључна политичка личност у земљи. У два наврата налазио се на челу владе, укупно око пет година, учествовао је као шеф делегације на конференцији мира у Паризу и био један од кључних протагониста Видовданског устава. Радикали су остали чврсти заговорници унитаризма. Сматрали су да је стварањем Југославије завршен процес уједињења српског народа и било какво цртање унутрашњих граница, по националном принципу, радикали су доживљавали као прављење нових баријера унутар српског етничког корпуса. Велики део њиховог бирачког тела било је српске националности и нису пристајали на утапање свог национа у пројекат југословенске нације. Међутим, након смрти Пашића осетио се недостатак лидерства у тој партији. Фракционаштво је све више узимало маха, тако да је пред увођење диктатуре та странка била опхрвана унутрашњим превирањима. Ипак, на последњим изборима уочи диктатуре 1927. године, чак и без Пашићевог вођства, та партија је успела да оствари победу са око 31% освојених гласова. Скоро исто онолико колико су друга и трећа по снази, ЈДС и ХСС, освојиле заједно.
Након обнављана вишестраначја, генерал Петар Живковић, ударна песница Александрове диктатуре, од припадника радикалне, демократске и Словеначке људске странке формирао је Југословенску радикалну сељачку демократију (ЈРСД). Новоформирана партија имала је задатак да буде ослонац краља Александра у вођењу државе. Међутим, ни генерал Живковић, као ни Богољуб Јефтић након њега, нису успели да на адекватан начин одговоре на све веће изазове који су се налазили пред државом. Осим тога, требало је направити и известан отклон са временом диктатуре. Самим тим, тражила се погодна личност која ће предводити нову политичку организацију, а која ће ослоњена на двор бити најмоћнији чинилац партијског живота у земљи. Избор је пао на радикала и истакнутог српског економског стручњака Милана Стојадиновића. Удруживши радикале са Југословенском муслиманском организацијом и Словенском људском странком он ствара Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ). Управо ће та такозвана „јереза“ бити све до напада нацистичке Немачке на Југославију најјача политичка групација у земљи.
Такође, морамо поменути и Комунистичку партију Југославије, странку која је на првим изборима заузела високо треће место, али се због антидржавног деловања нашла под ударом закона. Пошто је забрањен њен рад, наставила је да делује у илегали. Међутим, деловањем југословенског обавештајно-безбедносног апарата ова партија је, нарочито у време Шестојануарске диктатуре, разбијена. Самим тим, њен значај у друштву је само опадао, тако да се до Другог светског рата могла подвести под маргиналне политичке организације терористичког карактера. Слично попут хрватских усташа или бугерашког ВМРО-а.
Суштински, политички живот у краљевини Југославији може се поделити на период пре и после Шестојануарске диктатуре. Иако су кључна питања, национално и унутрашњег државног уређења увек била иста, околности у ком су деловале политичке партије биле су значајно другачије. Након диктатуре осећала се доминантна позиција двора у политичком животу земље. Сам изборни процес био је такав да је фаворизовао велике политичке организације. Самим тим, од обнављања вишестраначја, формирају се својеврсне коалиције партија од којих је двор пружао подршку својим фаворитима. Нема сумње да је са српске тачке гледишта то представљало очигледну регресију у развоју парламентаризма и политичког система. Све оно за шта су се српске политичке партије избориле, нарочито радикали у борби против апсолутистичке власти Обреновића, суштински је обезвређено у Југославији. Радикали, који се нису повлачили ни пред Миланом ни пред Александром Обреновићем у новој држави су устукнули пред Александром Карађорђевићем. И не због тога што су временом ослабили или зато што су постали плашљиви, већ зато што су у двору видели савезника у борби за очување Југославије. Српске политичке партије су у тој југословенској држави виделе остварење својих националних и историјских тежњи ка уједињењу српског народа, док је федерализација за њих значила разбијање постигнутог јединства. Управо зато је српска политичка елита већински била на становишту унитарног уређења, без обзира на то да ли су или нису припадали идеологији интегралног југословенства. Додуше, било је и оних српских странака које су тридесетих година 20. века, већ спустиле гард и заговарале споразум са Хрватима. И то уз прихватање федерализма. Махом, оне су биле део опозиције, чији стожер је престављао ХСС, и сматрали су да се једино излажењем у сусрет Хрватима може ставити тачка на перманентну политичку кризу у земљи. Међутим, већински, Срби су ипак стајали уз унитаристичке снаге.
Стварање Бановине Хрватске и споразум Цветковић – Мачек представљали су победу федералистичке опције и коначан пораз унитаристичких снага у Југославији. Међутим, одлука о таквом расплету ситуације донета је на двору и свакако противно већинском расположењу српске елите. Међутим, у тренутку када су најутицајније српске политичке партије већ одавно капитулирале пред владарем и кад су постале ништа друго до пуки инструмент у његовим рукама, значајнијег отпора није ни могло бити. Суштински, развијени српски парламентаризам није те 1918. године ударио снажне темеље за даљи развој политичког живота у новој држави, већ се изгубио и разградио у гротлу бескрајних сукоба, који су обележили југословенски парламентаризам. Самим тим, када кажемо да су Срби у Југославију уложили све, своје две независне краљевине Србију и Црну Гору, највеће и величанствене победе у ослободилачким ратовима од 1912 до 1918. године, више од милион и двеста хиљада живота и непроцењива материјална средства, ту се не смемо зауставити. У ту државу Срби су уложили и развијен демократски парламентарни систем, на ком су могли да им позавиде многи други народи развијене западне Европе. Нажалост, и то као и све друго Југославија је обезвредила, нестајући у вихору грађанског рата и остајући најтрагичнија српска заблуда у модерној историји.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Владимир Ћоровић, Историја Срба. Лирика: Београд, 1999.
Бранко Петрановић, Историја Југославије: Краљевина Југославија (1914–1941). Нолит: Београд, 1988.
Бранислав Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1928). Народна књига: Београд, 1979.
Бранислав Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Институт за савремену историју: Београд, 1970.
Андрија Раденић, Радикална странка и тимочка буна: историја Радикалне странке: доба народњаштва. 1. Историјски архив Тимочка крајина: Зајечар, 1988.
Андрија Раденић, Радикална странка и тимочка буна: историја Радикалне странке: доба народњаштва. 2. Историјски архив Тимочка крајина: Зајечар, 1988.
Остави коментар