Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Александар Гајић (Нови Сад, 1973), научни саветник Института за европске студије у Београду, један је од најистакнутијих српских политиколога и геополитичара. Овај доктор правних и политичких наука написао је мноштво научних монографија, стручних приказа и текстова посвећених областима геополитике, политикологије, анализи улоге медија, културолошким феноменима и питањима из домена друштвених и правних наука. Аутор је докторске дисертације Идеја светске државе: правни, политички и филозофски аспект коју је одбранио на интердисциплинарним студијама на Универзитету у Новом Саду 2008. године. Ангажован је у својству предавача на Универзитету „Лазар Вркатић“ у Новом Саду, где држи постдипломску наставу из предмета Теорија безбедности и Међународна безбедност. Једно време радио је у адвокатури и правосуђу, а у новинарству се истакао серијом интригантних текстова нa теме из области популарне културе и медија. Гајић је учесник многих научних скупова на националном и међународном нивоу, говорник на популарним трибинама и телевизијским дебатама. Такође је члан Матице српске, НАТЕФ-а и Српског филозофског друштва.
Његове најзначајније књиге су: Нова велика игра (2009); Корпоративна носталгија (2011); Духовне основе светске кризе (2011); Идеја светске државе (2012); Огледало владара: Константин Михаиловић и Макијавели (2014); У вртлогу транзиције: Србија и савремени свет 2005–2015 (2015); Хероји и антихероји у популарној култури (2015); Нови феудализам: глобалне трансформације у 21. веку (2016); Звук и заједница: рок музика и судбина Запада (2017); Америка и Рим: империјалне паралеле (2019); Демократије не ратују и други огледи (2021); роман Креманска стража (2021); Крст и круг (2022). У посебно објављеним тематским радовима бавио се актуелним питањима као што су: српско искуство југоносталгије, тражење алтернативе у свету кризе, процеси глобализације, светска држава и светски мир, проблематика српског културног идентитета, односи европеизације и традиције, европске вредности и изазови глобализације, српско-хрватски односи после завршетка рата, геополитика кризе која потреса ЕУ, феномен неоосманизма на каспијском подручју и сродни темати.
Саша Гајић је на велика врата српске научне заједнице ушао објављивањем бриљантне студије о „духовним основама светске кризе“ која је оригиналан допринос разумевању светске економске и финансијске кризе, која се првенствено испољавала као криза једног (западног) цивилизацијског модела уређења друштва. Објашњавајући кризу као последицу вишеструког увећавања финансијског капитала у односу на реални капитал, а који је кроз процесе глобализације дислоциран и потом информатичким средствима додатно умножаван и убрзаван у свом кретању, овај рад потврдио је да је теоријскa основа о бесконачном расту и улози слободног тржишта у својој суштини цивилизацијског карактера. Гајић је у овој монографији описао симптоме краја модерне епохе, али и упозорио на немогућност превазилажења кризе неолиберализма, јер је у њеном корену проблем духовне (религиозне) природе. Из садашње перспективе посебно занимљиво делује ауторско трагање за жариштем кризе западне цивилизације која проистиче из њених предмодерних коренa у чијем је средишту „антропоцентрично човекобоштво“ (Ј. Поповић).
На веома добар пријем шире читалачке публике наишла је и Гајићева монографија Америка и Рим: умперијалне паралеле (2019) у оквиру које је овај аутор поредиo међународни положај Римске републике, пола века после добијања статуса хегемона и учвршћивања доминације у Средоземљу, с међународном позицијом Америке на почетку 21. века. Један од најважнијих закључака ове студије јесте онај о завршетку америчке империјалне моћи и последичној појави света мултиполаризма.
Казино економија
Светска економска и финансијска криза из 2008. године изазвала је тектонске геополитичке промене на планетарном нивоу. Мада се на америчком тлу најпре испољила као криза тзв. хипотекарног тржишта, врло брзо се испоставило да је реч о кризи једног модела капитализма који се заснивао на догми о доминацији тржишних механизама над остатком друштва. Александар Гајић је напоменуо да срж ове кризе нису само банке са својим „зараженим“ хартијама од вредности, већ општа, огромна финансијска задуженост која је почела да доспева на наплату. Тако је дуг приватног сектора САД, уз благослов државе и слободно-тржишну аргументацију, искоришћен у шпекулативне сврхе, претворивши се у коцкање акцијама и некретнинама, у које су, од фјучерса до увлачења маса обичних људи преко стамбених кредита, готово сви били укључени, а што је неумитно довело до „пренадувавања балона“ и појаве феномена казино економије.
Александар Гајић је подсетио да је вишедеценијско генерисање ове кризе почивало на рационализацији уверења како је перманентни, брзи привредни раст иманентан слободном тржишту, којег је као догму инаугурисала још кејнзијанска економија. Превиђајући немогућност бесконачног развоја у систему, где су границе дефинисане као коначне, овај се кредо, уз игнорисање чињеница о ограничености ресурса (резерве већине основних досадашњих енергената довољне су, при овом обиму експлоатације и потрошње, за свега пар наредних деценија), роба и куповне моћи тј. потражње, „хранио“ виртуелизацијом, тј. вештачким напумпавањем светских финансија и последично светске економије. Наведена диспропорција створена емисијом новца без покрића и финансијских деривата покривала се дислокацијом производње на подручја где је надница била вишеструко нижа, као и убрзавањем новчаних трансакција савременим информатичким средствима. Међутим, раскорак између виртуелног и стварног на крају је довео до напрснућа пренадуваног глобалног економског балона који је прогутао и много реалних економских добара.
Гајић упозорава на механизам превладавања кризе за који нико не зна како ће бити окончан. Наиме, уместо решавања системског дефекта неолибералне економије, који почива на неограчиченој тежњи ултракапиталиста да по сваку цену профитирају, администрације Запада су се определиле да упумпавањем огромне количине новца у токсични финансијски систем не само спасавају берзанске шпекулатне, већ и њихова дуговања преваљују на остатак осиромашеног друштва. Тако је неолиберална доктрина произвела једну франкештајновску економску једначину, по којој се приватизују профити и истовремено социјализују дуговања банака. У време писања књиге Саша Гајић је предвидео и економске потресе у виду ланчаних удара на финанијске системе и берзе, као и појаву реактивних финансијских мера које ће довести до затварања тржишта, смањења инвестиција и поскупљења кредита. Није ли се све ово испољило за време кризе изазване пандемијом вируса корона, а сада и под изговором рата у Украјини?
Александар Гајић је у то време поставио и реторичко питање о ефикасности наднационалних модела у условима кризе и кандидовао тему улоге класичних суверених држава у будућем мултиполарном светском поретку. Један од његових закључака односи се на кризу неолиберализма и долара која ће неминовно утицати на спољнополитичку моћ САД, али и на унутрашњу трансформацију америчког друштвеног поретка и институција (подсетимо овај процес је отпочео после 11. 9. 2001. када је усвојен тзв. Патриотски акт – прим. аутора). У великој мери ова Гајићева предвиђања реалност су савремене Америке.
Антропоцентризам
Гајић указује на то да сам појам кризе имплицира заоштравање супротстављености које не остављају могућност њиховог помирења већ искључиви исход: добитак или губитак, успех или неуспех. Сама криза јесте спорни однос, расцепљена, проблематична структура, веза друштвеног и унутрашњег живота човека. Она се у свом спољашњем облику пројављује кроз низ проблематичних друштвених појава – од најширег поља културе, преко економије до политике и бројних видова међуљудског одношења, док се у свом субјективном, унутрашњем виду, криза очитује у читавом низу психолошко-емотивних и духовно-идејних проблема и расцепа. Дакле, у својој сржи, кризе имају духовне основе.
У случају западне постмодерне глобалне цивилизације, њени узроци леже у самој сржи модерности – у одвајању човека и друштва од духовне вертикале и хришћанства. Одељен од здраве духовности и врлинског живота, модерни човек је своју глад за бесконачношћу транспоновао у овосветску арену, у хоризонталу живота, и почео да руши све мере и све границе не би ли тако надоместио своје унутрашње недостатке. Одбацивши Бога и традиционалне вредности, модеран човек је ставио свој разум у центар света, прогласио себе за највећу вредност, а своју вољу усмерио ка овлавадавању над тварним светом и другим људима. Трагајући за духовним основама кризе западне цивилизације, Гајић се позива на опажање великог српског богослова Аве Јустина по којем је жариште кризе ове цивилизације у њеном „антропоцентричном човекобоштву“ које својим разумом жели да спозна, измери и продре у бескрајни свет, да га савлада прегнућем сопствене воље и постави себе у обухваћени центар, те да њиме трајно доминира.
У Духовним основама светске кризе аутор подсећа да су се замеци кризе западне цивилизације примећивали већ у схоластичком средњем веку, а први озбиљни симптоми кризе уочљиви су у ренесанси, о чему су писали највећи умови Европе: Елиот, Шпенглер, Хајдегер, Елил, Валери, Унамунo и Папини. Тзв. духу капиталистичке дводимензионалности супростављала се и плејада руских мислилаца с почетка прошлог века, међу којима је био најистакнутији Николај Берђајев. Као и тадашњи западни теоретичари кризе – предосећали су да живе у доба смењивања историјских епоха. Сви они су повлачили паралеле са позноантичком епохом на основу сличних цивилизацијских симптома. Централна мисао њиховог виђења кризе јесте да је она заправо велико испитивање људске слободе. Као што је након пропадања античког света наступио мрачни период из кога је израсло хијерархијско средњовековно друштво, тако ће и из декаденције модерне епохе – предвиђали су ови мислиоци – настати „ново средњовековље“.
Лично Берђајев није идеализовао ни „старо“ нити жељено „ново“ средњовековље, али је био свестан да је оно било по преимућству религиозна епоха – пошто је читава култура, па и свакодневни живот, био окренут оностраном, као и да се тада човек до крајњих граница напрегао да докучи тајне људског бивства. Уместо капиталистичке дводимензионалности, Берђајев и бројни други мислиоци из прве половине прошлог века надали су се истоветној духовној усмерености магловито наслућиване будуће епохе и обнови хијерархијског друштвеног поретка који овај пут неће, попут старих теократских творевина, изневерити ни религиозне потребе, ни слободу људског духа. Наравно, сви они су, како је време показало, у симптомима декаденције и нихилизма међуратног периода више желели да виде разлоге за будући оптимизам него што их је стварно било.
Из садашње перспективе веома су занимљива и Гајићева опажања о томе да су друштвена и економска реалност поступно оповргле својевремени идеолошки соцреалистички универзални експеримент, управо на оном пољу на којем је почивао њен темељ, на економији и етатистичком прожимању друштвених односа, и то у толикој мери да у њега није више нико веровао, предвиђајући сличну судбину неолибералној економији и предузетништву која се у трци за непрестаним увећавањем профита нашла пред амбисом. Наравно, привреде, државе и друштва ће то на крају некако и преживети, мада неће бити ни приближно такве какве су биле до сада – али неолиберална идеологија засигурно неће. У том смислу, огромна већина помодних и популарних теорија и учења компатибилних до сада јединој преосталој идеологеми модерног доба, већ увелико су постале беспредметне (Фукујаминa теоријa о крају историје, Нозикова о минималној држави, Ролсова о праву народа).
Империјалне паралеле
Гaјићева монографија Америка и Рим: империјалне паралеле (2019) наишла је на изузетан одјек стручне јавности и најшире читалачке публике. Њена популарност и широка цитираност последица је не само ванредног интелектуалног и истраживачког ангажмана, него и популарности изабране теме која на Гуглу има чак 395 милиона погодака. Ова тема постала је значајна још деведесетих година прошлог века када је Америка постала доминантна сила у светској политици, па су из једног таквог дискурса и настале паралеле између Pax Romanae и Pax Americanae. Гајић се у овој монографији позивао на Пола Кенедија, Џозефа Наја, Ричарда Фолка, Петера Бендера и друге истакнуте ауторе који су се бавили овом тематиком.
Занимљиво је да се завршетак првих рукописа ове књиге догодио почетком 2016. године, када се на америчкој политичкој сцени појавио Доналд Трамп, чија је личност најављивала крупне новине у америчкој политици, али и побудила асоцијације са својевременим дешавањима у античком Риму. Још у то време Трамп је описиван „као популистичко-маријевско-цезаристички кандидат“ који је задобио велику популарност у америчкој и у светској јавности. У то време Гајић је указивао на дубоку поларизацију америчке друштвене и политичке сцене коју је поредио с атмосфером која постојала за време Грађанског рата средином 19. века, када су се Север и Југ сукобљавали око политичких, али не и идентитетских питања. Поред 700 хиљада жртава, то је и „први индустријски рат у 19. веку“ који је постао претеча оног ратног сукоба који ће се одвијати на европском континенту 1914. године.
Данас је поларизација у америчком друштву далеко већа и она није само политичког карактера. Наиме, постоје два потпуно различита политичка и идеолошка гледишта између „либералних мегалополиса и централног дела америчког континента“, који остаје привржен традиционалним принципима и који се идентификује с политичким и вредносним програмом републиканаца и Трампа. У суштини, реч је о оној Америци „која одбацује њену трансформацију у глобализацијском правцу где ће темељне вредности републике бити уништене заједно са сувереном моћи држава“. Саша Гајић као кључне карактеристике Трампове владавине истиче: унилатеризам у спољњој политици, делимични изолационизам – окретање америчким проблемима и реиндустријализму, супротстављање глобализацији на економском, политичком и идеолошком плану, као и враћање традиционалним и конзервативним вредностима класичне републиканске Америке из ајзенхауеровског периода.
Веома изазовна је ауторска теза о томе да је „републиканска Америка заснована на римским републиканским узорима“ и да у вези с тим постоји много имеријалних паралела попут: ослобођења од монархистичке власти енглеског краља Џорџа, што се може поредити с римским примером ослобађања од Тарквинија и етрурских владара, и стварање једног републиканског система с институцијама „које се међусобно контролишу и које су у стању да политички поларитет апсорбују и каналишу амбиције становништва у једну империјалну вољу за моћ“. Гајић је указао на још неколико интересантних паралела, поредећи председника Трампа с римским државником Грахом, који је покушао да спроведе опсежан програм друштвено-економских реформи након што је Римска република запала у кризу средином 2. века п. н. е. Он упозорава да независно од проблематичне Бајденове победе на последњим председничким изборима, популизам у Америци расте, као и да ће будућност ове државе бити у многобројним сукобима и унутрашњим противречностима. Све то ће закономерно допринети опадању америчке моћи и појави света мултиполаризма.
Пажњу привлачи и Гајићево сагледавање „антагонизма таласократије и телурократије“ које је анализирао у оквиру међународног тематског зборника Свет и нове геополитичке парадигме (2017). Из овог минуциозног рада, који се темељи на постулатима критичке геополитике, издвајамо његово позивање на америчког геополитичара Николаса Спајкмана, који је полемишући с Мекиндеровим виђењем „дуализма копно-море“ као првог закона геополитике, истицао становиште о томе да се никада у светској историји није догодио „чисти сукоб“ таласократске против телурократске силе. Као општепознати историјски пример за овакву тврдњу наводио је дешавања из оба светска рата, односно савез поморских сила САД и Британије са евроазијским Совјетским Савезом (Русијом), а против Немачке, која се из угла критичке геополитике наводи као парадигма копнене силе. На тај начин Гајић закључује да је дуализам копно-море важан, али не и преовлађујући садржај светске историје.
ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић Милорад (2012). „Криза и њене духовне основе: приказ књиге А. Гајића Духовне основе светске кризе“. Летопис Матице српске. Књ. 489, св. 4–5 (април-мај): 817–820.
Гајић Александар (2019). Америка и Рим: империјалне паралеле. Београд: Catena mundi.
Група аутора (2017). Свет и нове геополитичке парадигме. Степић Миломир (прир.). Београд: Институт за политичке студије.
Остави коментар