Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
У критичком издању сабраних дела Момчила Настасијевића које је приредио Новица Петковић објављени су сви драмски текстови овог аутора, а укључују три музичке драме: Међулушко благо, Ђурађ Бранковић и Живи огањ, уз три стандардне драме: Недозвани, Господар-Младенова кћи и Код вечите славине. Поред тога, штампане су и њихове различите верзије, планови, скице, нацрти из пишчеве заоставштине, те критичке напомене које омогућавају лакше праћење свих релевантних чињеница. Овде ћемо се бавити комадом Ђурађ Бранковић за који је познато да је изведен на сцени Народног позоришта у Београду, 12. јуна 1940. године. Интересантан је податак да су браћа Настасијевић посебно били инспирисани личношћу Ђурђа Бранковића, његовом историјском и фолклорном биографијом. За ову музичку драму текст је написао Момчило Настасијевић, а музику Светомир Настасијевић, који је заједно са Живорадом Настасијевићем радио и на сценографији, док је Славомир Настасијевић аутор романа Тешко побеђенима где тематизује владавину српског деспота.
Ђурађ Бранковић је петочинка чија је радња смештена у XV век, а одвија се у Београду, Смедереву и Некудиму. Поред деспота Ђурђа Бранковића, из владарске породице појављују се још и његова жена, деспотица Јерина, затим деца: Мара, Гргур, Стефан и Лазар, потом војвода Кајица и остали обичан свет. Осим појединачних лица, на сцени и иза ње певају различити хорови: Београђани, кулучари, пастирке, народ, копљаници, монаси и коледари, што овај позоришни комад донекле приближава античкој трагедији. Поред класичних узора, наш прослављени песник, посебно познат по неговању мелодије матерњег језика, инспирацију проналази у српском средњем веку и усменој традицији, у чијим оквирима Бранковићи заузимају значајно место.
Покосовски циклус епских песама опева Ђурђа Бранковића као неверу, превасходно због тога што је потомак Вука Бранковића, док се грех за пропаст српске државе – њен пад под турску власт – преноси на његову жену, у народу запамћену као Проклету Јерину. Са историјског становишта, ова је деспотица уживала велики углед и друштвену моћ. Пореклом је из племићке византијске династије Кантакузин, док о њеном значају довољно говори податак да је понуђена као талац који би одменио њеног мужа у заробљеништву, што није било уобичајено, поготово не поред тројице синова (в. Олесницки 1943: 23). Такође је познато да је самостално обављала државне послове (в. Спремић 1992: 510–511). Иако без упоришта у стварности, у усменим епским песмама окривљена је за ослепљење сопствених синова, Гргура и Стефана, које организује заједно са ћерком Маром, иначе женом труског султана Мурата II (в. СНПр II: 4, 87; Петрановић 1867: 40, 41; Стојадиновић 1869: 14; Шаулић 1929: 45).
Поред тога, српски народ запамтио је кулук приликом изградње Смедеревске тврђаве, а сећање на њега сачувао у песми и причи. У том су контексту посебно репрезентативне усмене приповетке, предања и епика, где је као главни кривац истакнута Јерина, стајаћим епитетом означена проклетом. Разлоге за овакву њену карактеризацију могуће је тражити у чињеници да је реч о жени са овлашћењима која су у патријархалној друштвеној заједници изван племства резервисана искључиво за мушкарца, као и у томе што је странкиња. Преношењем греха са деспота на његову супругу штити се сам владар.
Настасијевић осликава владавину Ђурђа Бранковића од његовог доласка на власт све до смрти. Први чин под насловом Монах смештен је у Београд, 1427. годину, месец јул, летње невреме. „Натуштено небо свом тежином свалило се на град. Нигде живе душе, само стражар некакав прекорача, па се вратиˮ (Настасијевић 1991: 47). На сцени и иза ње појављују се стражар, монах, грађани, међу којима се издвајају стари грађанин и гласник. При томе се дочарава гомила људи, мушкараца и жена, док се на самом крају појављује и Ђурађ Бранковић. Лошим временским условима што прате долазак новог владара на власт након смрти деспота Стефана Лазаревића најављују се (на симболичком плану) неповољне друштвено-историјске прилике за српску државу. Кобни знак с неба од Бога тумачи монах као предсказање својеврсне апокалипсе:
„У срцима тама,
Богу на извору ври,
потекло на реке,
у жилама место крви грех!…
Иде ноћ без сванућа,
о, тешко теби створу!ˮ (Настасијевић 1991: 48).
Комешање народа, праћено слутњама црних вести, појачава гласник који све обавештава да је последњи владар из лозе Лазаревића на издисају. Њега свет оплакује, жене наричу, настаје свеопшта туга, јер „Света пресахну Лазарева крвˮ (Настасијевић 1991: 50). У складу с усменим предањем, од новог деспота не очекује се ништа добро због његовог порекла:
„Мре он,
потоње иде време:
за невољу Ђурађ је ту син.
Потоње, браћо,
кад у издаје потомку,
у тамној крви Вука
једини спас!ˮ (Настасијевић 1991: 50).
Грађани узвикују да не желе Ђурђа Бранковића за новог предводника, све док се он сам не појави на сцени, уз признање:
„Нећете ме?
О, да је по вољи само грешних нас,
ни себе самог, грађани, не бих ја!ˮ (Настасијевић 1991: 52).
Овај се чин завршава у колективној молитви за покој душе и опрост грехова након прихватања новог реда ствари.
Други чин, Зидање Смедерева приказује кулучаре на градњи утврђења у току ноћи. Преморени народ за принудни рад криви деспотицу Јерину Бранковић, као и у усменој књижевности. Њу колектив доживљава негативно, као особу која је у стању да управља не само земаљским, већ и небеским приликама, у складу са негативним представама о жени која узурпира маскулини домен моћи у оквирима традиционалне културе патријархалног типа. Залазак сунца што најављује почетак ноћне смене на раду дешава се сувише брзо, „Ко Јерина да му даде мигˮ (Настасијевић 1991: 54). Сматрају је суровом надзиратељком, а одговорност за зулум једнако јој је приписана у усменој епској песми, где Старина Новак одлази у хајдуке, не би ли се спасао тешких мука:
„кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
и ја вукох дрвље и камење,
све уз моја кола и волове,
и за пуне до три годинице,
ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке!ˮ (СНП III: 1),
као и у приповеткама и предањима, где је градитељка не само Смедерева, већ бројних других утврђења с којима у реалности није имала никакве везе (в. СР: 254; Милићевић 2005: стр. 65, 180, 315, 316, 366, 526, 658, 713, 786, 1031; Чајкановић 1999: 147; уп. Палавестра 2003; Ђорђевић 1974; Марковић 2003). С тим у вези је и запитаност Илариона Руварца: „Па како је и откуда је то, да се у Подунављу и у Шумадији скоро за сваку стару градину каже, да ју је градила Ђурђева Јеринаˮ (Руварац 1934: 305). У Настасијевићевој драми колектив је доживљава као сурову жену којој ништа не може да промакне, она управља стварима, прати дешавања и прети радницима. Доста слика кулука истоветне су онима из усменог предања. Јерина се назива проклетињом, народ сматра да улудо гради за туђинку, Гркињу и то без одмора. Деспот Ђурађ Бранковић приказан је као неко ко уме да преговара с народом, јер није опијен владавином и моћи, пошто су оне за њега кобни усуд. Изражава сопствену одговорност за све што се дешава, он, за разлику од поданика, не пребацује кривицу на другога. Док маса куне његову супругу, он самог себе сматра проклетим.
„Теретом сутра новим
савићу вам кичму,
и нова на Јерину недужну,
место на мене клетва,
теже још притиснуће ми душу!ˮ (Настасијевић 1991: 62).
Трећи чин Мара приказује одлуку породице Бранковић да се њихова најстарија кћер уда за турског султана. Радња се одвија на сцени, где се појављују: Мара, Ђурађ, Гргур, Стефан и Јерина Бранковић, као и епски јунак, војвода Кајица, али и иза сцене, где је смештен хор пастирки и солисткиња пастирица што укупно представљају глас колектива. Доживљај народа у супротности је с оним што се догађа у деспотовини коју некако треба сачувати жртвовањем једног од чланова српске владарске породице. Мара се налази, попут типичне девојке у усменој лирици, у женском домену моћи. Она седи, везе појас вољеном јунаку за којег неће поћи, те помирљиво прихвата удају за султана. Њени су родитељи очајни због овог потеза, као и браћа који се нуде да физички бране њену част, да иду у рат, што неће учинити, јер би у њему улудо изгубили животе, пошто је противник бројнији, тиме и силнији. Сусрет с војводом Кајицом има мелодрамски ефекат. Женски хор сву кривицу изнова пребацује на Јерину, понављајући рефрен што се протеже у читавом комаду:
„Проклета, проклета,
за Бога не зна, за душу!ˮ (Настасијевић 1991: 69)
и криви је за све што је задесило српску државу:
„за Турчина у миразе
тврде сазда градове,
тврђе да земљи седне на властˮ (Настасијевић 1991: 71).
Она, насупрот ономе што од ње очекује народ, покушава да спречи Марину удају за султана, међутим, одлука је на владару. На крају Мара сама прихвата да се жртвује. Јерина изузетно тешко подноси осуду масе у погледу критике њене мајчинске љубави.
Наредни, четврти чин Повратак слепих синова приказује још једну болну епизоду из живота деспотске породице, а дешава се у Смедереву, крајем августа, 1444. године. На сцени је народ предвођен јеромонахом Луком који у молитви покушава да прихвати пад Смедерева. Колектив прети свом владару:
„Просто ти, оче, било,
Господ на страшном
нек подржи те путу,
патна без греха твоја душа
отаца да окаје грех!ˮ (Настасијевић 1991: 78).
За разлику од усмене традиције, Настасијевићева драма не налази кривца за ослепљење Гргура и Стефана у Мари, она је неко ко је издејствовао да им се поштеди голи живот. Њихов повратак приказан је трагично, спас се проналази једино у Богу и молитви.
Последњи, пети чин под насловом Бдење одвија се 1456. године на Бадње вече у дворској капели, где је свет у молитви. Још један од фолклорних елемената у овој драми јесте хор коледара који се налази иза сцене (као глас са друге стране, из оног света, што ова мушка обредна поворка иначе представља) и најављује Христово рођење. Драма почиње и завршава се сликом апокалипсе – од доласка Ђурђа Бранковића на власт, до његове смрти, која је једнака оној из прве сцене:
„Видех га,
исти је ко негда,
Стефана Господина
кад у Белом Граду
наслути мрењеˮ (Настасијевић 1991: 87).
Монах деспоту на самрти предсказује будућност која није светлија од прошлости, истичући да ће његов син Лазар прекршити очеву вољу, отровати мајку и отети престо старијој браћи, опијен вољом за моћ. Овакав епилог има утемељење у историјским подацима. На симболичком плану разрешење је у складу са кривицом Ђурђевог претка, Вука Бранковића, који је у усменој традицији главни кривац за пораз на Косову, јер је издао кнеза Лазара, што је и на самом крају Настасијевићеве драме још једном наглашено:
„Алʼ десет још да препати живота,
па мало и премало
за отаца грех, –
проклет остаде твој род!ˮ (Настасијевић 1991: 90–91).
Драму Ђурађ Бранковић Момчила Настасијевића било би интересантно гледати на сцени, а њена се највећа вредност огледа у језику, стиху, те мелодији овог песника. Веза са историјом и фолклором даје комаду специфичну ноту, при чему је његов однос према традицији сложен – њом је инспирисан, из ње произилази, али је у одређеном смислу преосмишљава и наткриљује. Кривица за бројне догађаје који су задесили српску средњовековну државу у неповољним условима јесте приписана породици Бранковић као и у усменој књижевности, али је она проблематизована и пребачена на симболички план уметничког текста.
Литература:
Дракулић (2018). Дракулић, Наташа. „Јерина Бранковић између историје и усмене традицијеˮ. Савремена проучавања језика и књижевности: зборник радова. Година IX. Књига 2. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 23–33.
Ђорђевић (1974). Ђорђевић, Горан. Нови записи народног песништва. Београд: МСЦ.
Марковић (2004). Марковић, Снежана. Приповетке и предања из Левча: нови записи. Крагујевац – Београд: Центар за научна испитивања Српске академије наука и уметности и Универзитета – Чигоја штампа.
Милићевић (2005). Милићевић, Милан. Кнежевина Србија. Београд: Боок & Марсо.
Настасијевић (1991). Настасијевић, Момчило. „Ђурађ Бранковићˮ. У: Новица Петковић (прир.) Сабрана дела Момчила Настасијевића. Књига друга. Драме. стр. 45–100.
Олесницки (1943). Олесницки, Алексеј. Михајло Сзилáгyи и србска деспотија. Загреб: Хрватска академија знаности и умјетности – Народна тискара.
Палавестра (2003). Палавестра, Влајко. Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине. Београд: Српски генеалошки центар.
Петрановић (1867). Петрановић, Богољуб. Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Епске пјесме старијег времена. Књига друга. Биоград: Српско учено друштво.
Пешикан (2006). Пешикан Љуштановић, Љиљана. „Свете и проклете – жене из породице Бранковић у историји и усменој традицијиˮ. Смедеревски зборник, 1, 43–62.
Поповић (2014). Поповић, Михаило Ст. Мара Бранковић: жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку. Нови Сад: Академска књига.
Руварац (1934). Руварац, Иларион. Зборник Илариона Руварца: одабрани историски радови. Књига прва. Београд: Српска краљевска академија.
СНП III: Караџић (1972). Караџић, Вук Стефановић. Српске народне пјесме. Књига трећа, у којој су пјесме јуначке средњијех времена. Београд: Нолит.
СНПр II: Младеновић – Недић (1974). Младеновић, Живомир; Недић, Владан. Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. Књига друга. Пјесме јуначке најстарије. Београд: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности.
СР: Караџић (1972). Караџић, Вук Стефановић. Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечма. Београд: Нолит.
Спремић (1992). Спремић, Момчило. „Бранковићи у историји и предањуˮ. У: Миљачић, Раде (ред.) Бој на Косову – старија и новија сазнања. Београд: Књижевне новине, 509–524.
Стојадиновић (1869). Стојадиновић, Благоје. Српске народне песме (епске). Књига прва. Београд: Државна штампарија.
Халиловић (2017). Халиловић, Елма. „Драма ʼЂурађ Бранковићʼ Момчила Настасијевића у контексту усмене традицијеˮ. Зборник за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду, 7, 233–241.
Чајкановић (1999). Чајкановић, Веселин. Српске народне приповетке. Београд: Гутенбергова галаксија.
Шаулић (1929). Шаулић, Новица. Српске нардоне пјесме. Књига прва. Београд: Графички институт „Народна мисаоˮ.
ФОТО: приватна архива
Остави коментар