ЈЕРМЕНИ У НОВОМ САДУ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Јермени су индоевропски народ који је живео на подручју Јерменске висоравни на Кавказу. Своју државу звали су Јерменија и она је, на простору Кавказа, постојала још у првом миленијуму пре нове ере. Јерменија је била прва земља на свету која је око 301. године прогласила хришћанство званичном религијом. Од VIII до XX века малоазијске територије насељене Јерменима освајали су Арапи, Персијанци, Монголи – Татари, Турци  Селџуци и Руси, што је имало за последицу страдање великог броја припадника овог народа и њихове обимне миграције у различитим правцима. Тако се формирала јерменска дијаспора која је обухватала бројне градске колоније, прво по Малој Азији, Русији, средњој Европи, Медитерану, па чaк и Индији, а у новијој историји и у САД, Француској, Аргентини, Аустралији… Јермени су важили за најбоље трговце свог времена, а трговачке послове обављали су од Индије до Велике Британије. Где год да су живели настојали су да очувају заједништво, културну и духовну традицију, као и посебан начин живота.

Јермени се први пут помињу међу Србима у XIII веку, и то као градитељи православних храмова, нарочито за време Светог Саве. У Београду је, током XVI века, формирана јерменска колонија и изграђена јерменска црква. Почетком XVIII века, под притиском језуита, покатоличено је много Јермена и 1742. године основана је Јерменска католичка црква. Београдска јерменска колонија прихватила је католичанство и наставила слободно да се бави трговином и занатством. Многи од тих Јермена узели су аустријско држављанство, а поједини су добили чак и племићке титуле. Православни Јермени нашли су се у неповољном положају, па су 1728. године напустили Београд и вратили се у Турску. Пре него што ће Београд пасти у турске руке, Јермени су евакуисани из града. Јерменски мисионар из венецијанске заједнице, мехитариста Јаков Ерзерумски укрцао се са својим сународницима на лађе, 10. августа 1739, те кренуо пут Земуна, Петроварадина и Будима. Тако су Јермени, заједно са осталим београдским избеглицама (Србима, Немцима, Цинцарима, Грцима и другима) стигли у Петроварадин и Петроварадински Шанац (данашњи Нови Сад).

Тачан број Јермена који су се населили у Петроварадинском Шанцу, данас је немогуће прецизно одредити. У изворима се помиње цифра од 150 припадника овог народа. Међутим, Васа Стајић сматра да је ова цифра претeрана и да је наведена само зато да би се добила помоћ из Рима за подизање цркве у Шанцу. У прилог овој тврдњи иду и подаци које је Мелхиор Ердујхељи преписао из извештаја Јерменске цркве. У њима се наводи да је 1763. у граду живело 36 Јермена, 1767. тај број је повећан на 45, и тек 1798. године заједница је бројала 102.

Јермени су се врло лако уклапали у локалне средине у смислу комуникације са припадницима других нација, поштовања државних закона и начина живота. У приватном животу су чували сећање на своје породично, национално и верско порекло, па чак и начин облачења. У новосадској чаршији препознавали су се по оделима тамнијих боја, калпацима и фесовима, тамним огртачима са разрезаним рукавима, широким панталонама, дугачким антеријама и црној или дрвеној обући. Економску сигурност и завидно имовинско стање обезбеђивала им је првенствено трговачко-занатска делатност у којој су се најбоље сналазили. Новосадски Јермени отварали су кафане, пекаре, куповали земљу, бавили се јувелирством, а од XVIII века многи Јермени били су градски сенатори, благајници, полицијски и поштански службеници. Занимљиво је да припаднике овог народа не налазимо међу адвокатима, лекарима или професорима, па можемо претпоставити да им те професије нису биле привлачне. Неке јерменске породице које су у Нови Сад стигле из Турске, Пољске и Трансилваније, прилагодиле су своја презимена српском, немачком и мађарском језику. Лако су се одлучивали на склапање брака са припадницима других нација и вера, а неретко су и преузимали нова презимена, сматрајући да ће им бити корисна у трговачким пословима и контактима са странцима. Свом пореклу и језику враћали су се приликом писања тестамента. Новосадски Јермени су били под окриљем Конгрегације мехитариста из Венеције, потом из Беча, и Римокатоличке цркве. У Новом Саду нису имали своју школу, тако да су јерменска деца похађала наставу на немачком језику, што је само потпомогло њихову асимилацију. Крајем XVIII века број Јермена у Новом Саду достигао је свој врхунац, да би се у наредном периоду почео лагано смањивати. Према подацима које је оставио Мелхиор Ердујхељи, у Новом Саду је у период између 1806. и 1813. било евидентирано 70–75 Јермена, док се 1849. године њихов број смањио на 30. Последица овог великог пада је било безумно и беспотребно бомбардовање Новог Сада са Тврђаве 12. јуна 1849. године. У том бомбардовању била је уништена Јерменска црква, а већина њених верника се преселила у Будим, Беч и Трансилванију. Године 1870. у Новом Саду је било пописано 13 Јермена, а 1894. свега 6, али су се они водили као Немци. Последњи документи у којима се помиње јерменска националност у Новом Саду, датирају из времена Другог светског рата, тако да је 1944. године у граду пописан само један припадник ове заједнице.

Од времена покатоличења Јермена у Београду, њихове духовне вође су стизале из Венеције, а потом из Беча. Наиме, Бечка Конгрегација мехитариста преузела је јурисдикцију над новосадском Црквом Св. Гргура Просветитеља половином XIX века. Јаков Ерзерумци је био први и, можда, најзначајнији јерменски свештеник, који је успешно организовао евакуацију својих верника из опкољеног Београда, духовно их је организовао у Петроварадину и Петроварадинском Шанцу и организовао градњу њиховог првог храма 1743. године. Поред њега, чувени свештеници Јерменске цркве били су још Јосиф Вартан Овсепјан Ванеци, научник и астроном и др Габриел Меневишјан, који је знао десет светских језика и који је уобличио етимолошки јерменски речник који је преведен на седам језика.

Градња Цркве Св. Гргура Просветитеља започета је маја, а завршена новембра 1746. и то са скромним средствима. Највећи приложник био је један од првих Јермена који су добили новосадско грађанство – Јован Ченази (Ованес Џаназизјан), који је заузврат добио истакнуто гробно место унутар храма. Његова надгробна плоча преживела је бомбардовања храма 1849, па је након четврт века уграђена у под обновљене цркве, где се налазила до коначног рушења 1963. године, када је поломљена и није познато где су однети њени делови.

На месту где се налазила Јерменска црква завршавао се коморски део града, који је био под жупанијском управом и насељен претежно католичким становништвом. Тако су прве комшије Јермена били Немци, насељени око Главног трга. Наиме, Шанац је био строго подељен на део града под жупанијском и под војном управом, где је живело већинско православно становништво. Економска слобода добијена 1748, утицала је на целовити развој и центар града се полако повлачио од Владичанског двора ка Главном тргу. Тако се Јерменска црква нашла на крају Главне улице, на ободу вароши званом Прњавор. Из тог рибарског насеља Прњавор ће се касније развити у Каменички сокак, који је 80-их година XIX века назван Железничка улица. Ту су поред Јермена, живели Шокци и Буњевци, који су се у време великог водостаја Дунава повлачили са острва поред Новог Сада, Кроатендорфа или Фишендорфа.

Јерменско гробље налазило се око јерменске цркве у облику ћириличног слова Г. И када је било наређено да се шест гробаља измести из центра, како би се побољшала здравствена ситуација у граду, јерменско гробље је остало на свом месту. Јермени су наставили да сaхрањују своје мртве у црквеној порти, под изговором да су сви црквени ктитори. Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада је у периоду од 2008. до 2010. године обавио археолошка истраживања која су извршена на месту некадашњег јерменског гробља и која су донела драгоцене материјалне доказе, везане за ову националну заједницу.

Данас је једини видљиви остатак некадашњег јерменског гробља и уопште постојања Јермена у Новом Саду, необична гробница – костурница породице Томановић Ченази, настала у последњој деценији XVIII века. У овој гробници почивају бароница Томановић, њене две кћерке и зет Јерменин, Симеон Мелик Ченази. Споменик је грађен од квалитетног светлоружичастог мермера и врхунском израдом, што је омогућило његову дуговечност. Најсликовитији елементи гробнице су стилизоване лобање од белог мермера, високе 18 цм. Од осам лобања, остало је пет. Три су украдене последњих година XX века и до данас нису надомештене. На средишњем делу горње плоче налазе се четири срца од белог мермера и на сваком је уклесан натпис „UNCERTRNLICH” (нераздвојиво). Ова гробница проглашена је спомеником културе 1997. године. Надгробни споменици са некадашњег јермeнског гробља су уклоњени приликом изградње Булевара маршала Тита (данашњи Бул. Михајла Пупина) и рушења Јерменске цркве (1962–63). Делови мермерних плоча са гробних места употребљени су за израду шеталишних стаза у Дунавском парку и на Петроварадинској тврђави. Чак су ове плоче коришћене за поплочавање платоа око споменика Светозара Милетића на Тргу слободе, али су након протеста новосадских музеалаца, оне уклоњене.

Нови Сад је 12. јуна 1849. године безумно бомбардован са Тврђаве и скоро потпуно уништен. Топовска ђулад су почела да падају у три сата ујутро, а пожар се, захваљујући јаком ветру, раширио по читавом граду. Страдала је и Црква Св. Гргура Просветитеља, а оно што није уништила ватра било је опљачкано. Јерменска црква у Новом Саду биће обновљена захваљујући средствима велике добротворке Марије Трандафил. Ова образована и способна жена увећала је породични капитал и, након смрти два детета и мужа Јована, велики део богатства је претворила у различита завештања. Посебну великодушност је показала према потребама новосадских православних храмова, пре свега Николајевске цркве, где су сахрањена њена деца и муж. Богати поклони које је Марија Трандафил оставила Николајевској цркви, засметали су новосадској црквеној општини, која јој је забранила да посећује Николајевски храм. Сматра се да је управо тај сукоб био повод за њену одлуку да финансира обнову порушене Јерменске цркве.

Нови верски објекат почео је да се гради 1872. године, по пројекту Ђерђа Молнара, најзначајнијег новосадског неимара у другој половини XIX века. Наиме, Молнар је у великој мери заслужан за данашњи изглед центра Новог Сада. Обновљена Јерменска црква је била једнобродна правоугаона грађевина, која је пратила габарите и оријентацију (северозапад – југоисток) срушеног храма. Грађена је од опеке, а потом омалтерисана. Ширина цркве је износила 9м, а дужина са сакристијом (споредном црквеном просторијом) 26,75м на југозападној, односно 27,72м на североисточној страни. На спољашњој фази била је уочљива комбинација елемената романичке и барокне уметности. Можемо рећи да је на овом објекту дошло до архитектонског лутања у периоду историцизма у последњим деценијама XIX века. Изнад улазних двокрилних дрвених врата стајала је мермерна плоча са натписом на латинском језику: „ECCLESIA PAROCHIALIS ARMENORUM AD / HONOREM S. GREGORII ILLUMINATORIS AB / ARMENO-CATHOLICUS BELGRADINO NEOPLANTAM / EMIGRANTIBUS 1746 AEDIFICATI 1849 IN / BUSTUM REDACTA MAGNA NIM(nečitko)ENTIA / D.MARIAE TRANDAPHIL RESTAURATA” 1872. Заслугом Марије Трандафил набављена су четири звона, од чега су сачувана два. Црква је имала шест једноструких прозора са витражима, који су углавном страдали за време бомбардовања Новог Сада у току Другог светског рата. Римокатоличка црквена општина опремила је јерменски храм свим неопходним мобилијаром, црквеним реквизитима, сликама, оргуљама и омогућила редовно вршење богослужења. Наиме, у то време обнављала се и Црква Имена Маријиног, па је требало обезбедити привремени простор за католичке вернике.

Главни носилац унутрашње декорације био је свод Јерменске цркве, исликан у духу историцизма. Сложена еклектичка мешавина испуњавала је цео расположиви простор. У највишем делу се налазио круг са представом голуба – Св. духа, а од њега се спуштало пет сегмената у облику шиљатих лукова. На задњем зиду галерије храма налазио се један потпуно издвојен мотив – грб Конгрегације мехитариста, из чијих редова су стизали свештеници Јерменске цркве у Новом Саду. На штиту светле боје био је насликан црни једнакокраки крст, а у сваком од поља представљен по један симбол: звоно, мисионарски штап, пламен и књига. Две најпознатије олтарске слике (Св. Григорије Просветитељ и Богородица са Христом), које се данас чувају у Музеју града Новог Сада, насликао је мало познати бечки сликар Хуго Јекел. Иако је Црква Св. Гргура Просветитеља обновљена и опремљена на прелазу из XIX у XX век, у њу је улазило све мање јерменских верника и све више католика других националности. Стога су мисе служене на мађарском и јерменском језику.

Током више од два века постојања, Црква Светог Гргура Просветитеља је делила судбину њених верника, ишчезлих новосадских Јермена. Данас је велики број оних који сматрају да је рушење ове цркве био беспотребан и неповратан урбанистички промашај, којим је избрисан део новосадске културне прошлости. Последње деценије постојања ове цркве забележили су новосадски уметници Миленко Шербан и Ђорђе Табаковић. Заслугом Боривоја Миросављевића настале су фотографије јерменске цркве, снимљене у боји. Љубиша Савић снимио је акцију рушења за фото-архиву Музеја града. Фотографи Дневника и Маgyar Szо-а су својим камерама, последњих дана октобра 1963. године, забележили физичко нестајање Јерменске цркве. Године 1989. црвеним мермером је по уличном тротоару извршено партерно означавање габарита срушене Јерменске цркве. Обележена основа храма је ипак благо одмакнута и ротирана у односу на стварни положај.

У непосредној близини гробнице породице Томановић Ченази 1992. године постављен је монументални хачкар, поклон Друштва српско-јерменског пријатељства Новом Саду. На тај начин показана је захвалност граду Новом Саду за пружање уточишта  јерменским избеглицама 1939. и одата почаст погинулим југословенским пилотима. Два хачкара су стигла у Југославију, с тим што је други постављен у Земуну. Новосадски хачкар израђен је од два одвојена монолитна комада црвеног вулканског камена (тзв. туфа), асиметричног облика, а израдили су га јерменски уметници Арана Мкртчјан, Пајлк Макарјан и Ајк Согомоњан. На монолиту који је окренут ка Тврђави, приказана је сцена Христовог распећа и то се у ствари може сматрати хачкаром. На другом монолиту, који је окренут на супротну страну, уклесана су имена погинулих пилота и натпис на јерменском језику, којим се подсећа на насељавање Јермена у Новом Саду у XVIII веку. Овај уметнички објекат јединствен на подручју Војводине, уврештен је међу заштићене споменике културе 1997. године.

Највећи талас досељавања Јермена у Србију догодио се почетком XX века, након геноцида који су над Јерменима извршили Турци (између 1915. и 1920). Удружење Јермена Краљевине Југославије основано је у Београду 1935. Комунистичке власти су након Другог светског рата конфисковале њихову имовину и срушиле зграду јерменског дома и школе. Рад јерменске заједнице у Србији ће бити обновљен 1995. године. Према званичним подацима у Србији данас живи око 1.200 српско-јерменских породица, са око 15.000 чланова.