Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Према Извештају из 2002. године, Словачка је наставила да испуњава критеријуме из Копенхагена. Напредак је постигнут у погледу структуре и функционисања администрације, посебно успостављањем Канцеларије за државну службу и изградњом децентрализованих, регионалних управа. Дошло је до кашњења у примени Закона о државној служби. Предузети су даљи важни кораци на јачању независности правосуђа. Конкретно, усвојени су неки кључни закони и формиран је Судски савет. Уочен је одређени напредак у борби против корупције. Словачка је наставила да поштује људска права и слободе. Посебно су ојачани законодавство и администрација за борбу против трговине људима. Усвојен је нови Закон о азилу, којим се, између осталог, предвиђа оснивање независног тела које ће деловати као другостепена инстанца у поступку азила. Уложени су значајни напори у даљем развоју и спровођењу у пракси приступа заштити мањинских права. Конкретно, ојачана је Канцеларија владиног представника за питања Рома, унапређена релевантна стратегија и повећана финансијска средства.
Република Словачка је функционална тржишна привреда. Наставак њеног реформског пута требало би да јој омогући да се носи са притисцима конкуренције и тржишним силама унутар Уније. Макроекономска ситуација се може побољшати, што захтева хитне мере за смањење како фискалног тако и дефицита текућег рачуна. Проблем незапослености захтева читав низ структурних реформи, укључујући елиминисање дестимулативних ефеката у систему социјалне заштите и флексибилније радно законодавство.
Словачка је постигла веома добар напредак у усклађивању законодавства и, све више, у јачању административних капацитета. Структурне слабости, које постоје у бројним областима као што су право компанија, транспортна политика, животна средина и финансијска контрола, у великој мери су континуирано отклањане. Сектори у којима је остварен само ограничен напредак у извештајном периоду укључују регионалну политику и координацију структурних инструмената.
Укупне административне капацитете треба даље јачати. Што се тиче нуклеарне енергије, Словачка се обавезала да ће затворити два реактора нуклеарне електране Бохунице до 2006. и 2008. године.
Словачка је значајно повећала своја улагања у животну средину. Напори се морају фокусирати на финализацију транспозиције, посебно у области интегрисане превенције загађења и на имплементацију у области контроле и испуштања опасних супстанци, као и на јачање административних капацитета. Што се тиче сарадње у области правосуђа и унутрашњих послова, Словачка је у значајној мери усклађена са acquis-em и генерално постоје административне структуре. Имплементација Шенгенског акционог плана добро напредује. У приступним преговорима привремено је затворено 27 поглавља.
У Извештају из 2003. године каже се да обавезе затварања реакторa у нуклеарној електрани Бохунице, морају савесно поштовати. Макроекономски учинак се значајно побољшао иако су неке неравнотеже и даље присутне. Словачка Влада је одлучније кренула у решавање дубоко укорењеног проблема структуралне незапослености.
Што се тиче укупног административног и правосудног капацитета, постоје довољни услови за спровођење од стране словачке јавне управе и правосуђа, али постоји простор и за даља побољшања. У области јавне управе, потребно је повећати број особља у секторима који се баве питањима везаним за европске интеграције, уз дугорочну стратегију обуке. Што се тиче правосудног сектора, потребно је ојачати административне капацитете Судског савета и обезбедити његову финансијску независност. Неопходни су даљи напори како би се смањило трајање судских поступака у грађанским и привредним предметима, као и у погледу правосудне обуке. Борба против корупције треба и даље да добија високи приоритет, посебно у погледу стриктне примене постојећих правила.
Најпре, треба напоменути да је Словачка достигла висок ниво усклађености у већини области политике. У одређеним областима Словачка делимично испуњава обавезе и захтеве и треба да уложи појачане напоре како би завршила своје припреме за приступање. Словачка мора да предузме хитну и одлучну акцију како би се позабавила са четири питања из два поглавља, ако жели да буде спремна до датума приступања – политика конкуренције у погледу испуњавања услова за прелазни аранжман одобрен у сектору челика до 2009. године као и три питања из области пољопривреде: 1) припрема за успостављање Агенције за плаћања, 2) имплементација Интегрисаног система администрације и контроле и 3) унапређење пољопривредно-прехрамбених објеката у области заштите јавног здравља.
Словачка је имала добру прву деценију у ЕУ. Земља је у почетку била сврстана међу проблематичне државе због ауторитарних злоупотреба кабинета Владимира Мечијара током 90-их. Године 2004. једва да је ушла у групу приступних држава. Десет година касније, Словачка се истакла као успешна прича проширења из 2004. године. Имала је опипљиве користи од чланства док је, уз неколико изузетака, била стабилизирајући елемент усред кризе у еврозони. Подршка Словака ЕУ остаје снажна – већа интеграција у ЕУ се и даље сматра гарантом просперитета и стабилности земље.
Пре глобалне економске кризе, Словачка је уживала у периоду брзог привредног раста (2002–2008), у просеку око 6% БДП-а годишње – троструко више од просека еврозоне у то време. Процват, који је земљи донео надимак „Тигар са Татре” (по локалном планинском ланцу Татре), може се пратити кроз структурне реформе предузете пре уласка у ЕУ и директне стране инвестиције које су те реформе привукле. Словачка привреда показала се довољно отпорном да се опорави од кризе 2009–2010. без наношења непоправљиве штете јавним финансијама.
За разлику од својих Вишеградских суседа, Словачка је успела да се уклопи у најдубљи ниво европских интеграција, придруживши се еврозони 2009. Словачка, такође, игра стабилизујућу улогу у региону. Билатерални односи са Мађарском, оптерећени тешком прошлошћу, никада нису били бољи. За разлику од нестабилности Владе у Прагу и централизације власти у Будимпешти, политика у Братислави остаје стабилна, углавном ослобођена антиевропског популизма и евроскептицизма.
Овај релативно бенигни контекст омогућио је узастопним словачким Владама да воде прагматичну, али одговорну политику, засновану на стратешком императиву да се држе главног тока ЕУ и интеграције у еврозону. Осим драматичног парламентарног гласања о пакету спаса за Грчку у новембру 2011. године, Братислава је подржала све мере за реаговање на кризу – од Европског механизма за стабилност (ЕСМ), преко фискалног споразума, до банкарске уније – без много контраверзи или чак пажње јавности код куће. Премијер Роберт Фицо је крајем 2013. сигнализирао да би поздравио још чвршћу интеграцију у фискалним и економским питањима што је очигледан знак колико је снажан домаћи консензус Словачке о европским пословима.
Скоро све главне политичке странке подржавају широко проинтеграцијску агенду, без обзира на идеолошка убеђења. Ово је довело до континуитета и доследности у европској политици Словачке, каква није виђена ни у једној другој Вишеградској земљи: на пример, кандидатура Словачке за чланство у еврозони покренута је средином 2000-их од стране коалиције десног центра премијера Микулаша Дзуринде и прописно завршена од стране прве владе Роберта Фица, Дзуриндиног највећег ривала, који је иначе радио на поништавању неолибералних реформи свог претходника. Лоша страна прећутног домаћег консензуса о европској политици Словачке је то што је угушио сваку значајну јавну дебату о месту земље у институционалном пејзажу ЕУ. Такође, постоји недостатак интересовања за питања ЕУ међу великим делом политичке и интелектуалне елите земље, нека врста пасивног конзумеризма интеграције у ЕУ.
Можемо разликовати два периода у односу Словачке и ЕУ: 1) траума „изостављања” из почетног процеса придруживања и изузетан напор да се „сустигне” остатак Вишеградске групе почетком 2000-их; и 2) придруживање еврозони 2009, а потом амбивалентна позиција по питању спасавања задужених јужних чланица, што је на крају довело до колапса словачке Владе 2011. Анализа европске политике Словачке не може се одвојити од разматрања њене унутрашње политике. Након мирног распада Чехословачке 1992. године, унутрашња политичка поларизација се јасно одразила на међународни положај Словачке. Између 1992. и 1998. године, популистички премијер Владимир Мечијар и његова странка, Покрет за демократску Словачку (ХЗДС), донели су низ недемократских одлука. То је довело до све веће изолације земље у Европи. Словачка је брзо заостала за својим суседима у процесу интеграције. Њено приступање ОЕЦД-у одложено је 1996. године због заостајања у тржишним реформама. Године 1997. реформистички опозициони лидери и велики део друштва били су ужаснути гледајући како су три Вишеградска суседа Словачке позвана да се придруже НАТО-у, а касније да започну преговоре о придруживању са ЕУ. Европска комисија је указала на дугу листу дефицита у области демократије и људских права. Од свих десет кандидата, Словачка једина није испунила „политичке услове из Копенхагена” за преговоре о чланству у ЕУ. Изостављање из проширења ЕУ и НАТО-а 1997. године био је један од главних извора кризе идентитета у земљи, која је на крају кулминирала политичким променама.
Прекретница је наступила на изборима у октобру 1998. године. Широка демократска коалиција, уједињена опозицијом према Мечијару и страхом од даљег заостајања за главним токовима интеграције региона, победила је странку ХЗДС. Упркос хетерогеном саставу нове коалиције, премијер Микулаш Дзуринда успео је да задржи вишестраначку владу на окупу током читавог четворогодишњег мандата. Њен главни фокус био је на стратешком циљу враћања земље на пут интеграције у ЕУ и НАТО и на оживљавању стагнирајуће економије.
Крајем 1999. године, ЕУ је препознала напредак Братиславе и позвала земљу да отвори приступне преговоре, који су почели у фебруару 2000, скоро две године после Чешке, Мађарске, Пољске, Словеније, Естоније и Кипра. Главна преференција словачке Владе била је да што пре заврши приступне преговоре и уђе у ЕУ са првом групом земаља (заједно са остатком Вишеградске групе). Овај циљ је био заснован на широком политичком консензусу у Братислави; једино контроверзно питање које је изазвало домаћу дебату – иако без много утицаја на ток преговора о чланству – била је посвећеност словачке Владе да затвори два нуклеарна реактора из совјетске ере у Бохуницама 2006. и 2008. године. Опозиција, која је већ укључивала Фицову новоосновану популистичку странку левог центра СМЕР, критиковала је Владу због превременог обећања да ће затворити фабрику, слабећи профил земље у енергетском сектору, и због тога што је поклекнула пред притисцима Брисела и суседне Аустрије. Словачким дипломатама и преговарачима било је јасно да је разградња два застарела реактора у Бохуницама предуслов за приступање ЕУ; зато су се више фокусирали на обезбеђивање већих износа ЕУ фондова за покривање повезаних трошкова.
Могућност да се сустигну друге Вишеградске земље и истовремено уђу у ЕУ тада је била више него очигледна. Током преговора, Словацима су могли користити савети и искуства које је поделила Чешка, која је имала сличан правни систем, наслеђе бивше заједничке државе. Други фактори су, такође, играли улогу. Као што је високи званичник Комисије Дирк Меганк објаснио у јавном говору у Братислави: „Словачка је толико у средишту Европе да би различити датуми приступања за различите Вишеградске земље могли да покрену питања спољних граница и трговине, која би у идеалном случају требало избегавати”.
Користећи позитивно настројен регионални и европски контекст, Словачка је завршила приступне преговоре на време да се придружи ЕУ 2004. године, само пет и по година након Мечијаровог свргавања. Земља је тако избегла судбину Бугарске и Румуније, које су морале да чекају до 2007. године.
Улазак у Унију имао је широку подршку међу грађанима Словачке. Истраживање јавног мњења из октобра 2003. показало је да је 61% испитаника рекло да би чланство Словачке користило словачким грађанима, у поређењу са 30 одсто оних који су одговорили негативно. Референдум о чланству показао је још снажнију подршку: 94 одсто за и 6 одсто против, уз излазност од 52 одсто, у поређењу са 84 одсто према 16 одсто у Мађарској (са излазношћу од 45 одсто) и 77 одсто према 23 одсто у Чешкој (са излазношћу од 55 одсто).
Иницијална траума изостављања, а потом и сустизања других несумњиво је обликовала проевропски консензус Словачке. Наслеђе погрешне владавине и одбацивања западних институција током 90-их дуго је наставило да утиче на начин на који словачке елите – и велики блок бирача – перципирају интеграцију у ЕУ. У периоду непосредно после Мечијара, главни мотив је био да се искористи историјска прилика да се младе и слабе институције земље усидре у јачи европски оквир. Друго, искуство је произвело још увек моћан наратив, у коме се бриселске институције виде као крајња заштита од злоупотребе и неспособности владе.
Почетком 2000-их, Словачка је успешно неговала имиџ земље која је била повољна за пословање. Први пакет мера штедње усвојен је 1999. године и укључивао је реформу јавних финансија да би се обуздала фискална потрошња (која је измакла контроли током периода Мечијара) и приватизацију банака у државном власништву. Чишћење од лоших кредита и докапитализација банкарског сектора коштали су директну цену од око 11% БДП-а који покрива државни буџет. Највеће банке су потом продате новим власницима (аустријска и италијанска банкарска група). Као резултат тога, словачки банкарски сектор је сада у много бољем стању него у већини земаља ЕУ, а локалне банке су међу најздравијима међу осталима у својим матичним групама. Програм оријентисан ка реформама помогао је Словачкој да постане чланица ОЕЦД-а 2001. године.
На изборима 2002. године, изненађујућа победа партија десног центра делом је била последица недостатка кредибилне опозиције и алтернативе. Друга Дзуриндина влада искористила је нови мандат да спроведе амбициозне пакете реформи пореског, здравственог, пензионог и социјалног система. Реформа је, такође, била контраверзна у иностранству, а немачки канцелар Герхард Шредер и Никола Саркози, тадашњи француски министар финансија, осудили су пореске реформе у новим државама чланицама као порески дампинг. Стога се на дебату о пореској хармонизацији у ЕУ гледало са доста скептицизма; Словачка се удружила са балтичким државама, Ирском и Великом Британијом против онога што су многи видели као француско-немачки напори да ограниче конкурентске предности других земаља чланица ЕУ.
Политичка и економска стабилност земље, заједно са јединственом пореском стопом и привлачним подстицајима за инвестиције, значила је да је Словачка доживела процват директних страних инвестиција (СДИ), а аутомобилска индустрија се појавила као кључна мета. Инвестиције су почеле са Фолксвагеном раних 90-их, а убрзале су се инвестицијама КИА моторса и Пежо/Цитреона у првој половини 2000-их, привлачећи велики број произвођача аутомобилских делова. У 2013. години, земља је произвела више аутомобила од Италије (930.000) и остала највећи светски произвођач по глави становника. Аутомобилска индустрија генерише око 26% укупног словачког извоза. Између 2002. и 2008. године, у периоду „Тататрског тигра”, земља је имала висок економски раст. Што се тиче БДП-а по глави становника, успела је да смањи јаз у односу на Чешку Републику са 18 на 8 процентних поена, па чак и да претекне Мађарску у једном тренутку пре кризе 2009–2010.
Остави коментар