Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
У историји руског народа и државе Велики отаџбински рат, вођен против нацифашистичке немани, заузима посебно место. Жртве које су руски, али и други совјетски народи током те борбе поднели, драматичне и одсудне битке од којих је зависила судбина не само СССР-а него целокупног слободног света, учиниле су да се тај сукоб дубоко уреже у колективну свест руског народа. Самим тим, Велики отаџбински рат и данас представља најчвршћи темељ руског патриотизма. Међутим, његова важност и слава нису и не смеју да засене значај Отаџбинског рата из 1812. године и победу коју је руски народ извојевао над Наполеоном. Као и 1941. године, тако је и те 1812. улог био велики – слобода народа и опстанак руске државе, али и судбина Европе. Сукобиле су се тада не само две доминантне државе или два моћна владара, већ два виђења будућности Европе и света. Наполеон је представљао једну нову грађанску Европу, која се стварала на тековинама Француске револуције, док је руски цар Александар I био бранилац старе феудалне Европе, чији крај је неумитно долазио. Исход тог сукоба одредио је судбину старог континента у годинама и деценијама које су уследиле.
Крајем 18. и почетком 19. столећа Европу је из темеља уздрмала Француска револуција. Пред очима света рушио се један стари поредак, феудални, који је вековима функционисао, а на његовим развалинама рађала се нова и другачија, грађанска Европа. Француска експанзија, оличена у Наполеоновим ратовима, ширила је тековине Француске револуције, чије наличје нису биле само речи из чувеног гесла слобода, братство и једнакост, већ и гиљотина, која је немилосрдно секла главе аристократама, показујући да је време њихове свемоћи прошло. Страх од француског сценарија ужасавао је европске дворове, који су спас видели у обрачуну са револуционарним гнездом у Паризу. Међутим, то није ишло нимало лако. Нарочито када је на чело Француске стао истински геније рата и један од највећих војсковођа ког је свет икада видео, Наполеон Бонапарта. Његовa армија сачињена од слободних сељака и грађана рушила је све пред собом, тако да ни коалиције европских држава нису могле да је зауставе. Последња нада те аристократске Европе била је конзервативна апсолутистичка Русија и њен тадашњи цар Александар I.
Миљеник своје баке Катарине Велике, млад, леп, шармантан и образован, Александар је представљао отелотворење идеала владара у аристократској Европи тог времена. Власт је преузео 1801. године седајући на престо упрљан крвљу свога оца Павла I, убијеног у завери у коjoj је и сам учествовао. Британска обавештајна служба и руско-англофилски оријентисано племство нису опростили Павлу I савезништво с Наполеоном. Самим тим, по преузимању власти, Александар I није имао дилему. Прави отклон од владавине свога оца, напушта савезништво са Француском и окреће се Британији и Аустрији. Међутим, формирање још једне антифранцуске коалиције показало се као узалудно. Наполеон туче Аустријанце 1805. године и улази у Беч. Исте године разбија руске снаге код Аустерлица, да би 1806. године нанео катастрофалан пораз и Пруској у бици код Јене. Последњи отпор пружају му руско-пруске снаге, али Французи и њих побеђују код Фридланда 1807. године. Након тог низа пораза савезника, француска доминација у Европи била је неупитна, тако да је и Александар I морао прихватити ту реалност. Започео је мировне преговоре с Наполеоном који су резултирали потписивањем Тилзитског мира 1807. године и успостављањем француско-руског савезништва.
Тилзитски мир представљао је израз жеље француског цара да са Русијом направи савез који бу му омогућио да се обрачуна с Британијом. Пошто је доминантна флота била брана било каквој француској инвазији на британска острва, Наполеон се одлучио за стратегију економског сламања Гордог Албиона. Русија се тим мировним уговором обавезала да ће подржати Континенталну блокаду Британије, као и да ће склопити мир са Османлијама и евакуисати своје трупе из дунавских кнежевина Влашке и Молдавије. Такође, Русија је добила и одређена територијална проширења на рачун Пруске. Суштински, иако је у том рату поражена, Русија не само да није претрпела територијалне губитке, већ је проширила границе своје државе. Такође, обезбедила је подршку Француске за даље ширење у правцу Финске, али и на рачун Османлија, уколико би прихватила да Источно питање решава у споразуму с Француском.
Међутим, време је показало да је то савезништво с Наполеоном за Александра I било изнуђено и ништа друго до тактички предах. Руски цар је зазирао од Наполеона и није имао намеру да изађе у сусрет узурпаторовим тежњама да заједнички покоравају Исток. Суседство са слабашним Османлијама више му је одговарало него да на том простору добије директну границу са моћном Француском. Такође, нека заједничка акција са Французима у британској Индији за Александра I није долазила у обзир. У таквим околностима било је само питање када ће доћи до конфронтације ова два доминантна владара на Старом континенту. Након отпочињања новог рата против Наполеона од стране Британије и Француске 1809. године, Александар I није показао превише ентузијазма у пружању обећане војне подршке свом савезнику. Руске трупе ушле су у Галицију, али су се држале крајње пасивно, што је разбеснело Бонапарту. Као одговор на такво понашање „савезника“, Наполеон је одлучио да се ослони на Пољаке. За Русију, која је зазирала од обнављања „Велике Пољске“, такав сценарио био је апсолутно неприхватљив. Александар I је чак инсистирао да се француски цар и писмено обавеже да неће васкрсавати пољску државу. Међутим, Наполеон не само да то није прихватио, него је рачунао на Пољаке као својеврсну предстражу Француске према Русији. Затегнуте односе између Русије и Француске додатно је погоршало отворено негодовање Наполеона због руског кршења Континенталне блокаде, као и увођење високих царинских тарифа на француску робу. Самим тим, сукоб између два владара и две земље постао је неминован. И један и други припремали су се за коначни обрачун, који се коначно и десио 1812. године.
Поход на Русију показао се као кобан за Наполеонову судбину. Иако је окупио огромну армију од скоро пола милиона војника, у коју је укључио многе европске народе, она се расула у непрегледном руском пространству. Руска тактика исцрпљивања непријатеља кроз упорно повлачење и избегавање одсудне битке, показала се као веома успешна. Наполеон није успео да уништи руску армију, а Александар није пристајао на мир. У тим околностима ни освајање спаљене Москве Наполеону није донело ништа сем храњења ега. Суочен са руском зимом која је неумитно долазила и немогућношћу да снабдева своје трупе у Русији, Наполеон је морао да се повуче. Управо то повлачење претворило се у нову агонију у којој ће, што од глади и изнемоглости, што од зиме, а што од напада руских козака страдати највећи део преосталих Наполеонових снага. Од армије сачињене од више стотина хиљада људи кући се вратило тек тридесетак хиљада. Била је то катастрофа од које се Наполеон није успео опоравити. Коалиција европских држава, окупљена око Русије, искористила је тај тежак пораз како би француском цару прво код Лајпцига, а затим и Ватерлоа задала коначне поразе. Руси и њихови савезници марширали су Паризом и другим француским градовима, док је нова мапа Европе кројена на Бечком конгресу (1814–1815).
Иако је руски цар изашао победоносно из рата против Наполеона, иако је играо кључну улогу на Бечком конгресу чије одлуке су удариле темељ новог међународног поретка, његова визија Европе суштински никад није заживела. Покушај Александра да кроз Свету алијансу, савез европских владара, успостави трајни мир на Старом континенту, показао се као утопистички. Наиме, задатак Свете алијансе био је да спречава било какве нове револуционарне процесе у Европи и да чува тековине Бечког конгреса. Међутим, нити су све европске државе биле спремне да прихвате превласт Свете алијансе, нити су желеле да по сваку цену следе њена начела. На крају крајева, сама Русија имала је више штете него користи од те организације, зато што јој је везивала руке у решавању за њу приоритетног Источног питања. Заштита постојећих граница представљала је један од кључних задатака Алијансе, чиме је и интегритет Османског царства био гарантован. Самим тим, ни Русија није могла да се активно укључи у пружање подршке балканским хришћанима у њиховим ослободилачким тежњама, као ни у за њу геостратешки посебно важну борбу за контролу над Босфором.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Јелачић Алексеј (1929). Историја Русије. Српска књижевна задруга: Београд.
Меси Роберт (2018). Катарина Велика: портрет једне жене. Лагуна: Београд.
Миљуков Павел (1939). Историја Русије. Народна култура: Београд.
Попов Чедомир (2010). Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике: Београд.
Успенски Фјодор (2013). Источно питање. Логос: Београд.
Остави коментар