Француска Луја XIV

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Француска у другој половини седамнаестог века је држава у којој су краљеви нове династије Бурбона успели да после турбулентних времена, испуњених спољним и грађанским верским ратовима, коначно учврсте своју власт и консолидују државу. Од Пиринејског уговора (или Мира у Пиринејима) 1659. године француска војна и политичка премоћ је свим њеним ривалима постала очигледна и вредна респекта. Све до 1661. године стварни господар Француске био је кардинал Мазарен, који је започео успон Француске. Под кардиналовим је вођством француско оружје победило Аустрију у последњој фази Тридесетогодишњег рата и Шпанију у рату од 1648 до 1659. године.

Успон Француске почиње Вестфалским миром којим се завршио Тридесетогодишњи рат, један од најкрвавијих европских сукоба, и који је био у великој мери дело кардинала Мазарена. Миром је осигурана независност Холандије (Уједињених провинција)^[1] од хабзбуршке Шпаније, као и еманципација немачких државица од хабзбуршког цара. Француске је добила Мец, Тул и Верден, од Хабзбурговаца Алзас без Стразбура, али једнако значајно било је право гласа у парламенту немачких државица, Рајхстагу. Немачке кнежевине су биле спремне да се ставе под француску заставу и тако изађу из грубог загрљаја Хабзбурга. Вестфалски мир је био један од тежих пораза Хабзбурга, смањио је њихов углед и утицај у Светом римском царству немачке народности и срушио идеју о свемоћној духовној улози Светог римског царства у католичком свету.

Метафора француске моћи тога времена је човек на њеном престолу. Краљ Сунце, Луј XIV, европски је владар с најдужим владарским стажом до данашњих дана. Као представник породице Бурбона владао је Француском и Наваром 72 године и 110 дана, а то време је добило сва обележја историјске епохе.^[2] И поред чињенице да је постала европска сила, Француска Луја XIV обилује многим противречностима: то је време владарског апсолутизма који је био праћен великим државним успесима и падовима, привредним реформама и великом економском бедом сеоског становништва, честим ратовима и тешким разарањима. Иако је краљ био веома интелигентан човек, није успевао да види пропадање друштва и подстицао је политику која је одговарала богатим и привилегованим. Своју владавину Луј XIV је започео као обожавано биће од велике већине својих поданика, да би пропусти његове политике проузроковали општу апатију и безнађе, а парабола његове популарности све више опадала.

У доба Луја XIV Француска има око двадесет милиона становника, од којих су три четвртине сељаци који већином живе у беди. По градовима барем милион људи гладује, исто толико су занатлије и трговци, а око два милиона срећнијих Француза припада племству, клеру и младом буржоаском слоју. Oни у том историјском тренутку живе добро, привилеговани су и не плаћају порез. „Девет од десет Лујевих поданика раде тешко како би једном племићу лењивцу омогућили угодан живот.“^[3] Сељаштво сви израбљују: осим што су основни привредни чиниоци, сељаци плаћају порез и различите дажбине краљу, цркви и феудалцу чији су подложници. У тешким временима ратова на њих се сваљују додатни намети, а када наиђу гладне године, сељаке коси велика стопа смртности. Иако на извору хране, на селу су људи више гладни него сити, често болесни и стално несрећни. Смртност њихове деце је велика, то је свакодневна појава, мање важна од лошег времена или смрти коња. Од стотину деце четвртина умире у првој години свога кратког живота, а друга четвртина до двадесете године. Док држава ратује и осваја, многобројне разбојничке дружине пљачкају, силују и убијају незаштићено сељаштво, тако да уз болести овај терор односи између десеторо и петнаесторо људи на стотину. Просечни век девет десетина Лујевих поданика износи двадесет пет година. Француска живи под влашћу апсолутисте и у исцрпљујућем феудалном систему све до смрти претерано амбициозног и егоцентричног Краља Сунца, Le Roi Solei 1715. године.

Живот и личност Луја XIV

Рођен је 5. септембра 1638. године у дворцу Сен Жермен у предграђу Париза из краљевског брака Луја XIII (сина Анрија IV) и Ане Аустријске. Пресрећни родитељи су после 23 године брака и четири неуспешне трудноће коначно добили прво дете, па су га сматрали божјим даром. У том маниру дете је и понело име Луј Дједоне (Louis-Dieudonné) с тиме што Дједоне значи богом дан. Дете је одмах по аутоматизму француског регалног права понело титулу дофена, која се од 1350. године давала престолонаследницима. Иако је био тек трећи владар из младе династије Бурбона, Лујевим венама је текла крв многих европских крунисаних породица. Са очеве стране је био непосредан потомак, унук родоначелника династије Бурбона, Анрија Наварског и Марије Марго Медичи; са мајчине стране деда ми је био Хабзбург Филип III Шпански а баба Маргарета од Аустрије. Његови биографи Франсоа Блише и Кристан Каретије су израчунали да су Лујеви преци десет колена уназад били 28% Французи, 26% Шпанци, 11% Немци, 10% Португалци, 8% Италијани, 7% Словени и исто толико Енглези.^[4]

Ратови после Вестфалског мира умногоме су утицали на детињатво младог Луја и формирали његов карактер. Фронда је омогућила Шпанији да води рат у Фландрији и североисточна Француска трпи страховита разарања. То је време када млади дофен доживљава периоде понижавања, јер је приморан да са мајком и свитом бежи из једног у други замак, да пати од недоличног опхођења осионог племства и повремених оскудица. Иако је престолонаследниково образовање више практично него схоластично, он је ипак стекао солидно класично образовање, упознао је уметност и историју. Мазарен се труди да га уведе у свет политике и дипломатије и већ формално млади краљ полако схвата где му је место. Наиме, када му је 14. маја 1643. године умро отац, петогодишњи Луј је формално постао краљ, али је због његове младости државом у ствари владало регентско (намесничко) веће. На челу већа стајала је краљица – мајка Ана Аустријска, која се није либила да у Сталешкој скупштини, захваљујући подршци про аустријске струје међу високим племством, поништи тестамент Луја XIII и постане једини регент. Почетком 1661. године млади Луј се ослобађа мачиног туторства, окупља своје министре и саветнике и следећим речима им саопштава да преузима власт: „Ви ћете ми помагати саветима, када их ја будем тражио“, упозорио их је млади владар.^[5]

Тако је представио своју намеру да влада сам, што ће до своје смрти чинити. Из многобројних сведочанстава се види да је уживао у власти, о њој је стално говорио као о највећој страсти и њоме је стремио вечној слави. Иако је био ниског раста и носио ципеле са високим потпетицама, био је физички веома привлачан и ишао је наглашено усправно, док би се око њега ширио за неке неподношљиви осећај надмености. Савременици су говорили да је, иако је интелектуално Луј био осредњих способности, из њега одисала нека једноставна надмоћ. Одлично здравље му је омогућило дуг живот и владање, као и прилично успеха у његовој другој великој страсти – у освајању жена. Иако моћан и страстан човек, Луј није неконтролисано лудовао, већ се опходио са много стила; говорило се да је у време великих балова он био највећи дворанин. Од првих дана на престолу краљ жели да контролише све сегмента живота француског друштва: настоји да зна све о позоришним збивањима, о изградњи мостова преко великих река и подизању замкова, лично је пред своје ратове надгледао припреме и сакупљање војске. Ипак су његову личност, самим тиме и начин владавине и читаву епоху, креирале његове мане, урођена гордост, упорна злопамћења и дубоки егоизам, особине које су надвладале и умањиле неке од његових врлина које је показивао само као млад човек. Вођен својим манама, краљ ће у мноштву својих година стећи претерано самопоуздање и изгубити свој природни опрез и меру.

Администрација краљевства

Иако вероватно није никада изговорио чувену и наметнуту му сентенцу Држава то сам ја, она одражава његову свест о себи.^[6] Ову изреку су вероватно смислили они који су желели да у што краћем искажу његову апсолутистичку владавину на њеноме врхунцу. На самом почетку своје владавине, апсолутистичке намере младог Луј XIV су наилазиле на потешкоће, јер није постојао неопходни територијални централизам државе. На терену то је доносило проблеме као што су недостатак администрације, саобраћаја и државног јединства. Да бисмо разумели време и простор у коме је живео и владао Луј XIV, морамо да знамо како је Француска тада пре географска а мање правна и политичка творевина. Иако је постојала већ осам векова, Француска је била земља несхватљиве подељености и противуречних војних, црквених и цивилних јуриздикција које су почетком века биле у повоју. Непросвећени народ је имао већи осећај обавезе према непосредној, локалној феудалној или црквеној власти, него ли према владару. Краљева власт се још од Лујевог деде Анрија осећала снажно само у Паризу и долини Лоаре, док су покрајине Бретања, Нормандија и Прованса љубоморно чувале своје старе слободе и законе. Слично су се понашали црква и градови, у којима су постојале градске царине, локални новац и мере. Прво што је тек намештени краљ Луј могао да закључи је било како неред влада широм његове земље. Одмах по преузимању власти настоји да умањи неред тако што није сазивао Сталешку скупштину, тело у коме су били заступљени племићи; Луј је променио већину чланова Краљевог савета, из Високог или Врховног савета је избацио принчеве, као и високи клер, генерале, рођену мајку и млађег брата Филипа I од Орлеана. Од тада је Високи савет сматран репрезентативним дипломатским и извршним телом које је било у потпуности под краљевом контролом и које је само монарх сазивао. Називан још и Врховни савет, Министарски или Тајни пословни савет, представљало је еквивалент данашњим владама са министарским кабинетима. Врховни Савет се састојао од државних министара, чији број је Луј XIV редуковао и они су се састајали сваке недеље, понекад и средом. После чистки Луј је у њему задржао само шеснаест министара, четворицу државних секретара и Савете: приватни или државни, у ствари судски; моралности, за црквена питања; депеша, провинцијска управа; на Колберову сугестију оформљени су Краљевски савет и Савет за трговину.

Све постојеће полуге власти и ова тела су били наслеђени коректори краљеве власти које су феудални сталежи наметнули претходницима Анрија и Луја, па им је млади краљ показао каква их перспектива очекује. Задржао је Мазаренове министре Ла Телија, министра рата, Лиона, министра спољних послова, Фукеа, суперинтенданта финансија. Сви они су били скоројевићи без племенитог порекла, буржуји који су за свој положај дуговали само краљу и од њега зависили. На први знак непослушности, Фуке је био замењен кротким али креативним и оперативним Колбером, а старе институције, скупштина свештеника међу првима, једна за другом падају пред краљеве ноге. Војска је умирила побуњене градове, локални парламенти су изгубили епитет суверени и дотадашња управна својства. После 1673. године развлашћени градски парламенти обављају судске функције по краљевим декретима, што их лишава дотадашњих моћи и утицаја. Стари официри су били пензионисани и замењени млађим професионалцима. Луј XIV је врло мудро задржао старе институције, само их је преобликовао спрам својих потреба. Сваки отпор апсолутизму је био одмах и немилице уклањан. Локалне функционере замењују они послушни које је поставио краљ. Министар Колбер је укротио финансијске службенике, tresores de France, одузевши им могућности да спекулишу државним средствима; гувернере покрајина краљ је мењао сваке три године и њихову власт је ограничио на административно управљање, док војни атрибути власти прелазе у руке нових управитеља, генералних намесника. Париз је као центар потенцијалних немира био умирен новом муниципалном полицијом која надзире град, цензуром штампе, али и канализацијом и периодичном бесплатном поделом хране градској сиротињи. Углед градоначелника је девалвирао када је Луј донео уредбу о могућности куповине овог некада цењеног положаја. Једино још увек краљ није дирао крупно племство, оно је било исувише моћно и са њиме је поступао опрезно.^[7]

Луј се исказао и као законодавац. Савет за правосуђе коме он управља је изгласао шест закона, од којих су веома значајни Грађански законик, или Лујев законик из 1667. године, Закон о водама и шумама 1669. године, Кривична уредба 1670. године и Уредба о трговини.

Савет странака је био Високи суд правде који се поред судских послова највишег ранга бавио и административним питањима краљевства. Судску функцију су вршили тридесеторица државних саветника, њима је асистирало, истовремено их је и контролисало 98 известилаца Врховног савета. Чланови овог тела су се састајали на седницама сваке суботе.

Финансијски или Краљев савет су сачињавали генерални контролор финансија и у прво време двојица, касније тројица финансијских интенданата. Овај савет је доносио буџет под будним оком министра финансија, састављао међудржавне уговоре и разрезивао порезе. У Клеберово доба сазиван је средом, док је четвртком судио у споровима.

Савет депеша су чинилa четворица државних секретара. Ово тело је представљало министарство саобраћаја и поштанског промета, али се бавио и комуналним проблемима градова и провинција.

Савет за трговину je водилo дванаест изабраних трговаца и шест службеника за административне послове. Ово тело је било главни креатор економског живота Француске.

Саветом за верска питања је сваког петка председавао краљ. Уз њега су били и краљев исповедник, париски надбискуп и двојица високих прелата.

Сaвет за реформисану цркву се бавио питањима и проблемима протестанских цркава и њихових верника.^[8]

Двор

Током првих двадесет година личне владавине Луја XIV, двор мења место свога боравка. Краљ наизменично борави у Лувру, Тиљеријама и Фонтенблоу, а најчешће и најрадије у замку свога рођења – Сен Жермену. Избегава Париз јер га подсећа на ружне ствари из детињства, рат Фронди, страх и повређено достојанство. У својим зрелим годинама показао је Луј интересовање за Версај, ловачко састајалиште свога оца. Проширује га и украшава (на овим радовима ће до краја владавине радити 36 000 радника, кажњеника и војника) и од 1682. године тамо се стално настањује. Луј доводи најбоље архитекте, сликаре и вајаре да изграде и украсе прекрасну палату и зелене вртове, која је довршена 1682. године. Док је градио Версај живео је у Тиљеријама, старом двору Катарине Медичи, у коме је уз врсног баштована Андреа ле Нотра гајио јединствени врт на свету.

Изолован од спољашњег света и величанствен, Версај је послужио као средство мистификације Луја као узвишеног краља и место у коме се свакодневно обављао и обнављао култ владара. Сви око краља на двору су се држали тачно утврђене етикеције и водили живот величанствених светковина у циљу уживања само једног човека. Версај је и поред бесконачног низа уложених средстава још увек био неудобан за све остале осим за Луја XIV; у њему није било раскоши за дворску камарилу, јер је племство, њих око 10 000, било сведено на краљеву послугу и претворено у послушно оруђе краљеве политике. Једине забаве омаловажених племића биле су неумерена коцка и пијанке, тако су стварани кланови зависни од краљеве милостиње. Вечито мамурни и у неконтролисаној стези коцкарских и телесних страсти, дворски племићи се даве у блуду, живе неуредно, без устаљеног реда, рада и хигијене. Честе свађе увесељавају краља, али када би му неки од порочних засметао, терао би га из дворца без било какве награде и плате.

За разлику од својих пратилаца, краљ живи до танчина уређено. Устаје уз одређену церемонију, затим одлази на јутарњу мису на којој су дворјани окренути ка њему, у ставу обожавања. Краљ затим свој радни дан проводи далеко од разуларене масе својих дворјана, вредно радећи у радним сеансама осам, девет часова дневно, неретко и више од тога. Остатак дана је подељен на ловачке партије, шетње, аудијенције, обеде. Затим би се краљ повлачио у свој изоловани раскош, где би разуздано уживао у друштву неке од својих миљеница, гђице де Ла Валијер, гђе Монтеспан или других. Даме које су га опуштале и забављале имале су важно место у краљевом животу, али су остале потпуно изван политике и државничких послова. Иако је био ожењен Маријом Терезом, са којом је, кажу, брачне дужности обављао редовно сваке вечери, имао је више љубавница и неколико незаконите деце. Неки од његових биолошких, али не и законитих потомака ће се женити дамама из високог друштва, где ће и сами стремити. Када је краљица умрла, Луј се 1685. године у потаји оженио најдражом наложницом маркизом де Ментнон и то је први пример морганатског брака код Бурбона. Невеста је била протестантске вере, али се пред венчање у католичкој миси покрстила. Постоји историјска сумња да је тешко поднела католичење, па је прихвативши га постала преко свих очекивања побожна и наговарала супруга да прогони протестанте и повуче Нантски едикт, гарант верских слобода хугенота.

Версај има дубљи смисао од пуког места где борави краљ. Иако је изградња била скупа преко сваке мере, одржавање и свакодневна церемонија су стајале фантастичних 60 % целокупних краљевих прихода, дворац за себе везује мноштво доконих племића, који своју енергију арче у пороцима, сплеткама и свађама. Луј је захтевао да одређене племићке породице живе у Версају као у златном кавезу: да троше много новца и стерилно уживају на штету својих политичких моћи и утицаја. Ова паразитска, немарна и племенита гомила би под неким другим околностима могла да послужи као главни опонент, ако не и крвни противник краљев, али их је Луј вешто елиминисао као непријатеље и контролисао. Штавише, они су га обожавали, сервилно се утркивали да послуже његовим хировима, ручају за краљевим столом, а онај за кога тамо места не буде да му за утеху носи увече пред спавање свећу или да са највећим усхићењем празни ноћну посуду. На тај начин племство не само да је служило престижу краља, већ и саме краљевине – на њих су колеге из Енглеске, Шпаније или немачких кнежевина гледале са завишћу и подражавали их.

Економски живот Француске

Француска у седамнаестом веку је у великој мери пољопривредна држава. Колбер је настојао да унапреди пољопривреду подржавајући неке техничке иновације у циљу повећања производње индустријских култура, лана, конопље, мака и других. Најефикаснију помоћ коју је пружио сељацима била су већ поменута умањењем пореза, у неким случајевима и до 20 %. Упркос овим напорима да се побољша живот на селу, овај период се одликује бедом сељака. С једне стране лоши резултати пољопривреде на годишњем нивоу, углавном због климатских непогода, а на другој плодне године и хиперпродукција житних култура, натерале су краља и саветнике да непријатно колебају пољопривредну економију земље: једне године су увозили пшеницу, да би већ следеће домаће жито толико родило да се морало продавати у бесцење. Непредвидивост и нестабилност пољопривредне производње деловала је разорно на живот сељаштва, тако да су почетком седме деценије XVII века француским селом беснели глад и епидемије.

Мануфактура и индустрија

Колбер је у домену индустрије давао најоригиналнија решења. Није далеко одмакао од Ришељеовог меркантилизма и био је присталица и протагониста система вредности у економији према коме су племенити метали били главни извор богатства. У Колберовим списима и у његовој кореспонденцији са владарем види се да његов примарни циљ није било побољшање животних услова становништва, већ јачање економске моћи државе и краља. Вођен владаревим егоцентричним визијама и мотивима, економски просперитет Француске је требао да подржи државну политику и да јој предност над свим осталим сегментима друштва. Стога се министар трудио да меркантилистичким деловањем извезе што је више робе могуће, и да реципрочно томе исто толико новца унесе у Француску и купује што мање, како би се што мање племенитог метала одлило из државе. Приступа протекционистичким мерама, па 1664. а нарочито 1667. године повећава царинске стопе, што доводи до рата са Холандијом. Овај рат је имао подстицајне ефекте на стратегију државе јер је Луј видео неопходност покретања двеју ствари: експанзије своје државе и повећање трговинског суфицита. Ствара план колонијалног ширења како би се избегла куповина тропских производа и стварање индустријских предузећа као носилаца мануфактурне производње. У ту сврху су били ангажовани фламански техничари и мајстори, као на пример Ван Робе у Абевилу. Министар Колбер је спровео кампању популаризације мануфактуре у циљу улагања у ову делатност, па је позивао племство и крупне штедише да уписују зајам за развој мануфактуре. Успева да створи две врсте мануфактура: краљеве мануфактуре као државне радионице с једне стране и приватне, које су као самостална предузећа помагана државним субвенцијама ослобађањем од пореза или добијањем монопола на своје производе, са друге стране. Све ове активности су спровођене ради повећања извоза, али се будно пазило да се сачува квалитет. Доношени су веома строги прописи које су контролисали државни инспектори, а санкције нису заобилазиле ни најутицајније прекршиоце ових прописа. Краљ издаје чувени едикт из 1673. године којим се све занатлије обавезују да се организују по еснафима. Снага едикта се усмерава само када су у питању најважнији занати, па су резултати овакве политике неједнаки. Строга дисциплина и норме квалитета су биле наметнуте малобројним фабрикама и радницима, чиме је Француска добила известан број луксузних брендова којима није било конкуренције ни у Енглеској. Производи ових брендова су у наредном периоду донели земљи знатан прилив капитала споља^[9].

Спољна трговина

Рат са Холандијом је показао да Француска као континентална сила не може у колонијалној експанзији парирати знатно мањим земљама које имају снажну трговачку и ратну флоту. Стога се системски приступило изградњи типских бродова који би требали да послуже као основно оруђе у ширењу француске доминације у колонијалној расподели поседа. Као носиоци колонијализма осниване су посебне компаније са монополом промета с одређеним егзотичним областима, тако да свака од њих има свој сопствени географски сектор: Северна, Левантинска, Источноиндијска, и Западноиндијска компанија. Поред монопола по секторима, неке компаније су добијале и ексклузивна права на специјализовану трговину, као што су компаније Сенегала и Гвинеје имале монопол на трговину црним робљем. Ове компаније нису биле дугог века, али је Француска на размеђи треће и последње четвртине века у иностранству продавала више робе од својих конкурената, посебно текстила. Колберов меркантилистички и протекционистички концепт је и поред реципрочних мера других сила, али и неких негативних ефеката у Француској (спречавање индивидуалне иницијативе и слепо робовање позитивним прописима), створио чврсту базу за снажни француски етатизам.

Унутрашња трговина

Колберов меркантилизам и државни протекционизам су фаворизовали спољну трговину на рачун унутрашње. Официјелна економска стратегија Француске је носила став како интерна трговина не доноси никакво допунско богатство и као таквој јој је доделила секундарно место. Колбер је као креатор оваквог односа државе према унутрашњој трговини имао приличан број јавних опонента, па се потрудио да их ућутка послушавши неке њихове минималистичке савете. Тако је подржао Рикеа и укинуо мостарине, али је и неочекивано стао иза великог пројекта пробијања канала који ће да споји Средоземно море и Атлантски океан, и који је завршен 1681. године.

Финансије и фискални систем

Министар Жан Батист Колбер је био право решење за вођење финансија. Схватао је да од његовог вођења државних финансија зависи јачање државе, па је увео ред у приходе и расходе, правио је буџет сваке године, не према шематским обрасцима, већ спрам краљевих планова о активностима у држави. Финансијски службеници су вршили надзор над мануфактуром, трговином, саобраћајем, наплатама и судством, свим делатностима које су доносиле приходе и из којих се наплаћивао порез. Веома брзо се осетио напредак у држави, иако су гладне године 1660. и 1661. смањиле пореске потенцијале земље и довеле до неких злоупотреба у прикупљању пореза. Због ових малверзација установљен је Суд правде који је испитао све злоупотребе и казнио виновнике. Многи скупљачи пореза губе своје положаје у овој уносној и добро плаћеној служби, а коначно се укида привилеговани порески положај који су уживали неки делови земље.^[10] Колбер је био иницијатор настанка института интенданата, финансијско-судских чиновника који су путовали краљевином с оружаном пратњом и судили фискалним прекршиоцима на лицу места. Били су то модификовани сенешали из четрнаестог века, само са већим овлашћењима и ефикаснијим методима наплате пореза. Интенданти су своју пажњу усмерили на ниже племство, слој који је био главни финансијски извор државе. Мудром финансијком и фискалном политиком министра Колбера порески притисак на сељаке је био смањен, док су се државни приходи истовремено повећали. У деценији између 1661. и 1671. године прилив у државну касу се удвостручио.

Колбер је као врстан књиговођа осмислио буџетски систем који и данас користи већина држава. Његово пројектовање буџета за наредну годину је вршено у октобру, а стање буџета за протеклу годину се приказивало завршним рачуном у фебруару следеће године. Како се градња Версаја показала као врећа без дна за француски буџет, Колбер је у дозвољеној мери показивао непријатељско расположење према овом краљевом пројекту. Неумерени трошкови Версаја су нарушавали министров прецизни предрачун, тим пре што је сваки, чак и усмени захтев за готовим новцем за потребе двора морао да испуни. Како би избегао буџетски дефицит, Колбер је нашао начина да државну касу допуни са 200 милиона франака заосталих дугова: разне преваранте је гонио судским путем, лажне племиће који су титулом желели да се ослободе пореза је ловио, затварао и глобио. Додатни новац је нашао у повећању пореза на робу која се свакодневно трошила, као што су со, алкохолна пића, пијачарине. Ради ефикасности је за приличан новац изнајмио наплату ових прихода приватним закупцима, којима на располагање ставља жандармерију.

Колберове мере постају омражене, сам министар губи популарност, али не посустаје. Налази следеће изворе новца на уписивање у јавне књиге, на израду и коришћење печата, на картарошке игре, на издавање исправа, што је изазвало велико огорчење и револт у Бретањи и Гијени. Иако је на све набројано додао и продају звања и наредио претапање новца, није успео да постигне жељено стање. Финансијска криза у краљевству је кулминирала 1683. године, када је на предвиђених 103 милиона франака расхода успео да прикупи само 93 милиона. Француска захвата фискални, а врло брзо и у економски дисбаланс, јер су трошкови државног апарата, политике престижа, рата, као и покушај велике индустријализације бацили државу у опасну кризу.

Разрезивање пореза се може приказати на следећи начин:

у фискалној организацији Француске разликовале су се две врсте територија, државне и изборне области. У државним областима сталежи су имали могућност да расправљају о висини суме коју провинција треба да даје краљу. Они је формално изгласавају и убирају преко својих чиновника. У изборним областима интендант од краља прима декрет о порезу и расподељује суму коју треба да плати његов генералитет на изборне области, уз помоћ пореске комисије, Одељења благајника Француске. У свакој изборној области изборници деле порез на парохије, пореске округе. У свакој парохији судски помоћници и скупљачи пореза приступају разрезу пореза на сваког обвезника.

У непосредне порезе спадали су од 1695. године главарина и десетак од 1710. године. Главарина је била порез одсеком коме су подлегали сви краљеви поданици, подељени на двадаесет и две класе, образоване спрам друштвеног ранга обвезника. Десетак је био порез на приход у висини десет посто на бруто оствареног прихода.

Другу категорију пореза су чинили посредни порези. То су били соларина (порез на со), потпора (таксе на потрошњу) и трошарина (унутрашње царине).

Трећу групу додатих пореза чинили су ванредни приходи, који су се састојали од тзв. последњих средстава, што је било гоњење лажних племића и продаја звања. Зајмови краљевске благајне, основани 1674. године, били су прилив који је узиман од разних зајмодаваца под најповољнијим условима. Порез на новчанице је уведен 1701. године, када су у финансијске токове Француске уведене папирне новчанице.

[1] У српској историографији данашња Холандија носи историјско име Низоземска, све до формирања Утрехтске уније 1579. године, односно 1581. године када је формирана федерација низоземских покрајина у Хагу. Од тада се за овај ентитет употребљава назив Уједињене провинције, док се остале фламанске покрајине, које су остале под влашћу шпанске круне све до Утрехтског мира, званично зову Шпанска Низоземска.

[2] Louis XIV, MNS Encarta, 2008, archived from the original.

[3] Dragoljub R. Živojinović, Uspon Evrope (1450 – 1789), Novi Sad, Matica srpska, 1985, 256.

[4] Britannica online 2010, (english translation of Francois Bluche, Louis XIV, Paris 1986).

[5] Živojinović, 265.

[6] исто, 266.

[7] Енциклопедија Ларус, том 3, Београд 1967, 426.

[8] Elena Steigrad, www. lois-XIV.de 2000 – 112.

[9] Енциклопедија Ларус, том 3, 427.

[10] Живојиновић, 266, 267.