Изложба Алексе Видаковића биће отворена у уторак 16. маја у 19.00 часова у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Изложба ће моћи да се погледа до 29. маја.

СИМБИОЗА ПОЕТСКОГ И ВАНПОЕТСКОГ

Актуелна умјетност носи у себи концентрате мултиполарних упризорења у којима се често назире борба између рационалног и ирационалног, инстиктивног и режираног. Умјетници кроз своју хиперсензибилност записују видљиве аргументе којима промишљају природу и свијет кроз окуларе различитих естетских усмјерења. Отвореност артистичких пракси ка умјетничком експерименту недвосмислено је дала сигнал многим ствараоцима да изађу из властите „зоне комфора“, и да не постану искључиви баштеници своје примарне умјетничке вокације. Оваква пракса је бесприговорно пригрлила мултимедијски, отворен и плуралистички језик свих неосинтетичких и слободних креација, кроз које су умјетници презентовали колажиране фрагменте својих раскошних талената. Алекса Видаковић, сликар по вокацији, излази у јавни простор серијом фотографија које непретенциозно постају изазов искуства које нам представља рафинирани и интимистички дух умјетника. Умјетник је серијом фотографија, које су настајале у једном дужем временском периоду, исказао своје опредјељење да оствари симбиотичко јединство поетског и ванпоетског, у којем јасно владају залагање за структурални ред и јасна композициона правила. Његова систематичност у градњи приказаног мотива, активирана специфичним избором освјетљења и колорита, хармонијских односа међу формама и оствареном атмосфером у коначници, наводи посматрача да већину фотографија посматра оком сликара. Будност умјетниковог ума биљежи свијет у тренуцима у којима је он тјелесно и духовно саједињен  са метафизиком виђеног. Физичка и духовна вјежба се преплићу када Алекса препознаје рембрантовску тишину и пуноћу таме којој супротставља хипердецибелну звучност и атмосферу улица Њујорка. Преплиће се ухваћено вријеме доколице са визуелним и пластичним склоповима, а све на поставци контемплативног кадра. Сви геометризовани склопови крију у себи раскош сликарског језика кроз који умјетник одабиром баналних форми „извлачи“ њихову суштинску љепоту. Иако настоји да оствари савршену и уравнотежену композицију, Алекса усмјерава свој фокус савршенства са геометријске тачности на ликовну природу. Неминовна одступања од техничке савршености не брину умјетника. Он се спонтано препушта истинском задовољству фотографисања и партиципира с разлогом ка оном дијелу умјетничких пракси које красе слободан и неоптерећен критиком дух млађе генерације ликовних стваралаца. Његово сликарство овим циклусом остварује нову егзистенцију кроз објектив фото-апарата, скоро се судбински поистовјећујући с овим медијем кроз новооткривене изражајне ликовне могућности. Он је настављач градње облика и предметних знакова, вјешт у симбиози поетског и ванпоетског, те ангажован у очувању истинске иконичке вриједности фотографије/слике.

др Синиша Видаковић, историчар уметности