Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
Традиција тамбурашке музике на простору Војводине датира из прве половине 19. века, али одређене врсте тамбуре на овим просторима постоје вековима раније. Пре појаве тамбурице, весеља су била праћена гајдама и гуслама. Тамбура је жичани музички инструмент, са 4 до 8 жица. Тонови се стварају трзањем жица, и то помоћу трзалице, прављене од вишњине коре, рога, целулоида, а код басисте и од тврде коже. Тамбура се развила из жичаног инструмента познатог још у култури старе Месопотамије, Персије и Египта, пре 5.000 година. Персијанци су је звали денбар, а Арапи танбур. Стари Грци и Римљани имали су сличан инструмент, који су звали пандора, а Руси и Украјинци бандура.
Дуго је било прихваћено мишљење да су тамбуру на ове просторе донели Турци, и да је она касније мењала свој изглед и звучност. Међутим, вероватније је да је тамбура дошла у ове крајеве са Словенима, пре 1.300 година. Oву тезу потврђује и византијски историчар Теофилакт Симоката из 7. века који је записао да су стари Словени знали за тамбуру још много пре доласка Турака у Анадолију. Наводно су на границама Византије ухваћена три Словена који су уместо оружја носили ове жичане инструменте. Византинци су, такође, имали своје инструменте са жицама, као што су лире и китаре. Турски етномузиколог Махмуд Р. Газимихали наводи да је још у 9. веку на Балкану била позната једна врста дуговратих тамбура, а доласком Турака у 14. и 15. веку стижу и њихове тамбуре, шаргија и саз. То значи да је тамбура на овим просторима постојала и много раније, него што је Бранко Радичевић испевао стихове: Тамбур, тамбур ситна тамбурице, удри побро у сићане жице.
Како год било, прва тамбура, тзв. самица или, како су је још називали дангубица, разбибрига, тиквара и слично, у Војводини се помиње још 1551. године код путописца Николаја, који је пратио француског конзула на путу за Турску. Најстарија данас очувана тамбура потиче из 1847. и власништво је Паје Коларића из Осијека. Самица је коришћена за пратњу песама и игара, док касније почиње групно свирање и тамбуре мењају улоге и облике. У 19. веку од самица настају двогласне, трогласне и четворогласне тамбуре, разних величина, штимова и улога у оркестру. Данас у Војводини разликујемо следеће врсте тамбура: бисерница или прим (најмањи тамбурашки инструмент), брач или басприм, чело, бугарија или контра, стојеће чело и тамбурашки бас или бегеш/берде (највећи тамбурашки инструмент). Израда тамбурице је посебан занат, чије тајне се крију у добром дрвету, адекватној обради, стрпљењу. За израду свих жичаних инструмената, па тако и за тамбуру, најбоље дрво је шарени јавор (босански или џафер јавор). Добар је и такозвани јавор птичјег ока. Од дрвета се може користити и кајсија, орах и вишња. Горња даска код свих жичаних инструмената израђује се од смреке, јер је то најакустичније дрво. Најзахтевнија за израду је тамбура бисерница.
Тамбураши најчешће свирају у мањим саставима, чешће званим бандама или ансамблима (до осам музичара) и мање обимним оркестрима (максимално до петнаест музичара). Могу постојати и већи тамбурашки састави, као што су оркестри од шеснаест и више музичара институционализоване формације новијег времена. У тамбурашким оркестрима срећемо и друге музичке инструменте, као што су хармоника, цимбало или виолина. Репертоар тамбураша чине вокално-инструменталне песме традиционалне и староградске музике, песме компоноване за тамбурашке оркестре, као и песме неких потпуно другачијих жанрова. Због високих техничких могућности које поседује, на тамбурици се може свирати све, од традиционалне, класичне, филмске, до савремене музике, Стога је тамбурица пријемчива и млађим нараштајима.
Током 19. века мало које место у Војводини није имало свој тамбурашки оркестар, али их је свакако највише имао Нови Сад. Стварању веселог расположења доприносило је и то што је у овом граду био приличан број кафана и гостионица, где се точио алкохол и била обавезна музика. Првокласне тамбурашке банде могле су се чути у многобројним кафанама. Велики новосадски хотели „Јелисавета”, „Гранд хотел Мајер”, „Фабри” и „Централ”, имали су своје кафане у којима су често свирале мађарске циганске тамбурашке банде и то мађарске песме или разне композиције из опера и оперета. Тамо где је гостионичар био Немац, гитаристи и цитеристи су увесељавали госте својом тихом музиком. Најбучнија весеља у Новом Саду била су тамо где су свирале српске тамбурашке дружине и где је залазила српска публика. Ови тамбураши су не само свирали, него и певали. Најбољи тамбураши обично су свирали у кафанама „Бела лађа”, „Код камиле”, „Код Славнића”, „Код три круне”, „Код Плевне”… У кафани „Код камиле” тамбурао је Иса Јовановић, који је био најскупљи свирац. У „Белој лађи” свирао је познати примаш Влада Марјановић, који је 1907. године отишао у Америку и постао диригент у Метрополитен опери у Њујорку. Једно време овде је свирао и Марко Нешић, док није отишао на турнеју по Европи и Русији. Чувени тамбураши који су свирали по новосадским кафанама су Липа из Марадика, Лаза Поповић из Чакова (за кога тврде да је говорио чак десет језика), Јоца Мимика из Мола који је био познат по Милетићевом маршу и песми Широко је лишће борово и Стево Башић Трнда из Сомбора који је певао и македонске песме. Башићево име носе и улице у Чикагу и Охају.
У тим старим новосадским кафанама увек се нашло веселих гостију, а нису били ретки случајеви преко недеље да се весело расположење претварало у прави лумперај, нарочито када би се некоме прохтело да чашћава и „тера кера”. Ноћне полицијске страже су стално крстариле улицама, посебно око ових кафана. Крајем 19. века постали су све учесталији ноћни изгреди, било од стране господске младежи, трговачких помоћника или имућних салашарских момака, код којих је долазило и до физичког обрачунавања. Тада је градска управа ангажовала Пају Њору, који је био атлета стасом и снагом, а и још више срчан и енергичан у свом наступу према изгредницима. Када би он својом шаком ударио неколицину по глави и леђима, они би се нашли на земљи, а остало друштво би за трен ока ухватило маглу. Ово су ипак били ретки случајеви. Иначе, у то време женски свет уопште није ноћу залазио у кафане. Памте се само ретки случајеви да се понека енергична жена усудила да пред зору иде да тражи залуталог мужа и да га води кући.
Ноћни мир у Новом Саду нарушавале су серенаде које су се давале девојкама и које су свирали и певали тамбураши. Што би више серенада добиле, тим би девојкама више скочио углед, а пакосницима јед. Тамбураши су имали посебне песме које су се певале под девојачким прозорима, као што су: Ти већ спаваш злато моје, Тијо ноћи, моје сунце спава, Милкина кућа на крају, Сунце јарко, ти не сијаш једнако и друге. Ако би се, пак, серенада завршила песмом Одби се бисер грана, тј. сватовцем, то је већ имало и своје специјално значење, да давалац серенаде жели запросити девојку. Било је и обрнутих случајева, када је одбијени просац дошао да приреди опроштајну серенаду, па су свиране и певане све тужне песме. Овакве серенаде прошле би без интервенције полицијске ноћне патроле, јер би патролџије обично било позване на чашу вина, а друштво би наставило седељку у кафани. Девојкама избирачицама које би одбијале просце, приређиване су „мачје музике”, тј. под њеним прозором би се мјаукало и дерњавом би се пробудио цео комшилук. Осрамоћена девојка данима није смела на улицу.
Војвођански тамбураши били су прави виртуози на својим инструментима. Чим би они почели са „аман” и да терају на ситније, све присутне захватило би право одушевљење и лумперајско расположење. Примаш, чије грло је било често подерано „као стари бакрач” једнако искрено и поносно певао би родољубне, црквене, али и оне безобразне песме, и то све наизменце. Такве седељке и лумпераји уз тамбураше, по новосадским кафанама, били су некада чувени и ретко доживљени проводи, нарочито за људе из других места. Тако је Јован Јовановић Змај у свом сатиричном листу Стармали из 1880. године, пишући о користи штедње, рекао: Штедети се може у оделу, у стану, у јелу – али у пићу то мало теже иде, особито ако нам сомборски тамбураши свирају. Чувене тамбурашке песме, поред Сватовца и Бећарца, су биле: Што се боре мисли моје, Ја сам момак сиромах, Весела је Србадија, Ђаурко мила, Трипут ти чукнам, Еј, устај жено, Мали пиштољ, али добро пали, Ђувегије где сте да сте, Шалај луче, не од јуче, Шетао сам се горе доле, Што се миче кроз шибљиче, Туга ме мори, Да су мени очи твоје, Ат му седи, нане, Кад ја пођо у ђул-башту и друге. У приповеци Потиснути Вељко Петровић, књижевник из Сомбора, пише о некадашњим градским бирцузима, па каже: Примаш, једини виолиниста у банди, иначе чувен импровизатор стихованих актуелитета, пио је са свом српском господом братимство, стога се понаша више но другарски… Његово је грло већ подерано „као стари бакрач”, али зато, ипак, крај све уобичајености и занатности, уме да развуче некако искрено, својствено болно и поносно „А шта све оно Србин имаде”! Тако би се уз његову пратњу, они картали на велике новце, куцали, упадали у песму и, раскопчавајући прслуке, наручивали би, уз онај широки, масни бачки кикот, сличан ачењу, све старинскије песме, црквенске и „брезобразне”, наизменце. Двадесетих и тридесетих година 20. века у Сомбору је свирао познати ромски оркестар Шандора Шањике Гребенара, који је 1928. био на турнеји по САД, а потом је снимао и грамофонске плоче за дискографску кућу „Едисон Бел”. Тамбурашке дружине доприносиле су ширењу наших песама од Париза, Берлина и Беча, па све до САД. Америчке дискографске куће „Cоlumbiа”, „Bеkа Grаnd Rеcоrds”, „Diаdаl Rеcоrds” и друге снимале су грамофонске плоче са тамбурашком музиком.
У другој половини 20. века најпознатији ромски оркестар у Сомбору предводио је Мишка Лакатош Ценер. Свирао је у ондашњем хотелу „Слобода”, где га је чуо познати филмски режисер Саша Петровић. Године 1965. они су свирали своју чувену нумеру Ђелем, ђелем у његовом филму Три, у сцени испраћаја војника на железничкој станици. Исту ту нумеру засвирали су две године касније, у његовом култном филму Скупљачи перја, а у вокалној интерпретацији Оливере Вучо. Тако је песма Ђелем, ђелем стекла светску славу. Овај филм је до данас остао једно од најуспешнијих остварења српске и југословенске кинематографије. Тамбураши су имали улогу и у филму Биће скоро пропаст света. Након успеха ових филмских остварења, тамбураши су постали сензација широм света.
Истакнути тамбураши и ствараоци тамбурашке музике из Војводине су: Васа Јовановић, Стеван Бачић Трнда, Јоца Максимовић Чонка, Лаза и Тоша Релић, Шандор Шањика Гребенар, Спасоје Томић, Исидор Бајић, Александар Араницки, Јосип Андрић, Сава Вукосављев, Лазар Малагурски… Један од највећих тамбураша, али и композитора тамбурашких песама је Марко Нешић. Живео је крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду. Свирао је прим тамбуру, брач и шаргију. Написао је више од 200 композиција. Многе од њих су прихваћене у народу и певане као старе градске песме, као што су: Ђувегије где сте да сте, Донес ми вина крчмарице, Биће скоро пропаст света, Жабаљка, Богата сам имам свега, Кад сам био млађан ловац ја, Цветала ми ружа на пенџеру и друге. Многе његове песме су снимљене на сингл плочама у Америци, између 1914. и 1938. године.
Најпознатији новосадски тамбураш је свакако Јаника Балаж. Он је икона тамбурашке културе на овим просторима, која са собом носи – Војводину, циганске песме, мађарску романсу, Петроварадинску тврђаву… Свирао је тзв. прим бисерницу, окидајући жице и постижући такве тонове да многи нису успевали да разликују тамбурицу од виолине. Овај инструмент научио је да свира од славног Маћике Петровића из Суботице. Након Маћикине смрти Јаника је откупио његову прим бисерницу, за тада готово невероватних 7.000 динара, и скоро четрдесет година свирао на њој. Иако је говорио да је прим само инструмент и да се звук налази у човеку, у прстима, истовремено је причао и да своју тамбуру не би дао ни за шта на свету. Са својим оркестром од осам чланова свирао је по новосадским кафанама, али највише на Петроварадинској тврђави. Управо због тога му је посвећена песма Осам тамбураша с Петроварадина. За Јаникину осморку чуло се широм Европе. Свирали су чак и енглеској краљици, која му је након наступа честитала и нагласила да „те тренутке никада неће заборавити”. У париској Олимпији Јаника је свирао чак 36 пута. Јаника Балаж и његова тамбурица нашли су се и у чувеним филмовима Скупљачи перја и Биће скоро пропаст света. Давне 1972. године Нови Сад је посетио један од највећих виолиниста 20. века, Давид Ојстрах и обрео се у кафани на Петроварадинској тврђави. Чувши Јанику како свира, остао је задивљен и пред целом кафаном устао и одао признање, рекавши да је он већи виртуоз од њега самог. Добијао је више позива да се пресели у САД и Совјетски Савез, да ради као учитељ, али никада није хтео да напусти Нови Сад, где је и умро 1988. Данас на новосадском Тргу незнаног јунака стоји скулптура од белог камена на гранитном постољу, која приказује славног Јанику. Са тог положаја он мотри на Петроварадинску тврђаву и Нови Сад.
На првој југословенској конференцији тамбурашких стручњака 1958. године у Новом Саду, створени су услови за јединство свих тамбурашких система – прва и друга бисерница, први и други брач, Е-брач, чело, бугарија и бас.
Прву тамбурашку оперу на свету Амброж и Катарина написао је Грегорц Загорц, композитор са дипломом Музичке академије у Новом Саду. Премијера је изведена децембра 2019. годинe у Семичу, у словеначкој Белој Крајини, након чега је кренула међународна турнеја. У овој опери учествовао је ансамбл од преко 100 чланова.
Тамбураши, и тамбурашке праксе су од 2021. године признати као део нематеријалног културног наслеђа Републике Србије. Тиме је тамбурашко стваралаштво добило посебно на значају. Тамбурашке праксе се најчешће везују за Војводину, али су оне присутне и у осталим деловима Србије. Тамбурашка музика је, по мишљењу многих, одраз душе Панонске равнице. Настала је на овом мултиетничком, мултикултуралном и мултиконфесионалном простору. Подједнако добро је свирају и разумеју Срби, Мађари, Роми, Хрвати, Русини, Буњевци, Шокци, Словаци, Румуни…
За најтамбурашкије село сматрају се Дероње, код Оџака. Овде је одржан Први интернационални Тамбурица фест, који је касније пребачен на Петроварадинску тврђаву. Деведесетих година, кад су немиле прилике захватиле и тамбурашку музику и када је у Војводини било само десет активних тамбурашких оркестара, једино место где је тамбура увек живела је село Дероње. У чувеној кафани „Код бабе Живане” песма се плаћала џаком жита.
У центру Новог Сада, у Менратовој палати, отворен је Музеј тамбурице 2022. године, који нам сведочи о два века дугој традицији тамбурашке музике на простору Војводине. Музејску поставку чине експонати, инструменти и лични предмети са којима музеј може да се похвали, као што је тамбурица Јанике Балажа, клавир Саве Вукосављева и вредни предмети Марка Нешића, Саве Јовановића, Мите Орешковића и других.
Стихови једне песме Звонка Богдана кажу: Све је мање добрих тамбураша, фијакера, снаша и салаша, али то данас није случај, јер је Нови Сад престоница светског тамбураштва. Тамбурашка музика је нешто што дефинише војвођански културни идентитет и где се тамбурица слуша ушима, а чује срцем.
Остави коментар