Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Питање граница и територија увек је представљало „јабуку раздора“ између балканских народа и држава, па тако и у односу Срба и Албанаца. Када на све то додамо и тешко историјско наслеђе, обележено насиљем и злочинима, онда нам и данашње благо речено неразумевање између два народа постаје јасније. Нажалост, ретки су били појединци који су показали спремност да се издигну изнад те ушанчености у националне ровове и који су покушали да проблеме решавају кроз договор и сарадњу, а не сукобљавања. Један од тих био је истакнути албански првак Есад-паша Топтани, неко чије политичко деловање је обележило време у ком се стварала албанска држава.
Есад-паша је рођен у Тирани 1863. године у угледној земљопоседничкој породици Топтани која је посебан утицај имала на простору данашње средње Албаније. Изданци породице Топтани, спадали су у онај првачки слој албанског становништва, који је истовремено представљао и део елите османлијске државе тог времена. Моћ и богатство његове породице произилазила је из огромних поседа којима су располагали у централној Албанији, као и захваљујући томе што су чланови те породице заузимали значајна места у турској администрацији. Између осталог, Есад-паша је вршио дужност команданта жандармерије у Јањини, али се налазио и у саставу личне султанове гарде, коју су сачињавали Албанци. У време великих потреса у Османлијском царству, изазваних Младотурском револуцијом, сам Есад-паша се приклонио том реформаторском покрету. Иначе, Младотурци су се залагали за спровођење коренитих промена у османлијској држави и друштву. Узор Младотурцима биле су развијене европске државе, по чијем моделу су планирали да реформишу своју земљу. Након Младотурске револуције, Есад-паша постао је посланик у турском парламенту и управо он је имао ту „част“ да султану Абдул Хамиду II преда указ о свргавању.
Уочи избијања Првог балканског рата, Есад-паша Топтани је командовао жандармеријом у Скадру. Као неко ко је био лојалан турској држави учествовао је у одбрани града од црногорске војске. Након убиства тадашњег команданта одбране Скадра Хасан Ризе, Есад-паша је постао први човек турских снага у опседнутом граду. Иако су постојале одређене сумње, његово учешће у атентату на Хасан Ризу никада није потврђено. Са друге стране, показао се као веома способан официр, тако да је Скадар и под његовом директном војном управом наставио успешно да одолева упорним и пожртвованим црногорским јуришима. На самом крају, када су и последње залихе хране и муниције биле на издисају, Есад-паша се одлучио да кључеве града преда Црногорцима. Међутим, та предаја свакако није представљала понижавајући чин, ни за њега ни за његове војнике. Есад-паша и његови саборци са оружјем у рукама напустили су град, чиме им је због јуначког држања одата посебна почаст од стране црногорског краља Николе.
Повлачење Есад-паше са наоружаним трупама из Скадра имало је посебан значај за његово даље политичко деловање. То што је непријатељу предао град, није оставило драматичне последице по његов углед у албанском народу. Посебно када се узму у обзир колико је одолевао непријатељу и под којим условима се повукао из града. Такође, морамо узети у обзир да је Есад-паша, још током преговора о предаји града, знао за планове великих сила о стварању албанске државе, проглашене неколико месеци раније, 28. новембра 1912. године у Валони. Иако је тај историјски скуп у Валони организовали и подржавали Аустроугарски агенти, на првом месту Исмаил Ћемали, независна Албанија је убрзо постала чињеница на коју су сви на Балкану морали да рачунају. Иначе, већ крајем 1912. године на инсистирање из Рима и Беча, а што је отворено подржавао и Берлин, све велике силе дале су своју сагласност на формирање албанске државе. Једино што је преостало било је утврђивање граница нове државе. Самим тим, у тренутку када је Есад-паша предао Скадар Црногорцима, већ се знало да је став великих сила по том питању децидан и да ће тај град без обзира на све припасти Албанији. Суштински, била је то „Пирова победа“ краља Николе, а минималан и суштински безначајан уступак Есад-паше, коме је такав развој догађаја омогућио да сачува своје трупе и њихове борбене капацитете. Посебно је то било важно јер се очекивало отпочињање борбе за превласт унутар тек створене албанске државе, за шта је Есад-паша и те како био спреман.
Нема сумње да је Аустроугарска одиграла кључну улогу у стварању албанске државе и да је она за званични Беч имала посебан геостратешки значај. Наиме, Албаније је требала да одбаци Србију од Јадранског мора, али и да у будућности представља десни бок даље Хабзбуршке експанзије према Егејском мору. Управо зато, званични Беч је преко Исмаила Ћемалија, али и бројне своје агентуре, нарочито присутне у католичким албанским крајевима, покушавао да контролише ту државу. Наиме, у племенски, верски, језички подељеној Албанији било је готово немогуће успоставити чврсту централну власт. У том дубоко конзервативном и милитаризованом друштво, у ком се мушкарац не сматра пунолетним док не носи пушку, већу моћ имали су локални обласни и племенски господари, од самог албанског владара Вилхема фон Вида. Иначе, наметнутог од стране европских сила и никад не прихваћеног у албанском друштву. Извлачећи своје трупе из Скадра наоружане и имајући снажно упориште у средњој Албанији, где је утицај његове породице традиционално био јак, Есад паша је постао једна од најмоћнијих личности у земљи. Главни ривал у борби за контролом над Албанијом свакако му је био Исмаил Ћемали, чија снага је произилазила не само из личног ауторитета, већ директне подршке Аустроугара. Такође, оружану подршку Кемалију обезбедили су Хасан Приштину, Иса Бољетинац, Бајрама Цури и друге истакнути албански качаци који су пред српском војском побегли са Космета. Управо ове албанске „избеглице“, контролисале су око 20.000 бораца, оружано и материјално такође подржаних из Беча.
Пошто је након Првог балканског рата за политичке и војне кругове у Бечу обрачун са Србијом постао неминовност, Аустроугари су покушали да од Албаније створе базу да дестабилизацију Србије. Наиме, Србија која је загосподарила Новопазарским санџаком и која се угнездила у вардарској долини, постала је брана свакој даљој експанзији Аустроугарске ка Егејском мору. Самим тим, ратно решење против Србије, за владајуће кругове у Бечу, наметало се као једино могуће. Управо зато, Аустроугари су директно радили на распиривању великоалбанских тежњи, усмеравајући оштрицу деловања албанског покрета ка Космету и Јужној Србији.
Међутим, ни власт у Београду није седела скрштених руку. Пошто је добро разумео намере Беча, премијер Никола Пашић тежио је да ојача српски утицај у Албанији, чвршће је веже за Београд и спречи да се она претвори у гнездо антисрпске политике на Балкану. Природан савезник на путу остварења тих планова био му је управо Есад-паша Топтани. Наиме, Есад-паша је прозрео аустроугарску стратегију и није желео да његов народ постане оружје Беча у његовом дуго планираном обрачуну са Србијом. Управо у то време, када је идеја „Балкан балканским народима“ доживела своју најбољу манифестацију током савезничких победа у Првом балканском рату, али и када је доживела потпуни фијаско у Другом балканском рату, Есад-паша је представљао једног од ретких утицајних чинилаца балканске политике који од ње није одустао. Овај истакнути албански лидер упркос свему, остао је заговорник става да балкански народи морају сами, кроз договоре и компромисе, решавати своје конфликте и на тај начин елиминисати негативан спољњи утицај. Очигледно да је Есад-паша добро разумео да мира неће бити, док год главну реч на Балкану воде велике силе, а балкански народи представљају само пионе у њиховим рукама. Управо зато, он је постао заговорник албанско-српског споразума којим би се директно, без страних посредника, решавали међусобни проблеми.
Есад-паша се одлучно успротивио аустрофилским круговима у својој земљи, посебно након што су у сарадњи са аустроугарским и бугарским агентима извршили упад на Космет септембра 1913. године. Чак је ишао толико далеко да је основао Републику Централну Албанију од територије под контролом њему лојалних трупа. Материјалну подршку тада му је пружала и српска влада, очекујући од њега да се обрачуна са албанским екстремистичким круговима. Иначе, од формирања независне Албаније било је јасно да Есад-паша контролише већи део земље. Уосталом око 70% становништва те земље били су муслимани и у Есад-паши су видели заштитника њихових интереса. Та унутрашња криза у Албанији, изазвана борбом за превласт, на крају је амортизована 1914. године када је Есад-паша ушао у владу и преузео контролу над целокупним апаратом силе, војском и полицијом. Међутим, испоставило се да је то примирје између њега и агената прогерманске политике у Албанији било кратког даха. Након протурске побуне муслиманског становништва 1914. године и то тек неколико недеља након доласка албанског монарха Вилхема фон Вида у земљу, Есад-паша је означен као неко ко подржава побуну, те је ухапшен и протеран из земље.
Након напуштања Албаније, Есад-паша је наставио да делује из изгнанства. Имао је и даље подршку српске владе и чекао је погодан моменат за повратак у земљу и преузимање власти. Након избијања Првог светског рата, створиле су се повољније околности да ступи у акцију. Наиме, германофилске власти у Албанији представљале су претњу за Србију, тако да је званични Београд пружио пуну подршку повратку Есад-паше у Албанију. Пре повратка, Есад-паша се састао са председником српске владе Николом Пашићем у Нишу. Том приликом постигли су тајни споразум о успостављању савезништва између Србије и Албаније. Наиме, договорена је заједничка одбрамбена политика, затим слободна трговина, изградња пруге Београд – Драч, као и директна оружана подршка Србије Есад-пашиној власти у Албанији кроз финансирање његових снага безбедности, а устреба ли и директну интервенцију. На овај тајни Нишки споразум надовезао се и споразум потписан у Тирани 28. јуна 1915. године о успостављању реалне уније између Србије и Албаније. Тачније, договорена је заједничка одбрамбена политика, мисије у другим државама, царинска унија, заједничка народна банка. Есад-паша је требало да буде изабран за албанског кнеза уз подршку Србије, чиме би његова позиција била учвршћена. Међутим, није било пуно прилике за реализацију овог договора. Пред инвазијом надмоћних снага Централних сила српска војска је крајем 1915. године морала да крене у повлачење преко Албаније на Крф. Без српске заштите Есад-паша није могао опстати на власти. Отишао је из земље и наставио да делује из изгнанства.
Есад-паша је напустио Албанију пред непријатељским трупама, али не и савезништво са Србијом и Антантом. Тамо где је могао утицати, Есад-паша је штитио српску војску и цивиле у повлачењу преко Албаније. Остаци његове војске прикључили су се савезницима на Солунском фронту, а након победе 1918. године Есад-паша се надао повратку у Албанију. Међутим, то се није догодило. Италијани су успели да ставе Албанију под своју контролу и на власт доведу свог фаворита, Турхан-пашу. Исто као што су то раније радили Аустроугари, тако су након Првог светског рата и Италијани албански национални покрет ставили под своју контролу, тежећи да га иструментализују за своје интерес. Тачније за јачање утицаја на балканској обали Јадранског мора и дестабилизацију свог кључног противника у том региону, младе јужнословенске краљевине. Власти у новоствореној Краљевини СХС наставиле су да пружају подршку Есад-паши па је Пашић чак покушавао да га на Париској мировној конференцији наметне као легитимног представника Албаније. Међутим, по том питању велике силе су попустиле под притисцима Италије и њених интереса, тако да се Есад-паша више никад није вратио у своју земљу. Убијен је у Паризу 1920. године од руке свог сународника Авнија Рустемија. Чак и данас у албанском народу преовлађује мишљење да је Есад-паша био издајник и слуга српских интереса. Међутим, то су му пребацивали и данас пребацују они који нису разумели или желели да схвате значај његове политичке агенде. Они који су у ствари слуге, свакако не српских интереса, али нечијих сигурно јесу. Немачких, Америчких, Британских, није ни важно, углавном спољних. То су они који су се забарикадирали у свом националном рову и чекају страну коњицу која ће им омогућити победу у вечитом рату који воде против својих суседа. Есад-паша није и не може бити њихов узор, јер се сам борио против такве политике. „Балкан балканским народима“, била је суштина његовог политичког деловања. Компромис и договор са комшијама, зарад заједничке боље будућности, а никако сукоби и служење спољњим интересима. У савезу са Србијом Есад-паша је видео шансу за мир и просперитет оба народа. Срби би преко албанске луке Драч добили толико жељен приступ Јадранском мору, а Албанци у Албанији и на Космету не би били подељени чврстом и милитаризованом границом између две државе. Међутим, његов и Пашићев план није реализован и уместо компромиса и сарадње скоро читав 20. век Срби и Албанци провели су у сукобима. Хоће ли у 21. столећу бити више разумевања за њихову визију, показаће време.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине: Београд, 1909.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Евро: Београд, 2005.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137–160. Београд, 2003.
Јован Хаџи – Васиљевић, Арбанаска лига. Београд, 1909.
Михајло Војводић, Берлински конгрес и Призренска лига. Историјски гласник, стр: 1–21. Београд, 1989.
Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса. Војноисторијски институт Војске Југославије: Београд, 1995.
Остави коментар