Аутор: Данило Копривица, политиколог
https://www.youtube.com/watch?v=FPbHl4qHhas
Ако рат у Украјини прерасте у шири међународни сукоб, а сва је прилика да хоће, последице ће бити налик последицама након свих великих светских ратова.
Неке империје би могле заувек нестати а неке империје тек настати.
Једно је сигурно – наш свет више неће бити исти.
Питамо се:
да ли су борбе у Украјини последњи догађаји постимперијалног распада Совјетског Савеза
или је овај рат заправо рат за почетак краја „Атлантске империје“ и рат за почетак остварења руског сна о успостави нове „Сверуске империје“?
Зашто се варају сви они који мисле да узавреле улице Париза, „вуду рачуноводство“ Бајденове администрације, протести Грузијаца, као и приближавање Саудијске Арабије и Ирана, немају много везе са ратом у Украјини.
Како је национални дуг од 31 билион долара постао већа претња за Америку, него ли су то све извеснија војна приближавања Русије, Кине, Ирана и Северне Кореје.
Зашто Европска унија немо толерише игнорисање позитивне парламентарне праксе у Француској и Немачкој? И зашто се у потаји припрема закон о невладиним организацијама, веома сличан закону против кога су устали проевропски оријентисани грађани Грузије са америчким заставама?
Чекајући новог Шарла де Гола, Париз поново постаје град светлости – Париз гори!
Да ли је забраном употребе корзиканског у локалном парламенту, бруталном репресијом на француским улицама и доношењем спорног пензионог закона мимо одлучивања у Доњем дому парламента, француска Пета република заправо затворила свој историјски круг?
Ако хашки тужитељи икад ухапсе Владимира Владимировича,
Ако Бајден сутра ухапси Трампа,
Ко би једном могао ухапсити Клинтона, Саркозија или Обаму?
Причамо о актуелном тренутку у свету, о рату у Украјини, причамо о томе како након овог рата, наш свет, па и наш мали балкански свет више неће бити исти.
————————————————–
Империја је, каже једна о многобројних дефиниција „суверена држава која функционише као агрегат нација или народа којима влада император или друга врста монарха. Територија и становништво империје обично је већег обима него краљевство”. Империја може настати ширењем само на суседне територије, попут Аустроугарске или Руске империје, или и укључивањем далеких територија, попут колонијалних империја као што су биле шпанска, британска, француска…
Формирање Руске империје обнародовано је 22. октобра 1721. током прослављања Ништадског мира. Тада је Петар Велики постао „император и самодржац свјеросијски“, „отац отаџбине и император целе Русије“, „император сверусијски“. Нису све државе ондашњег света прихватиле и признале тај чин. Неким земљама се то учинило као претеривање. Руско ретеривање или западноевропска завист, тек апсолутна власт руских импертора опстала је до 1905. док је Империјална царевина нестала са фебруаром 1917.
И данас када се каже Руска империја, најпре се помисли на њеног оснивача на Сверуског императора Петра Великог (1672–1725). Створио је модерно руско племство и приморао га да служи држави. Ставио je цркву под своју контролу. Основао је Санкт Петербург, руски град са највише европског духа. Подстакао је Русе да успоставе контакте са најдинамичнијим делом света – Европом. Направио је од Русије европску војну суперсилу. Регулисао је законом све сфере живота у Русији. И док је Берђајев сматрао да је био „бољшевик на престолу“, иза Булгакова је остала мисао која му је ишла у прилог – „у Русији је могуће само једно: вера православна и власт самодржавна“.
О Петру Великом своје мишљење има и актуелни руски председник. Владимир Владимирович о њему размишља са значајном дозом историјске носталгије:
„Помислили бисте да је он (Петар Велики) ратовао са Шведском у Северном рату заузимајући њену територију… он није ништа заузимао. Он је те територије враћао! Када је основао Санкт Петербург, ниједна држава Европе није признала његову престоницу. Тврдиле су да је то територија Шведске. А тамо су од памтивека, заједно са угрофинским народима, живели Словени. Изгледа да је допало нама да те територије повратимо и ојачамо јер је Петрова владавина показала да је ширење Русије ојачало земљу“.
Да ли је Владимир Владимирович мислио само на Украјину? Или нови изазови очекују Финску и Балтичке државе?
————————————————–
О империјалном карактеру рата у Украјини
„Мислим да је специјална војна операција сада нешто попут великог, стварног рата у пуном обиму. Почело је као специјална војна операција, али не можемо да порекнемо да је постало рат“.
Александар Дугин, 6. март 2023.
„Рат у Украјини подстичу империјални интереси, не само интереси руске империје, већ и других империја“ Папа Фрања, 12. март 2023.
„Украјински рат се може разумети само као крвави постимперијални сукоб“
Антол Ливен, јун 2022.
————————————————–
РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА
Империја је вишенационална или мултиетничка држава с бројчаном доминацијом становништва које се културно и етнички разликују од владајуће етничке групе и њене империјалне културе. Империја је велика држава која влада над територијама изван својих изворних граница. Насупрот концепту империје је федерација, која је држава добровољно састављена од аутономних држава и народа.
Може ли неко да замисли отцепљење Тексаса од САД? Зар није као самостална држава добровољно приступио САД тек 1848? Може ли неко да замисли да се отцепи све незадовољнији Татарстан са Казањом кога је освојио Иван Грозни још 1552?
Руска Федерацију чине 22 републике, 4 аутономна округа, 46 области, 1 аутономна област, 9 крајева (покр.) и 3 федерална града. То је земља површине око 17 милиона км2 са око 159 милиона становника и са преко 190 етничких заједница.
Рејн Тагепера сматра: „Империја је било који релативно велики суверени политички ентитет чији састојци нису суверени“. Ако прихватимо ову дефиницију, поставља се питање да ли је Русија данас модерна федерација или прикривена модерна империја? Исто питање се може поставити и за САД а за нијансу другачије и за НАТО и за ЕУ. Да ли суверене државе уласком у ЕУ и у НАТО жртвују део суверенитета? Ваљало би питати Исланђане нешто о томе.
Америка је са својим светом нека врста Западног римског царства или како уобичајено волим да је назовем – Атлантска империја.
„У Украјини се боримо за руски свет“ речи су Владимира Владимировича, који припрема терен за оно што од њега најгласнији део националне елите очекује – успоставу „Империје части“.
Примарни ратни циљ Атлантске алијансе, како смо током претходне теме већ изнели, није ни постизање мира, па ни брза победа Украјине – већ онолико дуго ратовање, колико је потребно да дође до убогаљења руске економије. Економски циљ и прави мотив хушкања на сукоб у Украјини је западно преузимање руских северних природних ресурса, које би крупан капитал са господарима рата по сваку цену хтео да прогута. Ратујући до последњег Украјинца, Руса или Чечена. Њиховом богу новца и похлепе потпуно је свеједно.
Политички циљ је распарчавање Русије подстицањем сепаратизма – Калињинград, Санкт Петербург, Кубан, Урал и Сибир, организовањем електронског референдума уз западни надзор. То смо наговестили прошли пут, две недеље пре него ће Путин о томе први пут јавно проговорити.
Да ли Русија већ губи рат по критеријумима стратегије генерала Свечина и генерала Герасимова? Или можда пуна примена кључних руских ратних принципа, не марећи за жртве, тек долази на ред у наредним данима?
Уколико Русија победи, Финска и Балтичке земље добиће ултиматум са циљем да се обавежу или на војну неутралност или на чланство у „НАТО извиђачима“, дакле без размештања било каквог нуклеарног наоружања или ракетних штитова. Уколико се успротиве захтеву „победничке Русије“, немам дилему да ће се над њиховом сувереношћу надвити ововремена сенка императора сверуског Петра Великог.
Према речима амбасадора Пољске у Француској, украјинска криза је пре свега борба за основне вредности и културу Запада, због чега је толико важно да их бране. Он даље констатује да ако Кијев не успе да „одбрани независност“ на бојном пољу, онда ће пољска војска морати да постане директан учесник у сукобу са Русијом. Да ли су његове речи заправо објективна тежња ка „вин-вин“ ситуацији или носе најаву апокалипсе?
Дакле, Запад има свој свет и слободном вољом црта му границе.
————————————————–
АПОКАЛИПСА СУТРА АКО НЕ И ДАНАС
Занимљива запажања о односу империја и локалних сукоба има Анатол Ливен, публициста, гостујући професор на КЦЛ Лондон. Он каже:
„Однос између империје и локалних сукоба био је потпуно двосмислен, најпознатије је сажет у Тацитовом епитету о царском Риму: они направе пустињу и назову то мир (Хирошима).“
Стварање империја укључује масовно насиље, понекад и геноцидних размера. Након тога, економски и политички интереси империјалне силе захтевају одржавање мира на њеним територијама. Тврдња да је окончан сукоб и да је успостављен мир називан је Pax Romana, Pax Britannica или Pax Americana. То је било од кључног значаја за легитимитет империје и представу о њеној мисији.
Врло је ретко била могућа апсолутна победа једне или друге стране – и то само по цену дуготрајног рата и огромних патњи. У већини случајева када је нека врста мира постигнута, то је било кроз неки облик прагматичног компромиса. То је најбоље на чему можемо и треба да радимо у случају Русије и Украјине.
Николај Фјодоров (1828–1903) писао је да је апокалипса условна и да зависи и од човека. Нешто слично је у складу са својом увереношћу у активну улогу човека, као од Бога слободног стваралачког бића, записао Николај Берђајев, истичући значајну, ако не и одлучујућу улогу човекове активности у припремању краја историје и човековог живота на земљи. Ова човекова активност, како Берђајева тумачи Владета Јеротић, биће све више усмеравана у два супротна, али подједнако јака правца: правцем јачања ДОБРА и увећањем броја све квалитетнијих христоносаца и правцем јачања ЗЛА који ће свесно радити на уништењу Земље.
Ко је ДОБРО а ко је ЗЛО?
То питање се све више поставља и све више намеће као главно питање рата у Украјини. „Малим људима“ и „малим народима“ које не запоседа визија да буду ни светско добро, а камоли светско зло, не преостаје ништа друго него да се надају и да се моле да ће рат у Украјини што пре стати. Да нећемо дочекати апокалипсу наше цивилизације да би нам „прави победник“ саопштио да је „право зло“ управо побеђено.
Ваља нам се надати и молити да крвопролиће свих недужних у Украјини што пре стане. Да међу нама не отпочне. Да на време схватимо да ако једни са другима складно не можемо, једни поред других у миру требамо живети.
Ми нисмо ни народ ни грађани „од јуче“. Нити смо само гласачи, тзв. сутра људи,
Само саборност и солидарност спасава.
Будућност је тако неизвесна да је често прецењена.
Ништа се не дешава без прошлости.
Учимо се читању знакова крај историјског пута.
Остави коментар