Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
У националном погледу крај 18. и почетак 19. века код Срба је довео до великих промена. Најпре аустријско-турски рат 1788–1791, затим ера Наполеонових ратова 1792–1815, Српска револуција 1804–1815, Илирске провинције од 1809, велике миграције, погроми, страдања, створили су нову духовну климу у развоју српског бића. Бесмртни Карађорђе надахнуо је цело Српство, а ни митрополит Стратимировић није био по страни. Митрополит је године 1804. преко проте Андреја Атанасијевића предао руском цару Александру свој знаменити Мемоар. Епископ бачки Јован Јовановић даровао је устаницима први топ. Од Цетиња и Дечана до Карловаца, црква је кренула да помаже обнову српске државе. Свети Петар Цетињски, Софроније Јовановић, Арсеније Гаговић, митрополит Стратимировић, учествовали су у националној акцији за рушење османске власти над Србима.
Стратимировићев план само је један од више планова о обнови српске државности који су настали током 18. века. Већ смо поменули национални програм патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. Немац Волдемар Шметау и Србин у руској служби Давид Неранџић, такође су имали своје планове о начину на који треба васкрснути српску државу. Владика Василије Петровић Његош је године 1782. говорио о држави која обухвата Србију, Бугарску, Босну, Горњу Албанију, Далмацију, Карловачки Банат и Славонију. Сава Текелија, писао је о обнови српске државности. Током неколико година (1798–1802), интересовао се за прилике у Србији и путовао за Београд, а по избијању устанка нацртао је карту Србије. Текелија је током 1804, у потпуности осмислио план. Србија је по његовом мишљењу, само део простора на коме живе Срби, јер српског народа има и у областима Бугарске, Босне, Далмације, Црне Горе, Албаније и Македоније. Граница државе би ишла од Јадранског до Црног мора, тако да се лако могла супротставити Русији и Аустрији. Србе на тај начин уједињује национализам, који као претпоставку има релативизовање верског фанатизма. Архимандрит Арсеније Гаговић је током 1803, у Петрограду изложио своје виђење обновљене српске државе. Херцеговина и Србија желе под руски скиптар, шире после тога долази заједница кроз славено-српско царство. Митрополит Стефан Стратимировић је тврдио да нема народа под капом небеском који је приврженији Русији од Срба. На простору од Влашке до Јадранског мора и деловима Угарске, Хрватске и Славоније мора се створити српска држава под заштитом Русије. На челу државе би се налазио владар из круга руских великих кнежева, а питање односа са портом решавало би се на нивоу плаћања данка. Митрополит је на крају плана питао да ли ће Русија спасити Србију од турске тираније. Епископ бачки Јован Јовановић, такође је имао своју визију и план ослобођења Срба, истичући приврженост Срба према Русији и вечиту захвалност за случај рата Русије против Турске. План је имао неколико тачака, а српски владар требало је да буде неки од руских великих кнежева.
Митрополит је на почетку Устанка био на високом месту што се тиче угледа међу самим устаничким вођама. Присне везе и контакте је одржавао са Јаковом и Матејом Ненадовићем и Божом Грујовићем. Лично је сматрао вожда Карађорђа незамењивом личношћу. Са друге стране устаници су ценили углед, знање и мудре савете свог духовног поглавара из Сремских Карловаца. У другој фази устанка када су почеле међусобне размирице међу устаницима, Стратимировићев утицај је знатно опао, док је он сам био забринут и резервисан по питању стања у Србији.
У самој Монархији српско грађанство кренуло је такође у препород, али у културном и просветном смислу. Српске трговачке заједнице од Карловаца, Митровице, Земуна, до Трста и Беча, помагали су српску просвету, штампана су дела Доситеја, Вука, Соларића, Вићентија Ракића. Проблем су међутим представљале тзв. српске оазе, као што су Јегра, Сентандреја, Стони Београд, Ђер, Коморан, Темишвар, Арад, Велики Варадин, где се број Срба рапидно смањивао под притиском румунизације и мађаризације, што иде у прилог тврдњи да је верско питање било од секундарног значаја. Током друге половине 19. века верско питање за Србе у Монархији било је у центру српско-српских сукоба и размирица. На основу пописа из 1847. број Срба који је живео у Карловачкој митрополији, био је мало мањи од 900.000.
Илија Гарашанин у својим плановима, предвиђа блиску сарадњу са Бугарима, па и могућност државне заједнице. У Начертанију (1844) Гарашанин је планирао да се пропаганда мора вршити у Бугарској и да је потребно Бугарима слати књиге и другу материјалну помоћ. У другој фази после уједињења српских територија под османском влашћу планирана је и шира заједница са Бугарском. Мноштво српских политичких мислилаца тога времена, видело је Бугаре као природне савезнике Срба. Слична ситуација је била и са настајућим бугарским елитама. Српски посланик у Цариграду Константин Николајевић је у свом нацрту Сједињених српских држава (1848) посебан статус предвидео и за Бугарску. Сарадњу са Бугарима видео је као значајну и незаобилазну о чему је писао и Гарашанину.
Питање Грчке такође је било значајно за остваривање српске идеје. После Лондонског уговора 1830, добијањем независности, као прва самостална балканска држава Грчка почиње динамични пут унутрашње и спољне политике. У односу на данашњу територију она је била знатно мања, сиромашнија и без праве и развијене инфраструктуре. Турски путеви, у лошем стању, нису били довољни да покрену развој индустрије или да значајније допринесу развоју трговине. Јака трговачка флота није постојала. Она се махом налазила под утицајем богатих грчких трговаца у Цариграду, који су били османски држављани. Монетарни систем такође није био развијен. Атина је била мали град, док се Солун налазио ван граница Грчке. Велики број Грка живео је ван опсега новонастале државе, тако да је национално уједињење било сложен и дуг процес.
Најпре је било потребно сеоско становништво повезати у јаку и државотворну целину, појачати свест о припадности новој држави, помирити разлике у менталитету које су постојале по географским областима. Будућа територијална експанзија морала се постићи на рачун Османског царства, које, иако у опадању, није било нимало лак противник. Балканске државе ће тек 1912, постићи коначну победу над Османлијама. Сусрет Грка са супарничким бугарским националним покретом такође је био препун ризика. Тако да се временом, у дугом процесу, кренуло са стварањем институција, изградњом државе, јачањем идеје да се Грци окупе око своје независне државе, а да се као модел установи западни парламентарни политички систем.
Стварањем мреже националних основних школа, формирањем Атинске архиепископије као самосталне православне цркве, динамичним развојем парламентаризма, јачањем војске, сталним планирањем устанака на територији Турске кренуло се у остваривање националног уједињења, које је на крају требало да резултира Мегали идејом. Пут је био дуг и тежак, баш као и код других балканских држава. Срби су свој пут започели нешто раније, Првим и Другим устанком, борбом за аутономију кнеза Милоша Обреновића, трагајући за својим моделом стварања државе и националног уједињења. Бугари, који ће у процес кренути нешто касније, уз почетну подршку Русије долазе до свог државног пројекта Санстефанске Бугарске, која ће неминовно довести до сукоба са другим балканским државама.
Грчке институције стваране су постепено, јачала је Национална банка, по западном моделу формирана је војска, а политички живот био је буран и препун страначких сукоба и динамике која политички карактерише сцену Грчке до данашњих дана. Енглеска, Француска и у мањој мери Русија чести су актери у политичким кризама. Атина је од 1860-их драстично почела да увећава број становника, а Пиреј постаје важна средоземна лука. Више покушаја устанака на Криту (најзначајнији 1866–1869, рат 1897), који је због свог стратешког значаја био важан за Грчку, резултирало је припајањем острва у дугим преговорима са Великим силама.
Управо ће Мегали идеја, Санстефанска Бугарска или идеја Круне Св. Стефана код Мађара бити важни фактори у решавању српског питања. Гарашанинова идеја, коју ће касније преобликовати кнез Михаило под мотом Балкан – балканским народима, донела је низ тешкоћа у ослободилачким плановима Србије. Тако се на примерима Бугарске и Грчке може видети да су амбициозни планови неминовно водили ка конфликтима, који су изазивали подозрење Великих сила на првом месту Русије, Велике Британије и Аустроугарске.
Оптужбе олако изнете на рачун Гарашанина и тзв. српског великодржавног програма неосноване су и површне, што се најбоље види на примерима балканских држава и централно-европских сила које су тежиле новој експанзији. Ако се погледа геополитичка ситуација тога времена, јасно је да Начертаније Илије Гарашанина није ништа друго него покушај Кнежевине Србије да помогне Србима који су живели под влашћу Османлија. Из тих наведених разлога види се и јасно показује државничка даровитост и мудрост Гарашанина, која је водила српску спољну политику у тешким временима притиска великих сила и тежњама Срба да се најпре ослободе власти Порте. Стога је Гарашаниново место у српској историји веома значајно и не без разлога Илија Гарашанин представља једног од најважнијих српских политичара модерне Србије.
Остави коментар