СВЕТИ ЛЕКАРИ КОЗМА И ДАМЈАН

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

Српска средњовековна медицина се развила из византијске. Већина владарских титула и полуга власти средњовековне српске државе под династијом Немањић била је огледало византијске културе, уметности и традиције. Стога је логично да средњовековна медицина у Срба своје узоре тражи у свом моћном јужном суседу. Медицина се развила при најважнијим манастирима. Медицинска знања пренели су српски и византијски калуђери са Свете Горе, али и других светих места. Византијски монашки редови су на ходочашћима доносили знања. Најпознатије болнице су се развиле у Хиландару, Студеници, Пантократору, Дечанима, Светим Архангелима код Призрена.

Прву болницу на истоку основао је Свети архиепископ Василије Велики око 370. године у Цезареји (данашња Кападокија). Слична болница основана је, коју годину касније, у Риму. На западу су прве болнице биле и свратишта за убоге, немоћне, путнике намернике. Отуда и први назив за такве установе – хоспитали. С друге стране, на истоку су првобитне болнице биле само за монашка и свештена лица.

Једна од првих болница на западу основана је у јужној Италији у VI веку. Свети Бенедикт основао је болницу при манастиру Монте Касино. Касиодор Аурелиус, сарадник готског краља Теодорика, основао је болницу уз манастир у близини града Катанцара.

Српска медицина развија се делатношћу Светог Саве. Она се, између осталог, огледала у исцелитељској моћи светаца. Чудотворне мошти које су се налазиле у манастирима лечиле су болесне. И данас поред саркофага Стефана Немање можемо видети рупе у које је цурило „миро” из његових моштију.

Фармакомедицина и прва производња лекова на Балкану развила се у надбискупији у Бару, по узору на медицинске школе у Салерну и Монпељеу.

Болница у Хиландару се састојала од осам болесничких постеља, а основао ју је Свети Сава 1200. године. За време цара Душана проширена је за још четири кревета. Болница у Студеници настала је између 1208. и 1216. године доласком Светог Саве из Свете Горе. Болница краља Милутина у Цариграду (манастир Пантократор) имала је чак 50 кревета, a посебност ове болнице је и гинеколошко одељење са 12 кревета.

Болница Стефана Дечанског у његовој задужбини Високи Дечани била је специјализована за епилептичне и плућне болести. Имала је и одељење у којој су се лечили лепрозни болесници. Болница у манастиру Светих Архангела код Призрена почела је са радом 1342. године. Ово је била задужбина цара Душана. Овде би требало напоменути и „Станпријемницу за болне на најслађој води”, болницу коју је подигао деспот Стефан Лазаревић у Београду.

Прве болнице при манастирима у средњовековној Србији биле су инспирисане хришћанском мисијом двојице светаца, браће лекара из III века, Козме и Дамјана. Хришћанска црква (православна и католичка) слави три пара браће. Они се разликују по месту где су рођени. Детаљи из њихових живота се такође разликују.

Први пар браће рођен је у Егеју, у данашњој провинцији Киликији, између Турске и Сирије. Учили су медицину у Антиохији. Били су прозвани Анаргири или Бесребрници. Овај надимак су добили јер нису наплаћивали своје услуге. Исус Христос њима је даривао моћ исцељења и рекао им: „Бадава добисте, бадава и лечите”. За време римског цара Диоклецијана (287. године) они су због проповедања хришћанства осуђени, мучени и обезглављени. По предању са њима су убијена и њихова млађа браћа Антимус, Леонтијус и Еупреријус. Овај пар се зове Арабљани и Српска православна црква их прославља 31. октобра.

Други пар браће су били синови Теодотије. Она је и сама постала светитељка. Отац им је био незнабожац. После његове смрти, као удовица Теодотија је васпитала своје синове у хришћанској вери. Рођени су и живели у Месопотамији. Овај пар браће се највише светкује у православљу. Умрли су природном смрћу у граду Ферману у Месопотамији. Прослављају се 14. новембра и познати су као Азијати.

Трећи пар браће живео је у Риму. Страдали су за време власти Аурелија Карина 284. године. Поменути император се разболео. Врат му је био укочен и глава окренута на супротну страну. Замоливши их за помоћ, браћа Козма и Дамјан су молитвом Господу излечили императора. Захваливши им, император је прославио име Христово. Њихов учитељ, бејаше љубоморан на њихов успех, те их је позвао један дан да беру лековито биље. На превару их је одвојио и убио обојицу засебно. Ова браћа су позната под именом Римски и српска православна црква их прославља 14. јула.

У римокатоличкој традицији за римски пар браће је везана и једна легенда. Ова „златна легенда” поменута је први пут 1275. године. По предању, један од верника је изгубио осећај у једној нози. Преноћио је у олтару оближње цркве, где су му се браћа Козма и Дамјан јавили у сну и оперисали му ногу. Операција се састојала од тога да му је нога ампутирана и стављена нова. С обзиром да је нова нога претходно скинута са једног мртвог човека црне пути, болесник је после операције имао једну белу и једну црну ногу. Прича се мењала током историје, па остаје нејасно да ли се догађај збио за време овоземаљског живота светаца или су се они јавили као бестелесни духови. Источне (православне) цркве одбацују ову причу као измишљену.

Најстарији хагиографски рукопис о светим лекарима написан је у V веку и налази се у цркви Светог Теодосија Антиохијског близу Витлејема у Палестини. Наша најпознатија хагиографска икона датира из 1674. године коју је израдио мајстор Радул у Пећкој патријаршији. Посвећена је азијском пару из Месопотамије. То је велика икона са 16 сцена из живота светаца.

Свети Јустин Поповић писао је о двојици светаца у „Житијима светих”. Једна од најинтересантнијих прича је о три јајета. Када је Дамјан излечио болесну Паладију, она га је заветовала Светим Духом да узме три јајета на поклон. Дамјан није могао да одбије и због тога је претрпео осуду од брата Козме. Касније се Господ јавио у сну Козми и рекао му да се измири са братом. Овде можемо видети нововековну верзију свађе између браће, какву видимо у причи о Каину и Авељу из Старог завета.

Свети владика Николај Велимировић је такође писао о овој двојици светаца. Најбољи фрескопис Козме и Дамјана види се у Високим Дечанима. У параклису цркве Светог Димитрија представљен је један пар светаца. Други пар се налази на фресци у припрати, а трећи на западном зиду наоса. Римски пар је представљен у свечаној одећи, арапски пар са турбанима, док је азијски пар скромно одевен.

Манастир Зочиште код Ораховца посвећен је овој двојици светаца. Козму и Дамјана помиње и богослов архимандрит Сергије у свом „Месецослову Истока” из 1876. године.

Интересантно је да је свега пет цркава у читавој Енглеској посвећено овим свецима. Цркве се налазе у Кенту, Сасексу, Вилшајеру и Херефордшајеру. Честице њихових моштију налазе се у Кентерберијској и Салисбуршкој катедрали. Ипак, остаје питање који је разлог што популарност ових светаца није већа на Острву каква је на пример у Италији или Шпанији.

Управо ова двојица светаца била су један од узора и мотива развоја српске средњовековне медицине. Она се развијала и под култом светаца. Једно од таквих чуда је „мироточење”, истицање лековитог миомирисног уља („мира”) из светих моштију. Ово је једна од ретких светачких особина, а везана је за мошти Светог Симеона. Доментијан помиње фармаколошку снагу моштију „мира” написавши: „Дотицајем гроба и помазањем мира постадоше сви здрави, од какве год болести боловаше”.

Чудотворне мошти краља Милутина су пренесене из Бањске у Трново, па потом у Софију како би се од данашњег главног града Бугарске направио религијски центар. Интересантно је да је у првој половини XV века у Србији била пракса „крађе” праха из очију светаца. Из фресака где су очи светаца, вађен је прах и продаван као лековит. Наравно, појава гатара, врачара и надрилекара била је редовна појава. Ова појава је присутна и данас.

Колико се веровало у лековитост моштију говори и податак да су за време рата са Византијом, 1281. године мошти Светог Петра Коришког пренете у Цариград, док су за време рата са Турцима мошти краља Стефана Првовенчаног склоњене у манастир Црну Реку. Мошти кнеза Лазара су 1690. године из истог разлога склоњене на Фрушку гору.

У средњовековној Србији постојали су људи, а потоњи свеци који су настављали мисију Козме и Дамјана. Свети Климент, архиепископ Охридски, био је ученик Ћирила и Методија. Живео је крајем IX и почетком X века. У Охриду је развио просветитељску делатност, лечио је људе, а његове мошти су и данас чудотворне.

Свети Наум је био такође ученик Ћирила и Методија. Настанио се на Охридском језеру где је саградио храм који носи његово име. Превео је Свето писмо са грчког на словенски језик. Умро је у првој половини X века. Лечио је људе за живота, а његове мошти после његове смрти. Сматра се да његове мошти дају исцељење од психичких болести.

Свети Петар Коришки је родом из Пећи, замонашио се у манастиру Светог Петра и Павла и водио пустињачки живот близу Призрена. Потом је организовао братство у манастиру у Црној Реци где су лечени људи. Када се упокојио, 1270. године, у пећини где је био сахрањен, видела се светлост и чуло анђеоско појање.

Свети Прохор Пчињски живео је у XI веку. Подвизавао се на планини Козјак. Према легенди, једног дана је у шуми срео будућег византијског цара Диогена и прорекао му да ће постати владар. После Прохоровог упокојења, Диоген се попео на византијски престо. Сетио се свеца и на обали реке Пчиње подигао манастир где је донео свечеве мошти. Из моштију је одмах потекло лековито „миро”. Краљ Милутин је обновио данашњи манастир.

Мошти Светог Романа Синаита налазе се у истоименом манастиру код Ђуниса. Живео је у XIV веку. Манастир је подигао кнез Лазар, а у њему се налази и Романова гробница где психички болесници преспавају или преседе ноћ.

Дукљански кнез, Свети Јован Владимир сахрањен је у манастиру близу Елбасана у Албанији. Почео је да влада 998. године, а погубљен је 1016. године. Био је први српски краљ. Над његовим моштима се дешавају многа излечења.

Ова и многа друга излечења над моштима светаца утрла су пут средњовековној медицини у Србији и широм читавог Балкана. Можемо закључити да је култ Светих лекара Козме и Дамјана био једна од инспирација и путоказ за развитак медицине током средњег века широм Европе.