КУРТИЗАНЕ И КОНКУБИНЕ – СТРАСТ И ВЛАСТ
Аутор: Данило Копривица, политиколог
Историја углавном дуго памти само личности са врха друштвене хијерархије, претежно мушке владаре, као и њихове противнике на путу до престола. Већи део школске историје заправо је историја европског насиља. Учимо највише о ратовима, владарима, војсковођама и побуњеницима. Дакле, упознајемо историју мушког света. Жене су историјски присутне као пратиље владара, званичне или тајне, или као жене из сиве зоне друштвеног живота. Али и тада их памтимо најчешће када би долазиле у додир са главним протагонистима свог времена. Када би биле љубљене у налетима страсти или суђене због пакта са ђаволом. Наравно, постоје изузеци јер било је и жена које су владале. Али и таква историја јасно указује на то да је у друштвеној подели рада, у изразито хијерархијским друштвима, каква су била сва европска друштва, одувек постојао слој владајућих и слој оних који су били на самој маргини друштвене прихватљивости. Ту мислимо првенствено на жене које су из различитих побуда прихватале улогу продавачица љубави – без обзира на то да ли су припадале најнижим слојевима, па су бивале проститутке или су биле део виших слојева, каткад и високог племства, па су биле куртизане, од којих би тек понека успевала да дође до самог врха ланца незваничне љубави, те би постала метреса и конкубина.
СТАРОГРЧКЕ ХЕТЕРЕ
Историјски гледано, појава пратиља, љубавница, куртизана није оригинална новина у периоду ренесансе о коме ћемо највише касније говорити. Проституција је била присутна још у Месопотамији и имала је ритуални карактер. Античко доба већ памти поделу преслободних жена на хетере (стгрч. ἑταῖραι / hetairai) тј. пратиље и на проститутке (стгрч. πόρναι/ pórnai). Ове друге историја поименице ретко памти. А како етимологија назива њихове професије указује, оне су биле продавачице више тела а мање љубави, чији је економски рад био организован на идентичан начин као што је и данас. Дакле, са сводницима (стгрч. πορνοϐοσκός, pornoboskós), односно у буквалном преводу пастирима и свим проблемима који уз тај занат иду. О њиховом постојању најбоље сведоче Псеудо-Демостенове речи из 4. века п. н. е. када је пред судом и окупљеним грађанима, током говора против хетере Неере рекао: „Имамо проститутке ради задовољства, љубавнице да нам пружају дневну негу, супруге да нам рађају закониту децу и да буду верне чуварке нашег огњишта“. Биће да је философска искреност користила дозу пренаглашености да би указала на суштину мушко-женских односа тог доба. У сваком случају, није била далеко од истине. Чињеница је да ондашњи Грци нису имали нимало моралних скрупула око коришћења услуга проститутки – како женских, тако и мушких, што не значи да је друштво огрезло у разврату. Тадашњи закони прописивали су најоштрије казне за ванбрачне сексуалне односе са удатом женом слободном грађанком. У случају женине прељубе, преварени муж имао је законско право да убије мушкарца који га је увредио ако га је затекао на делу.
Али вратимо се хетерама, које су биле оригинална верзија ренесансних куртизана. Хетере су биле жене изразите лепоте, господарице заводљивих вештина, попут плеса и глуме, натпросечно образоване. Неретко, то су биле наочите странкиње или робиње које би стекле слободу. Познато је њихово учешће на мушким интелектуалним окупљањима – симпозијумима, и то у форми учешћа у строго мушким расправама. Поједини градови су им налагали обавезу ношења посебне врсте гардеробе или гардеробе одређене боје. У већини градова морале су плаћати посебне порезе, што би значило да су биле тражене, да су биле миљенице свог времена. Једини град у ком није било проститутки, а зна се да је била тек понека хетера, била је Спарта. Одсуство проституције у Спарти наводно се везује за непостојање новца од племенитих метала који му дају вредносну универзалност. Спартанци су се користили новцем од железа. А значајно мањи број хетера неголи у другим градовима тог времена објашњава се посебним положајем жена у Спарти. Сем Спартанки, једино су хетере од свих жена у Грчкој биле независне и кадре да саме себе издржавају. За своју пажњу, која је обично трајала дужи период, примале су даривања од изабраних „дружбеника“ (hetairoi) или „пријатеља“ (philoi). Хетере су углавном биле странкиње попут поменуте Неере из Коринта, са чијег суђења из средине 4. века пре Христа потиче наведени Псеудо-Демостенов цитат. Најпознатија хетера свог времена била је Аспасија из Милета (470. п. н. е. — 400. п. н. е.), Периклова љубавница, која је, према Плутарху, „господарила највиђенијим државницима, а код филозофа је побуђивала пажњу, за коју се не може рећи да је била ни слаба ни безначајна“..Међу Хетерама које време памти су и Фрина, можда најпознатији модел при изради старогрчких статуа; богата Теодота, увек окружена робовима; и фатална Таида. Она је била пратиља Александра Македонског на његовим освајањима, да би касније постала љубавница македонског војсковође, Александровог генерала а касније и краља Египта Птолемеја Сотера. Управо се Таиди, рођеној Атињанки жељној освете, приписује наговарање Александра да се спали персијска престоница Персепољ.
Доминацијом хришћанства ствари се битно мењају, нарочито од момента када црква преузима улогу јединог друштвеног арбитра на тржишту слободне љубави, и са значајном разликом у пракси Запада и Истока. Исток је био далеко толерантнији, па се памте византијске харлоте, као и бордели у свим значајнијим византијским градовима. О томе говоре записи о животу Светог Виталија из Газе, који је као монах живео у Александрији почетком 7. века и за ког се тврди да је извршио попис свих градских проститутки, молећи се за њих и материјално их потпомажући. На Западу је однос цркве и друштва био осетно ригиднији и те жене су неретко бивале изложене појединачном или колективном насиљу. Приморавање на секс жена из редова робиња и порези на проституцију ипак су били заједнички. Истина, било је и другачијих гласова. „Нема свеца без прошлости ни грешника без будућности“, изговорио је Свети Аугустин (354–430). Ваља му веровати и као једној од најважнијих личности хришћанства, али и као човеку који је до своје тридесет друге године живео веома разузданим животом, бивајући чест гост јавних кућа. Ипак, оно што је било осуђивано и неретко прогањано, већ са речима Томе Аквинског (1225–1274), најважнијег католичког теолога свог времена, лако се поново уздигло као друштвено прихватљиво и неопходно. Управо ту неопходност постојања проституције је Свети Тома Аквински констатовао средином 13. века. Тиме је створио погодну црквену климу за време о ком говоримо, време познатих и друштвено прихваћених и признатих куртизана и конкубина.
ВЕНЕЦИЈАНСКЕ КУРТИЗАНЕ
Положај и улога куртизана у друштвеном, а то значи и политичком животу Венеције, заправо сасвим добро осликава друштвене и историјске узоре Млетачке Републике. Саграђена на шиповима, циглама и камену са Торчела, настала у ромејској цивилизацијској орбити, Венеција се у много чему дала лако препознати као свеколико наслеђе Константинопоља, у чијем рушењу је на крају својски учествовала.
Познато је, како то наводно тврди хроничар тадашњег времена Прокопије, да је жена цара Јустинијана (527–565), била куртизана у циркусу. То је било завршно доба ране Византије, када су као и у време античке Грчке постојале обичне, сиромаштвом подстакнуте проститутке. Али су постојале и глумице које су припадале такође најнижем друштвеном слоју, с обзиром на то да је та професија тада сматрана недоличном. Поред скарадних радњи током глуме, готово се подразумевало да ће глумице након представе бити спремне да додатно забаве платежно расположену публику. Позоришта, циркуси и јавна купатила била су места на којима се куповала љубав. Дакле, Прокопије у свом култном делу Тајна историја наводи чињенице које потврђују да је царица Теодора (500–548) припадала друштвеном слоју који се бавио забавом сваке врсте. Али то је изненађујуће само за оне који нису упознати са друштвеним животом Источног Рима, чије племство би се радовало влажним сновима са проституткама јер су они, према тумачењима, наговештавали велику добит.
И Венеција је у погледу те врсте друштвеног живота заправо била само константинопољски одраз у венецијанским друштвеним огледалима. И као код друштвене историје Константинопоља и кроз историју Млетачке Републике, именом се памте само оне жене које су оствариле везу са носиоцима друштвене моћи и власти. А осталих анонимних продавачица љубави без стила или са њим, сећамо се само уз опаске о једном времену и битним људима који су у њему живели. Тако ћемо прочитати да су проститутке којима је било дозвољено да ординирају искључиво у близини моста Риалто, имале за обавезу и гашење пожара који би избио у њиховој близини.
У Венецији је 1511. живело 11.654 куртизана. Али нису све побројане у каталогу у ком су наведени лични подаци куртизана, као и подаци њихових принципала, са подацима о афинитетима и о поклонима које радо прихватају. Само најтраженије куртизане, само „куртизане од части“ су се нашле међу редовима Catalogo di tutte le Principal e più Honorate Cortigiane di Venetia.
Вероника Франко (1546–1591) у каталогу је представљена као cortigiana onesta, што је била кованица која је наводно потекла од мајстора протокола папе Александра Шестог, световно познатог Александра Борџије (1431–1503), смишљена да буде алиби многобројним „поштеним“ дамама које су редовно посећивале папске одаје у којима је боравила и папина званична љубавница.
————————————————————————–
Ђулија Фарнезе (1474–1524) пореклом је била висока племкиња. У више извора описана је као жена нестварне лепоте, коју је пратио општеприхваћени надимак „Ђулија ла бела“. Када је проглашен за Папу Александра Шестог, тада шездесетогодишњи Борџија већ је имао деветоро деце од којих је у Рим са собом повео четворо – Чезара, Хуана, Лукрецију и Хофреа. Ни године живота, ни присуство деце, нису му ни најмање сметали да настави са вођењем раскалашног љубавног живота. Без много тајновитости са собом је у Рим довео и своју четрнаестогодишњу љубавницу Ђулију. Као љубавница папе Александра Борџије, учинила је све да касније постане и сестра папе Павла Трећег.
—————————————————————————-
Вероника је потицала из племићке породице, из реда нижег племства са једним неуспелим браком иза себе. Када се обрела у каталогу, имала је тек двадесет година. Њен принципал, дакле особа која је уговарала њене сусрете и која је била одговорна за њено поступање, била је њена мајка. Има тврдњи да је и њена мајка била куртизана, што би било у складу са византијском традицијом. А у каталогу је писало оно што је цела Венеција и добар део тадашње Европе већ знао – да је Вероника темељно образована, књижевно и музички веома надарена и склона јавном испољавању тих својих афинитета. У то време, током 15. и 16. века, није била реткост да се жене млетачког племства, лепе, неговане и образоване, нуде моћним, богатим мушкарцима – било као куртизане, попут Веронике, било као љубавнице попут Бјанке Капело. Бјанка је најпре била љубавница, а потом и званична супруга Франческа Првог Медичија, великог војводе Тоскане. И није то био обичај изолован и везан само за Венецију. Присетимо се Рима у лику Ђулије Фарнезе.
————————————————————————–
Бјанка Капело рођена је 1548. у Венецији. Била је венецијанска племкиња, позната по изразитој лепоти и по оштроумности, али и као жена спремна да не бирајући средства, сигурно стиже до својих циљева. Остала је упамћена по својој склоности ка интригама и скандалима.
Из Венеције је против воље своје породице побегла у Фиренцу, да би се удала за Пјетра Буонавентурија. Била је то обострана, али краткотрајна младалачка љубав. Није прошло много, а ова лепа и необуздана жена постала је љубавница Франческа Првог Медичија. Испрва је то бивала тајно, а након загонетног убиства њеног мужа (1569), веза са великим војводом од Тоскане постала је јавна. Напокон, након бизарне представе успела је да се уда за Франческа (1578). До брака је дошла глумећи трудноћу, представивши војводи бебу неке обичне жене као његовог сина.
Склона сплеткама и махинацијама, убрзо је заслужила опасног непријатеља, моћног кардинала Фердинанда Првог де Медичија, Франческовог брата. Историја памти да су се ускоро Бјанка и Франческо разболели и да су у оближњем Пођоу октобра 1587. умрли у размаку од једног дана. Иако никада није доказано, с разлогом се претпоставља да су били отровани по налогу кардинала Фердинанда.
————————————————————————–
Култ куртизана живео је готово пуна два века уз пуну подршку државе и цркве. Држава је користила куртизане ради шпијунирања и уцењивања, али и као социјални вентил са циљем артикулисања незадовољства. Тако им је градском уредбом с почетка 16. века било дозвољено сликање голих груди, као и истицање таквих слика ради промоције. Веронику Франко је у таквој пози овековечио чувени Јакопо (Робусти) Тинторети. Посебно су интересантне бројне преписке куртизана и проститутки са католичком црквом. Црква је дуго скривено одобравала, помагала, а каткад и подстрекивала ту врсту разврата. Наравно, имала је узвишени циљ који се огледао у намери да се потисне све присутнији и све агресивнији хомосексуализам.
А онда је 1575. дошла куга и суоченост људи са готово извесним умирањем пробудила је осећај гриже савести. Почело је колективно преиспитивање – да ли је куга казна за неморал. И прве су се на мети, за осуду и за спаљивање, нашле венецијанске проститутке и куртизане. Тако је 1580. Вероника Франко оптужена због бављења магијом, забрањених игара, занемаривања сакрамената, непоштовања посних и немрсних дана, пакта са ђаволом да би се волела од стране богатих немачких трговаца и лажног брака, за показивање накита који проститутке нису смеле да поседују и приказују. Захваљујући утицајним и богатим пријатељима Вероника је ослобођена. У страху да се таква осуда може ускоро поновити и довести до фаталне пресуде, написала је свој тестамент. Иметак је оставила деци, како рођеној, тако и усвојеној. Тестаментом је определила и средства да се две проститутке удају, чиме је покренула рад фондације „Pia Casa del Soccorso“.
Остала је енигма да ли је њена веза са француским краљем Анријем Трећим (1551–1589), остварена из личних интереса и страсти или због интереса Млетачке Републике. Будући француски краљ је током својих честих посета Венецији водио поприлично необуздан и преједноставан живот. Наочиглед целе Венеције, без икаквог скривања, често је посећивао Веронику у њеној кући. Како је тамо проводио доста времена, свима је постало јасно да није у питању само неутољена мушка страст. У збирци педесет интимних писама, коју је Вероника сама објавила и која представља веома интересантан историјски извор, Анрију Трећем (оном којег је Александар Дима тако мрачно описао у причи о најлепшој и најобразованијој жени свога времена, Краљици Марго), посветила је следеће редове:
„Ваше Величанство се удостојило да ми пружи огромну услугу тако што ће доћи у моје скромно пребивалиште и узети мој портрет, у замену за овај живи знак ваших херојских врлина и твоју божанску храброст коју си оставио у мом срцу”.
Као да је двоструким ословљавањем у једној реченици Вероника, која је била склона играма речи, заправо хтела рећи да је Анрија Трећег поштовала као краља, а волела као љубавника.
За живота је написала и објавила два дела: збирку петраркистичке поезије Terze rime 1575. и збирку писама из приватне преписке Lettere familiari a diversi 1580. Последње године живота проживела је као повучена и скромна. Умрла је ту где је и рођена, у Венецији 1591.
МЕТРЕСЕ ФРАНЦУСКЕ
„Свака жена је рођена са амбицијом да постане краљева мезимица“, записао је Прими Висконти, хроничар са двора Луја Бурбонског. Нашу пажњу привлаче метресе – конкубине владара, које су најчешће долазиле из редова куртизана и које су се избориле за статус званичних љубавница. Нема боље историјске позадине за причу о њима од лексикона конкубата француских краљева. Конкубина (лат. сoncubine) невенчана је, ванбрачна жена која живи у конкубинату. Али када живи са ожењеним мушкарцем и владаром, она је заправо његова прва метреса (фр. maitresse), љубавница, наложница и господарица.
Али тешко би их било све описати јер су француски владари били окружени њима. Биће сасвим довољно подсетити се Агнес Сорел, љубавнице Шарла Седмог, Дијане од Поатјеа, конкубине Анрија Другог и можда најпознатије и најутицајније краљевске љубавнице – Мадам Помпадур.
Агнес Сорел (1422–1450) била је љубавница, пратиља и саветница француског краља Шарла Седмог Победника (1403–1461). Била је жена необичне животне приче, изузетне лепоте и препознатљивог стила. Иако је љубитељи уметности памте по уским хаљинама, почупаним обрвама, руменилом на образима, дијамантима и изнад свега по откопчаном корсету из ког би се готово у потпуности преливала лева дојка, њена прича је много комплекснија. Неспорно је као дворска дама одударала од свог окружења, обдарена уским струком и бујним грудима и крајње необичним стилом који је све иритирао, али се наставио и када је постала званична метреса и конкубина двоструко старијем краљу, ком је за шест година везе родила три ћерке. Мислило се да је умрла од дизентерије, при порођају четвртог детета, у моменту када је краљ био на бојишту. Форензичари ће 2005. утврдити да је заправо била отрована живом, највероватније по налогу краљевог сина и будућег краља Луја Једанаестог (1423–1483), који није могао да поднесе њен изразито велики утицај на свог оца, иако је управо она заслужна, а то памте и озбиљне историјске хронике, за то што се Шарл повратио из летаргије и што се захваљујући њеним напорима усредсредио да поврати изгубљене територије. Агнес га је условила: ако му није стало до Француске, неће имати ни њу. Како је краљ успео у ономе што му је конкубина зацртала, назвала га је Шарл Победник, што је остало за сва времена. Иако је испрва сахрањена у краљевској катедрали, њени остаци су средином 18. века стављени у урну у једноставну гробницу изнад које је написано: „Једина љубавница достојна земље, пошто су њени предлози довели до протеривања Енглеза из Француске“.
Дијана од Поатјеа (1499–1566) била је љубавница, пријатељица и саветница Анрија Другог (1518–1599). Била је ноћна мора моћне француске краљице Катарине Медичи, јер је већ била привијена уз краља када се он оженио Катарином на папски наговор. Након што је рано остала удовица из брака у који је ушла са петнаест година, са четири деценије старијим супругом, упутила се на двор са само једном жељом – да успе. Познато је да је Дијана сваког јутра јахала три сата, да је била страствен ловац луком, да је спавала седећи јер је тако сматрала да неће добити боре и отоке испод очију. Испијала је напитак од злата у праху и купала се у магарећем млеку. Говорила је латински и старогрчки. Имала је одаје у краљевом дворцу, а цео двор је знао и прихватао да је она прави и први краљев избор из страсти. Анри јој је поклонио и дворац Шенансо, иако није занемаривао ни своју краљицу, са којим је у браку добио десеторо деце, од којих ће три сина бити три последња француска краља из династије Валоа. Када је Анри Други, познат по незапамћеној бруталности према протестантима које је живе спаљивао, ненамерно прободен на смрт на витешком надметању, имао је четрдесет година, а његова љубавница је напунила тек шездесету. Та разлика у годинама говори и о Дијаниној укупној (над)моћи, као и о њеној невероватној физичкој лепоти. Анријевом смрћу све се променило. Катарина је врло брзо потпуно искључила Дијану из живота на двору. Умрла је у шездесет шестој години, након пада током јахања.
Мадам Помпадур (1721–1764) била је изузетно утицајна љубавница француског краља Луја Петнаестог (1710–1744). Била је прва жена која се уселила у Версај а да није била плаве крви, што јој високи кругови Париза никад неће опростити. Иако није имала званичан статус метресе и конкубине јер је краљ упоредо имао више љубавница, питала се готово за све, нарочито од момента када је ојачала своје позиције преселивши се у краљеве личне одаје. Жана Антоанета Поасон (како је гласило њено право име) без сумње је била жена од стила. Заправо, била је икона модног стила тадашњег Париза. Тако ју је краљ и запазио. Потом је уследио њен развод и пресељење у поткровље Версаја. Сваки почетак је тежак, нарочито када је уз краља краљица која му је родила дванаесторо деце и још туце младих љубавница. Али историја памти да је Мадам Помпадур, која је постала маркиза, била кључна фигура за готово све веће државне послове тадашње Француске. И временом је, нарочито након два побачаја, све мање била на располагању краљу а све више се посвећивала државничким обавезама. Док је за живахног Луја бирала младе љубавнице, идеалне за краткотрајне везе, она је подржавала просветитељске напоре, излажући се сукобима са језуитима. Мадам Помпадур и данас заслужује све комплименте за подршку уметности и књижевности, као и за допринос урбаном планирању и изградњи Париза. Али њена значајна улога у креирању политичке и војне оријентације Француске довешће до катастрофалних резултата. Иако је савез са архинепријатељем Аустријом имао озбиљног државничког смисла, показаће се непопуларним и погубним за Париз. Довешће до пораза од Британије у Француском и индијанском рату (1754–1763), што је Француску коштало Канаде, Луизијане али и многих колонијалних поседа у другим деловима света, попут Индије и Кариба. Истовремено је француско-аустријска коалиција претрпела пораз на тлу Европе у Седмогодишњем рату (1756–1763). Оба пораза ће пасти на терет кључној заговорници савеза са Аустријом и то ће Мадам Помпадур бацити у дубоку меланхолију, која је заправо била наговештај долазећег краја од неизлечиве плућне болести.
Ожалошћен њеним прераним одласком, њен велики пријатељ Волтер испратио ју је речима, са којима се не би сложили сви људи њиховог времена: „Тугујем и захвалан сам јој. Искрена од рођења, волела је краља због њега самог. Имала је праведност у души и правде у свом срцу. Све се то не види сваки дан“. А народ, већ лагано обузет револуционарном страшћу, сковао јој је епитаф: „Овде лежи она која је 15 година била девица, 20 година блудница и 7 година сводница“.
Остави коментар