Аутор: Јованка Симић, новинар
Недавно, 7. јула на Ивањдан, на свој 101. рођендан, академик Дејан Медаковић симболично се вратио у Сремске Карловце. Хол Карловачке гимназије, најстарије у Српству (1791) у којој је матурирао 1941. године, сада краси академикова бронзана биста.
Будуће нараштаје, биста рађена по оригиналу македонског вајара и Медаковићевог пријатеља Томе Серафимовског, коју је 2006. године даровао пријатељу Медаковићу (Загреб, 1922 – Београд, 2008), а академикова породица пожелела да управо она краси Карловачку гимназију, биће трајни подсетник на једног од најзначајнијих српских интелектуалаца, књижевника, историчара уметности и непресушног борца за ренесансу српског духа.
Управо под кровом Карловачке гимназије млади Медаковић научио је неке од најважнијих животних и родољубивих лекција, а у потоњим деценијама истраживао и употпуњавао наше наслеђе оставивши свом народу и његовој култури обиман и драгоцен опус у 46 књига.
„Бронзани” Медаковић придружио се знаменитим личностима старије генерације ове гимназије, такође овековечених у бронзи – песнику Бранку Радичевићу (Славонски Брод, 1824 – Беч, 1853) чији се споменик налази са десне стране лепо уређеног школског дворишта и академику Јовану Живановићу (С. Карловци, 1841–1916), професору српског језика у овдашњој гимназији и богословији кога памтимо и као оца модерног српског пчеларства.
У догледно време, овој тројици знаменитих гимназијалаца Карловчани планирају да придруже и бронзано обележје Медаковићевог школског друга (и венчаног кума) Борислава Михајловића Михиза (Ириг, 1922 – Београд, 1997), једног од најбриткијих умова српске културе, књижевника, критичара, драмског писца и бриљантног полемичара који је непоткупљиво писао о свему актуелном, па и аутобиографије о другима, које су уједно биле и штиво о њему самом.
Школујући се у Сремским Карловцима, Михиз је испољио изузетну интелектуалну радозналост и речитост. Као ђак Карловачке гимназије коју је похађао од 1933. до 1938. године, написао је своју прву песму и изговорио је пред својим школским друговима на седници Ђачког књижевно-уметничког удружења „Стражилово”.
У доцнијим годинама негодовао је што се код нас речима „провинција” и „провинцијалац” приписује потцењивачко значење, истичући да мала средина често даје човеку добре особине. О себи је говорио да је провинцијалац јер је рођен у једној сремској паланци, Иригу, а у основи се формирао у једном другом градићу – Сремским Карловцима.
После основне школе пут га је водио право у Сремске Карловце у којима су гимназију и богословију завршавали многи његови преци по очевој линији. Карловачка гимназија није била у српском народу само најстарија, већ и најбоља, као и сама карловачка варош, била је снажно окренута неговању српских традиција, а самим тим имала је нешто од космополитизма и интернационализма.
У њој сам научио да је у уметности и у размишљању битно спојити две ствари: рећи оно што је твоје и што најбоље познајеш, али га исказати на такав начин да може да кореспондира и да буде у таквим координатама да га прихвате и други људи. То је оно што сам научио о литератури као најважније. Не може се бити светски писац, а да се истовремено не буде писац свог света. Нема Софокла без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, Боре Станковића без Врања, Маркеса без Маконда… Тек у том споју посебног и општег добијају се праве вредности. То сам научио у Карловачкој гимназији. – говорио је много година доцније у ТВ емисији „Заоставштина за будућност”.
По окончању Другог светског рата, Михиз је у Београду уписао студије економије, а затим књижевности. Своју генерацију описао је као децу нове, несрећно склопљене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. И док смо боловали своје дечје болести, нисмо знали да и она болује своје. Његова генерација, говорио је, за непуну деценију, прошла је кроз капитализам, фашизам, окупацију, грађански рат, револуцију, војни комунизам и стаљинизам, да бисмо се онда и ми и земља, готово пола века, лечили од свега тога, да се не излечимо до данас.
У бронзи, у наредном периоду, биће овековечен још један великан нашег народа на кога је школовање у Карловачкој гимназији оставило снажан печат – Јован Стерија Поповић (Вршац, 1806–1856). Реч је о српском књижевнику, оснивачу српске драме и Музеума српског у Београду (1844) и свакако једном од водећих интелектуалаца свога времена.
Школовао се у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти где је био у прилици по први пут да у једном позоришту види представе класика на немачком језику у извођењу глумаца из Угарске. У Пешти је уз себе имао и две личности родом из Вршца – Ђорђа Станковића, једног од оснивача Матице српске, и Јулијану Вијатовић Радивојевић, кћерку вршачког сенатора, школовану у Бечу.
Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац за професора на Лицеју. Одатле је убрзо дошао за начелника Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био је главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва.
Мада је основатељ српске драме, Стерија је дубљи, а по многим мишљењима и важнији траг оставио као комедиограф. У тој области се огледао његов књижевни талент из ког су настале његове комедије карактера: Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква и Зла жена.
Међу његовим комедијама нарави, до данашњих дана на позоришним даскама опстале су: Женидба и удадба, Родољупци и Београд некад и сад. У његовим делима значајно место заузима култ осећања и природе, идеализације живота, пријатељства и љубави.
Уз све наведено, наша историја памти га као иницијатора оснивања Српске академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја у престоном граду Србије. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом Смрт Стефана Дечанског. Од 1848. живео је у Вршцу где се и упокојио 1856. године.
Сећање на Јована Стерију Поповића од 1956. године живи и кроз престижно Стеријино позорје у Новом Саду, фестивал на коме театри из земље и иностранства учествују са делима домаћих писаца.
Стеријин савременик и карловачки ђак био је и Атанасије Николић (Бачки Брестовац, 1803 – Београд, 1882), који важи за једну од најсвестранијих личности у претпрошлом веку у Србији. Био је инжењер, геометар, писац уџбеника, просветитељ, урбаниста, управник позоришта и глумац, као и специјални изасланик и начелник министарства, али и артиљерац и ливац топова. Писао је драме, пољопривредне поуке, књижевне приказе, а сакупљао је и народне приповетке. Био је и личност од поверења кнезу Михаилу Обреновићу, заслужан за урбанистичко уређивање Београда и први ректор и професор математике Лицеја у Крагујевцу. У својим уџбеницима – Алгебри и у Елементарној геометрији – разне симболе је замењивао ћириличним називима, а многе латинске изразе осмислио је на српском језику. На његов предлог Савиндан је 1840. године у Србији установљен као слава у свим нашим школама. Најзад, упамћен је и по увођењу школског звона које, од његовог времена до данашњих дана, оглашава почетак и крај школског часа.
На богатој листи славних ђака Карловачке гимназије су и Јован Суботић (1817–1886), адвокат, песник и политичар; Ђорђе Натошевић (1821–1887), лекар и педагог; Васа Стајић (1878–1947), историчар и филозоф; Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847), песник; Милован Видаковић (1780–1841), писац и зачетник српског романа; архиепископ и митрополит карловачки Јосиф Рајачић (1785–1861); Милан Јовановић Батут (1847–1940), оснивач медицинског факултета; и многи други.
Сви они овековечени у националном сећању, али и у бронзи, могли би у блиској будућности да се „врате” у Сремске Карловце окупљени, како се већ сада визионарски снује у врху власти овог чаробног града, у Парк знаменитих гимназијалаца које би бројни туристи „могли да разгледају барем пола дана”.
Литература
- Бајчета, В. (2021). Борислав Михајловић Михиз: критичар и писац, Матица српска, Нови Сад
- Станојевић, Н. (2022). Борислав Михајловић Михиз (1922–1997) 100 година од рођења, Електронски каталог БМС, Нови Сад
- Медаковић, Д. (1971). Путеви српског барока, Нолит, Београд
- Медаковић, Д. (1998). Ефемерис I-V, БИГЗ, Београд
- Богданов, В. (1929). Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848. и 1949, Градска штампарија, Суботица
- Карловачка гимназија: https://www.karlovackagimnazija.rs/
Остави коментар