Аутор: проф. др Борис Стојковски
Кнез и деспот Стефан Лазаревић, који је Србијом владао од 1389, па све до своје смрти 1427. године представља једну од најважнијих личности српске историје. На власт је дошао малолетан у свакако једном од најтежих момената у прошлости Србије. После Косовске битке, кнегиња Милица као регенткиња је била приморана да прихвати вазалне обавезе према Турцима, а Стефан чим је постао пунолетан морао је да се одазива султану Бајазиту на позив и учествује у османским војним походима. После битке код Ангоре, као што је добро познато, постао је и вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког. Од њега је добио бројне поседе диљем Угарске и постао краљев најбољи сарадник и први витез Реда змаја основаног 1408. године. Вешт политичар и дипломата, деспот Стефан Лазаревић је лавирао између Османлија и Угарске, српску деспотовину успео да економски ојача и створи ипак какву-такву солидну државу која је у тим тешким временима опстајала.
За разлику од свог оца, као и српских средњовековних владара из династије Немањића, деспот Стефан Лазаревић није канонизован, односно проглашен за свеца, након своје смрти. За разлику од оца, чијем култу је и сам деспот Стефан значајно допринео, око њега самог се није развило никакво култно поштовање. Штавише, Константин Филозоф, аутор Живота деспота Стефана Лазаревића ово дело не пише у стилу средњовековних хагиографија, односно житија. Ни он, дакле, није радио на томе да се створи неки култ деспота Стефана. На канонизацију се чекало пуна четири столећа. Предлог о канонизацији деспота Стефана Лазаревића потекао је још 1907. године од стране Стојана Новаковића и овај процес је поверен тадашњем епископу шабачком и доцнијем патријарху Димитрију. Због ратних сукоба отегло се све до 1927. године, када је, на петстогодишњицу упокојења, патријарх Димитрије саставио и службу деспоту Стефану који је те године и званично уврштен у ред светих.
Али, постоји једно његово житије, писано на латинском језику и настало је из пера једног руског језуите, о којем је већ било речи. У питању је Иван Михајлович Мартинов. Он се родио у Царској Русији, у граду Казању (данас Татарстан у Руској Федерацији) 7. октобра 1821. године. Са златном медаљом је завршио Императорски Санкт-петербуршки универзитет, где је дипломирао археологију и историју. По успешном завршетку студија пошао је на једно путовање по Европи, на којем се упознао са француским језуитом Ксавијеом де Равињаном, који је Мартинова наговорио да пређе на римокатоличанство. Образовање је наставио у Белгији и Француској, а у Паризу је основао Словенску библиотеку. Паралелно је текла и његова црквена каријера као језуите.
Много се дотицао разних тема везаних за српску средњовековну историју, филологију и хагиографију. Његов највећи напор је био да са једне стране православне словенске народе приведе унији и римокатоличанству, и ту је био горљиви језуита и прозелита. Са друге стране, имао је амбицију да словенски свет и његово наслеђе прикаже и западним латинофоним и франкофоним читаоцима, посебно у интелектуалним круговима.
За ову тему, али и за цео његов енциклопедијски опус најбитније је његово дело под називом Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus. Штампано је у Бриселу 1863. године, на миленијумску годишњицу Великоморавске мисије Свете браће Ћирила и Методија, а било је врло популарно у Римокатоличкој цркви па су га чак и штампали и у једанаестом тому боландистичких Acta Sanctorum за месец октобар. Ради се о најреферентнијем зборнику житија светитеља Римокатоличке цркве, а сами боландисти су започели процес критичког проучавања житија. Наслов Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus сугерише да се ради о грчко-словенској црквеној години, односно календару у коме се налазе редом житија великог броја словенских (српских, руских, бугарских), али и грчких, грузијских, румунских и других светитеља за (готово) сваки дан у години. На почетку Мартинов увек наводи и општехришћанске празнике и светитеље, али онда даје посебан одељак о православнима. У таквом једном зборнику под 9. октобром, дакле необичним датумом, похрањено је и нешто што можемо назвати житијем деспота Стефана Лазаревића.
Ово житије представља један куриозитет. Наиме, већ смо истакли да је деспот Стефан Лазаревић формално канонизован тек 1927. године, а да се идеја јавила две деценије раније. Међутим, Иван Михајлович Мартинов је деспотово житије на латинском језику написао још 1863. године, и публиковао у Annus ecclesiasticus Graeco–Slavicus. На тај начин, може се рећи, Мартинов је заправо саставио и прво деспотово житије, те га уврстио у календар светих готово шест и по деценија пре него што је званично то учинила Српска православна црква.
Српски превод овог римокатоличког житија доносимо у наставку уз једну напомену. Мартиновљев латински је често лош и збуњујући, некада је јако тешко превести његове конструкције. Због тога би и реченичне конструкције, као и цео текст на српском језику, у појединим моментима могао да звучи помало рогобатно и не у складу са модерним језичким нормама.
Стефан, рођен од родитеља који се убрајају у свете, Лазара и Ангелине, која је Милица, након што му је отац убијен од Турака у боју на Косову 1389. године, потпао је под мајчино регентство. Када је одрастао, сестру је одвео Бајазиту за жену, (и) како би се саветовао о добробити државе. Недуго потом, пред емиром је био издан од својих племића, (под оптужбом) да је против свог господара (и) како је ковао заверу, након тајног договора са Угрима. Због тога је емиру отишла деспотица Ангелина, Стефанова мајка, разговарала о лажним оптужбама великаша, и са почастима се вратила у Београд, са светим моштима Свете Параскеве, девице, која је некад почивала у Трнову. И сам Стефан, напустивши Константинопољ, био је најсрдачније дочекан од Бајазита и са неочекиваним почастима, кад је напуштао град, добио је савет (од Бајазита) да потчини сујетне племиће и да их савлада силом. Године 1395. и наредних година био је сарадник Бајазиту у многим походима, како би боље водио рачуна о својој земљи; а његова слава је међу његовима порасла много, и истицао се животом међу свима, (и) остао је сачуван Божијим провиђењем. Након битке код Ангоре, са највећим почастима је у Константинопољу примљен од Јована, цара, који је управљао државом за Манојла, који је продужио ка Риму, где је разговарао о унији цркава и савезу против Турака. На Митилени су напали Манојла, док се враћао из Рима, носећи мир грчкој цркви. Одатле је (ишао) до Солуна, ослобођеног од Турака, кренуо је ка Албанији где је достигао границе своје земље, потом (нападнут) од Турака у заседи, јавио је велику победу над братом Вуком. Древни српски град Београд, од Угара напуштен, је припојио и начинио од њега престоницу себи, (изградио) саборну цркву са два торња, и подигао је и цркву Свете Тројице и снабдео је бројним поклонима. Али, 1407. поново је морао на оружје да се бори против брата Вука. Велико зло се проширило над земљом. И заиста, већи део Србије је био подељен међу бројним владарима, Сулејман, Бајазитов син, приморао је (све) на феудалну заклетву, осим подручја потчињених Стефану. Кад је потом избио најжешћи рат између Сулејмана и његовог брата Мусе, Стефан је започео савез са Мусом, који је потчинивши Бугарску и Македонију, опсео Константинопољ; али, будући побеђен, тражио је да побегне, излажући Стефана највећој опасности. Од опасности деспота је избавио Манојло, цар, позајмљујући му лађу, која (га) је превезла преко Црног мора и Дунава у Србију. У међувремену, умро је Сулејман, Муса је, узевши власт у своје руке је почео да пустоши и многе владаре Србије је убио. Стога, склопио је савез са Мехмедом, трећим Бајазитовим сином, и уз помоћ његове (Стефанове) војске, Мусу је, који је претио да заузме Србију, (Мехмед) код Филипопоља победио и вратио се победоносно кући. Пошто је у Србији успостављен мир, Стефан је себе сасвим посветио божанској служби, пажљив у молитвама, ревносан у читању светих списа, био великодушан према сиромашнима и гладнима, чак и ноћу, да не би био виђен од људи, посећивао их (сиромашне и гладне) и тешио. Са Сигисмундом, краљем Угарске, био је близак пријатељ, и другим западњацима веома драг, јер је латински клир се за њега молио у црквама које је основао. Савладан тешком болешћу, да обезбеди наследство краљевства, скромно је поставио свог братанца Ђурђа, искључивши сина Јована; недуго потом је умро коначно у селу Глави, године 1427. дана 19. јула, у цркви Свете Тројице, сахрањен је уз много окупљеног народа.
Већ летимичним читањем опажа се низ занимљивости, али и грешака. Његови главни извори овде су Муравјов и његова компилација житија на руском језику, као и дела Јована Рајића, првог српског историчара и још једног језуите Фрање Ксавера Пејачевића, који је Мартинову био и узор. Упркос чињеници да су и Рајић и Пејачевић о деспоту Стефану писали хронолошки збркано, Иван Михајлович Мартинов, сада даје један прилично прецизан хронолошки преглед живота деспота Стефана Лазаревића, уз одређене хронолошке непрецизности. Исто тако, ако се пажљиво читају сви ови извори могу се наћи и поједине паралеле. Примера ради, обојица Оливеру називају Милева, али Мартинов име сестре која је отишла Бајазиту ни не наводи. Од обојице је руски језуита и преузео да је Бајазит столовао у Цариграду, иако је добро познато да то није тачно, већ да је Цариград пао 1453. године.
Име Стефанове мајке Ангелина Мартинов је преузео од Муравјова који ту грешку прави у свом делу. Занимљиво је да је руски хагиограф потпуно прешао преко периода од 1395. до 1402. године, просто занемарујући и битку на Ровинама 1395. и још значајнији сукоб код Никопоља 1396. године, док и његов највећи узор Фрањо Ксавер Пејачевић и посебно Јован Рајић знатно детаљније пишу о тим дешавањима. Давање деспотске титуле од стране византијског цара Јована VII Палеолога добро је познат податак, те Иван Мартинов правилно наводи да се то десило након битке код Ангоре 1402. године. На овом месту вреди истаћи и чињеницу да је Иван Мартинов исправио своје изворе, те једини правилно наводи цара од којег је Стефан Лазаревић добио деспотско звање, пошто и Фрањо Ксавер Пејачевић и Јован Рајић наводе цара Манојла II Палеолога, који се тада налазио ван Константинопоља. Мартинов је за потребе овог и других дела читао добар део познатих му тада византијских извора, као и дела из историје Источног римског царства, па не чуди да је знао и овај податак, за разлику од своја два претходника.
Део у житију о острву Митилени (Лезбосу) је врло нејасан, те се не може закључити на шта је Мартинов циљао. На Лезбосу се у повратку задржао деспот Стефан који је тамо склопио брак са Јеленом Гатилузио, што је такође прилично познат податак и у ранијој историографији, а посебно данас. Да ли је ту тражио какву везу са римокатолицизмом и деспотом Стефаном, сасвим је нејасно. Редослед догађаја је, и у наставку код Мартинова релативно тачан, а овај одељак о вазалству краљу Жигмунду, те сукобима са Османлијама и братом Вуком које износи у Стефановом житију је у потпуности преузет од Фрање Ксавера Пејачевића. Од њега и делом Рајића је преузео податке о београдској цркви и Манасији, односно храму Свете Тројице.
Што се тиче краја житија деспота Стефана Лазаревића, у одређеној мери је могуће ући у траг потенцијалним изворима, али су поједини делови конструкција, па и чиста измишљотина самог Ивана Михајловича Мартинова. Свакако да постоје одређени хагиографски топоси попут његовог милосрђа, сталне молитве, и уопште врлина деспотових, и они су преузети од Јована Рајића. Њих наилазимо у свим похвалама владарима током средњег века, не само у Србији или православном свету.
Друго је, међутим, питање одакле је могао да црпи податак о томе да је деспот Стефан Лазаревић из наследства искључио неког сина Јована и деспотовину дао Ђурђу Бранковићу. Извесно је да је све ово руски језуита измислио, као што је исконструисао и римокатолички клир који се молио у задужбинама које је за њега подизао деспот Стефан, будући да Рајић пише како је деспот штедро помагао монахе. Мартинов их је само преправио у римокатолике, иако за тако нешто и нема никаквих изворних података. Оно што је, пак, занимљиво, то је податак о месту смрти деспота Стефана, Главици, коју не наводе његови извори, иако спомињу датум деспотове смрти. Мартинов је за ово очигледно знао, али то не значи да је овде његовим грешкама крај. Мартинов сасвим правилно наводи датум смрти деспота Стефана Лазаревића, приписује му прославу на дан који, нема никакве директне везе са личношћу која се обележава тада. Боље речено, он је деспоту доделио датум вероватно по свом нахођењу, а то није усамљен случај у овом његовом волуминозном делу.
Поврх свега, овај последњи део, иако вероватно у доброј мери и измишљен, представља хагиографски топос који овом историјском прегледу живота деспота Стефана Лазаревића даје обележја житија, вероватно прва у историји.
Остави коментар