Српска либерална странка из Војводине о владавини краља Александра Обреновића

19/09/2023

Аутор: др Милош Савин, историчар

Када је краљ Милан Обреновић 6. марта 1889. године обнародовао своју абдикацију, за српске либерале из Угарске је наведени чин био сасвим очекиван. Они су били свесни јаза између краља и народа, па су стога били уверени да је абдикацијом уклоњена највећа препрека у напретку Краљевине Србије. Пошто је нови краљ Александар Обреновић био малолетан, формирано је намесништво које су чинили Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. Промена на престолу и нови Устав допринели су даљој демократизацији, а то је у пракси значило доминацију Народне радикалне странке. Српски либерали из Угарске, а пре свих Миша Димитријевић, посматрали су благонаклоно ове промене пре свега због уверења да је прошло време напредњака, чије су деловање посматрали као „болесну појаву“ у српском политичком животу.

Међутим, одушевљењу није било места и Браник је врло брзо почео да критикује радикале због њихове опијености влашћу, а поготово због навике да одговорност за сваки поступак сваљују на намесништво. Утисак српских либерала из Угарске је био да морал не постоји на српској политичкој сцени, која је по њиховом суду функционисала као да и даље влада краљ Милан. О новој реалности након експанзије Пашићевих радикала у Србији дубљу анализу је изнео др Илија Вучетић, који је писао да су након новог Устава и абдикације била велика очекивања, али су се и највећи оптимисти врло брзо разочарали, те да је стање постало много горе него што је било током последњих година владе краља Милана. Када је Никола Пашић са места председника Народне скупштине дошао на чело владе, Вучетић је писао у Бранику да врло добро познаје Пашићеве лидерске и агитатотрске способности, али је сумњао у његову способност да води државу у правцу напретка и благостања.

У сваком случају, радикали су на унутрашњем плану одмах почели да јачају институцију Народне скупштине, преко које би била обезбеђена њихова доминација на политичкој сцени Краљевине Србије. Поред тога, обезбедили су слободу штампе и знатно повећали грађанске слободе. Ситуација у спољној политици је била нешто компликованија, јер је намесништво вешто тактизирало тако што је од Пашића скривало постојање Тајне конвенције, како би се постигао што оптималнији геополитички баланс. Са друге стране, радикали су били окренути ка Русији, а њихов вођ је био примљен и одликован од стране руског императора. Русија је затим поклонила Србији одређену количину наоружања, док су 1891. године у заједничкој посети код руског цара били краљ Александар, Јован Ристић и Никола Пашић, разговарајући том приликом о могућностима руске подршке проширењу Србије на подручја Босне, Херцеговине, Старе Србије и Македоније. Српска либерална странка из Угарске ће у том периоду знатно ревидирати свој став према Јовану Ристићу, окривљујући га за извесно вероломство према либерализму и Либералној странци, на чијем челу је од именовања намесништва био Јован Авакумовић. Браник је писао да је Ристић показивао равнодушност према Либералној странци након што је краљ Милан абдицирао, а посебно му је замерана самовоља јер је са краљем пола године преговарао о детаљима абдикације, а да његова странка о томе ништа није знала, те да му је брига о намесништву била изнад свега.

Убрзо је и Никола Пашић, попут Јована Ристића раније, био суочен с Тајном конвенцијом и реалним утицајем Хабзбуршке монархије. Аустроугарска је свој одговор на нагло приближавање Србије Русији артикулисала забраном увоза стоке из Србије током 1890 и 1891. године. Пошто је претило уништење српској привреди, Пашић је морао да попусти и радикали су 1892. године потписали нови уговор којим је вазални однос према Аустроугарској продужен за још 11 година. Поред тога, нове проблеме је стварао и некадашњи краљ Милан, чија абдикација није значила његово потпуно повлачење из политике. Сматрао је да у случају краха парламентарног система у Србији уз помоћ војске и Аустроугарске лако може обновити свој апсолутизам. Миланов утицај је био стална претња радикалској влади, која је давала све од себе да удаљи бившег краља од Србије. Крупнији проблем је наступио када је Милан затражио да влада и намесништво забране боравак краљици Наталији у Србији. Сматрајући да би могућност њеног боравка могла да проузрокује и његов поновни долазак, намесништво и влада су марта 1889. испуниле Миланов захтев. Међутим, краљица Наталија се неколико месеци након тога ипак вратила, што је изазвало опште сукобе између ње и првог намесника Јована Ристића. Михајло Полит-Десанчић је сукоб са краљицом описао као „најнесмотреније дело“ у Ристићевом животу.

Некадашњи краљ Милан се вратио у Србију током маја 1890. године, а влада и намесништво су се нашли у великом проблему. Тражио је да се Наталија протера и да му се исплати три милиона франака због коцкарских дугова, а он би се заузврат одрекао српског држављанства и припадности краљевској породици. Пошто су били свесни колику је опасност представљао бивши краљ, они су одлучили да се реше краљице која је била далеко мањи проблем. Међутим, након много потешкоћа, Наталија је протерана из Србије тек наредне године, а у октобру је Милан свечано одржао своје обећање. Истакнути српски либерал из Угарске др Стеван Малешевић написао је да Срби у целини никада горе нису стајали, а да се то најбоље види у Србији, где је политика почела штетно да утиче и на сам народ.

Нестабилност у Србији се наставила смрћу намесника Косте Протића. Тада је Пашић инсистирао да заузме Протићево место како би са либералима Ристићем и Белимарковићем била успостављена равнотежа. Када је Ристић то одбио, Пашић је поднео оставку на челу владе, а нови мандат добио је либерал Јован Авакумовић. Пад радикала за Полита је био пад људи који су знали само да ласкају народу, да обећавају, али не и да одрже реч, људи који су знали само да руше, али не и да граде. Међутим, либералска влада је почела да се понаша онако како су се некад понашали напредњаци. Након избора на којима су у марту 1893. победили удружени радикали и напредњаци, влада је противно Уставу желела да им одузме мандате и додели их либералима. Српска либерална странка Угарске није благонаклоно посматрала ову авантуру либерала из Србије, па је у Бранику све чешће понављала критике које су упућиване Јовану Ристићу. Међутим, пропаст парламентаризма означио је краљ Александар који је у пролеће 1893. извршио државни удар. Он се прогласио пунолетним, распустио владу и намесништво, а нови мандатар је постао његов учитељ Лазар Докић. Вођа српских либерала из Угарске Михаило Полит-Десанчић сматрао је да су Обреновићи овим државним ударом пресекли грану на којој седе и да ће тај чин имати много негативних последица. Врх странке се убрзо састао са Јованом Ристићем, који им је признао да иза свега стоји краљ Милан, с намером да влада у сенци свог сина.

Политичка нестабилност у Србији била је све већа, а симбол самовоље двора Обреновића био је државни удар из маја 1894. године, када је краљ Александар декретом поништио Устав из 1888. и вратио на снагу Устав из 1869. године. Краљ Александар је тежиште система са централистичке државне бирократије пребацио на војску, сматрајући је боље организованом и лојалнијом, док је за то време Пашић напустио земљу, плашећи се да му се не припише завереничка активност. Не могавши да наметну споразум напредњака и либерала, Обреновићи су нову владу поверили Николи Христићу, који је спровео полицијски терор у политичке сврхе. Расписани су нови избори на којима нису учествовали ни либерали ни радикали. Део либерала који се кандидовао је искључен из странке, што је и код њих продубило поделе и фракцијске борбе. Оштру цензуру и репресивни систем у Србији жестоко је напала Српска либерална странка из Угарске, а српска влада је почела да заплењује примерке Браника који су званичним путевима стизали у Београд. Главни уредник органа Српске либералне странке из Угарске Никола Јоксимовић је решио да, како би ублажио цензуру, уведе неку врсту мораторијума на извештавање из Србије, оставивши простор само за критичко писање Јована Ђорђевића, који је своје текстове слао из Србије.

Како би се донекле одблокирао политички живот у Србији, краљ је преговарао са Пашићем око компромисног уставног решења на бази Устава из 1869. и 1888. године, као и око формирања радикалског кабинета. Након нагодбе с радикалима да се још мало причека у доношењу новог устава, краљ је крајем 1896. именовао нову владу састављену од „умерених“ радикала и нестраначких личности. Стојан Новаковић је у знак протеста распустио свој кабинет. О политичкој кризи која је раздирала Србију, али и компетан српски корпус, секретар Српске либералне странке из Угарске др Бранислав Станојевић изразио је наду да ће сви Срби, без обзира на веру, завичај, странку или било коју другу опредељеност, преживети тадашњу ситуацију баш као што су преживели све тешке периоде током историје. Међутим, то ће бити могуће ако их буде уједињавала непоколебљива нада у бољу будућност.

Међутим, стварност је била све тежа јер је краљ Александар 7. октобра 1897. извршио и трећи државни удар, којим је заведена монархистичка диктатура. Разлог овог чина, који је извршен по налогу краља Милана, јесте чињеница да су радикали на изборима исте године освојили сва места у скупштини. Два Обреновића су целокупну државну власт међусобно поделили тако што је Александар преузео апсолутну контролу над државном управом, а Милан над војском. У јеку диктатуре 1899. године преминуо је Јован Ристић, чувени државник, дугогодишњи вођа Либералне странке у Србији, личност која је уживала снажну подршку, али понекад и оштру критику Српске либералне странке у Угарској. Забринут над судбином Србије, Михаило Полит-Десанчић је написао да Србија након Ристићеве смрти више нема државника способног да води политику чији ће резултати у условима вечите балканске кризе бити повољни по државне и националне интересе. Браник је у то доба писао да у Србији влада несигурност и слабост, да такво стање изазива подсмех у Европи, али и повећава патњу међу сународницима под османским јармом.

До изласка из диктатуре и промене политичког правца у Србији дошло је због веридбе, а потом женидбе краља Александра са Драгом Машин, дворском дамом краљице Наталије и дванаест година старијом удовицом. Паланачки дух српске престонице тог времена се овоме жестоко успротивио, и у томе нашао извор непресушне интриге, оговарања и наслађивања. Марионетска влада Владана Ђорђевића је поднела оставку, а Милану и Наталији, као противницима овог брака, забрањен је улаз у Србију. Дошло је и до чистке свих Миланових кадрова у управи, а посебно у војсци, чиме је напокон престао његов утицај на Србију и он је врло брзо, почетком 1901. године, умро у Бечу. Михајло Полит-Десанчић је краљевску женидбу у Србији сматрао великом несрећом, поредећи Драгу Машин са Лукрецијом Борџијом. Замерао јој је да је она узрок прерастања Александрове владавине у огољену тиранију, с намером да протекцијом свог брата постави на највише војне положаје, а затим да од њега створи будућег престолонаследника Србије.

Краљ Александар се након женидбе одрекао очеве русофобије и објавио помиловање бројних радикала који су се налазили у тамницама. Договорена је коалициона влада између радикала и напредњака, мандатар је био радикал Михаило Вујић, а након тога је краљ октроисао нови „Првоаприлски устав“ из 1901. године. Међутим, врло брзо се десио нови политички потрес и то као резултат породичног живота краљевског пара. Афера око краљичине лажне трудноће довела је до тога да краљ у народу буде потпуно презрен, спекулисало се о лажном престолонаследнику, а присталице династије Карађорђевић добиле су до тада невиђена крила и масовност. Полит је поводом тога писао да светска историја има мало владара који су чинили зло попут краљева Милана и Александра, док је кнеза Милоша поредио с најгорим азијским деспотима.

У пролеће 1903. године незадовољство у Србији је ескалирало до те мере да је дошло до масовних демонстрација које су полиција и војска у крви угушиле. Губећи главу, краљ Александар је извршио два државна удара заредом, са једним сатом размака. Прво је укинуо Устав из 1901. године и заменио све неподобне кадрове својим, те поново вратио снагу Уставу. Након тога, полиција је бруталном силом спровела изборе за скупштину, на којима је наравно двор сачинио већину од својих поузданих људи. Власт Александра Обреновића је изгубила и последњу трунку легитимности и постала је општеомражена. Управо ови факти су утицали на јачу активност завереника који су желели да уклоне краља Александра. Завереничку групу су чинили пре свега млађи официри, на челу с капетаном Драгутином Димитријевићем Аписом. Завереницима су приступили и један генерал и два пуковника, а од политичара уз заверенике су стали либерали Јован Авакумовић и Ђорђе Генчић. Да се Обреновићима историја насмејала говори чињеница да је и део напредњака приступио завереницима. Сматра се да су за постојање завере знали и аустроугарски и руски обавештајни кругови. На крилима народног незадовољства група од 28 официра је 11. јуна 1903. године упала у двор, убила краља Александра и краљицу Драгу, а њихова тела избацила кроз прозор. Одмах су ликвидирани и председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војске генерал Милован Павловић, а војска је запосела све институције и објекте од значаја у Београду. Реакције на преврат нису биле позитивне само у Србији, већ и у редовима Српске либералне странке у Угарској. Полит је у уводном чланку у Бранику навео латинску изреку која каже да је тиранина слободно убити, мада савремени свет не познаје овакву бруталност. Убиство краљевског пара је представио као ударац историјског клатна Карађорђевог убиства, закључујући на крају да су „Обреновићи били несрећа Србије“.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања