Аутор: Јованка Симић, новинар
ИМА градова, крајева и држава у којима постоји понеки човек који може да послужи као мерило. Нови Сад имао је једног таквог човека, то је био Младен Лесковац – говорио је Александар Тишма, књижевник и академик.
Наредне године навршиће се 120 лета од рођења Младена Лесковца, академика, српског писца, историчара књижевности, преводиоца, управника Библиотеке Матице српске, оснивача и првог декана Филозофског факултета у Новом Саду.
Родио се 1. јануара 1904. године бачком селу Сивцу као син учитеља Миливоја Лесковца. У родном месту завршио је основну школу, гимназијско школовање започео је у новосадској, а матурирао у сомборској Гимназији 1923. године.
Уписао је потом Филозофски факултет у Београду где је дипломирао 1930. на групи за историју југословенске књижевности. Исте године постављен је за суплента сомборске Гимназије у којој је предавао француски, немачки и српски језик као и филозофију, а обављао је и посао гимназијског библиотекара. После положеног државног испита постао је професор Мушке гимназије у Новом Саду, у којој је предавао све до окупације 1941. године.
Када је Други светски рат најзад окончан, нова власт предвођена комунистичком партијом, започела је обнову порушене земље те су сви, који нису сарађивали са окупатором, примани у државну службу. Како је Радован Поповић забележио у својој књизи Велики господин: Младен Лесковац – њим самим, коју је објавила Матица српска, Лесковац је најпре добио посао у Месном народноослободилачком одбору у Новом Саду, а држао је и течаjeве за ратом ометене ученике.
Септембра 1945. године прешао је у Матицу српску и почео да руководи њеном библиотеком. Убрзо је био један је од иницијатора да се припреми брошура О Матици српској данас. У предговору нагласио је да заједно са сарадницима предлаже реформе у вези са будућим Матичиним радом јер „има много матица за којима главу не бисте окренули.” У том контексту поменуо је и „дремеж у сокаку”.
Ови предлози нарочито су се допали Исидори Секулић која му је написала да је радосна јер у Матици српској „све ври од рада”. И Сомборац Вељко Петровић писао је Лесковцу из Београда, са позиције управника Народног музеја, о томе како на том месту има неких непријатности као и да га познаници обесхрабрују у намери да сарађује са најстаријом српском институцијом књиге, науке и културе, али да би све „бацио дођавола, па прешао, или к Вама, у стари крај, или, још данас, Лази Костићу у комшилук, на сомборско гробље”. (Петровић је, иначе, од 1953. до 1956. био председник Матице српске, а када се упокојио у Београду 1967. године, уз велике почасти, сахрањен је у Алеји великана).
Библиотеком Матице српске Младен Лесковац је управљао девет година и за то време фонд њених књига готово је учетворостручен. На његов предлог, из Будимпеште у Матицу у Нови Сад пресељена је библиотека коју је Сава Текелије, први српски доктор права, оставио свом народу. Данас се богата заоставштина (1.984 публикације) као и књиге из библиотеке Текелијанум (7.114 публикација) чувају у Одељењу старе, ретке књиге и легата Библиотеке Матице српске.
Имао је Лесковац још један, давнашњи сан – оснивање Филозофског факултета у Новом Саду. Власт Војводине је ову идеју прихватила уз дилему да ли да седиште Универзитета буде у Сремским Карловцима – „Српском Хајделбергу” – или у Новом Саду. Политичари су се определили за Нови Сад.
Из Београда је у то време у Матицу послат Борислав Михајловић Михиз и то на иницијативу његовог школског друга Стевана Дороњског. Лесковац је срдачном добродошлицом дочекао Михиза. Штавише, заменио га је на челу Библиотеке Матице српске, а Лесковац се затим у потпуности посветио оживљавању Филозофског факултета и одабиру професора.
У јуну 1954. године Скупштина Србије усвојила је Закон о оснивању Филозофског факултета у Новом Саду, а ускоро је надлежна комисија Лесковца изабрала за редовног професора за историју југословенске књижевности. До 1956. године био је и први декан ове новоустановљене високошколске установе.
Лесковац није занемаривао ни свој књижевни рад. Савез књижевника Југославије наградио га је за Антологију старије српске поезије, а међу првим честитарима био је Иво Андрић. Прикупљању грађе за сневану књигу о Лази Костићу, Лесковац се посветио с дубоким поштовањем јер Лаза је, како је често истицао, „интелектуалац разорно видовит, аналитичар хладан и вазда неугодно присебан, један те исти и када ради песму и када редигује неко важно писмо.”
Библиографија научног и књижевног опуса Младена Лесковца садржи око 500 јединица. Од 1923. године објављивао је песме и преводе, књижевне критике, есеје и радове из историјске књижевности.
Међу најважнијим делима, осим књиге Антологија старије српске поезије (Нови Сад, 1953, 1964, 1973) су: антологија Наше народне приповетке (Нови Сад, 1937), Политичке песме Јована Јовановића Змаја (Нови Сад, 1945), Чланци и есеји (Нови Сад, 1949), Змајев бечки дневник (Нови Сад, 1959, 1983), О Лази Костићу (Београд, 1978)… Веома су цењени и његови преводи Стендала (Опатица из Кастра), Жида (Пасторална симфонија), као и Молијеровог Дон Жуана. Неки од Лесковчевих превода дела великих страних аутора заживели су на позоришној сцени, што није представљало изненађење јер његове везе са Српским народним позориштем датирале су још из предратног периода.
Био је и један од оснивача Стеријиног позорја које га је за свеукупан допринос овој театарској манифестацији 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом. Био је и члан првог Одбора за изградњу нове позоришне зграде СНП-а.
Његов књижевни рад био је везан првенствено за Матицу српску. Осим што је био управник БМС, 34 године (1945–1979) био је члан Управног одбора, а од 1969. до 1979. године и председник Матице српске. Звање Матичиног почасног члана додељено му је 1983. када је покренуо Зборник Матице српске за књижевност и језик, чији је уредник био наредних 25 година, а од 1958. до 1964. године био је главни уредник матичиног Летописа.
За дописног члана Југославенске академије знаности и уметности у Загребу изабран је 1962, а наредне године и за дописног члана САНУ. Редован члан САНУ постао је 1970. године, а за члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1984. године.
Те године, пошто је навршио 80. годину, Младен Лесковац одлучио је да се повуче из јавног живота. Матицу је обавестио да га убудуће не позивају на скупове. Повремено, из свог стана у Улици Соње Маринковић, излазио је у оближњу кафану „Ловац”. Сузио је круг пријатеља, а једном од најближих, Бошку Петровићу, причао је да жали што није успео да за предавача савремене српске књижевности на Филозофском факултету доведе Михиза.
У Дунавској улици, шест дана уочи смрти, Лесковца је срео Александар Тишма. Овако је описао тај сусрет: Када сам га срео последњи пут на улици, крепког и радозналог, говорио ми је о књизи коју је прочитао. Био је сложен човек од обавеза, али и задовољства, од заната, страсти, али и повучености. Загонетан човек.
У Новом Саду 20. децембра 1990. године, Лесковцу је Вукова задужбина уручила Награду за уметност, а награђен је за свој животни, увек сањани подухват – Сабрана дела Лазе Костића. У том свечаном тренутку о Лесковцу, научнику и књижевнику, са дубоким поштовањем говорио је Божидар Ковачек, његов некадашњи студент, потом асистент и блиски сарадник у Матици српској.
Три дана касније, Лесковчев живот се угасио у рано јутро, док је још био у сну. На комеморацији у Матици српској од њега су се опростили Живан Милисавац, Божидар Ковачек, Милан Трипковић и Бошко Петровић. Сахрањен је 27. децембра на новосадском Новом гробљу по српском православном обреду.
У спомен на овог великана, Матица српска установила је 1992. године Награду „Младен Лесковац” за најбоље објављено научно дело из области историје српске књижевности која се додељује сваке треће године.
ЛИТЕРАТУРА
- Поповић, Р. ( 2017). Младен Лесковац велики господин – њим самим, Матица српска, Нови Сад
- Милисавац, Ж, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, Нови Сад
- Енциклопедија Српског народног позоришта: Лесковац Младен, Српско народно позориште, Нови Сад
- Степановић, М. Равноплов: https://www.ravnoplov.rs/mladen-leskovac-sivcanin-somborski-djak-i- gospodstveni-erudita/
Остави коментар