Аутор: Жељко Ињац, новинар
Бескућници и појава клошарења представљају облике социјалне изолованости и маргинализације који прате човечанство вероватно од првих дана историје. Најранији период појаве овог друштвеног феномена тешко је одредити, али различите културе и цивилизације имале су своје облике бескућништва и клошарења, често скопчане и са религиозном позадином.
„Клошарење” је термин који се може користити за описивање стила живота који укључује живот у маргинализованим условима, често на улицама, особа без сталног места за живот или редовног извора прихода. Особе које живе као „клошари” немају стално место пребивалишта, тачније немају „кров над главом”, бораве на улицама, у јавним просторима или прихватилиштима. Такве особе углавном немају сталан извор прихода и зависе од милосрђа других или помоћи добротворних организација. Клошари и бескућници могу бити друштвено маргинализовани, с тежим приступом образовању, послу и здравственој заштити. Бескућници немају санитарне услове, немају могућност да адекватно чувају храну уколико је поседују или друге личне ствари. Ове особе се сусрећу са здравственим, психолошким и друштвеним проблемима, укључујући злоупотребу опојних супстанци, депресију, итд. Потребно је нагласити да је свака особа јединствена и ови аспекти могу варирати од индивидуе до индивидуе, као и разлози њиховог бескућништва.
Клошарење може имати различите узроке, а материјални услови за живот само су један аспект овог проблема.
Особе са хроничним физичким или психичким здравственим проблемима могу се наћи у тешкоћама у одржавању трајног запослења или места за становање. Особе са хроничним здравственим проблемима могу имати ограничене могућности за рад и обављање свакодневних задатака. Депресија, анксиозност или други психички проблеми могу ометати функционисање и одржавање нормалног живота.
Зависност од алкохола или других супстанци такође може довести до клошарења, као и тешкоће у очувању сталног запослења. Проблеми са законом или криминална прошлост могу довести до потешкоћа у налажењу сталног запослења или места становања.
Људи који су друштвено изоловани, без снажне подршке породице или шире заједнице, могу се наћи у ситуацији која их поступно доводи до бескућништва и клошарења. Губитак подршке породице и/или друштвена изолованост могу довести до клошарења, као и одсуство друштвене мреже за подршку (пријатеља, шире фамилије, друштвене групације, и слично).
Губитак стабилности у животу, било да је психолошки или материјални, као што је развод на пример или смртни случај у породици, губитак посла или стамбеног места, или какав други разлог који може да психолошки потресе индивидуу и наруши њено психичко здравље или стабилност, може довести до клошарења.
Депресија, анксиозност и други психолошки фактори могу утицати на способност особе да одржи стални животни стил.
Узроци клошарења су често комплексни и свака особа која се налази у овој ситуацији је јединствена.
У античком Риму и Грчкој, постојали су облици бескућништва, али и институционални системи за збрињавање бескућника.
Током средњег века, бескућници су често били скитнице који су живели без сталног места пребивања, а за егзистенцијалне потребе ослањали су се на црквене структуре и хришћанско милосрђе.
У средњовековној Европи, на пример, постојала су сиротишта и прихватилишта за људе који су живели на друштвеној и економској маргини и углавном су деловала при цркви. Током индустријске револуције у 19. веку, услови рада и стамбене ситуације многих људи били су тешки, што је довело до формирања урбаних сиротишта и клошарских заједница. У Британији је нарочитим социјалним инжењерингом произведено на стотине хиљада клошара, одузимањем обрадивог земљишта и претварањем истог у пашњаке за индустријску производњу текстила. Накнадним законима клошарење, које је практично држава омасовила, забрањено је, а бескућнишво се третирало као криминал. Тадашњи државни законодавни систем просто је искористио ситуацију и све бескућнике депортовао у нове колоније, чиме је успешно попуњавао нове државне територије и уједно се решавао бескућника у матици.
У неким случајевима, бескућници и клошари су се нашли у зонама градова које су биле маргинализоване или изоловане, али концепт гета у смислу једноличне друштвене и просторне изолације тек је касније постао израженији у историји. У неким случајевима, клошари и бескућници могли су припадати различитим етничким или верским заједницама, али усмеравање на њихову етничку или верску припадност није било доминантно као што је то случај у модерном друштву. Нека средњовековна друштва могла су имати облике подршке за сиромашне или маргинализоване особе. На пример, постојање милосрдних установа и добротворних организација би могло понудити неку врсту помоћи, али такве институције нису функционисале на начин како се програми социјализације могу концептуализовати у савременом друштву.
У различитим културама и периодима, људи су се налазили у специфичним облицима маргинализације због другачијих околности, укључујући ратове, економске кризе, друштвене промене и слично. Термини и облици таквих група могли су варирати, али је суштина била слична – живети у маргинализованим условима без сталности у животу.
Душанов законик, који је деловао у средњовековној Србији под влашћу цара Стефана Душана (царовао од 1331. до 1355. године), садржао је различите правне норме и обавезе. У конкретном контексту бескућништва, сиромаштва и клошарења, видимо обавезу цркве, тачније клирика цркве, да се брине о гладнима, убогима и потребитима, чак и по цену свргавања клира ако не изврши своје обавезе.
Ова одредба сугерише на важност друштвене бриге и подршке маргинализованим деловима заједнице у складу са хришћанским начелима. Црква је ту имала улогу да брине о онима који су били сиромашни и без могућности да се сами прехране, или обезбеде себи основне егзистенцијалне услове.
Овакве одредбе у законима тог времена одражавале су друштвене и етичке вредности, а постојала је и свест о неопходности бриге и подршке за најслабије чланове заједнице.
Бескућници су тражили заштиту и подршку у различитим заједницама. У историјским периодима, постојале су институције и програми за помоћ бескућницима, док су истовремено били носиоци социјалне стигме и маргинализовани у свим периодима историје, истовремено су били и предмет религијских контемплација, па чак и постулата.
Са развојем модерних друштава, бескућници и клошарење су добили нове облике и изазове. Социјално-економски фактори, здравствени проблеми и злоупотреба опојних супстанци могу допринети овом проблему. Програми за помоћ бескућницима се шире, али и даље постоје изазови у пружању ефикасне и инклузивне подршке.
У различитим историјским периодима и културама можемо видети појаву групација које су намерно одабирале да живе оскудно и на ивици маргине друштва. Овакве појаве могу бити везане за различите факторе и обично имају своје унутрашње логике и разлоге.
У религиозним и духовним традицијама, постоје групације и појединци који се посвећују животу у оскудности и аскетизму као начину да се достигне духовност.
У неким случајевима, постоје групе које се посвећују животу на маргинама друштва као облику протеста против материјализма и савремених вредности. Ова појава може имати политичке и друштвене димензије.
У неким традиционалним заједницама, постоје групе које одабирају старински или традиционални начин живота који може укључивати оскудне услове живота.
Постоје појединци који бирају живот на ивици маргине као начин избегавања друштвених стандарда и обавеза.
За неке људе, изазов је живети на ивици маргине као начин истраживања и испитивања својих личних граница, како физичких тако и психичких.
Лечење бескућништва и клошарења захтева комплексан приступ. Потребно је обезбедити стабилне основе кроз смештај, храну и основне услове за живот. Психосоцијална подршка, образовање и програми за запошљавање такође играју битну улогу. Оптималан резултат захтева сарадњу између стручњака и бескућника, како би се разумеле њихове потребе и изнашле индивидуалне стратегије за излазак из овог изазова.
Бескућници и клошарење нису само проблем индивидуа, већ су и социјални и друштвени проблеми који изискују системске приступе и широку друштвену подршку. Постизање инклузивног и осветљеног окружења за сваку особу, независно од њеног статуса, један је од циљева којем друштво може тежити у борби против бескућништва.
Психологија клошара може бити веома комплексна и различита у зависности од индивидуе. Зависно од личних историја, животних околности и фактора, постоје различити разлози зашто неки појединци постају зависни од клошарења.
Постојање дуготрајних психолошких проблема, као што су депресија, посттрауматски стрес, може остати и када се особи пружи подршка и стабилно окружење, те такви проблеми могу утицати на образац мишљења и понашања.
Особе које су дуготрајно изоловане и маргинализоване могу развити недостатак социјалних вештина и адаптације на „нормалан” начин живота.
За неке, клошарење може постати стил живота, са својим обрасцима и изазовима, те одустајање од таквог начина живота може бити тежак процес. Промена у животу, ма колико позитивна, може изазвати страх или неизвесност. Особе које живе као клошари могу се плашити промена и нових изазова у нормалном животу. Ако се особа осећа принуђеном да прихвати помоћ или промени свој начин живота, то може узроковати отпор и одбијање.
Духовник штићеника заједнице „Земља живих” протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин говори да и клошарење може постати облик болести зависности: Има још једна зависност коју смо ми покушали да лечимо, али безуспешно, то је бескућништво или како се то каже данас, клошарење. То је исто навлака и човек који се навуче на бескућништво он не може да се излечи, јако тешко. Постоји посебан програм који ради лутеранска црква у Немачкој, али сам видео да људима који су у проблему бескућништва, не можемо да помогнемо јер је то једна посебна врста зависности.
Особе које су део клошарских заједница могу се самоидентификовати са том заједницом и осећати припадност или безбедност у њој.
Феномен идентификације са клошарском заједницом може изгледати контрадикторан и тешко разумљив ако га гледамо из перспективе нормалности. Оваква идентификација може бити резултат различитих фактора и пропуста у социјалном и психолошком развоју.
Клошарске заједнице често пружају осећај заједништва и подршке. Особа може осећати припадност и заштићеност у оквиру такве једне конкретне клошарске заједнице што може бити јака мотивација за остајање у том окружењу.
Особа која је дуготрајно изложена клошарењу може изгубити перцепцију алтернативе или веру у могућност успеха у „нормалном” друштвеном окружењу.
У неким случајевима, појединци могу развити самоидентификацију са клошарским начином живота, прихватајући га као свој стил живота.
Страх од промене може бити снажан фактор. Постојање већ прихваћеног обрасца и стабилности, макар и у клошарским условима, може се сматрати безбедним и познатим.
Особе које су искључене и маргинализоване из „нормалног” друштва можда не желе да се подвргну стигми и осуди коју би могле искусити уколико се врате у нормалан живот.
У стручној литератури која се бави појавом бескућништва и клошарења постоје безбројне интерпретације овог феномена у социјално-политичкој и законодавној пракси, те о изазовима дефинисања бескућништва као појма могу се генерално поделити на индивидуалистички и структурални приступ.
Индивидуалистички приступ
Фокус је на појединцима и непосредним узроцима бескућништва.
Узроци се често приписују „дефицитима” у карактеру или способностима, личним проблемима и поремећајима понашања.
Овај приступ наглашава индивидуалну одговорност за ситуацију бескућништва.
Примери узрока укључују личне проблеме, потешкоће у прилагођавању или менталне, здравствене проблеме.
Структурални приступ
Фокус је на ширим друштвеним условима који доприносе бескућништву.
Клошарење се посматра као резултат структуралних проблема, укључујући ограничену доступност приуштивог смештаја, високе стопе незапослености, високе стопе сиромаштва и недостатак социјалних услуга.
Овај приступ истиче системску неправду и недостатак подршке од стране друштва.
Нове појаве бескућништва повезане су са проблемима у друштвеној структури, као што су недостатак приуштивог стамбеног простора и висока незапосленост.
Дефинисање клошарења је изазован задатак због комплексности друштвених интеракција и конструкција повезаних с тим појмом. Неки теоретичари чак сматрају да је појам клошарења натегнут и можда чак илузоран, указујући на потребу за додатним размишљањем или редефинисањем појма.
Савремени приступи анализи узрока клошарења истичу интеракцију између индивидуалних и структурних фактора ризика.
Различити структурни фактори, личне и породичне историје, као и индивидуалне карактеристике могу међусобно деловати и појачавати интеракцију, односно утицај који доводи до појаве клошарења.
Ова интеракција може створити ситуацију у којој је тешко или немогуће за многе људе да стекну и задрже стални смештај.
Поставља се питање о недостатку теоријски заснованих истраживачких планова у вези са узроцима клошарења.
Иако постоји препознавање различитих фактора у интеракцији, недостаје теоријски оквир који би систематизовао и објаснио ове факторе.
Истраживачки радови често се фокусирају на процени величине бескућничке популације или описивање социодемографских карактеристика, али не пружају системске анализе узрока.
Новија терминологија наглашава фактор „окидача”. Појашњава се да су многи фактори препознати као сложени окидачи који могу довести до бескућништва, а не као директни узроци.
Стога се клошарење мора разумети као процес, а не као изненадни догађај, дакле, процес коме је претходила предисторија.
Нова перспектива указује на важност превенције клошарења како би се деловало на окидаче пре него што дође до саме појаве, што заправо потврђује већ претходно изнету тезу да је клошарење у савременом свету заправо облик болести зависности.
Остави коментар