ГЕОПОЛИТИКА ИРАНА

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

По географском положају, Иран се налази у Југоисточној Азији. У ужем смислу део је Блиског Истока, а у ширем региона МЕNА (Middle East and North Africa). Исламска република Иран је муслиманска држава. Ипак, она се разликује од већине осталих држава у којима већински живе муслимани јер становници Ирана припадају муслиманској верској групи шиити. За разлику од њих, већина осталих исламских држава припадају сунитском исламу. Иранци нису Арапи и не говоре арапским језиком. Они су Персијанци и говоре фарси језиком.

Иран се на северу граничи са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном, на истоку са Авганистаном и Пакистаном, а на западу са Турском и Ираком. На југу ова држава избија на Персијски залив. Захвата површину од 1.643.751 километара квадратних и по проценама за ову годину има око 88 милиона становника. Највећи геополитички ривали Ирана на простору Блиског истока су Турска и Саудијска Арабија.

Највећи део Ирана лежи на пространој Иранској висоравни. Ова висораван се простире у централном делу државе и на њој доминирају две пустиње: Дашт-е Кавир и Дашт-е Лут. Северни део државе излази на Каспијско језеро уз чије обале се простире планина Елбурс. У наставку ка истоку, према Средњој Азији се налази планина Копет Даг. На западном и јужном ободу Ирана пружа се планински венац Загрос. Све ове планине су део континуалних млађих веначних набраних планина које се пружају од Пиринејског полуострва (планине Пиринеји) на западу, преко Алпа и Динарида на исток преко Хималаја до Бурманских планина. Преко највећег језера на свету, Каспијског, Иран одржава и има све присније геополитичке и економске везе са Руском Федерацијом. На обалама овог језера су велики резервоари нафте, а само језеро је богато и рибом.

На југозападу Ирана налази се равница звана Кузистан. Она је део Месопотамије и испод ње налазе се велики резервоари нафте. Остатак нафте Иран црпи испод обале Персијског залива, а главна иранска нафтна лука у овом подручју је Бандер Абас.

Иран је сушна земља јер нема већих речних токова. Већи део државе чини полупустиња или пустиња. У геостратешком и војном смислу овакав терен одговара онима који се бране. Стратешка дубина државе је огромна, поготово за копнено деловање. Шума је врло мало, поготово у централном делу. Нападачка војска би у том случају била врло видљива, без могућности заклона. Током историје многи нападачи су изгубили своју војску на простору Персије. Они који су је освајали, као Александар Македонски, потрошили су године за такав подухват, а плодови победе нису били дугог трајања.

Уколико погледамо XX век, на власт у овој држави 1925. године долази шах Реза Кан Пахлави. Десет година касније мења се назив Персија у Иран. Династија Пахлави владала је Ираном до 1979. године, када је збачен шах Мохамед Реза Пахлави и државом су завладали верски поглавари ајатоласи. Овај догађај се назива „исламска револуција”. Ајатолах Хомеини је прогласио исламску републику. Проирански елементи су утицајни у свим арапским државама преко покрета „Муслиманска браћа”.

Најгушће насељени делови Ирана су уз Каспијско приморје. Овде се налази главни град Техеран. У северном делу земље су и други већи и значајни градови као што су Ком, Исфахан, Мешед и др.

Етничка структура Ирана је веома хетерогена. Персијанци чине око 50% становништва. Азери чине око 25% популације и заступљени су највише у северозападном делу државе, око језера Урмија. Ова регија Ирана назива се Азербејџан. Око 7% становништва чине Курди који су највише насељени у западном делу државе, близу границе са Ираком, у регији Курдистан, Керманшах и Лурестан.

Уколико погледамо етничку структуру јасне су нам неке геополитичке одлуке Ирана. Иако супростављени Турској и „политичком Западу”, Иран није реаговао у азербејџанском заузимању провинције Нагорно Карабах која је била насељена Јерменима. Иако је Јерменија (још увек) део ОДКБ-а, а Иран је све ближи Русији, могли смо видети потпуну пасивност Ирана иако има заједничку границу са овом православном земљом. Један од разлога је што четвртину становништа Ирана чине Азери. Они су густо сконцентрисани у северозападном делу земље, близу границе са Турском. Тиме чине и етничку и политичку снагу у Ирану. Турци су као народ веома блиски Азерима. Већина Турака Азере сматра истим народом као и они. Иран је проценио да у овом сукобу око Нагорно Карабаха није вредно да се директно конфронтира са Азербејџаном, Азерима на својој територији, а индиректно са Турском. С обзиром да је Турска једна од војно најјачих чланица НАТО пакта, ово би значило и сукоб са Сједињеним Америчким Државама. Иран гледа да то избегне колико год може. У новом сукобу између Израела и Хамаса, Иран рачуна на подршку Турске. То је исто један од разлога за овакву пасивну политику Ирана према Јерменији.

Током ирачко-иранског рата 1980–1988. године уништена је иранска рафинерија у Ибадану. Она је после рата пребачена на југ земље, у град Шираз. Нафтоносна поља су највећа у Кузистану, а нафтоводом су повезана са острвом Карг. Одатле се нафта прерађује, али и транспортује у свет. Највећи купац иранске нафте је Кина. Она је и један од највећих савезника Ирана и то из више разлога. Први је свакако „црно злато” којим се Кина снабдева танкерима. Други је уски мореуз Ормуз између Уједињених Арапских Емирата и Ирана. Иранска морнарица у потенцијалном сукобу са америчком флотом која се налази у Персијском заливу, може да затвори овај мореуз и тиме спречи извоз нафте других арапских земаља чији су главни купци САД и државе ЕУ. Трећи разлог за добре геополитичке односе Ирана и Кине је пројекат „Један појас, један пут”, нови кинески копнени пут свиле који би требало да пролази преко Ирана. Кинески пројекат предвиђа и поморски пут који би требало да пролази северним делом Арабијског мора, јужно од обала Ирана. Због тога и потенцијално обогаћивање уранијума од стране Ирана и могућност да постану нуклеарна војна сила за одговор „политичког Запада”, има само економске санкције. У новој геополитичкој расподели која се ствара и све већу заштиту коју Иран ужива од стране Русије и Кине, било каква војна интервенција НАТО пакта на ову државу све мање је реална.

Северозападни део државе око језера Урмије има за центар град Табриз. Због азерске већине и близине границе са Турском, ово је геополитички потенцијално жариште Ирана. Табриз је центар индустрије папира и цемента, али и познато тржиште чувених тепиха и ћилима. Јужно од ове регије су најбогатија нафтна поља Ирана. Значајан део овог простора чине Курди. Уз Капијско језеро је највећи град Решт. Познат је по гумарској индустрији, а све више прима капитал из Русије. У геополитичкој будућности Решт може постати важан центар за ширење руског утицаја, али и привредних производа у Ирану.

Иран се већ годинама налази под санкцијама Сједињених Америчких Држава и држава ЕУ. Изгледа да му то не смета превише. Иран је своје тржиште преусмерио ка осталим азијским државама, своје природне ресурсе користи за јачање државе. Иран је политички стабилна држава без већих политичких инцидената и трзавица. Шеријатски закон се примењује на сваком кораку и дискутабилно је питање људских права, барем оних каква се вреднују у Западној цивилизацији. Иран је део Римленда, ободног дела Евроазије, „унутрашњег прстена”. Ова држава је препрека „стратегији анаконде”, покушају опкољавања Руске Федерације и у перспективи и Кине са јужне стране овог двојног континента. Отопљавањем Арктика ова стратегија ће бити упитна у наредних неколико деценија. Северни део Хартленда ће „продисати” када северни арктички морски пут постане плован током читаве године и ушћа сибирских река (Об са Иртишем, Индигирка, Лена, Колима) се отопе. Међутим, и у јужном делу Азије Русија (а раније Совјетски Савез и царска Русија)  жели да изађе на топла мора и укључи се у главне трговачке путеве. Стога и совјетска интервенција у Авганистану током 1980-их година, њено помагање у јачању сиријске војске и државе у време Хладног рата (и дан-данас). Русија није напустила ону максиму националистичког лидера Жириновског да је потребно „да совјетски војник опере чизме у Индијском океану”. Таласократске силе предвођене Сједињеним Америчким Државама се деценијама труде да Римленд ставе под своју контролу и тиме спрече руски утицај и замах. Иран је ту кључан „стожер” и простор око кога се боре највеће геополитичке силе.

У светлу нових геополитичких догађаја, интересантна је улога Ирана око сукоба Израела и Хамаса. Овај сукоб који је почео почетком октобра 2023. године део је ширих сукоба заталасаног Римленда, од Украјине, преко Азербејџана и Јерменије, до Појаса Газе. Све више информација говоре како Иран директно и несумњиво подржава Хамас у борби против Израела. Познат је ирански непријатељски став према Израелу. Иран негира овој држави право на постојање. Јака војна моћ и вероватно нуклеарна војна постројења Израела додатно иритирају Иран. Оно што Ирану највише смета је могуће успостављање добрих односа између Израела и околних арапских држава. Тзв. „Аврамови споразуми” који су потписани 2020. године за време Трампове администрације имали су за циљ да отопле геополитичке односе између Израела и што више арапских држава и да се међусобно признају. Ове споразуме је Израел потписао са Бахреином и Уједињеним Арапским Емиратима у Азији и Суданом и Мароком у Африци. Близу стављања потписа на ове споразуме била је и Саудијска Арабија. У случају да се то десило, то би био велики ударац за Иран. Новим ратом у Појасу Газе, потпис било које арапске државе на било који споразум са Израелом је сада миљама далеко. Чини се да је Иран успео у својој намери да свог геополитичког ривала, Саудијску Арабију одвоји од Израела. Ове државе последњих година нису биле у добрим геополитичким односима. Уз свеприсутни сунитско-шиитски антагонизам, ове две државе су и ривали око нафте. Саудијце посебно иритирају стални покушаји Ирана да пребаци један део милитантних шиита преко јужног дела Ирака (где има знатан број шиита) у Сирију. С обзиром да сукоб Сирије и Израела око Голанске висоравни, Иран има за циљ да подручје сукоба око Израела прошири. Чини се да у овом тренутку Саудијској Арабији одговара једино мир у региону.

Не би требало заборавити ни подршку и утицај Ирана у Либану. У верком смислу Либан је шаролик. Трећину становника чине шиити и тесно су верски и политички повезани са Ираном. Званична влада у Бејруту је под великим иранским утицајем. Под још већим утицајем је политичка и војна структура под називом Хезболах. Она делује на простору јужног Либана, веома близу границе са Израелом. Са израелском војском је већ деценијама у константном сукобу, већег или мањег интензитета. После рата 2006. године, израелска војска се повукла из јужног Либана. Ирану то одговара. Стално војно присуство војске у северном делу Израела и стална претња од Хезболаха црпи ресурсе израелске владе.

Развојем нових војних технологија могућ је сукоб Ирана и Израела, иако се ове две државе не граниче. Између њих се налази територија нестабилне Сирије и потенцијално нестабилног Ирака. Већина територије Јордана је пустиња и није погодна за веће ратне операције. Сунитска већина у овој држави не сматра се наклоњеним Ирану.

У времену које предстоји Иран ће гледати да подстакне и искористи сукобе Израела са околним Арапима. Тренутно траје сукоб у Појасу Газе израелске војске са Хамасом. То је дуг и крвав рат са великим бројем цивилних жртава. Иако је на први поглед изгледало другачије, исход овог сукоба је неизвестан. Ирану би потпуно одговарало да се овај сукоб пресели на Западну обалу, где је на власти тренутно пасивни Фатах. Евентуални сукоби на Западној обали врло вероватно би дестабилизовали и Јордан који се граничи на истоку.

Док Израел наставља своје вишедеценијске сукобе са околним народима (и државама), Иран своје економске ресурсе усмерава ка јачању војске и стандарда грађана. Навикнути на санкције од политичког Запада, преусмерили су своје геополитичко деловање и јачање односа са Русијом и Кином. У времену тзв. хибридних и прокси ратова Русији и Кини одговара држава где ће моћи да продају своје производе и која ће бити директно истурена према њиховом главном геополитичком противнику, НАТО пакту.