Аутор: Јованка Симић, новинар
РАЗЛИКЕ између негдашњих велепоседника и данашњих бизнисмена и тајкуна су бројне, а понајвише се огледају у односу према задужбинарству. Неизвесно је да ли ће иза појединих савремених богаташа и успешних бизнисмена ишта од њиховог богатства остати са посветом „милом роду своме”, али сасвим је поуздано да ће наша историја и убудуће памтити Дунђерске из Србобрана, Стратимировиће из Кулпина, Јагодиће из Конака, Лукаче из Ечке, Лазаревиће из Великог Средишта.
Ови богати људи, вешти трговци, бивши војници и граничари, који су због својих способности награђивани и племићким титулама важили су за велике личности свог времена, а у зависности од богатства, утицаја и степена родољубља и за велике ктиторе на подручју данашње Војводине. Њихова моћ у колоплету судбине и политике ишчезла је, али још живе сведоци њиховог успона и пропасти. То су дворци, палате и летњиковци, мање или више раскошне архитектуре које су они градили или откупљивали крајем 18, током 19. и почетком 20. века.
До данашњих дана, 17 двораца у Војводини преживело је све политичке преображаје и сада су културна добра под заштитом државе. Истовремено, три дворца – у Челареву, Патријаршијски двор у Сремским Карловцима и Владичански двор у Вршцу – имају статус културног добра од изузетног значаја. Нису још увек сви обновљени.
Настајали су после 1690. године када су поражени Турци напустили ове просторе, а управу над освојеним територијама преузела Хабзбуршка монархија. Установљена је Војна граница, живнула је трговина. Спроведено је низ реформи које су подстицале друштвени, културни и градитељски замах, а на пусте равнице су се досељавали, Срби, Мађари, Немци, Цинцари, Јермени, Јевреји, Словаци.
У тротомној студији Срби у Војводини, у издању Матице српске, историчар и познавалац војвођанске историје др Душан Ј. Поповић (1894–1985) наводи да је основа положаја српског народа у Хабзбуршкој монархији била – војна служба.
„Шизматички Раци”, како је Србе погрдно називала власт, својом крвљу, службовањем у војсци у рату и у миру, откупљивали су своје право на боравак и егзистенцију „у земљи најкатоличкијих владара”.
У војсци су службовали и припадници других народа, али у мањој мери. Године 1796. године цела Аустрија имала је око 32 милиона становника, а давала је око 400 хиљада војника, дотле је само Војна граница са око милион душа изнедрила више од 120 хиљада војника.
У Војној граници живело је 791.458 Срба и Хрвата (од тог броја 54% припадника српске националности), Румуна (113.723), Немаца (37.875), Чехословака (8.822), Мађара (4.985), Арнаута (1.151), Талијана (384) и Јевреја (479).
Током 18. века, међу овдашњим Србима јачали су свест и услови за богаћење и стварање крупних поседа. У прилог им је ишло уређење Хабзбуршке монархије које је, као и већи део тадашње Европе, потенцирала крупне феудалне поседе којима су самостално управљали – држава, старо племство и црква. Велики комплекси у јужним областима Монархије додељени су на управљање заслужним официрима и војсковођама. Међу њима било је и Срба и то махом на подручју данашње Бачке и Баната.
За пола века после Велике сеобе, после многих ратова у којима су се Срби истакли својим јунаштвом, а многи су и изгинули, само двадесетак српских породица добило је племићке титуле. Међу њима су били: Ратко Хаџи Марковић (1697) заставник из Сомбора; Груја Аси Марковић (1699); патријарх Арсеније Чарнојевић (1704); заповедник Поморишке границе Јован Поповић Текелија (1706); Никола Атанасковић, Сима Доросавчић и Василије Ђулинац, војвода у Сегедину (1722); Дамјан Жарковић (1724), Стеван Степић и породица Прерадовић у Будиму (1723), Јован Николетић (1735), Милорад и Јован Путник (1736), Милош Стратимировић (1745).
Такође, тридесетак Срба, граничних официра, 1751. добили су племство као награду за јунаштво, али и стога што су дали свој глас за развојачење Потиске војне границе. Њима су додељене куће и нешто земље. Постали су племићи – куријалисти. Веће поседе имали су само Стратимировићи и породица Зако.
Четворица браће Стратимировића добили су Кулпин. Породици Зако додељени су 1751. године Бајша и Бечеј, а седам година доцније и Кањижа. Предикате су добијали по називима својих села: Чарнојевићи од Мачве, Стратимировићи од Кулпина… Племићи су од својих имања направили узорна господарства. Тако су Адамовићи целу економију водили на немачки начин, те су могли далекозором из своје собе надзирати да ли њихови људи добро раде, те им кроз трубу са прозора довикивати шта треба да раде.
Поповић је такође забележио да је културни живот у нашем народу почео да се уздиже у кућама слободнијег и имућнијег сталежа, код племства, у „благородним породицама које су могле да држе кућне учитеље”, а о којима је писао и Доситеј Обрадовић.
У почетку, само малобројне српске породице имале су мале дворове, док је највећи део нашег племства живео у врло солидним приземним или на спрат подигнутим кућама. Већ крајем 18. века, било је српских породица које су изградиле раскошне палате по угледу на аустријске дворце украшене луксузним намештајем и нарученим породичним портретима.
У Великом Средишту, подно Вршачког брега, живе и данас два дворца грофовске породице Лазаревић и сведоче о њиховом животопису започетом почетком 19. века који је трајао 70 година. Голуб Лазаревић, син Карађорђевог војводе попа Луке Лазаревића, половином 19. века саградио је велики дворац, класицистички приземни објекат симетричне предње фасаде са доминирајућим портиком у средини.
На истој парцели, у непосредној близини, његов млађи син Александар, око 1900. године подигао је мали дворац који карактеришу степенасто завршена атика и куле на угловима. Дворац је слика и прилика еклектичког стила са неоготичким елементима, тада преовлађујућим у Европи. Оба замка и данас спадају међу најлепше у Војводини.
Породица Јагодић утиснула је значајан печат на културни развој Срба у Аустроугарској. Били су истакнути чланови Матице српске, најстарије научне и књижевне институције у нашем народу, основане 1826. године у Пешти. Придавали су велики значај школовању и активном учешћу у политичким токовима. Најречитији симбол ере Јагодића је њихов дворац у атару села Бока, у банатској општини Сечањ са десне стране пута Конак – Вршац. Саграђен је 1835. године.
Стратимировићи су једна од првих српских породица која је у Хабзбуршкој монархији војничким заслугама стекла племићку титулу. Њихови корени су у Требињу, сежу до Богића Вучковића Стратимировића (син Вучка Петровића, а унук Петра Стратимировића) који је са тројицом браће – Иваном, Томом и Николом – подигао 1737. године устанак у Херцеговини.
На позив патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, устаници из херцеговачких брда притекли су у помоћ Аустрији, а убрзо потом доселили су се у Бачку пошто су 1745. године од Марије Терезије добили племићку титулу и посед Кулпин од око 10.000 јутара оранице. Задржали су за себе 3.200 јутара, а остатак земље поделили су херцеговачким добровољачким породицама (било их је укупно око 200) који су са њима 1737. године прешли на подручје данашње Бачке.
Оба дворца је саградила друга и трећа генерација, рођена у Кулпину. Мање здање, познато и под називом Стари дворац, заправо је приземна вила изграђена крајем 18. века у класицистичком стилу. До данас је сачувана у изворном облику. Била је то куријелна резиденција Стратимировића. Када су браћа Теодор и Ђорђе 1851. године затражили грађанство у Новом Саду, комисија која је о њиховој молби одлучивала, навела је Стари двор као њихову највреднију имовину.
Велики дворац или каштел изграђен је највероватније око 1826. године. У пожару 1912. године делимично је изгорео, а потом је реконструисан према пројекту архитекте Момчила Тапавице. Тада је имање Стратимировића већ било прешло у руке друге велепоседничке и племићке фамилије Дунђерски, чији корени такође сежу до Херцеговине.
Лазар Дунђерски (1833–1917) који је крајем 18. и почетком 19. века на породичном стаблу Дунђерских представљао круну моћи и угледа те чувене велепоседничке фамилије, био је трећи и најмлађи син Гедеона Геце Дунђерског и његове жене Персиде, рођене Летић. Имао је два брата, Александра и Новака, и три сестре, али само Лазар је успео да од презимена Дунђерски начини синоним за богатство и моћ.
Дворац Челарево познат је по презименима својих власника Безереди или Дунђерски. Саграђен је између 1834. и 1837. године према пројекту неименованог бечког архитекте, а 1882. године Безереди га је продао Лазару Дунђерском. Он је засадио плантаже хмеља и саградио пивару која данас послује у оквиру групе Карлсберг. Чувено пиво „Лав” из Челарева име је добило по статуама лавова у природној величини који „стражаре” на улазу у дворац окружен великим енглеско-француским парком.
Пред крај свог живота у последњим деценијама 19. века, Лазар је изградио и дворац Соколац који је у мираз добила његова кћерка Емилија. Ту је последње дане живота провела млађана Ленка Дунђерски, муза и неостварена љубав поете и боема Лазе Костића.
Дворац у Хајдучици, Дунђерски су откупили од породице Дамаскин, а „Фантаст” у Новом Бечеју, саграђен је по жељи Богдана Дунђерског, коме су страст биле жене, вино и коњи. Био је велики пријатељ сликара Уроша Предића. На 14 километара од Бечеја, саградио је 1920. године себи јединствен споменик – велелепни бели дворац (са породичном капелом) ушушкан у меко зелену равничарску оазу и наденуо му име „Фантаст” по омиљеном коњу из своје ергеле.
Тестаментом је 1940. године целокупно своје имање оставио Матици српској (две куће у Бечеју, 342 катастарска јутра земље са каштелом и капелом и 26.771 пенга), са жељом да се на његовом добру оснује пољопривредна академија. На тај начин хтео је да допринесе националном, просветном и привредном јачању Срба. Пошто је земља дошла под удар аграрне реформе, а нешто касније су национализоване и куће, задужбина је заживела са готовином и покретностима у вредности од 794.870 динара. Фондација је статутом намењена за стипендирање студената пољопривредног факултета.
Нису, разуме се, само српски племићи у 18, 19. и почетком 20. века куповали или градили дворце. За таквим исказивањем снаге свог иметка и угледа, посезале су и друге утицајне личности како би и савременицима и потомцима сликовито приказали своју моћ. По лепоти издвајају се и дворци Шпицерових (Беочин), Капетаново код Старог Леца, Зобнатица (Бачка Топола), Марцибањи-Карачоњи (Сремска Каменица), дворац Кароља Фенбаха (Алекса Шантић, надомак Сомбора) и други.
ЛИТЕРАТУРА
- Поповић, Ј. Д. (1957). Срби у Војводини 1, Матица српска, Нови Сад
- Поповић, Ј. Д. (1959). Срби у Војводини 2, Матица српска, Нови Сад
- Поповић, Ј. Д. (1963). Срби у Војводини 3, Матица српска, Нови Сад
- Кулић, Б. (2012). Дворци и летњиковци Војводине, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Петроварадин; Платонеум, Нови Сад
Остави коментар