Аутор: Данило Копривица, политиколог
Актуелне поплаве избациле су на површину сав наш немар о коме углавном ћуте и јавност и националне фреквенције, а требало би дићи узбуну. Депримирајуће слике пластичног као и сваковрсног другог отпада, које носе набујале реке и потоци, представљају нас као народ у историјском пролазу, народ који учествујући на актуелном фестивалу свог живота, рачуна да ће доћи неко иза гостију и покупити сво смеће.
И док држава није заинтересова да стимулише почетак рада предузетника – чистача река, роје се предузетници, који би уз државну подршку и уз свенародни динар, да готово баш сваки поток бистре воде „уцеве” према мери своје похлепе. Тако сам средином марта са неверицом читао о томе како је Рупсак, река која водом снабдева Власотинце и околину, вишеструко зауздана бетонским цевима, што је ван сваке памети и ван ширег интереса.
А онда се истовремено, дакле средином марта, прочула вест, која као да прича о животу са другог краја планете, са Новог Зеланда или са Исланда. Вест која каже, да је једина дивља река Европе, целим својим током кроз једну земљу, проглашена националним парком. Када кажемо да је река дивља, то заправо значи да није преграђивана бранама или хидроелектранама. Тиме су пропали најављени планови за подизање око тридесет хидроелектрана, што би једину дивљу европску реку, заувек претворило у механички погођен речни слив, сa којим би дошло до драстичне промене речне флоре и фауне. Попут наше Дрине. Река о којој причамо, извире као Аос у северозападној Грчкој, али нови национални парк почиње тек са њеним уласкoм на тло Албаније. Вјоса или Војуша је дуга 270 км, а од тога, у оквирима националног парка у коме је забрањена било каква човекова интервенција, тећи ће дужином од око 192 км. Око ње ће бити национални парк површине око 127 квадратних километара, што и није много с обзиром да у свом доњем току, река на моменте има ширину од готово два километра. Свака част Албанцима за овај потез. Још почетком 2019. са усвајањем закона о забрани коцкања показали су да знају шта неће, али да будемо прецизни и објективни, свака част и зеленим активистима из ЕУ. Без њихове упорности, гласности и финансијске подршке, очувања Вјосе вероватно не би било могуће.
Поједностављено гледано, из случаја Вјосе се да закључити да су ЕУ, њене институције и њени фондови пријатељи природе без обзира да ли нека земља има формални статус члана уније. Међутим, слика је потпуно другачија када се са меандра Вјосе, која је током разорног земљотреса променила ток и потопила највећи антички град на тлу данашње Албаније, древну Аполонију, зађе мало на североисток, тачније, до Пелистера и до Маврова. Тамо је слика потпуно другачија. Тамо је држава Македонија још ономад решила да уз финансијску подршку (и) Европске банке за обнову и развој, изгради хидроцентрале усред строго заштићених подручја националних паркова. Није ЕБРД била ни најмање гадљива на ту идеју. По принципу, ваша заштићена природа ваша ствар – наш капитал, наша ствар. И делимично им је то пошло за руком. Неке хидроелектране су изграђене, а од неких пројеката се ипак одустало у последњем тренутку. До одустајања је дошло упорношћу локалних активиста, али и овај пут уз значајну помоћ независних европских зелених партнера.
Дакле ЕУ је, као веома важна, можда и најважнија провинција евроатлантске империје, јединство зелених супротности. Она је и добро и зло, барем када је у питању битка за природу и за одрживи развој. Она је велико добро, захваљујући мноштву стручних, упорних и несебичних појединаца и независних организација, које су спремне да се боре и да се изборе за принципијелна решења и ван граница уније, све у складу са почетним циљевима зелене политике.
Међутим ЕУ, а нарочито неке њене институције су онолико зло, колико је више домаћих Фауста спремно на неопозиви договор са похлепом. И за то нам није требао пример Македоније који, дакако, није сувишан.
Зелена политика у нашој Србији, али и на нашем Балкану, барем она зелена политика која је јавно видљива, а видљива је јер је и финансијски споља оснажена, поборник је два документа која стижу из ЕУ, али су јасно део стратешких планова евроатлантске заједнице. Или да будем отворен и да ову заједницу назовем како ми се чини да је одговарајуће – Атлантске империје. При чему је јасно да је Брисел тек административни центар врло важне, можда и најважније атлантске провинције – Европске Уније. Корона и рат у Украјини су искоришћени да се ранији сценарио на ову тему само додатно убрза. Зашто о овоме пишем на тему зелене политике на Балкану, постаће вам јасно када будете прочитали оно што сад мислим и што следи.
Наравно, реч је о Европском зеленом плану (Green Deal) и о Европској агенди за Западни Балкан. Циљ првог је да Европа до 2050. постане први климатски неутралан континент са нултом емисијом карбонских гасова стаклене баште и да се даљи привредни раст учини независним од употребе ресурса. А циљ другог је све исто, само мало другачије испричано. Више као списак добрих намера, попут обновљивих извора енергије, преласка на циркуларну економију, заштите биодиверзитета и екосиситема.
Ако документа тумачим као политиколог не могу их ставити ван актуелног контекста који им је придодат ратом у Украјини. Дакле, чињеницу да је обавеза да се изврши диверсификација енергената и извора њиховог снабдевања, треба читати и као обавезу да се зарад политичке коректности, напусти јефтини „агресорски гас”, а да се отворе подземна врата за танковање неког другог гаса. Баш америчког ако хоћете да будете изузетно политички коректни, али може и неки други, само да није руски. Цена? Ситница.
Ако иста зелена документа ЕУ читам здраворазумски, као Кочићев Давид Штрбац, не могу да не видим низ нелогичности које ме воде сумњичавости. Тако на пример, ако се ЕУ залаже за привредни раст независан од ресурса, чему онда лобирање из исте ЕУ за отварањем рудника јадарита у опомињуће поплављеном Јадру, као и то лобирање уз сликање светле будућности везане искључиво за јадарит и за литијум, или се пак принцип развоја уз максимално очување ресурса односи само на изворне земље ЕУ.
Или ако је угаљ пасе, како то да Немачка и данас има више инсталисане снаге у термоелектранама на угаљ, него све земље Западног Балкана заједно? Евростат, дакле генерални директорат Европске комисије са седиштем у Луксембургу, управо је саопштио да је производња и потрошња угља у ЕУ током 2022. порасла у односу на 2021. и то производња за 5%, а потрошња за 2%. Америку са њених 6.250 електрана на угаљ, да и не спомињемо. Ако је угаљ пасе, шта ће га заменити кад ветар не дува и кад сунце не сија. А чак и да се народним парама подигне више елиса да се окрећу, него што ће бити птица да око њих лете, колико ће коштати струја из гига акумулатора састављених од ћелија из јадарита?
Јасно, да не дужим. Када нешто, што је написано разумљивим језиком, дакле није нека наука, ипак није баш сасвим јасно или је баш густо магловито, мора бити да је читалац немаштовит и ограничен или је у питању ипак футуристичка политичка идеологија. Ако сумњате на читаоца, онда с правом сумњате и на писца ових редова. Али ако и ви сумњате да је зелени активизам почео да добија неке препознатљиве идеолошке контуре, ред је да наставимо.
Настављам, али скраћујем. Корак по корак, зелена политика са активизма на промени себе, свести и света, постаје средство за погађање глобално зацртаних мета. Данас се, све више и све гласније чује, да нема промене односа према ресурсима и према природи, без укупне промене система. И то нагле ако је икако могуће. Дакле, императив постаје нееволутивна, готово револуционарна промена друштва. Нарочито оваквог, какво је ово наше. Традиционално, оптерећено историјом, задојено малигним утицајима наше православне вере и руске културе. Тако је врло лако разумети и оправдати све оне који понекад на невероватно некоректан начин нападају веру и традицију. Заправо, када адвокат и народни посланик, са амбицијом да буде први човек протеста испред јавног сервиса у Новом Саду, објави ужасан историјски фалсификат, он не напада нашу духовност и нашу прошлост, нити је он тек бедни и јадни фалсификатор исте. Он је заправо борац за очување природе и биодиверзитета. Како – лако.
Стога, да сажмем, данас је лако препознати турбо либералне јуришнике заоденуте зеленим плаштом. Довољно је приметити да је пацифизам зелених постао прошлост, што се понајбоље огледа у актуелној девизи: Драге су ми реке и шуме, али ми је још дража НАТО морнарица.
Дакле, по истом оном принципу, по коме је сфера полности из сфере приватности идеологизацијом еволуирала до нове цивилне религије.
БУДУЋНОСТ ЗЕЛЕНЕ ПОЛИТИКЕ
Сасвим реално гласи питање, има ли светле будућности за оне странке, које су превасходно програмски зелене, док бубњеви националних страсти, а богами и сукоба, никако да утихну. И није ту реч само о косовском проблему. У највећем броју балканских земаља и даље су два питања доминантна. Национално, као узвишено историјско и идентитетско питање и оно земаљско питање, питање хлеба и кифли. Тешко да би било која странка искрене зелене програмске оријентације ускоро могла доћи у позицију да формира власт. Чак ни као значајан коалициони партнер. Власт на локалу, нарочито у срединама са изразитим еколошким проблемима, већ је сасвим могућа ствар. Ту коалиције покрета и странака имају велике шансе.
Мишљења сам, да за спровођење зелених идеја, власт и није неопходна јер власт у одговорном политичком друштву, подразумева низ компромиса. У најбољем случају концепт одрживог развоја. Власт мора позитивно да одговори на очекивања готово свих слојева друштва – и инвеститора и еколога, а то је неприродан амбијент за заштитнике достојанства суживота људи и нетакнуте природе.
Као што мислим да за реализацију циљева зеленог активизма нису неопходне ни политичке странке јер и политичка странка мора програмски да обухвати најважније друштвене проблеме и очекивања широког дела друштва коме се обраћа и мора да има став о свим најважнијим питањима у једном тренутку. Дакле, свака политичка странка, колико год се фарбала у зелено, мора да се изјасни о Косову, о европским, а све чешће и о атлантским интеграцијама. Затим о рату у Украјини… Еколошки покрети не морају тим питањима под обавезно да се баве. Повремене изјаве на те теме, могу бити део личних ставова лидера покрета, али ти ставови не оптерећују зелену идеју на којој је покрет заснован. Посебна прича је, што и политичке странке једу своју децу, која одрастају у атмосфери кворума и форума.
Изворна зелена мисија није, да се што пре преузме власт, да би се мењао свет – већ да се мења свет, независно од тога ко је на власти. Шта тиме желим да кажем – да су албански зелени чекали да преузму власт, сачекало би их на десетине хидроелектрана на Вјоси.
ЗЕЛЕНИ ГРАД
Покрети су већ нешто сасвим друго. Њихова неформална структура, тражи стални активизам, не само медијски, већ конкретан рад на терену.
Зелене политике нема без ослонца на барем три стуба. Једно је активизам на узбуњивању, отварању дијалога и едукацији свих учесника; друго је мисионарски рад са људима и организацијама; треће су залагања за јавност и доношење закона и прописа. И тек на крају, истрајан рад на имплементацији Зеленог плана и Зелене агенде и то само уколико су примерене нашем тренутку развоја и нашој перспективи. Агитовање да су Зелена агенда и Зелени план заправо приоритет, најбољи је лакмус тест, којим се рано открива, да ли је реч о појединцима и организацијама које искрено призивају и стварно доприносе промени наше еколошке свести, или је тек реч о организацијама и појединцима који су свикли на донације и спонзоре, па су у обвези да преузму нову идеолошку мантру у борби за опстанак на тржишту НВО.
Зелена политика која жели да се реализују њени циљеви и да цело друштво направи помак и на нивоу свести и на нивоу праксе, не би требала да буде сукобљена са традицијом, обичајима, историјом и народном једноставношћу.
Зелена политика не може имати за приоритет турбо убрзање на путу европских, а нарочито не атлантских интеграција. Доследно залагање за политику активног мира и активне неутралности је заправо срж сваке аутохтоне зелене политике. Политичке странке и покрети који се крију иза зелених агенди и дилова, могу политички преживети и уз притисак својих ментора постајати и опстајати као „Зелени Зачин” многих будућих влада, али ће бити без икаквог озбиљнијег упоришта међу грађанима, у народу што би се рекло. Да се разумемо, чиста је лаж да су народ и грађани супротстављени термини. Само она зелена политика, која није у сукобу са традицијом, која је програмски изворна, мисионарски посвећена промени свести и појединца и друштва, учиниће много за све нас.
Пре шест година, овде на порталу КЦНС сам објавио два текста као неку врсту резимеа педесетак Зелених дебата, посвећених одрживом развоју града, нарочито града Новог Сада, на којима је гостовало десетине веома компетентних гостију. Можда не би било лоше подсетити се, да сам кроз текст Зелени град https://www.kcns.org.rs/agora/visions-2022-zeleni-grad/ заправо сасвим јасно наговестио зелену политику као једини будући смисао локалног политичког активизма, али и изнео низ проблема и предлога решења од којих су многа, барем у Новом Саду, у потпуности реализована. Тада сам предложио и експериментално увођење зеленог омбудсмана – да зелену политику претвори у права и у обавезе сваког човека, становника нашег све изазовнијег града.
Да ми досади живот у шуми, па да решим да се поново вратим међу људе и да наставим да их давим са политичким темама, тамо где сам стао пре десетак година, изабрао бих да будем Зелени мисионар – Зелембаћ. Да сваког дана преобратим барем по једног човека јер зелена политика има смисла само ако је и по мери „малог” човека и његове све неизвесније свакодневице.
Остави коментар