Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Током векова, грчке колоније по градовима Јадранског приморја врло су старе. У верском и црквеном погледу, грчке заједнице одувек су припадале источном хришћанству и јурисдикцији цариградског патријарха. Кад је у X и XI веку хрватско и романско становништво Далмације потпуно примило латински обред и потчинило се јурисдикцији Римске цркве, Грци по далматинским градовима остадоше уз грчки обред и уз Цариградску патријаршију.
После 1180. године, кад смрћу визаатијског цара Манојла Комнина коначно престаје власт Византије у Далмацији, извршиће се коначно раслојавање измећу припадника латинске, тј. римске цркве и црквених општина далматинских Грка којима су касније са копна пристизали у приморске градове, као појачање, православни Срби. Најјаче грчке колоније, тада омасовљене Србима, налазиле су се у Задру и Сплиту, а нешто слабије у Шибенику и у Макарској. Ови Грци су се бавили искључиво занатством и трговином и стекли су велика и лепа имања. О црквеном животу ових колонија подаци су нам оскудни и недовољно поуздани. Далматински епископ Симеон Кончаревић у свом „Летопису”, писаном половином XVIII века, каже да су Грци имали у Задру цркве св. Антонија, св. Стефана, св. Платона и св. Димитрија; у Сплиту цркву Успенија пресвете Богородице и св. Киријака; у Шибенику цркву св. Параскеве, а у Макарској цркве св. Панкратија и св. Ђорђа. Али, услед распламсалог фанатизма припадника латинске цркве после првог крсташког рата (1096–1099), за време мађарске управе Далмацијом, била је већина ових грчких цркава византијског обреда одузета и уступљена Латинима. Тако је у Сплиту од православних
одузета црква св. Киријака, а у Задру цркве св. Платона, св. Антонија и св. Стефана и претворене у латинске цркве. У једном задарском катастику из двадесетих година XV века помињу се цркве Св. Платона као манастир, Св. Димитрија и Св. Стефана као већ католичке. За цркву и манастир Св. Платона зна се да су касније били у саставу манастира Св. Доминика, а црква Св. Димитрија сматрана је за врло стару. На сабору латинских епископа, одржаном у Сплиту 1185, православци су проглашени јеретицима и предани анатеми, а световне власти су заужене да гоне све оне који на богослужењу помињу цариградског патријарха. Одмах је сплитским Грцима била одузет храм Успенија пресвете Богородице, а после Лионске уније је и од задарских Грка њихова последња црква Св. Платона.
Пад Цариграда и оснивање Латинског царства (1204) још више су погоршали ситуацију далматинских Грка. Одузете су им готово све цркве, од тада се помиње још само црква св. Параскеве у Шибенику. Најбројнија грчка црквена општина била је тада у Шибенику.
Да би се одупрли прозелитизму латинске цркве, шибенички Грци одмах су по рестаурацији Византије (1261) послали у Цариград свог угледног граћанина Николу Георгијадиса к патријарху Јосифу да га упозна са тешким приликама у којима се налазе и да затражи заштиту. Црква св. Параскеве остала је грчка још неколико деценија, али кад је почетком XIV века у Шибенику основана латинска епископија, епископ Мартин одузео је 1314. Грцима и ову последњу њихову богомољу. Тако ће Грци на читавој источној обали Јадрана остати без својих храмова. Од тада ће грчки свештеници у овим градовима преузети тактику коју ће њихове колеге примењивати у Венецији век и по касније: окупљени верни народ се организовао на молитву у својим домовима. У Сплиту се тада помињу свештеници Герасим, Јосиф и Никола Капукис са Крфа, а у Шибенику Севастијан Мемхијадис.
Далматински Грци били би од тада, у црквеном погледу, још трагичнији да се у Немањићкој Србији, која је у Зети и Хуму излазила на море и граничила се млетачком и мађарском Далмацијом, није појавила аутокефална и по византијском узору добро организована Српска православна црква. Почеле су миграције српског становништва из Хума и Босне уз Динару према северној Далмацији. Хрватски историчар Иван Лучић (Joannes Lucius, 1604–1679) говори да ти Срби почеше служити као војници бану Младену Шубићу (1312–1322) и да се из планинских предела стали су се спуштати у равнице, те помешани са Хрватима почеше обраћивати поља. Њихов број је растао те овладаше и многим пољима приморских градова. О овим кретањима Срба пише и Марко Јачов у својој књизи ,,Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622–1644“.
Даљој афирмацији православља у северној Далмацији допринела је удаја Јелене, сестре цара Душана, за моћног хрватског бана Младена Шубића (1347) и долазак Душанових
војничких посада у градове Клис и Скрадин, а затим присуство православних монаха, духовника ове принцезе и њених посада, и напослетку, оснивања двају православних манастира, Крупе (1317) и Крке (1350). Све то говори да је православна црква у Далмацији постајала фактор с којим се морало да рачуна. У Скрадину, којим је 1348–1356. године управљала Јелена Шубић и у коме се налазила неко време српска царска посада, био је организован православни црквени живот. Кончаревићев Летопис говори да је кнегиња имала на свом двору духовника Руфина и да су к њему дошла још тројица калућера из Палестине, свакако из манастира Св. Михаила и Гаврила, који је тамо саградио српски краљ Милутин. Јелениним настојањем саграђена је у Скрадину 1348. црква св. Јована Крститеља (ова црква је превидитор Гримани писао 1754. године писао да је за време Турака уништена). Руфин је са двојицом од оних палестинских калућера основао 1350. године манастир Крку, за чију прву изградњу новац је дала Јелена и тако постала ктитор овог манастира.
Шибенички Грци, пошто нису имали своје цркве, одлазили су у Скрадин на богослужење иако је оно било обављено на словенском језику, али било је православно. То је био почетак црквене симбиозе у северној Далмацији измећу остатака старих грчких колонија и православних Срба који су почели да долазе на ово подручје. Досељавање нових група православних Срба у Далмацију, у времену кад је њоме управљао босански краљ Твртко I (1371–1391), стварало је већ компактнија српска насеља у залеђу далматинских градова, а многе занатлије су добро примљени и у самим градовима, где су нашли скромне остатке некада бројних грчких колонија, чији је црквени живот био сасвим пригушен.
Продирањем Турака на Балканско полуострво почињу перманентне миграције балканског хришћанског становништва. Грци и Срби били су први на удару. Турци су, због опскрбе и нормализовања стања освојене али и опустошене територије, извршили присилно насељавање северне Далмације српским становништвом. Тако су између Зрмање и Цетине, насељени Срби на опустошену и истребљену територију, довођени из Црне Горе, Старе Србије као и из Босне и Херцеговине. Свеже насељени, они су својим насељима, селима, подигли цркве настављајући да живот усадржавају у духовном, јер време у коме су живели, богато неизвесиошћу и страдањем, није им нудило од живота више до сазнања ο пролазности и патњи. Из тих времена потиче нераскидива веза између Срба и њихове цркве.
У току постепеног турског освајања грчких територија многи су Грци, од 1416. до 1467, прешли под власт Млетачке Републике: имућнији да би се емиграцијом спасли од турске пљачке, сиромашни да би нашли боље услове за живот. Имућнији су се у новој средини одавали већ опробаним трговини и занатима, а остали су махом ступали у млетачку војну службу као лаки коњаници, образујући посебне војне формације под именом стратија. Ови су војници стратиоти, били су потребни Републици ради учвршћења њених позиција, које је од 1409. до 1420. године стекла у Далмацији задобијањем свих приморских градова сем Дубровника и свих острва сем Крка. Емигрирали су и Срби, не само из области које су већ пале под Турке, него и из крајева у којима се очекивала турска најезда и страдање. И овде су емигрирали најпре имућнији са својом покретном имовином. За њима се наставља емиграција уплашеног народа, у масама или појединачно, из крајева које су већ заузели Турци због тешких зулума и пореза, а нарочито због данка у крви.
Масовно бежање српског и хрватског народа из Босне и Херцеговине ојачало је нарочито од 1468. године. Тада је ојачао словенски живаљ у Далмацији. Али тај прилив ће ускоро бити заустављен турским упадима на ово подручје са кога су Турци одводили много
робље, а спречавали емиграцију хришћана са свог подручја на територију Републике светог Марка. После пада Цариграда (1453) и млетачких поседа на Леванту и Пелопонезу (1500–1540) у турске руке, а касније, после пада Кипра (1563) и за време дугог Кандијског рата (1645–1669), била је емиграција грчког становништва још више појачана. Тада су се многе грчке породице населиле како у самој Венецији, тако и у далматинским градовима Задру, Шибенику, Скрадину и на острву Хвару и у тим местима, као и у Венецији, оснивали своје православне црквене општине, готово увек у заједници са Србима. Чак и у Трогиру, који је био незнатно насеље, помиње се 1556. и 1557. године група стратиота. Мећутим, већ од по-
четка, наилазили су православни Грци и Срби на тешкоће у организовању свог црквеног живота, јер је Млетачка Република била римокатоличка држава, која је подржавала прозелистичка настојања Римске цркве. Утицај папске курије био је у Републици толико јак
да се она често морала одрећи својих сопствених политичких и економских интереса да би задовољила жеље Курије. Кроз читаву своју историју Млетачка Република се, у погледу својих православних граћана, Грка и Срба, налазила као у процепу измећу својих интереса,
који су захтевали да ови корисни граћани буду задовољни, и жеље Римске курије, која је интимно била на срцу и млетачким властима, да ови „шизматици” буду приведени у крило Римске цркве.
Први покушаји на организацији православног црквеног живота учињени су у самој Венецији у другој половини XV века, али је та акција наишла на оштар отпор Римске курије. Једино благодарећи томе што су венецијански православци били важан фактор у националној привреди и војсци, Република је била приморана да у погодном моменту добије папску сагласност и одобри православнима да саграде у Веницији своју цркву. Било је то 1514. године. У венецијанској православној општини било је поред Грка и доста Срба. За ове венецијанске Србе вели Велудос, да су одавно сачињавали у Венецији засебну општину, братство, аделфотис, да су по њиховом примеру и Грци основали своју општину, а у време кад су тражили да им се одобри градња цркве били су и Грци и Срби уједињени у једну општину. Мећу четворицом првих тутора ове православне општине била су: двојица Цариграћана, стратиотски официр Теодор Палеолог и Павле Корес,
један Србин из Зете, Андрија Зећанин и један Крићанин, Матеја Барело. Црква је била саграћена, и 1527. године у њој је отпочело богослужење. Како је то била мала црква, отпоче млетачка православна општина 1536. да гради нову репрезентативну цркву, која је била
готова тек 1573. године.
На римокатоличком Западу сви православни, због источно-византијског, грчког обреда
и вероисповедања, називани су Грцима. Зато ће и млетачке власти називати грчкима не само грчке, или мешовите грчко-српске црквене општине, већ и оне које су биле чисто српске, као и поједине Србе. То је ушло и у народни говор, те су православни Срби у далматинском Загорју због своје „грчке” вере називани гркаћи, хркаћи, ркачи, од чега се (до злочиначке акције Олуја, прим. аутора) у том крају за православног Србина, не само за Србина, већ и за конвертите задржао подругљиви надимак „ркаћ”. Симо Матавуљ је у делу Биљешка једног писца каже:
Овдје се вјерска припадност углавном поклапала са националном. Српска нација било је исто што и грчка нација, тојест припадник православне вјероисвовијести.
За православне у Млетачкој Републици поставио је цариградски патријарх 1577. посебног епископа. Био је то ранији честити млетачки парох Гаврило Север, који је пре две године изабран и посвећен за епископа Филаделфије у Лидији. Он је и као млетачки епископ задржао ту титулу. Њу су носили и каснији млетачки архиепископи све до пропасти Републике. О верском и црквеном животу Срба у Далматинској Загори водили су бригу оближњи епископи, а после обнове Пећке патријаршије (1557) митрополит дабробосански преко настојатеља манастира Крке. Док су мећу православним Грцима у Венецији водећу улогу имали имућни трговци и привредници, у далматинским приморским градовима били су првобитно бројнији војници, стратиоти и морнари. Њихов економски потенцијал био је слабији и стога су они теже могли да помишљају на градњу својих цркава. Уједињујући своје снаге са православним Србима, чији је број из деценије у деценију бивао све већи, они су настојали да доћу до својих богомоља. У Шибенику су православии добили 1443. дозволу да могу саградити своју цркву. У тој акцији иступају заједно и Грци и Срби.
На челу тих настојања налазе се два Србина (Јован Павковић и Михаило Злоковић) и два Грка (Михаил Вато и Косма Кигало). Мећутим, због отпора шибеничког римокатоличког епископа овај покушај није успео, већ је изазвао још јачи притисак на православне.
Године 1460. појавио се у Шибенику грчки свештеник Артемије Калохеритис са тобожњим моштима св. Христофора и граматом цариградског патријарха који то потврђује. Православни Шибенчани посумњали су у аутенгичност ове грамате и моштију. Зато Артемије прода ове мошти римокатоличком шибеничком епископу, а православни
Шибенчани буду оптужени због исмевања светиње, те многи буду осућени и бачени у тамницу. Михаил Вато је у тамници и умро. Те године (1460) силом је уклоњен и из Задра православни калућер Пахомије Хика, који је после затварања задарске капеле у кући богатог задарског Грка Николе Колоне вршио свештеничку службу за своје парохијане кришом. Априла 1433. године задарски капетан Лоренцо Дона наредио је да се капела у врту Колоне поруши. После ових насиља упућивали су представници православних општина у Задру, Шибенику и Скрадину жалбе и депутације у Венецију, али помоћи није било. Напротив, одговорено им је као и раније, да су православни у приморским градовима дужни признавати власт латинских епископа, као што су и православни у Венецији дужни да признају власт млетачког латинског патријарха.
Историја Далмације у XV веку представља врло несрећно доба. Турски пљачкашки упади били су учестали, земља се није обраћивала па је наступила глад којој се ,,придружила” и куга. Поред много изгинулих у борбама, у северној Далмацији је у учесталим турским нападима одведено у периоду од 1462. до 1521. године више од 70.000 душа. Напослетку је дошао и рат измећу Турске и Млетачке Републике (1537–1540), који је страдања овог становништва довео до кулминације. Далматински млетачки градови остали су готово пусти. Зато ће млетачке власти почети да врбују Грке са Пелопонеза, јонских и
егејских острва и Србе испод турске власти да долазе на њено млетачко подручје, да га обраћују и бране. Копнену Далмацију од Зрмање до Цетине населило је тада много српског народа из Босне и Херцеговине и из Старе Србије. То је била највећа сеоба Срба у Далмацију и о њој пишу сви стари писци. Кончаревићев Летопис каже да је од 1523. до 1527. прешло у Далмацију више хиљада српских породица. Када се узме у обзир да је просечна породица бројала од 20, 25 чланова, види се да тај број уопште није мали. Млетачки синдик Андреа Барбариго такоће вели да их је прешло више хиљада (piu migliaja) и да су населили сву Книнску крајину, Буковицу и Котаре, који су предели до тада били пусти (quasi deserto). Далматински проведитор Мелхиор Микијел извештава 1539. године да је с овим српским народом прешло и много свештеника, којима народ безусловно верује. Вињалић говори о овој сеоби, назива је првом сеобом Срба (Морлака, Влаха) у Далмацију. Из залеђа далматинских градова, које је у ово доба представљало најчешће „ничију земљу”, досељавали су поједини Срби у далматинске градове где су такоће били радо примани због одбране и привреде. Милаш наводи, по Кончаревићу, да је једна група тих досељеника дошла под град Шибеник и настанила се у данашњем шибеничком „варошу”. Ускоро населили су се у Шибенику стратиоти и већ у другој половини XVI века урећена је у Шибенику поново православна црквена општина.
Тешкоће које су иницирале ову имиграпију, условиле су уједно и промену курса у верској
политици Републике. Зато ће у овом периоду почети да се јављају православне богомоље не само по Книнској крајини, Буковици и Котарима, већ и у далматинским приморским градовима. Тада су организоване православне црквене општине и отворене цркве у Шибенику, Задру, Скрадину и Хвару. Шибенички православни становници, чију су већину сачињавали стратиоти, нису могли, као богата млетачка грчка општина, да мисле на градњу цркве сопственим средствима. Зато су они молили да им се за вршење богослужења уступи једна од римокатоличких цркава у Шибенику. Док су представници локалне политичке власти били вољни да се православнима ,,Грцима” изиђу у сусрет, томе су се противили шибенички римокатолички епископи. Православнима је 1569. уступљена мала латинска црква св. Јулијана на основу уговора који је потписао тутор те цркве Ђорђе Шишгорић. Црква је прилагоћена православном богослужењу и посвећена Успенију пресвете Богородице.
Прву литургију служио је у њој на тај празник 1569. године грчки свештеник Рафаил Зигарас. Године 1580. посетио је шибеничку парохију православни епископ филаделфијски Гаврил, коме су сложни шибенички Срби и Грци са својим парохом Рафаилом Зигарасом изразили своју радост што имају цркву, али су се и пожалили на насртаје римокатоличког клира на православну богомољу. Епископ је њихове притужбе изнео влади у Венецији, која је 1582. издала строгу наредбу да се православни у Шибенику не смеју узнемиравати у вршењу својих верских дужности. O заједничком црквеном животу православних Грка и Срба у Шибенику у XVII и XVIII веку сведочи и листа шибеничких свештеника међу којима је било и Грка и Срба. Из те листе шибеничких свештеника се види да су до друге половине XVII века имали у овој општини превагу Грци, јер су у том времену свештеници били
искључиво Грци, али од седамдесетих година XVII века уз пароха Грка налази се редовно и капелан Србин. Према Петрановићевим испитивањима следећи свештеници били су чланови шибенске црквене општине:
Јеромонах Игњатије Истријано, јеромонах Гаврил Пекис (умро 1639), јеромонах Кирил Гарбијели (умро 1689); капелани су му били Јеремија Карвела (1671), Филотеј Загредо (1675–1676), Димиртије Кирико (1674–1679), Никодим Бусовић (1676–1688), Мелетије Даротко (1678–1681), Никифор Милошевић (1687–1694) и Никифор Гавриловић (1689).
Јереј Амвросије Метакса (1694–1707); капелани су му били јеромонаси Герасим Љуботина (1695–1696), Стефан Матијевић (1701–1703) и Макарије Ликуди (1704–1705).
Протојереј Николај Метакса (1707–1752). Капелани су му били: Герасим Љуботина (1715), Димитрије Кричка (1725–1736), Пајсије Панкратио (1728–1729), Михаил Јовановић (1728), Теодор Кричка (1728–1730), Илија Пандурлико (1736–1740), Јован Љубибратић (1737–1746) и Јован Добрета (1744).
Протојереј Матеј Веја управљао је овом парохијом кроз читаву другу половину XVIII века и дочекао Французе. Био је у великом поштовању код Срба.
(Г. Петрановић, Православно обштество шибеничко, Српско-далматински магазин, 1846.)
Тако је остало и кроз цео XVIII век, док у XIX веку није ова општина са изумирањем грчких породица добила потпуно српски етнички карактер. Колико Србе у XVII веку није сметало што им свештеник није Србин, сведочи пример јеромонаха Кирила Габриели, који је половином XVII века био парох шибенички на опште задовољство. Кад му је 1668. неки Миховил Капуан наносио увреде, поднео је харамбаша Цвијан Шарић у име свих Срба жалбу далматинском проведитору, који је оштро наредио шибеничким управљачима да забране Капуану да вређа оца Кирила и да баца смеће у близини православне цркве.
Православна црквена општина у овом периоду је значајно напредовала. Кирила је млетачки (филаделфијски) архиепископ Мелетије Типалди 1659. године именовао архипрезвитером и својим викаром за све православне цркве у млетачкој Далмацији. Да напоменемо, један случај када је неки Јован Вуковић, звани Обад, иначе богати шибенички трговац, радио на томе да се са шибеничке парохије уклони отац Кирил и доведе неки млађи калуђер. Међутим, 24. јула 1654. године сакупише се код цркве Св. Јулијана харамбаше и кућне старешине православних Срба и енергично осудише овај Вуковићев покушај и записнички изјавише пред сведоцима да је њихов парох, отац Кирил, био у сваком погледу беспрекоран црквени пастир.
Овог Кирила је филаделфијски (млетачки) архиепископ Мелетије Типалди 1659. године именовао за све православне цркве у Далмацији. Док је он за шибеничке Грке служио на грчком језику, дотле су за Србе служили на српскословенском његови капелани, јеромонаси Никодим Бусовић, Никифор Милошевић и Никифор Гавриловић. Бусовић је био родом из Шибеника. Замонашио се у манастиру Кркa. Као шибенски капелан био је врло поштован и популаран. Кад је за великог рата Аустрије и Млетачке Републике против Турске (1683–1699) Книнска крајина припала Републици, нашло се у млетачкој Далмацији много више православних Срба него до тада. На том подручју био је потребан и епископ, и то епископ Србин баш из тога краја. Избор филаделфијског архиепископа Мелетија Типалди пао је на популарног Никодима Бусовића, који је хиротонисан 1693. године. Али, како он није пристајао уз Типалдијеве унионистичке идеје, имао је много непријатности. Пошто је наишао на разумевање српског патријарха Арсенија III Црнојевића, вршио је епископске дужности у Далмацији где је уживао и поштовање млетачких локалних власти. Мећутим, кад је због нових напада на православне дошло 1705. године и до народне побуне у Цетинској крајини, био је епископ Никодим прогнан из државе. Кад му је одобрен повратак, умро је 1707. године у манастиру Крки. Кирилов наследник Амвросије Метакса није имао снаге да се одупре Типалдијевим унионистичким идејама, већ се заједно с њим окренуо против епископа Никодима Бусовића. Због тога је изгубио народно поверење и љубав својих парохијана и морао да напусти Шибеник.
Следећи епископ био је Никола Метакса (од 1707). Није пошао стопама свога презимењака, већ је заједно са својим парохијанима чувао православље. Кад му је Типалди, да би га придобио, послао грамату којом га именује хороепископом, он је то са индигнацијом одбио и заједно са српским свештенством Далмације дао снажан отпор Мслетију кога су сви престали да спомињу у црквама. Тако је православна црква у млетачкој Далмацији прекинула сваку везу са млетачком филаделфијском ахиепископијом која после Мелетијеве смрти (1712) све до 1782. године неће бити правилно попуњавана због отпора православ-
них у Венепији против унијатских архиепископа и свештеника.
Грци у Задру
Православни Грци у Задру дочекали су нови период своје историје у XVIII веку уједињени у заједничком отпору против насиља над њиховом вером и црквом. Ту су Грци брже дошли до своје богомоље. Као главни град ове покрајине, Задар је имао и велик број стратиота. У Задру су већ боравили стратиоти 1496. до 1502. године, стациониране под командом Ђакома Манолесија и били смештени у посебним становима. У својим извештајима из 1553. године синдици стратиота помињу коњичку формацију од 64 стратиота, од којих су 10 били у чети Јована Барбатија, 15 у чети Јована Ренесија, 23 у чети Андреје Ренесија, 6 код Лопетија и 10 код капетана Гета.
Прошле су деценије док њихови заповедници нису замолили проведитора Андреју Лоредана да им се уступи једна латинска црква ради вршења православног богослужења. Овде је противљење латинског клира било слабије и Грци су већ 1548. добили одобрење да откупе црквицу св. Илије, која је до тада била бенефицијум латинског свештеника Антонија Мирковића. Са њим је 18. октобра 1548. сачињен уговор који су од стране православне општине потписали прокуратори стратиотских капетана Петар Кладе, Никола Влами (за одсутиог капетана Лазара Гримани) и Георгије Митилис, адмирал задарског пристаништа. Према том уговору Грци добијају цркву Св. Илије на вечна времена с тим да дотадашшем власнику плаћају годишње по 50 малих солди, а цркву да могу по вољи и потреби да проширују. Већ 6. марта 1549. служио је у њој прву литургију грчки свештеник Матеј Маврикис „на велику радост и утјеху колико честигих стратиота, толико још и више старих православних становника Задра, који су толико година чезнули за својом црквом”.
Егзалтацију задарских Грка због властите цркве помутио је долазак једне групе кипарских Грка, који су овамо дошли као избеглице, пошто су Млечани 1573. морали да уступе њихово острво Турцима. Међу тим Кипранима било је и унијата, па је с њима дошао и њихов унијатски свештеник, Грк, Кирилос Граматикопулос, коме су задарски проведитор и латински епископ дозволили да у православној цркви Св. Илије може подићи свој посебни олтар св. Георгија и на њему служити. Међу овим унијатима нарочито се истицао стратиотски капетан Андреа Роканди (умро је 2. маја 1595. године). Православни су ово осећали као нов притисак римокатоличког прозелитизма, али помоћи није било. Посета филаделфијског епископа Гаврила Задру 1580. пружила је православним Задранима
само прилику да се неком свом изјадају, а он их је тешио обећањем да ће се заузети да им се не дира у цркву и слободу вере. Овакво стање остало је све до 1632. године. Последњи унијатски свештеник у Задру био је неки Дионисије Димитропулос. После њега није више постављен у Задру унијатски свештеник, јер су се задарски унијати полатинили, а далматински проведитор Франћеско Зен донеоје одлуку 1635. године којом се православнима у Задру дозвољава слобода вероисповести и право на цркву св. Илије.
На инсистирање шибеничког латинског епископа, овај олтар није уклоњен, већ је претворен у латински. Тек после десетогодишње упорне борбе успели су православни да се 1642. године овај олтар макне из цркве. Тада је он смештен у капелу дозидану по нарећењу генерала Алвизе Малипјеро уз саму цркву св. Илије. Међу задарским Грцима било је крајем XVI и почетком XVII века највише војних лица. Од око 120 лица грчке народности, муш-
ких и женских, која се помињу у тадашњим задарским матицама венчаних, помиње се 25 војних лица (капетана, коњаника, стратиота) и 22 занатлије (обућари, месари, кројачи и др.). Пореклом су били најбројнији Грци са Пелопонеза и Крита, затим долазе они са Кипра, Крфа, Малвазије, Модона, Занта, Корона и других места. Било је међу њима отменог и богатог света, а потицали су, као што се види, махом из бивших млетачких поседа на грчким острвима и Пелопонезу, које су били заузели Турци. И у задарској православној општини били су од почетка заједно Срби и Грци. Кад је та општина 1573. године купила поред цркве један врт на коме би се могла проширити црква и уредити гробље, помињу се
као црквени тутори два Грка (Петар Санго и Константин Палколигас) и један Србин (Стеван Божић).
Половином XVII века црквено тело од 12 чланова скупштине православног братства у Задру било је 8 Грка и 4 Србина. Колико је ова црквена симбиоза Грка и Срба у градовима северне Далмације обједињавала обе етиичке групе показује готово симболички 1698. године име и презиме задарског црквеног тутора Станка Пулио, који се помиње под типичним српским именом и својим грчким презименом. То указује можда и на склапање бракова између
Срба и Грка или на њихове иначе присне односе Када се о њему пише грчки онда се он зове Ȃΰάνοίος Πουλίος, како је уписан 1698. године приликом једног венчања и када је поклонио цркви Св. Илије две иконе. Те године је Пулио прибавио за своју цркву трг испред ње од католичких монаха за 760 лира.
О задарском свештенству XVI и XVII века не знамо много. На прелазу из XVI у XVII век помиње се у Задру неки „поп Јован”. Архимандрит Герасим Петрановић је саставио списак задарских свештеника на основу парохијских матица од 1633. године па на даље.
Из тог списка се види да су задарски пароси до друге половине XVIII века били искључиво Грци, махом калуђери. Према том списку били су свештеници: протосинђел Дионисије Петропулос (1633–1651), Кирил Габриели привремени шибенски парох (1651–1652), Гаврил Пападопулос (1652–1656), Аверкије Зођа (1656–1659), Теофан Мелети (1659– 1661), Атанасије Троило (1661–1681), Висарион Остелаидис (1681–1706), Јован Апалира (1706–1718), Јеротеј Вератари (1718–1743), Марко Димитропуло (1743–1786). За време свог дугог служења имао је Димитропуло неколико капелана, четири Грка и два Србина: Спиру Рапсоманиса, Јосифа Дошеновића, Теодора Банића, Зосиму Ловредо, Георгија Варангила и Патеса Врето. У току целог XVII века ови су свештеници имали живу везу са српским ускоцима у залеђу Задра, који су их много поштовали и њима се често обраћали за вршење св. тајни и обреда.
Када је 1648. године дошла у Задар једна група калуђера и ђака манастира Крке, много је утицала на црквени живот општине. Они су невољно стигли на почетку рата за Крит (Кандијски рат) под окриље Млетачке Републике, са много народа из Кистања и околине. Турци су, наиме, дознали да су у манастиру држани договори са представницима млетачке владе против Турака, те су зато напали на манастир, опљачкали га и зaпалили. Тим избеглим калуђерима одредио је проведитор 1649. да вршење богослужења обављају у задарској цркви Маdonna dell olivo, а за остали народ је одредио црквицу Св. Ивана више равнице пред градом, коју је народ из Буковице касније називао Кистањицом. Знамо да је 1652. јеромонах Гаврил Пападопулос склопио уговор са управом задарске православне општине да ће пет година служити у цркви Св. Илије. За издржавање цркве сваки је стратиот од 1633. године плаћао по једну солду на сваки дукат своје клате. За време Кандијског рата парох је добивао двопек као „војник у јавној служби на оружаној лаћи”. Од српских калуђера који су касније у овој црквици служили помиње се 1669. године јеромонах Мојсеј Кнежевић, а 1670. године Мисаил и Гаврил. Тада је проведитор предао ову црквицу задарском грчком свештенику (капелану) Григорију Власто, пошто се народ по свршетку критског рата вратио у Буковицу на своја огњишта.
Доказе да су грчки јеромонаси крстили и венчавали Србе имамо више примера. Јеромонах Атанасије Тројило је 1663. крстио Матију, сина Милише Мочивуне, 1674. године Ђорђа, сина Стојана Јанковића, 1676. године Симеона, сина Баје Пивљанина. Исте године венчава Стојана Јанковића (после смрти његове прве жене Винке или Вуке) са Антонијом Реци. Реци су били задарска грчка породица латинског обреда У Задру се још 1612. године помиње Ана Реци (Rессi), удовица покојног Тодора, и Ђорђе Реци governador, cap. di barca armata et compagn. При цркви св. Ивана сахрањивани су Срби. На источном зиду ове цркве има уклесан натпис да је овде сахрањен Петар Бирић 1772. године.
Број грчких породица у Задру се током XVIII века много смањио, како услед прекинутог прилива нових досељеника, тако и због мешања са италијанским живљем, због преласка у римокатоличку веру и етничке асимилације. Насупрот томе, број Срба је нагло растао, јер су они били у несрављено бољој ситуацији. Непрекидно досељавање нових породица, одлазак Турака из далматинскe Загорe и потпадање под млетачку власт (после 1699. и 1718) целог овог подручја са око 60.000 Срба, стварали су код Срба у далматинским градовима свест да они нису одсечени од свог етничког стабла. Грци тога нису имали. Године 1745. пао је број православних у Задру на свега 20 домова, махом грчких, а 1777. било је овде само 11 грчких домова са свега 28 душа, али је зато било 55 српских домова са 219 душа. Није стога чудо што су Срби захтевали да се богослужење врши и на словенском језику, те су 1768. тражили да капелан служи на словенском и на то место предложише свештеника Спиру Рапсоманића. Грци су се овом најпре оштро противили, позивајући се на своје право оснивача, али ток историјских догаћаја диктирао је друкчије, те је 1776. године дошло до споразума.
Положај православних у Скрадину
У Скрадину се, према Кончаревићевом Летопису, помиње православна општина и црква Св. Јована Крститеља још половином XIV века, кад је овим градом краткотрајно управљала Јелена Шубић уз помоћ посаде коју је овамо послао њен брат, српски цар Душан. После тога ће настати тешки дани прозелитистичког насиља над овом православном општином, која ће заједно са општинама у Задру и Шибенику 1492. упутити жалбу далматинском проведитору, па кад и то није успело послали су делегацију у Млетке. Скрадинска црква св. Јована страдала је, изгледа, 1537. године. кад су Млечани отели Скрадин од Турака. Том приликом су Турци готово сасвим разорили
цео град. Године 1670. ова црква није постојала, јер је тада један калућер, Теофан Павић, вероватно Крчанин, молио проведитора да му се уступи једна запуштена кућа коју би он адаптирао за манастир и богомољу. То је одобрено и остварено тек 1684. године. Каква је била коначна судбина ове православне институције не знамо, али знамо да су Скрадињани 1712. молили проведитора да им се дозволи да отворе за богослужење православну цркву. На челу ове акције налзаио се Србин Милован Павасовић. Проведитор одобри, уз сагласност шибеничког латинског епископа, да Скрадињани могу да обнове своју стару цркву, али – као унијатску. Кад ови одбише такво решење, стиже из Венеције забрана да „шизматици” у Скрадину отварају своју цркву. Тек 1734. одобрио је проведитор Гримани да православни Скрадињани могу себи подићи братску кућу за састанке, али им строго забрањује да у њој држе богослужења или да је претворе у цркву. Скрадињани ипак нису мировали. Акцију је 1752. повео богати трговац Јоаким Жарковић. После много консултовања изаћи ће 1754. одлука којом се одобрава да се у Скрадину може отворити црква, али као грко-католичка, унијатска. Скрадињане је то револтирало,
али кад боле расудише о целој ствари, доћоше до заклучка да је влада морала донети овакву одлуку, јер би иначе озлоједила римокатолички епископат. Стога одлуче да прихвате ову одлуку, да отворе цркву, али да у њу доведу свога православнога свештеника, као што је било и у Задру, Шибенику и Хвару. Пошто је у Скрадину било
неупоредиво више Срба, општина је за свог свештеника изабрала Тодора Кричку, отворила цркву и саставила правилник о устројству и пословању општине који је 1756. одобрила и далматинска влада. Црква св. Параскеве ка Хвару подигнута је у XVI веку. Никодим Милаш, на основу Кончаревићевог Летописа, каже да је то било
1561 године, док Грга Новак, одлични познавалац историје Хвара, вели да „ова црква бејаше саграђена почетком XVI од млетачке владе за православне морнаре на млетачким галијама. У њој су вршили службу грчки калуђери грчким ритусом”. Ово потврђује извештај веронешког епископа Августина Валијера, као папског визитатора из
1579. године. Он каже да у цркви св. Параскеве има један олтар на коме калуђери служе по грчком обреду. Приликом визитације православних цркава по Далмацији посетио је цркву и манастир св. Параскеве на Хвару православни филаделфијски епископ Гаврило Север. Он је овде и умро 21. октобра 1616. и сахрањен је у манастирској цркви. После
три године његови посмртни остаци су пренесени и сахрањени у цркви св. Георгија у Венецији. За издржавање калуђера бринула се најпре сама општина, али како је она била малобројна, преузела је бригу о издржавању ових калуђера влада. Године 1628. доделила им је влада скромну новчану помоћ, а 1636. додели им још 60 канапа земље, али је држава тиме стекла и извесно право патроната над овом грчком црквом, те се
касније мешала у избор хварског пароха. Као први православни парох на Хвару помиње се Евстатије Лефара, затим Пахомије Канакари (1644–1648) коме је генерални проведитор Леонардо Фосколо одобрио да буде на служби војницима грчког обреда, а посебно онима који долазе овамо с војском и бродовима. Канакаријев наследник био је јеромонах Матеј Касимати. Он је избегао са Канеје, пошто су је после дуге опсаде заузели Турци, и на
Хвару је са још двојицом калућера, уз материјалну помоћ владе, служио грчкој посади и пролазним војницима и морнарима. После њега је овде био парох Дионисије Маистро.
Православни су и на овом острву били узнемиравани у својим верским слободама. На упорно тражење хварског бискупа и у цркву св. Параскеве је 1686. унесен римокатолички олтар св. Фране, а кроз цео XVIII век православни Хварани се жале да им се ускраћује и
омета у почетку дарована слобода богослужења. О животу овог манастира и хварске православне општине, а то се у многоме односи и на остале православне општине у Далмацији, пише Герасим Петрановић: „Тајне у цркви могаху одправљати слободно, али за извршавање истих ван цркве, на пр. причестити болеснога војника,
морао је свештеник свагда најпре питати на то допуштење од бискупа. Благосивљати народ путем са св. причешћем није му допуштено било. Литију носили би на Велики Петак само около цркве; мртваце православне пратио би римски парох до цркве, где би затим православни свештеник литургију одслужио; половица прихода
од добивених свијећа у цркви морала се давати рим. пароху, а половица калућеру… Не само малобројно, но и врло убожно морал је бити ово општество; јер осим милостиње која би се за цркву овувише пута преко године по осталим православним приморским општинама купила, бијаше у дотичним црквама и нарочити ковчежић ради
сабирања милостиње за хварски храм… Породице грчке, мећу којима бијаше и сад обстојећа одлична породица Макиједо, нешто поумираше, а некоје примише римокатоличко вјероисповиједање; и тако обштества хварског, којег г. 1807 при пароху Неофиту Кормиди спало бјеше на 2 православне душе, мало кашње сасвим нестаде.
Околности политичне и трговачке мјеста онога не имадоше ништа
у себи да примаме Србље, да као и по осталим градовима замијене
Грке, општество оно уздрже и ојачају…” Да је ипак било и Срба на Хвару, који су заједно са Грцима припадали овој цркви, па заједно с њима и нестали, немајући прилива са копна, сведоче подаци из римокатоличких матица о преласку појединих Срба и Грка у римокатоличку веру или о венчању у римокатоличкој цркви. Манастир је порушен 1807. од бомбардовања приликом руске инвазије на Хвар. Французи су га 1811. претворили у тврћаву, Аустријанци у магацин. Године 1952. цео овај комплекс је преурећен за
летњу позорницу. У великим ратовима Аустрије и Млетачке Републике против
Турске, који су се завршили Карловачким (1699) и Пожаревачким миром (1718), постала је Млетачка Република господар целе Далмације у данашњем смислу. На задобивеном подручју било је око 60.000 Срба. Док су до тада мећу православним поданицима Републике били бројно надмоћнији Грци, сада се ситуација у том погледу
променила у корист Срба. Број Грка се и стварно умањио, јер је њихов прилив у градове јадранског приморја слабио током целог XVII века, а после губитка Крита (1669) готово се сасвим прекинуо. Многе грчке породице враћале су се у отаџбину, а неке су се услед
мешања са латинским становништвом полатиниле и етнички се асимилирале било с Иалијанима било са православним Србима. Тако су Срби добили превагу и у приморским градовима, где њихови свештеници постепено замењују грчко свештенство, а словенско богослужење замењује постепено грчко. Престижу Срба доприносило је и то што су се у првој половини XVIII века мећу њима појављивали њихови епископи (Саватије и
Стефан Љубибратић и Симеон Кончаревић). Истовремено су далматински Грци прекинули везу са филаделфијским архиепископом у Млецима. Заједнички црквени центри постају српски манастири Крка, Крупа и Драговић. И Република сада све више обраћа пажњу на Србе и сматра их главним припадницима православне вере на целом свом подручју. Док су се сви православни до тада називали „Грцима”,
сада ће се они називати и „Грко-Словенима”, а за Србе на далматинском копну се чак вели да „не исповиједају у свој чистоти грчку вјеру…” већ „исповиједају српску вјеру …” Ипак, са променом бројног односа у корист Срба није значај Грка у приморским градовима ток брзо нестао. У тим градовима су остали имућни и утицајни Грци, који су у својим рукама држали највећи део капитала у тим местима, чували традиције и успомене на своје претке, који су овамо давно дошли из славне Отаџбине, били мецене и ствараоци културе. Наравно, као стари досељеници, били су поносни што нису скоројевићи. Они су заједно са Србима градили цркве у Скрадину (1754), у Задру (1773) и Шибенику (1778) и снабдевали их луксузним књигама и иконама високе уметничке вредности. Из Венеције, која је тада била снажан центар грчке уметности, ширио се грчки културни утицај на све православне у Републици. У Далмацију, у градове и у унутрашњост, стизали су плодови тога грчког културног стваралаштва не само под утицајем Грка, већ и по жељи самих Срба, који су у грчкој провенијенцији икона и других црквених ствари гледали гарантију њиховог православног карактера. О смени утицаја Грка и Срба у Задру сведоче натписи о подизању и довршавању цркве св. Илије. Грчки натпис говори да је црква подигнута 1773. трошком и бригом источно-православних Ромеја (тон ортодоксон анатоликон Ромеон). Срби се не помињу, иако је при градњи један тутор био Грк, Јосиф Гурато, а други Србин,
Стефан Бурић. Дакле, ипак заједно Срби и Грци. Чак и онда кад су Срби најенергичније тражили да имају свог свештеника за своје словенско богослужење, изабрали су свештеника не од своје крви. Крајем XVII века православни Шибенчани говоре о времену „када су њихови стратиоти под заставом св. Марка служ или” као о прошлости. Ово је теоретски одговарало дотадањим одлукама млетачких и папских власти, које су „Грцима” давали слободу богослужењ а као грко-католицима, међу којим а се „чува католичка вера”
већ Спиридона Рапсоманића, познатог сликара који је на својим иконама готово редовно исписивао грчке сигнатуре и грчки се потписивао. Лазар Мирковић га и сврстава мећу грчке сликаре, иако овај његов избор казује да је добро знао српски говорни и богослужбени језик. Од 1786. воде се и парохијске матице на словенском језику, а кад је црква 1805. довршавана, спомен-плоча је написана на словенском језику, и као ктитори су записани само богати трговци Срби, Гаврило Петровић и Јован Јововић Стратимировић.
У Шибенику се ова смена извршила раније и много мирније. Ту су већ од друге половине XVII века уз грчког пароха били и српски капелани, уз грчке богате трговце јављају се и богати Срби, а прилив Срба из далматинског Загорја и из Босне бивао све јачи. И овде је, али са мање оштрине него ли у Задру, било у XVIII веку суревњивости и сукоба измећу Грка, који су били у опадању, и Срба чији је број и утицај нагло растао.
У науци је до сада посвећено много пажње овим трзавицама, тако да су оне преувеличане и у историји су ими дате оне димензије које оне на овом подручју нису имале. У Задру, Шибенику и Скрадину никад није било онаквих сукоба као што је то било у Трсту или Бечу. Свакако, да су при томе били важни историјски и географски фактори. У оним градовима средње Европе били су и Грци и Срби ван свога етничког подручја. У страху од сопствене асимилације и пропадања и једни и други су у својој сабраћи по вери гледали
ривала који би се могао одржати боље и дуже од њих. У Далмацији је црквена симбиоза Грка и Срба била приснија и надимање појединих богатих представника „чаршије”, који су престиж своје етничке групе мерили према финансијском учешћу у заједничким црквеним пословима, није могло да буде јаче од неумитног тока историје. У првој половини XVIII века, кад Срби нису више били потребни ради борбе са Турцима на овом подручју, држава није спу-тавала прозелитистичку агресију. Услед тога је заједница између Срба и Грка била залога њиховог успеха у отпору и борби за одржање у православљу. Зато су и размирице биле јаче од седамдесетих година XVIII века, кад је млетачка верска политика постала толерантнија према православнима. Али, тада се већ приближавао крај Млетачке Републике. Грчко-српска црквена симбиоза оставила је у Далмацији најлепши и најтрајнији траг у црквеном сликарству. Споменици ове уметности заслужују у историји свакако више пажње од међусобних трзавица које је изазвао примитивнији али економски јачи слој становништва у овим општинама.
Венеција је тада била културни центар Грка ван Грчке. Из ње се културни утицај грчки ширио у све грчке колоније у Средоземљу, па и у далматинске градове у којима су Грци живели заједно са Србима. Преко тих градова овладало је венецијанско грчко, „италокритско”, сликарство и у чисто српским црквеним општинама у унутрашњости Далмације, нарочито у XVIII веку кад је цела Далмација дошла под млетачку власт. Проучавање и оцену ове уметности ми препуштамо историчарима уметности.
Из XVIII века има у Далмацији највише сачуваних икона грчких мајстора, како оних из саме Венеције, тако и оних који су живели и радили у Далмацији. У манастиру Крупи налази се икона „Прослављање Богородице” коју је 1720. сликао у Венецији Константин Димитриу, а у Дрнишу налазимо иконе сликара Спиридона Аиванон („Зограф Спиридон”) такође с почетка XVIII века и многе друге. Посебно треба истаћи два свештеника сликара. Један од њих је задарски парох Спиридон Рапсоманић од кога су нам се сачувале иконе у манастиру Крки и Шибенику. Мирковић претпоставља да је Рапсоманић 1766. радио и иконостас за задарску цркву од кога је сачуван један део у Археолошком музеју у Сплиту. Други сликар је протојереј Матеј Веја, парох шибенички, за кога Герасим Зелић каже да је и друге учио иконографији. Од далматинских Москопољаца истиче се као сликар Димитрије Фистовић од кога нам се сачувала једна икона св. Наума у Скрадину. Под утицајем ове итало-критске уметности развијала се и српска уметност у Далмацији. О томе сведоче многе иконе у сва три далматинска манастира, као и у црквама градова.
На крају, неколико примера племенитих и срдачних односа међу Грцима и Србима под млетачком влашћу и касније. На почетку XVIII века српски свештеник Петар Јагодић-Куриџа, као вођа народне буне, осуђен је на робију у најзлогласнијим млетачким тамницама, где је издржао око четрдесет година. За све то време је један венецијански Грк, Патар Спирос, свакогдана доносио овоме свештенику – робу храну да му олакша и
ублажи тешку судбину. Куриџа је пуштен 1746. и после три године је умро у Задру. Грчки свештеник је у матици умрлих записао да је 9. априла 1749. умро свештеник Петар Јагодић и са очигледним задовољством додао да је он по народности био Србин.
Остави коментар