ЛЕТОПИС – У ДВА ВЕКА 34 УРЕДНИКА

Аутор : Јованка Симић, новинар

ОВО је свечарска година Летописа, књижевног часописа Матице српске, који без већих прекида  излази већ два века (од 1824) и  представља један од најстаријих часописа те врсте у свету.

Под називом Сербска летопис, покренут је  у Новом Саду, а штампан у Будиму. По замисли његовог оснивача Георгија Магарашевића који га је уређивао од 1793. до 1830. постао је централно место за презентовање  резултата српског књижевног и научног стваралаштва са акцентом на језику, књижевности, историји, религији, фолклору и култури. Постао је часопис не само српског народа, него и васколиког словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.

Идеја о Летопису реализована је наредне 1825. године  када је објављен први број часописа. Годину уочи оснивања Матице српске, најстарије књижевне, културне и научне институције у Срба, почетком октобра 1825. из штампе је изашла прва свеска Летописа. Уредник  Магарашевић записао је  да због извесних потешкоћа Летопис није могао да буде објављен претходне године, али да је ипак задовољан јер је прикупљени материјал довољан за издавање још једне свеске.

Од Магарашевића до данас, 34 уредника старала су се да већ 200 година Летопис представља огледало књижевног и научног стваралаштва са акцентом на језику.

На уредничкој позицији, Магарашевића који је уређивао часопис све до своје смрти (1830) наследио  је Јован Хаџић (1830–1831) у својству првог председника Матице српске. Пошто је  убрзо  у Пешти основана Матица (1826), она је на себе преузела бригу и о издавању Летописа. Први Матичин председник Јован Хаџић (изабран 4. фебруара 1926) израдио је правилник који је садржао и пуну посвећеност часопису. Прва књига Летописа коју је издала Матица српска била је, укупно гледајући, четврта по реду и прва у 1826. години. Покровитељство Матице над часописом сузило је Магарашевићеве уредничке компетенције, али његов уреднички програм није битно мењан. Тај програм је све до краја Магарашевићевог живота  у великој мери обележио Летопис.

У сарадњи са Хаџићем, Летопис је 1831. и 1832. године обликовао Павле Стаматовић, свештеник СПЦ, књижевник, историчар, политичар и учитељ. Осим Летописа, уређивао је и лист Српске пчеле. Његов наследник Теодор Павловић, новинар, књижевник и први секретар Матице српске у Пешти, уреднички посао обављао је  у периоду  1832–1841, а после њега ту мисију – и то у два наврата 1842–1847. и 1850–1853. године, наставио је  Јован Суботић, адвокат, песник и политичар.

Уреднички низ у наредним годинама чинили су и даље веома  угледни Срби тога времена: приповедач из Сентандреје Јаков Игњатовић (1854–1856); Јован Субота Младеновић (1856–1857), пештански учитељ који је водио и задужбину Текелијанум, те Јован Ђорђевић (1858–1859), књижевник, аутор текста химне Боже,правде, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, а доцније и театра у Београду.

Најдужи уреднички мандат у Летопису имао је  Антоније Тона Хаџић, драматург и позоришни редитељ – најпре  у периоду од 1859. до 1869. године, а затим и од 1876. до 1895. године. У међупериоду, од 1870. до 1875. уредничке компетенције имао је професор, филолог и политичар Јован Бошковић.

Од Антонија Хаџића, Летопис је у периоду од 1896. до 1911. „наследио” Милан Савић, Матичин секретар, веома угледан писац свога времена, преводилац и отац сликарке Анице Савић Ребац. После њега на чело најстаријег часописа (1912–1914) дошао је Тихомир Остојић, секретар Матице српске, професор  Српске велике православне гимназије у Новом Саду, музиколог, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности и декан Филозофског факултета у Скопљу.

Уследио је Први светски рат и вишегодишњи прекид континуитета Летописа све до 1921. године када је Матица српска поново стала на ноге, а током те године Васа Стајић, филозоф и писац, преузео је уређивачки посао у часопису. Наредни  уредник био је новинар и историчар Каменко Суботић (1922–1923), а затим секретар Матице српске и професор  Марко Малетин (1923–1929).

После њега, на уредничком месту, један за другим, обрели су се 1929. године Стеван Ћирић, председник Народне Скупштине Краљевине Југославије и у два мандата министар просвете, а затим Светислав  Баница, књижевник и новинар. Наредне три године, тројица уредника провели су, сваки по годину, на челу Летописа: Радивоје Врховац (1930), педагог и књижевни историчар; Тодор Манојловић (1931), књижевник  и  Жарко Васиљевић (1932), песник и управник СНП.

Потом, неколико година, и то у два наврата од 1933. до 1935. и од 1936. до 1941. уредниковао је  Никола Милутиновић, политичар и секретар Матице српске, а између његова два мандата, непуну 1936. годину Васа Стајић је био на челу Летописа.

У периоду по окончању Другог светског рата, на челу Летописа смењивали су се: Живан Милисавац (1946–1957), књижевник, академик, Матичин председник и секретар; академик Младен Лесковац (1958–1964), писац, књижевни критичар, преводилац и управник Матичине библиотеке; Бошко Петровић (1965–1969), академик и књижевник; Александар Тишма (1969–1973), академик и писац; Димитрије Вученов, академик (1974–1979); Момчило Миланков (1979); Бошко Ивков (1980–1991), песник; проф. др Славко Гордић (1992–2004), професор емеритус и књижевник; Иван Негришорац (2005–2012), писац; Слободан Владушић (2013–2016) књижевник и есејиста и Ђорђо Сладоје (2016–2020), песник. Актуелни уредник је Селимир Радуловић, књижевник и управник Библиотеке Матице српске.

Међу 34 именована уредника Летописа, издваја се трагична судбина Момчила Миланкова, писца у успону, који је 1979. године изабран за главног и одговорног уредника, али нажалост, преминуо је не дочекавши да ступи на дужност.

Занимљив је случај Симе Филиповића који је 1848. године  после оставке Јована Суботића изабран за уредника Летописа. Стигао је делимично да  припреми један број, али је часопис престао да излази те године услед избијања револуције у Угарској. Број је довршен  после револуције када је Јован Суботић поново изабран за уредника.

Осим ратова, прекид у изласку Летописа догодио се 1835. и 1836. године када је угарска администрација настојала да угаси Матицу српску покренувши низ процеса, али је ова институција Срба залагањем секретара Теодора Павловића успела да одбрани и Матицу и Летопис.

Домети Магарашевића, покретача Летописа, огледају се и данас, два века доцније. Осим  вести  о књижевном и научном стваралаштву и српском језику, историји, религији, фолклору и култури, објављивао је и доступне статистичке податке о Србима, али и другим народима у тадашњој Европи. Приређивао је и биографије људи, значајних за српски народ и културу и на тај начин поручивао наредним генерацијама да је Србима потребна квалитетна енциклопедистика и биографистика.

Матица српска је 2004. године, понајвише захваљујући упорности академика Чедомира Попова, покренула Српски биографски речник. Српска енциклопедија  је у Матици заснована почетком деведесетих  заједно са Српском академијом наука и уметности. Од планираних 18 објављено је  до данас пет књига.

ЛИТЕРАТУРА

1. Живановић, Ђ. (1976). Георгије Магарашевић (1793–1830), Матица српска, Нови Сад
2. Деретић, Ј. (2002). Историја српске књижевности, Просвета, Београд
3. Петров Ного, Р. (2011). Држите се ви Летописа, Летопис Матице српске, Нови Сад
4. Јосић Вишњић, М. (2011). У огледалу Летописа, Летопис Матице српске, Нови Сад
5. Пот, И. (2003). Летопис Матице српске и неки пештанско-будимски часописи двадесетих година 19. века, Нови Сад – Будимпешта
6. Свечана седница Матице српске, Нови Сад  (2024) – https://www.youtube.com/watch?v=zGcmhsXaXZM