Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Ратовање 1716–1718; Пожаревачки мир

Деценију након Карловачког мира почели су опет да лупају ратни бубњеви. Пошто је у новембру 1710. године избио рат између Турске и Русије, обратио се цар Петар Велики прогласом Црногорцима и Херцеговцима позивајући их да се придруже руским снагама. Овај рат је утицао на расположење свих балканских хришћана, а директан царев позив на борбу изазвао је одмах устанак у Црној Гори и Херцеговини.

Венеција је настојала да се читава ова област умири јер је лежала у непосредној близини њихових поседа у Далмацији, а поготову зато што је у то била умешана и Русија, која је од извесног времена почела да утиче на расположење балканских хришћана, у првом реду Словена. Сличан став према овом устанку заузели су и Дубровчани. Млечићи и Дубровчани су успели да у знатној мери олакшају акције Турака који су, углавном, били спречили да устанак у Херцеговини добије шире размере, али су положај устаника у Црној Гори знатно отежали. После руског неуспеха на реци Прут, цар је био приморан да у јулу 1711. године потпише неповољан мир. Црногорци су наставили да се боре и следеће године због чега су их Турци напали 1712. За време ових борби склонили су се владика Данило и једна група бораца у Херцеговину, прешавши преко млетачке територије.

Како Црногорци нису престајали са отпором и упадима у суседне области, Турци су у септембру 1714. године предузели казнену експедицију ширих размера и са већим снагама него икада раније. Турци су после тражили да им Венецијанци изруче црногорске избеглице, што су ови одбили. У Цариграду су тада сматрали да је дошла повољна прилика да се нападне и Венеција и тако поврате Пелопонез и делови Далмације, изгубљени Карловачким миром. Русија, једна од учесница, доживела је неуспех у оном ранијем рату на Пруту и била је приморана да са Турском потпише неповољан мир. Аустрија је тек била изашла из тринаестогодишњег рата за шпанско наслеђе и морала је будно да пази како би на Западу сачувала оно што је у овом рату стекла. Турци су рачунали да се њихов велики сусед неће умешати ако они зарате са Млетачком републиком.

Турска је објавила рат 10. децембра 1714. године, а повод је био то што је Млетачка република одбила да изручи црногорске избеглице, као и због неких мањих инцидената на мору. У току 1715. године ратне операције су вођене у Далмацији и у Грчкој јер су Османлије настојале да поврате оне покрајине које су раније изгубили. Већ од почетка 1715. године Венеција је настојала да у борбу увуче Аустрију и Пољску, позивајући се на савезништво из претходног рата. Аустрија је била доста исцрпљена и недовољно спремна за рат, па је одуговлачила са коначном одлуком. У Бечу су били свесни да би евентуалним поразом Венеције неминовно била угрожена и недавно освојена аустријска подручја у Подунављу. Међутим, већ крајем 1715. године и Турска и Аустрија врше обимне припреме за рат. Две велике западноевропске државе, Енглеска и Холандија, које су биле у добрим односима и са Аустријом и са Турском, желеле су да се на југоистоку Европе избегне рат како би мирни односи међу државама омогућили несметану трговину на том широком подручју. То им је, као изразито трговачким и поморским државама, било веома важно. Покушавала је и Турска, иако у замаху припрема за рат, да задржи Аустрију од интервенције, али није успела. У априлу 1716. године Аустрија и Венеција обновиле су савез, а одмах затим у јуну је избио аустро-турски рат.

Од избијања аустро-турског рата знатно се живље ратовало на фронтовима у јужнословенским просторима, при чему су веома активни били многобројни одреди добровољаца и редовне војске састављени од домаћих људи. Под заповедништвом Евгенија Савојског пошла је аустријска војска у сусрет Турцима које је предводио велики везир Силхадар Дамад Али паша. На путу од Београда Турке су пратили успеси, попалили су многа насеља, а страдали су Карловци и манастир Крушедол. Почетком августа Турци су опколили Петроварадинску тврђаву и започели да је бомбардују. Посади тврђаве је убрзо стигла као помоћ војска вођена Евгенијем Савојским, која је успела да разбије опсаду 5. августа 1716. године и након само четири сата борбе извојевала је бриљантну победу. У бици су страдали 2 212 аустријских, и преко 6 000 турских војника, као и Дамад паша. У исто време аустријски одреди су ушли у Босну и заузели Градишку.

До краја године заузет је Банат са Темишваром. Истовремено су ратовали на Уни и покушали да заузму Нови и Бихаћ, док су у северној Босни освојили Добој, Брчко и Бјељину. Друга војска под командом Ивана Драшковића, банског намесника Хрватске, заузела је Јасеновац, Дубицу и Костајницу. Поред тога, Аустријанци су покушали да заузму Шабац, али то им није пошло за руком. Млечани су у августу постигли велики успех, ослободивши Крф јаке турске опсаде, што је делимично последица приближавања папских, шпанских, тосканских и ђеновљанских ратних бродова. Били су доста активни у околини Дубровника јер су желели да њиме заокруже своју територију и потпуно одвоје од турске позадине. Из тих разлога су заузели Требиње и Попово Поље, док су занемарили борбе на подручју Црне Горе.

Те зиме су зараћене стране вршиле припреме, да би с пролећа Аустријанци спремали напад на Београд. Главнина војске се окупљала код Панчева, одакле је у другој половини јуна прешла Дунав код Вишњице и опколила Београд. Почетком августа се с југа примицала силна војска, главнина турских трупа под командом великог везира Халил паше. Савојски се окренуо овој војсци, која је ишла у помоћ опкољеном гарнизону у Београду. Аустријанци су је, у веома крвавој бици разбили 16. августа, а београдска посада се одмах затим предала под условом да слободно изађе из града. Остала разбијена војска повлачила се у нереду према Нишу, а путем су је гонили мањи одреди и нападао народ. Главнина аустријске војске, неспремна за веће операције у турској позадини, није се овог пута усудила да је гони дубоко у унутрашњост Балкана. После пада Београда остала су још два јака турска упоришта које је требало освојити – Шабац и Зворник. Шабац су Турци предали одмах после пада Београда, а Зворник се држао до 1718. године.

Пошто су се представници Црногораца споразумели са Венецијанцима, у 1717. години оживеле су акције на јадранском приморју. Са Млечанима су се нагодили о уређењу својих међусобних односа, па су их Млечани активно помагали. Најпре су у априлу одбили Турке из Херцеговине, затим су заједнички у октобру напали Бар, али без успеха. У Далмацији су Млечани, уз помоћ ускока освојили Имотски, али их је босански паша задржао од даљег продирања. Били су продрли до Мостара који су спалили.

После овако сјајних победа Аустријанци су били свесни да не смеју стављати на коцку своја освајања једним недовољно припремљеним продором у срце европске Турске, као што су то урадили 1689. године, поготово што је на Западу баш тада настала веома неповољна ситуација. Зато су одмах после освајања Београда, прихватили предлоге о склапању мира, у чему су се слагали са својим млетачким савезником. Ратовање је било исцрпело економску и војну снагу Венеције, а у Грчкој није било више изгледа да ће повратити Мореју. Млечани су, међутим, рачунали да ће успети да сачувају бар освојене делове Херцеговине, верујући да ће их у томе помоћи и Аустрија. Обе ове државе пристале су да прекину непријатељства и због догађаја у Италији. Тих година је Шпанија покушала да поврати области које је ту раније посредовала. Бечки двор је радо прихватио предлоге Турака и посредовање Енглеза да се склопи мир. Разговори о томе су започети већ у септембру 1717. године, а званични преговори о томе су вођени од 5. јуна до 12. јула 1718. године у шаторима поред Пожаревца. На основу принципа утврђеног у претходним разговорима, по коме свака зараћена страна задржава што је освојила, повучене су линије које су касније претворене у границе. По тим линијама руководиле су се Турска, Аустрија и Венеција. Мировни уговор је свечано потписан 21. јула 1718. године, на истом месту по коме се овај мир назива Пожаревачким миром.

Иницијатор преговора био је турски султан Ахмед III, коме су ресурси били на измаку. Карло VI, цар Светог римског царства, сматрао је да султан само покушава да купи време, како би опоравио војску и прикупио нова средства за наставак ратовања. После многих убеђивања одлучено је да се преговара о миру. Оформљене су комисије за избор места за преговоре и одмах су почела неслагања: били су предлози да се мир потпише у Кладову, насупрот њима тражили су да то буде у Смедереву, одлучено је да место потписивања мира буде у Пожаревцу. Пожаревац је у том периоду било село и није било репрезентативно здање у коме би се потписао овако битан споразум. Времена за изградњу зграде није било, па се приступило најлакшем начину: било је најлакше да се подигне шатор. Сами преговори су вођени мало даље од данашњег спомен обележја, на Сопотској греди, према Костолцу.

Шатор је подигнут на брдашцу Тулба. И овде, као и код потписивања Карловачког мира, постојала су три улаза у шатор. Османлије су инсистирале да свака страна уђе у простор за преговоре у истом тренутку, истим кораком. Веровало се да би онај ко би први ушао признао пораз, а ко би ушао последњи био би победник. Преговоре је отворио енглески представник Роберт Сатон. У њима су учествовали и гроф фон Талман, Силиндар Ибрахим ага и Мехмед ефендија у име Ахмеда III, генерал Демијан Хуго фон Вирмонт у име Карла VI, Вендрамино Бјанки сенатор Сента Млетачке републике, гроф Колијер амбасадор Низоземске републике при Порти и витез Карло Руцини, амбасадор Млетачке републике. У спомен обележју код Пожаревца налазе се мапе из тог времена, као и карта Угарског краљевства из времена закључивања Пожаревачког мира, на којој се налази Пожаревац, означен као Passarowitz. Jош од 1467. године у разним документима место је тако називано.

Овај мировни уговор представља највећи успех Аустријанаца у њеним тежњама да се прошири у правцу Балкана. Од тада је њена граница на југоистоку ишла реком Олтом са Карпата на Дунав, затим Дунавом до Тимока, па овом реком до под Зајечара. Одатле jе у југозападном правцу прелазила преко планина, па се спуштала на Мораву код Ћићевца, захватала Сталаћ, па је уз Западну Мораву избијала западно од Чачка, који је припадао Аустрији. У северозападном смеру према Дрини, ишла је до Лешнице, а одатле на Саву препуштајући Бјељину Аустрији.Одатле до ушћа Уне ишла је нешто јужније од Саве, остављајући Аустрији један узани појас босанске територије, широк шест до десет километара. Уз Уну је гранична линија ишла до Новог, па је у западном смеру правила широк лук који је захватао град Фурјан, који је овим уговором остављен Аустрији. Тако је Аустрија освојила од Турске, поред уског појаса јужно од Саве, југоисточни део Срема, скоро цео северни део централне Србије, Банат и Малу Влашку. Већ Карловачким миром била је господар читавог Подунавља, а миром у Пожаревцу постала је одлучујућа сила у решавању тзв. Источног питања.

Сасвим другачије је у Пожаревцу прошла Венеција. Овим мировним уговором она је изгубила целу Мореју (Пелопонез), мала упоришта на Криту и Габели на доњој Неретви, док је у Далмацији помакла границе даље од гребена Динарске планине и задржала Имотски са околином. Млечани су се надали да ће им савезници помоћи у њиховим захтевима за одржањем млетачке власти у Грчкој. Аустријанци су с обзиром на шпански напад на хабзбуршке поседе у Италији, у Пожаревцу пожурили са склапањем мира без обзира на захтеве Млечана да им помогну. Радо су подржали тражење Дубровника, за које су се заузимали Турци, да границе Дубровачке републике и даље остану са свих страна окружене турском територијом, како је то било утврђено Карловачким миром.

У Пожаревцу су Аустријанци постигли још један велики успех: 27. јула су склопили трговински уговор. Турска је овим уговором дозвољавала аустријским трговцима слободан увоз све робе, осим оружја и муниције. Већина тих трговаца су били Цинцари, мање Грци и Срби, и они су се изузетно добро снашли у новој улози. За заштиту својих поданика Аустрија је тада стекла право да поставља своје конзуле у већим трговачким местима. Аустрији је био потребан такав трговински уговор у време када се територијално ширила према југоистоку Европе, а изнутра и споља економски јачала. За разлику од ње, Венеција је у Пожаревцу прошла рђаво, мада је за млетачку увозну робу смањена царина на 3% од њене вредности. После овог рата, због све општег слабљења, Млетачка република престаје да води активну спољну политику и сасвим је била гурнута у ред другоразредних држава. То је још једна последица овог неуспешног рата, последњег у дугом низу ратова које су Млечани водили против Турака.

Kраљевство Србија (1718–1739)

Након ратних дејстава и потписаног мировног уговора у Пожаревцу 1718. године, српске територије јужно од Саве и Дунава ушле су у састав Хабзбуршке монархије. Мала Влашка, Банат, северна Србија и северна Босна били су предмет мађарских интересовања, те их је по мишљењу Мађарске дворске канцеларије требало инкорпорирати у Угарску. Поготову су били жестоки захтеви Мађара за простором северне Србије, међутим цар Карло VI (1711–1740) никако није желео да Србија дође под мађарску управу. Још док су преговори били у току, цар је издао наредбу која то спречава. Дворски ратни савет је 10. јула 1718. године послао допис Евгенију Савојском да спречи даље деловање Мађарске канцеларије у том правцу. Савојски, који је био вероватно друга најмоћнија личност у монархији тога доба, цареву наредбу је стриктно спровео у дело, тим пре што је из периода Ракоцијевог устанка гајио извесну нетрпељивост према Мађарима. Такође био је става да се Банат никада не сме налазити у оквирима Угарске. Малу Влашку је предвидео да инкорпорира у Трансилванску војну команду, а за Србију је одредио статус посебне области, исто као у случају Баната. За северну Босну је Евгеније Савојски предложио њено стапање са Војном крајином. Сви његови предлози су преточени у стварност, тако да 1718. године Краљевина Угарска није увећана ни за педаљ.

Уређена по принципу Темишварског Баната, ново освојена земља добила је назив Краљевство Србија (Königreich Serbien, Regnum Serviae) и налазила се под управом представника Дворског ратног савета (Hofkriegsrath) и Дворске коморе (Hofkammer). Питање уређења и управе у Краљевству Србији било је третирано у складу са општим принципима хабзбуршке политике на Балкану и политике према ново освојеним земљама. Постоје многобројна тумачења историчара у вези са разлозима који су навели цара Карла VI да постави правни оквир који ће легализовати територију задобијену мачем, а становништво Краљевства Србије представити као баштину аустријског дома Patrimonium domus austriacae. Аустријско-мађарски и српско-мађарски односи у прошлости узети су као основни разлози у одбацивању захтева Угарског сабора да се Београд и остатак земље сједине са Угарском. Аустријске војне успехе, уз помоћ историје и права, требало је представити праведним и законски основаним у случају заузимања османских територија које се помињу у титули угарских краљева.

Иако су хабзбуршки владари носили и титулу краља Угарске, питање положаја Срба у Угарској било је предмет спора између тамошњег племства и хабзбуршког двора, који је био наглашенији приликом различитог тумачења српских привилегија добијених од цара Леополда I. Међутим, монархија је поступала исто у заштити својих интереса и када је гроф Ђорђе Бранковић у току Великог бечког рата истицао претензије на место деспота Србије у будућој Илирској краљевини, због чега је по наређењу маркгрофа Лудвига Баденског ухваћен, а остатак живота провео је у Бечу и Хебу. Један од најбитнијих разлога оснивања аустријског Краљевства Србије било је и утврђивање пограничног појаса према Османском царству уз помоћ српске милиције, а који би онемогућио евентуална будућа савезништва угарских устаника и Османлија.

Нове околности настале у току Великог бечког рата када је аустријска војска продрла дубоко у османску територију, изискивале су потребу да се у ново освојеним крајевима Хрватске, Славоније, Срема и Угарске уреди систем управе. Због тога је у Бечу 29. јула 1688. године основана такозвана неоактивистичка дворска комисија (Neoacquistische Hofkommission), којој је најпре поверено у задатак уређење имовинских односа. На челу ове комисије у почетку се налазио високи коморски службеник Фердинанд Дитрихштајн, док је један од најутицајнијих чланова био примас Угарске, кардинал Леополд гроф Колонић, архиепископ Острогона. Неоаквистичка комисија састављена од чланова Дворског ратног већа и Дворског коморског већа у Бечу имала је значајну улогу и у доношењу одлука које су се тицале најважнијих питања у Краљевству Србији. Већина питања везана за уређење аустријских институција, положаја становништва и фискалне политике садржана су у протоколима Неоаквистичке комисије. Чланови оба већа усаглашавали су ставове на заједничким седницама по различитим представкама које су се односиле на Краљевство Србију, али су већи утицај на одлуке имали чланови Дворског ратног већа, чији је председник био принц Еуген Савојски.

Неоаквистичка комисија је 28. јуна 1720. године одлучила да се у Краљевству Србији установи посебна цивилна администрација са седиштем у Београду. Након привремене војне управе наложено је да се по моделу Темишварског Баната уведу институције којима ће руководити принц Карло Александар Виртембершки, као председник администрације или гувернер Србије. Он је овај положај дуговао принцу Савојском због заслуга стечених приликом освајања Београда. Због рањавања у тим борбама Карло Александар је 27. децембра 1721. године одликован титулом Витеза златног руна о чему сведочи архивски фонд Дворског и Државног архива у Бечу (Bericht über die Erteilung der Toisonordenswürde an Prinz Alexander von Württemberg). Београдска администрација је званично почела са радом 7. септембра, а њен председник је стигао у Београд 13. октобра 1720. године. Према посебним инструкцијама за оснивање Београдске администрације може се закључити да управнички апарат није био гломазан, чак у почетку ни довољан за њено нормално функционисање. Административну и судску власт подједнако су делили представници Дворског ратног и Дворског коморског већа, док су финансијски послови били поверени само коморским чиновницима. Одлуке су се доносиле једногласно, а уколико је било немогуће донети одлуку виша инстанца била је Неоаквистичка комисија.

У Краљевини Србија је 1717–1720. године била Привремена војна управа под грофом Одвијером, а после 1720. године је установљена грађанска управа, или Администрација Србије (Београдска администрација). На челу администрације био је гувернер фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга, са по двојицом саветника за административну и судску власт. Од 1733. до 1736. године гувернер Србије био је генерал Марули, а после њега фелдмаршал де Валис, обојица грофови. Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном савет, а коморска под Дворским коморским саветом. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из поменутих савета, али су им понекад неке одлуке само стављане до знања. Подручје источне Србије није било укључено у састав Краљевине Србије, већ је било под војном и административном управом Тамишког Баната.

Kao главни симбол Краљевства Србије био је њен грб. За грб је употребљена вепрова глава, рањена стрелом, као што се може видети на карти Јохана ван дер Бругена из 1737. године и на капији Карла VI у Београду из 1736. године. Структура Београдске администрације састојала се од Председништва, Главне коморске управе и неколико служби и високих чиновника који су били у њеној надлежности. Издвојене секције или службе Главне коморске управе имале су сопствени пословни делокруг у спровођењу финансијске политике у Краљевству Србији. Међу њима су: Главна царинска управа са својим филијалама широм земље, Служба за контролу монопола соли, Шумска управа са својим филијалама и провизори са својим помоћницима. Током трајања аустријске управе административни апарат се ширио у оним областима у којим је Администрација желела да отпочне или унапреди своје деловање. Пре свега је неопходно истаћи преданост Главне коморске управе да отпочне експлоатацију српских рудника, зашта је било потребно ангажовати, најпре стручњаке који би извршили стручну процену исплативости улагања, а након тога и чиновнике, рударе и остало стручно особље. Такође, у архивским документима се неретко провлачи и служба главне касе Краљевства Србије, међутим посебне податке о њој нисмо пронашли.

Председништво Администрације чинили су следећи чланови: председник Карло Александар Виртембершки коме је одређена годишња плата у износу од 6 000 форинти, затим први војни саветник Администрације био је генерал фелдмаршал гроф Јозеф вон Одвајер (Odüyer). Други војни саветник Администрације био је Јохан Готфрид Гаснер (Gassner). Један војни комесар ‒ Акерман, затим представник Дворског коморског савета, који је имао и функцију секретара и саветника при Администрацији са годишњом платом од 2 400 форинти. Војни и административни секретар био је Матијас Грубер (Grueber), док је његов помоћник био Матијас Рирер (Rührer) са годишњом платом од 150 форинти. За њима су следили представници главне коморске управе чији су чланови често били мењани током аустријске владавине у Краљевству Србији.

Послови Београдске администрације сводили су се на организовање целокупног унутрашњег живота у земљи. Понека одступања од тога сводила су се на могућност њеног председника да самостално иступа у понеким питањима односа са суседним Османским царством. Питања чувања границе и држања гарнизона аустријске војске у градовима у Србији било је у искључивој надлежности војних представника. Такође и одлуке везане за формирање српске милиције и фискалних обавеза становништва такозваних „хајдучких” пограничних села тицало се пре свих војних команданата, због чега је долазило до несугласица са Дворском комором. Срби су као граничари у Бечу сматрани важним чиниоцем који доприноси политичкој стабилности монархије и њеном економском просперитету. Такав статус су задржали и хајдуци и хусари (коњаници) на новој граници чувајући територију Краљевства Србије одмах након потписивања Пожаревачког мира. Граница није представљала посебну територијалну јединицу, али су припадници организоване српске милиције, као сталне војне одбрамбене установе, имали посебан статус у односу на остало становништво. Сличан модел уређења границе и статуса хајдучког становништва какав је био у Краљевству Србији предложио је 1736. године анонимни аутор меморијала, у коме се потенцира ослобађање од државних пореза и додељивања земље. Има примера да су хајдучке старешине са својим јединицама из Новог Пазара и са Косова, који су након потписивања Пожаревачког мира остали на османској страни границе, прешли на аустријску страну.

Командни кадар чинили су српски обер капетани Вук Исаковић (инспирисао Милоша Црњанског у роману Сеобе), Станиша Марковић Млатишума и Коста Димитријевић, као и десет капетана распоређених у пограничним крајевима према Османском царству. Њима су биле подређене компаније сачињене од 150 хајдука и 50 хусара. Исцрпан извештај о стању српске милиције предао је Александар Виртембершки 1720. године Дворском ратном савету у Бечу, који се у великом делу односио на предлоге у циљу побољшања одбрамбених постројења, чардака и стражарница на граници, стварању фортификацијског система, као и о обезбеђивању главних друмова и спречавање кријумчарења робе. Командни кадар који је припадао банатској милицији и која је била стационирана у Браничеву и дистриктима у Тимочкој крајини у потпуности су чинили Аустријанци, што у дистриктима који су припадали Београдској администрацији није био случај. Седиште војске је било у Београду, где су смештени гренадири и пешадија, уз три коњичке дивизије, у Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Српска милиција је била организована у петнаест капетаната, на челу са већ поменутим обер капетаном Вуком Исаковићем.

Земља је била подељена на петнаест дистрикта којом управља једанаест провизора, с тим што поједини провизори управљају са по два дистрикта, који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана, тј. жупана као првог помоћника и заменика и два или три ибрајтера, кнежинама управљају обор-кнезови, а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Обор кнезови и кнезеви су задржани из турских времена, док су остали доведени чиновници који добијају плате из државне благајне. Трећина Србије је пуста и нове власти су се уз велике проблеме сретали са тим јер није било довољно радне снаге, нити кметова који би плаћали порез. Дистрикти су били: Београдски, Шабачки, Смедерево, Рам, Велико Градиште, Пожаревац, Палеж, Гроцка, Ваљево, Рудник, Јагодина, Крагујевац, Ћуприја и Параћин. Неготин је, као што је већ речено, припао после 1720. године Тамишком Банату. Средишта дистрикта су условно били градови јер у Србији са почетка XVIII века није било градова са европским изгледом. Само је Београд имао нека обележја градског насеља, али је преовлађивала исламска архитектура са сеоским изгледом. Београд је био подељен на српску и немачку општину. Срби су имали свој збор угледника и општински одбор са кнезом који је уједно био и судија (биров).

Фортификацијски систем представља систем утврђења распоређен на одређени начин са циљем одбране неке државе или дела државе. Њега чине тврђаве, стражаре, осматрачнице и др. Београд је свакако био најважнији део фортификацијског система и одбране територије, као полазна тачка у даљим освајачким подухватима, али и сва острва на Сави и Дунаву која су била предмет преговора пре и након потписивања Београдског мира 1739. године. Велики непокривени простори дуж границе били су последица велике разређености између чардака, нарочито када се ради о различитим компанијама и то је умногоме отежавало контролу границе. Добар пример је ваљевска компанија у којој је 1725. године повећан број чардака. У 26 тачака донет је правилник о дужностима, поступцима и владању свих припадника граничне милиције, као и казнама услед преступа. Исте године је представљен опис хајдучких насеља и статистички преглед људства по компанијама.

У наредној фази унапређења система одбране крајем 1725. године капетан и ађутант (Haubtman) принца Виртемберга, Декрег (De Chrеgh), поделио је милицију на деветнаест капетаната, основних војних команди, уместо дотадашњих пет. Иако је преуређењем српске милиције 1728‒1729. године остало осамнаест капетаната, свеобухватне реформе су допринеле бољем систему командовања у тачно одређеним секторима на граници. У току рата 1737‒1739. године припадници граничне милиције учествовали су са аустријском војском у војним операцијама, али су се након губитка територије Краљевства Србије морали повући у Срем.

Повлашћено хајдучко становништво било је неопходно како би се заштитила територија, међутим, економска исцрпљеност и тежња за приходима којима ће се издржавати аустријска војска и администрација приморавале су власти да што пре након освајања ове територије разрежу и наплате дажбине од осталог становништва. Све ово говори да је за државу породица на почетку XVIII века и даље превасходно сматрана економском и правном институцијом, док је црква регулисала њене верске и етичке нормативе, одређујући њену приватност и место сваког појединца у њој. У уобличавању живота градске породице њихове старешине су имале већу слободу од сеоских што је у каснијем периоду допринело стварању породице у модерном облику.

Дводеценијска аустријска управа у Краљевству Србији, иако краткотрајна, представља значајно раздобље у историји српског народа, укључујући га у констeлацију тадашњих европских политичких збивања. Хабзбуршка монархија је захваљујући војним успесима и унутрашњој реорганизацији успела да уређењем администрације преузме контролу у многим земљама и самим тим истакне своје претензије на освајање великог дела југоисточне Европе.

Појас у Босни

Примарне последице мировног уговора за Аустрију и њену политику према простору Босанског пашалука огледале су се у аустријском присвајању најсевернијег појаса простора Босне што је било третирано посебно четвртим, петим и шестим чланом мировног уговора. Четврти члан је посебно говорио о граници на Уни, при ушћу у Саву, са нагласком на предаји Дубице и Јасеновца Хабзбуршкој монархији, као и свих речних острва која су постојала на потезу Уне од Новог до ушћа у Саву. Пети члан је говорио о граници око Новог, односно о повратку територија под власт Аустрије, како је то било пре разграничења које је коначно спроведено 1703. године. Шести члан мировног уговора је говорио о померању границе која је након 1699. године ишла реком Савом на простор јужно од реке, а удаљеност граничне линије је варирала у зависности од околине.

Аустрија је добила значајан низ утврђења и паланки у најсевернијем појасу Босанског пашалука: Бијељина, Брчко, Брод, Кобаш, Дубица, Костајница, Нови и Фурјанте на линији од Новог до Бијељине појас земљишта јужно од Саве, у просечној ширини од петнаест километара. На истоку, код Дрине, та се ширина повећавала, па је износила и преко тридесет километара. Током наредних двадесет пет година Аустријанци су доминирали северним делом данашње Републике Српске, али сами Мађари, иако значајан сегмент и фактор Хабзбуршке монархије, нису имали пуно удела у тој доминацији.

Нови повољни обрт ситуације за Мађаре настао је у наредном рату Аустрије и Турске, који је за разлику од претходна два био права катастрофа за Хабзбурговце и истовремено својеврсна ренесанса османске моћи на Балкану. У низу успеха 1737. и 1738. године, додатно охрабрени различитим видовима француске помоћи, Османлије су покренуле нови вид идеолошко-политичке офанзиве против Аустријанаца, позивајући се на Ракоцијево наслеђе у оквирима увек актуелног мађарског питања. Ференц Ракоци је умро априла 1735. године у близини Цариграда, а у претензијама на угарску круну наследио га је син Јожеф. Султан Махмуд I је у ситуацији новог рата одлучио да активира Ракоцијеве, што је била тактика коју је припремио и упорно чувао за погодну прилику његов претходник Ахмед III, приликом Ракоцијевог бекства из Угарске 1711. године. На наговор утицајног Ахмед паше и великог везира Јеген Мухамед паше јануара 1738. године султан је прогласио младог Јожефа Ракоција краљем Угарске и кнезом Ердеља.

Иако се могло очекивати да тај потез неће довести до знатнијих турбуленција у Хабзбуршкој монархији, султан му је формално придао велики значај јер то је била једина ситуација у читавом XVIII веку када су Османлије барем на изглед деловали толико моћно да су могли проглашавати нове владаре у Панонији, што је подсећало на раздобља њихове супериорности у XVI и XVII веку. Јожеф Ракоци је ревносно прихватио улогу коју му је доделио султан, али се убрзо показало да он није у прилици да подигне устанак у Угарској, што је била жеља Турака. Карло VI је расписао уцену за новог мађарског побуњеника, а папа Климент XII (1730–1740) га је екскомуницирао из хришћанства. Након тога нико у Угарској није се усудио да подржи Ракоцијеве политичке захтеве за круном. Након неколико месеци он је умро у Черној Води у Добруџи, па је тако дефинитивно пропао султанов покушај да ангажовањем чланова породице Ракоци дестабилизује Хабзбуршку монархију.

Потискивање Аустрије са Балкана. Београдски мир 1739. године

После смрти пољског краља Августа II Јаког (1733) јавило се више претедената на пољски престо. Око тога је дошло до сукоба, чак и до Рата за пољско наслеђе (1733/35). Истовремено се и Русија спремала за рат против Турске, коју је напала у јесен 1735. године, чим је престао Рат за пољско наслеђе. Идуће године Руси су имали нешто успеха, али су на крају рата задржали само Азов.

Чим је избио руско-турски рат, Аустрија се нашла у тешком положају. Због недавно изгубљеног рата против западних држава (Краљевина Француска, Шпанија, Пољска Станислава Лешћинског, Краљевина Сардинија и Војводство Парма) је била јако исцрпљена. Настојала је да избегне своје обавезе према Русији из 1726. године, по којима је била дужна да је једним јаким корпусом војске помаже у рату против Турске. Ипак, на двору је надвладала ратоборна струја и Аустрија се почела припремати за рат. Аустријски планери су били становишта да је боље Турке напасти свом снагом, па се сам користити освајањима њених територија, него помоћи Русе да се прошире у правцу области за које се у Бечу сматрало да су од животног значаја за Аустрију. Недавни губици у Италији, надали су се на двору, могу се лако надокнадити на Балкану, поготову ако се ослабљена Турска нападне у савезу са Русијом. Једини стварни недостатак у читавој ситуацији било је тај што је генијални Евгеније Савојски био покојни већ годину дана. Тако је Аустрија ипак ушла у овај рат, мада без праве подршке осталих немачких државица и двеју својих ранијих савезника, Венеције и Пољске. Пре ступања у рат две савезничке силе су 6. августа 1736. године утврдиле оперативни план, из ког се види које је делове Турске Аустрија желела да заузме. Она се била обавезала да ће освојити Босну, Албанију до ушћа реке Дрим, Влашку до Браиле и Молдавију до реке Прут.

Истовремено Аустрија је повела тајне преговоре са представницима балканских хришћана, као и за време ранијих ратова, у намери да их увуку у борбу против Турака. Преговарали су са српским патријархом Арсенијем IV Шакабентом, са скопским надбискупом Михаилом Сумом и охридским архиепископом Јоасафом. С овом двојицом последњих преговори нису довели до виднијих резултата, чак Сума је морао да побегне у Аустрију јер су Турци дознали за његове тајне везе. С патријархом Арсенијем су се састали митрополит рашки и епископи скопски, штипски и неки други српски црквени и световни поглавари, па су своје закључке 8. марта 1737. године доставили аустријском заповеднику Београда. Народни представници су се обавезали да ће ударити на Турке чим се појави царска војска и обећали су да ће је у свему помоћи. Инсистирали су да аустријска војска продре долином Мораве и Лаба у правцу Косова. Посебно су молили аустријског заповедника да се нареди војсци да не пљачка народ куда буде пролазила, јер ће јој народ давати све што јој буде потребно.

И Турци су се спремали за одбрану, јер су знали за припреме Аустријанаца. На позив босанског паше састали су се крајем маја 1737. године представници Босне у Травнику и донели одлуку да се спремају за борбу. Из Цариграда су стизала наређења да остану мирни, како не би изазивали Аустријанце. Цар Карло VI је 15. јуна издао проглас хришћанима Турске којим их позива на устанак, обећао им је слободу вероисповести и заштиту, а посебно привилегије онима који буду учествовали у борбама. Званична објава рата је предата у Нишу 14. јуна, али су на неким пограничном тачкама борбе почеле још дан или два раније. Тако су аустријски одреди из Лике упали на три места у Босну, а из Зворника су напали Лешницу, али су свугде били поражени и одбијени. У Србији је главнина аустријске војске продирала долином Мораве и пред Ниш је стигла 23. јула, а већ 28. јула без битке се предала посада ове важне тврђаве. Истог дана су српски одреди запосели Нови Пазар, а следећег дана Пирот и пут за Софију. За кратко време били су заузети знатни делови Србије. У аустријски главни штаб, недалеко од Ниша, појавили су се патријарх Арсеније и војводе Васојевића, Куча, Пипера, Братоножића, Климената, Хота и Груда да се договоре о даљим акцијама. Многи од њих већ су се дигли на устанак, и сваки је војвода обећао да ће довести одеђен број бораца, а затим су се вратили у своје крајеве да дижу народ.

За данашњи простор Републике Српске током рата 1737–1739. убедљиво најзначајнији догађај била је битка код Бањалуке, чији се врхунац догодио почетком августа 1737. године. Принц Хилдбургхаузен је предводио центар аустријских трупа за напад према најзападнијем отоманском пашалуку. Упркос разради различитих варијанти директивама упућеним уходама да проучавају алтернативне правце са запада, Аустријанци су се одлучили за најједноставнији продор према Бањалуци, са севера, од Градишке кроз Лијевча поље. Након тродневног распореда са северне и западне стране града, 27. јула почео је артиљеријски напад.

На брду Лауш, западно изнад града, Аустријанци су поставили две артиљеријске батерије са по шест топова. Артиљерија је била распоређена и на другим местима, тим пре што су Хилдбургхаузенове трупе брзо направиле понтонски мост преко Врбаса. Аустријске опсадне јединице су угрожавале тврђаву и са истока. Отоманска војска, предвођена Али пашом Хећим Оглуом је успела у ноћи између 3. и 4. августа, преко шумовитих брдских предела да се са југа привуче до саме Бањалуке. У овој ордији су најбројнији били домаћи муслимани са нешто Арбанаса. Уз учешће 4 000 турских војника, који су бранили опседнуту тврђаву, Али паша је имао одличну прилику да изненадним нападом порази Хилдбургхаузерову војску. Неколико сати касније почео је напад турске војске. Међу Аустријанцима је настао страшни метеж. Војска босанског везира Али паше Хећим Оглуа, са главнином снага ударио је на Аустријанце и потпуно их разбио. Уследио је највећи пораз на простору Босанског пашалука током целог XVIII века. Аустријска војска је била приморана да се повуче преко Саве и да оставе на миру целу Босну.

Битку код Бањалуке је описа и Иво Андрић у приповеци Мустафа Маџар (одломак):

Турци су већ били спремни на обали и зора напупила, али су сплавови стизали споро и сврставали се тешко. Од лупе и дозивања пренуше се Аустријанци на другој обали. Страже осматраху. Дуље се није могло чекати. Мустафа даде знак сплаварима да још боље притегну конопце па да се склоне; одмах баци корице од сабље и алакну громко:

Алах! Бисмилах! Ко је Мухамедова вјере…
На ћафира!
На хатила!
Алах! Алах! Прихваташе војска и проламаше се.

Сви јурнуше за њим на сплавове. Али одмах видјеше да су сплавови више размакнути него што су они мислили. Неки попадаше у воду. Ријетки прискочише, већина застаде. Једини Мустафа бијаше одмакао. Прескакао је са сплава на сплав као крилат. Изгледао је као да лети изнад воде. Док су се први редови колебали на сплавовима, он већ бијаше на другој обали, и не обзирући се удари на изненађене стражаре. Видећи да им је вођ измакао сам, стадоше и остали Турци да прескачу. Међутим и стражњи редови су их све више притискали и пријетили да оборе у воду. Тако с великим тутњем и урликом пређоше први одреди, иако су многи падали у воду и запомагали испод заљуљаних сплавова.

Одавно није било брже побједе. Огроман аустријски логор, нападнут у неочекивано доба и с неочекиване стране прште у тили час. Бјеже избезумљени, у чопорима. Мустафа једва стиже посљедње, упада међу њих, окреће их стреловито, а завитлана сабља му шири свијетли круг и хладан вјетар око њега. Tурци пристижу, алачући, за њим.

Из града изиђоше опсједнути Турци Бањалучани, и поче покољ раје и пљачкаша.

Увече, иза побједе, он је лежао пред шатором и притискао дланове и груди о траву, јер му се чинило да му сваки мишић буја и расте у бескрај и хоће да га остави.

Виде се ватре и чује вриска пљачкаша и чује лелек прогоњених.

Свијет је пун гада.

Вест о победи пред Бањалуком појачала је отпор Турака на осталим бојиштима, поготову што су се и они већ били почели сналазити после удара и прибирати своје снаге. Отада су почели да боље и јаче ударају по аустријским и српским одредима по Србији, а своје главне ударе су управили у правцу Тимока, Ниша и Новог Пазара. Присилили су Аустријанце да напусте Нови Пазар 24. августа, а са њима су се повукли и српски одреди под заповедништвом Станише Марковића и старовлашког кнеза Атанасија Рашковића. Срби су морали да напусте утврђење које су заузели ни месец дана раније. Истог дана, међутим, пред Нови Пазар стигне патријарх Арсеније IV са 3 000 Брђана који ће, према обећању, бити заједно са Аустријанцима. Патријархов одред се тада распадне, а он с пратњом побегне према северу, бојећи се турске освете. Мањи део Брђана и Арбанаса крене за патријархом и аустријском војском, док се већина вратила разочарана својим кућама, нападајући успут Турке. Аустријанци су ипак успели 2. октобра да освоје Ужице, у коме су оставило своју посаду, док су се скоро из читаве југозападне Србије повукли у Шабац. Са главнином снага повукло се и неколико хиљада Срба и Климената, који су се касније населили у Срем.

Турци су у јесен нападали у два правца. Они из Босне су крстарили по западној Србији, где су 12. октобра потукли јаке аустријске снаге код Ваљева. У исто време вршили су нападе у правцу Ниша, који се предао без борбе. Тако су Турци крајем 1737. године освојили скоро све оно што су Карловачким миром изгубили. За то могу да захвале својој борбености и добро организованом отпору, али у знатној мери и неспособности већине аустријских генерала. Међу њима се осећало одсуство Евгенија Савојског, који је пред сам рат умро у 74. години. Неспособност Аустријанаца се показала у њиховом односу према Србима и Арбанасима, који су били вољни да се боре на њиховој страни. Они су се као савезници у знатном броју одазвали аустријском позиву на устанак. Како нису наишли на помоћ и сарадњу код Аустријанаца, једни су се вратили на своја огњишта, док се мањи број са својим породицама иселио преко Саве у Аустрију. Турци су одмах у јесен почели да се окрутно свете онима који су остали у Старој Србији и Брдима. Започели су да харају по Старом Влаху, пред пашу је изишао стари кнез Братул Рашковић и понудио себе да спасе свој крај, али је тада паша поштедео и њега и остале. Турци су крајем 1737. године напали Куче, али су их ови одбили. Идуће године опет су се Турци залетали на Куче три пута, али уз помоћ Братоножића и Климената се завршило турским неуспехом, мада су у исто време страдали и Васојевићи.

После ових неуспеха Аустријанци нису могли да се снађу и боље припреме за ратовање у идућој години. Борбе су се водиле на разним бојиштима у Босни, а у Србији су започете тек у лето. Вођене су доста неодлучно, чак ни Турци нису били више борбени пошто су избацили Аустријанце скоро из свих области јужно од Саве и Дунава. У августу освојили су Смедерево, затим Мехадију и Оршаву на левој обали Дунава, а половином септембра опустошили су околину Београда. Ту су поробили доста света, па су се вратили са робљем у Ниш. Војску и цивилно становништво захватила је куга, која је од јула харала међу свима са обе стране Дунава, нарочито међу војницима.

Током 1738. године већ су посредовањем Француске вођени полузванични разговори о склапању мира. До конкретних решења није дошло јер су обе зараћене стране постављале неприхватљиве услове. Турци су тражили не само Босну, него и Србију, док су Аустријанци настојали да задрже Београд са нешто територија испод Саве и Дунава. Развој догађаја у 1739. години приморао Аустријанце да коригују став и попусте. Недалеко од Београда, код Гроцке, дошло је 23. јула изненада до одлучујуће битке између њих и Турака, где су Аустријанци били потпуно разбијени и потучени. Одмах затим започели су мировни преговори, којом приликом је француски посланик стално вршио притисак на аустријске представнике да што пре склопе мир. Они су то и урадили не чекајући сагласност аустријског двора на све тачке уговора, па су због тога касније били кажњени. Мир је склопљен у Београду, 1. септембра 1739. године, и по њему су Аустријанци изгубили све што су Пожаревачким миром стекли. Турци су повратили Србију, Влашку и у Босни узан појас јужно од Саве, осим града Фурјана на хрватској граници. Аустријанци су потпуно евакуисали Београд тек 7. јула 1740. године.

Повлачење Аустрије из области јужно од Саве и Дунава и из Влашке пропали су сви велики планови бечког двора да се аустријска власт прошири на читаво Балканско полуострво. Турска је била још увек довољно јака да се сама супротстави таквим покушајима, како је показала управо у овом рату, водећи истовремено успешну борбу против Аустрије и Русије. На другој страни Аустрију су трећи пут спречили ратови и спорови на западу да пуном снагом удари на Турску. Аустрију је погодила још једна пошаст, била је то финансијска исцрпљеност, која ју је пратила од Карловачког мира. Поврх свега, њени команданти су се показали веома немоћним пред турским пашама, који су били француски ђаци. После овог фијаска у правцу Балкана, Аустрија је још само једном, пола века доцније, покушала да ратом отме Турцима пределе јужно од Саве и Дунава.

Последице рата 1737–1739. у Панчевачком дистрикту

Панчевачки дистрикт је током рата 1737–1739. године био једна од највише погођених области Баната. Његово страдање може се мерити само са страдањима у Новопаланачком и делу Вршачког и Оршавског дистрикта оним деловима Баната у којима су од првих до последњих дана рата трајали сукоби, а турска војска званично била протерана тек почетком 1740. године. На то је свакако утицала његова близина стратешким тачкама у Србији: тврђави Београд, војним логорима и лазаретима (Вишњица, Винча), мостовима и прелазима на Дунаву којима се војска кретала до Вишњице, Гроцке, Смедерева и Рама. Поред тога, подручје Панчевачког дистрикта било је изложено упадима турске војске и разбојника, нарочито након што је аустријска војска разорила утврђење и напустила положај у Панчеву у јесен 1738. године. Одступницу је изградила код Томашевца са друге стране Тамиша, као и код Борче и Јабуке. Ово су била аустријска упоришта и када је, у данима после одлучујуће битке код Гроцке 22. јула 1739. године, код Панчева је 30. јула дошло до последњег великог сукоба зараћених страна.

Турска војска је 1738. године извршила продор дубоко у унутрашњост Баната, од Оршаве пробила се чак до Бегеја. Током маја 1738. године, по повратку из Београда, генерал Најперг је обавестио Дворски ратни савет у Бечу о турском и разбојничком девастирању у Банату. Вести о томе да су од пустошења турске војске страдали Вршачки и Панчевачки дистрикт стигле су у Дворски савет и током јесени те године, у периоду између турског заузимања Нове Паланке и аустријске евакуације Панчева. Успомене на упаде турске војске и разбојника сачуване су у исказима становника Бечкеречког дистрикта, који су своја насеља током рата напустили у страху од ,,непријатеља и разбојника”, како су забележили пописивачи 1740. године.

Нису само непријатељски упади проузроковали штету локалним домаћинствима, већ су то чиниле и домаће трупе на логоровању или у транзиту. Темишварска администрација је у децембру 1737. године истакла да су ексцеси у Бечкеречком, Панчевачком и Новопаланачком дистрикту починили ,,рацки граничари из околине Сегедина”, тј. Поморишки граничари, марширајући преко Тисе пут Оршаве. У таквим околностима, на пример, становници Бечеја су, као и бројни други становници Бечкеречког дистрикта избегли преко Тисе. Објашњено је да су се раселили делимично из страха према непријатељу, делимично због проласка царских трупа, као село и то да је село руинирано због проласка коморе. Нема сумње да је положај на путној траси утицао на то да су у Бечкеречком дистрикту највећи губици забележени у насељима Бечеј, Кумане, Бечкерек, Чента, Фаркаждин, Ботош и Перлез. Војна траса наставља се јужно низ Тамиш и Дунав, водећи са територије Бечкеречког на територију Панчевачког дистрикта, одакле се код Борче и Омољице могло прећи у Вишњицу, односно Гроцку. Пут је даље водио преко Ковина ка Дубовцу, где се налазио мост за прелаз у село Петку у Пожаревачком дистрикту. Још маја 1737. године генерал Марули је истицао да је за потребу трупа на маршу неопходно поправити пут од Ковина ка логору код Пожаревца.

Будући изложена домаћој и турској војсци и разбојницима, до краја 1739. године у Панчевачком дистрикту су у заплени новца и стоке учествовале обе војске. Много више коња, оваца и готовог новца однето је у упадима Турака, док је домаћа војска, по наређењу немачке команде, одузела већи број свиња, кошница и рогате стоке. У првом случају, предмет пљачке били су новац и стока која се могла гонити и продати, попут коња и оваца. У другом случају предмет одузимања били су ситна и рогата стока, губитак који су локални становници подносили услед обавезе издржавања војске. Ову правилност потврђује искази о имовинским губицима у Бечкеречком дистрикту, где је стоку такође одузела домаћа војска, а готов новац отела турска војска. Имовински губици били су тако велики да је након рата на једно домаћинство Панчевачког дистрикта долазио приближно један коњ, во и крава, а на свако друго домаћинство по овца и свиња. Озбиљност ситуације у овом дистрикту је очигледнија ако се имовинске прилике упореде са приликама у Бечкеречком дистрикту, у коме је после рата једно домаћинство располагало са два коња, вола, краве, свиње и по три овце.

Панчевачки дистрикт је трпео разне тероре и становништво је имало све разлоге да главом без обзира напусти своја станишта. Исељавање је вероватно било масовно и пре него што је аустријска војска октобра и новембра 1738. године напустила положај код Панчева и у повлачењу за собом спаљивала и уништила шанчеве. Због тога се почетком новембра одлучивало о томе да ли ће немачке породице избегле из Панчева бити насељене у Новом Араду. Избеглице из јужнијих крајева такође се нису задржавале у овој области захваћеној ратом и кугом, већ су одлазиле северније у унутрашњост Угарске. Становништво је из Београда и Србије већином прешло у Срем, док се у Банат повлачила углавном војска. Учитељ школе у Београду, Петар Михајлов, писао је јуна 1738. године будимском владици Василију Димитријевићу о томе да је немачка армада свја прешла чрез Дунав в Банат темишварски. Аустријски пораз код Гроцке није окончао непријатности по становнике Панчева и околине, већ крајем лета 1739. године почиње нова епизода: 1. септембра је потписан мир у Београду. Истовремено је упућен позив у Срем, Славонију, Трансилванију и Банат, као и потиским и поморишким граничарима, како би почели сакупљање људи за радове на рушењу београдске тврђаве. Наредног месеца је кроз Панчево прошло више од 1 000 граничара послатих са Тисе. Војне колоне и граничари – радници су овим путем пролазили још током првих месеци наредне године.

Куга

Највећи демографски губици у Банату у овом периоду били су последица куге, а не последица војних дејстава. Куга се појавила крајем 1737. године у Ердељу, а почетком следеће године избеглице и царска војска су је пренели у Банат. Нарочито у лето 1738. године куга се ширила по целом Банату, прелазећи његове границе на Тиси и Моришу. Током свих година ратовања зараза је досезала чак до аустријских граница са Угарском, а вести о њој стизале су и из унутрашњости Балкана. Дучан Ј. Поповић пише у својој књизи Грађа за историју насеља у Војводини да није било ни једне насеобине у северној Угарској која није осетила демографске губитке од ове страшне заразе. Kретање војске и избеглица дуж главних путева додатно су утицали на погоршање здравствених прилика. Августа 1738. године генерал Марули је известио о томе да постоји сагласност Администрације у Београду да због јачања епидемије у Банату и Сегедину саобраћај од Београда дуж Дунава треба да буде стављен под строжи надзор, нарочито ка Гроцкој где је требало поставити и једног contagions physicus. У другом извештају из новембра 1738 године, помиње се могућност да куга поново буде пренета у Београд и међу војску, преко гарнизона у Новој Паланци и Панчеву. Страх је био оправдан јер се није поштовала наредба о томе да војска која се кретала ка зимском квартиру треба да издржи двоструку контумацију (карантин). Опасност од ширења куге у селима дуж саобраћајница потврђују наводи становника села суседног Бечкеречког дистрикта, Акац (Мужља, аутор), Сигет (насеље у склопу месне заједнице Банатско Аранђелово, аутор), Чента, Сечањ, који су услед рата избегли у мочваре из страха од куге.

Као један од најпроходнијих у Банату страдао је Панчевачки дистрикт. Пре 1740. године овај дистрикт није био погранична област, па у њему још увек није било уређених санитарних прелаза Иако је у то време добијена сагласност за изградњу зграде контумаца поред моста код Панчева, од њене изградње се одустало. Контумација је обављана на бродовима код мостова код Панчева. Августа 1738. године предлагано је да се контумација пресели у напуштене куће предграђа Немачког Београда, Карлстала, а ради контроле путника из Баната у местима Овча и Борча постави стража. Лазарет у Малој Борчи постојао је и у пролеће 1739. године, када је предложено да се са овог места премести у Бановце, чији је положај оцењен као доступнији за оне који су долазили преко Саве и Земуна.

Куга је до краја 1739. године однела жртве у сваком од насеља Панчевачког дистрикта. Удео контрибуената, тј. пореских обвезника (одрасли мушкарци и удовице старешине домаћинстава) страдалих од куге чинио је 43,62 % од броја предратних контрибуената у овом дистрикту, док је тај удео био нешто мањи у насељима дистриката у залеђу дунавске границе: Бечкеречком (36 %), Вршачком (33,61 %) и Чаковском дистрикту (27,21 %). После две кужне године, 1738. и 1739, у којима су нарочито погубна била лета, куга је у овом дистрикту однела 332 контрибуента и 1 027 „осталих” становника, дакле, укупно 1 359 особа. Због куге је највећи број контрибуената настрадао у насељима уз путеве који су водили токовима Дунава и Тамиша. У насељима Томашевац, Сакуле, Опово, Јабука, Овча, Панчево, Старчево и Омољица губитак ове популације износио је 50–60% предратне популације. У групу насеља мање страдалих од куге убрајали су се Неузина, Иланџа, Добрица, Сефкерин, Идвор и Гај, где је нестало 25–33% предратних контрибуената. Највећи број жртава од куге међу „осталим” становништвом, тј. женама, децом и старима, имала су места Панчево (239 душа), Омољица (150), Ковин, Томашевац и Бока (по шездесетак) и Јабука, Овча, Старчево и Гај (по педесетак). Међутим, изгледа да су у „остале” жртве куге у појединим насељима Панчевачког дистрикта убројани и други цивили затечени у њима током рата. Ово би се могло закључити на основу података за два насеља, Панчево и Дубовац, у којима је број умрлих од куге премашивао предратну популацију ових места (додуше процењену). Стога су подаци о контрибуентима који су страдали од куге поузданији елемент за процену предратне популације и оне изгубљене током рата.

Ако би се веровало попису, на територији Панчевачког дистрикта није било убијених и заробљених од стране турске или немачке војске. Забележен је само један мушкарац кога је погубила немачка војска у селу Сакуле и један кога су заробили Турци у Омољици. Заробљених жена и деце од стране Турака било је свега троје, и то у три насеља на самој граници, Овчи, Панчеву и Старчеву. Од укупно 36 мушкарца у бекству преко Дунава, чак двадесет два су била из села Глогоњ, па изгледа као да ни бежанија није била масовна појава у целом дистрикту. Претпостављамо да је на бежанију из, уочи рата „новооснованог села” Глогоњ, утицало присуство аустријске војске стациониране код суседне Борче, где је изграђен мост, а сам положај коришћен за пристајање бродова и смештај болесних. Ипак, подаци који се односе на бежанију и заробљавање у овом дистрикту, пре се могу сматрати непотпуним него тачним. Тешко је поверовати да на територији Панчевачког дистрикта није било више оваквих случајева, имајући у виду ратне околности и епидемију куге, као и чињеницу да је у његовим административним границама између краја 1739. и 1743. године нестало чак три насеља.

Степен запуштености насеља у Панчевачком дистрикту може се утврдити поређењем података о демографским приликама уочи и непосредно након рата, из 1737. и с краја 1739. године. Пописним подацима о губицима од куге смо указали поверење иако мали број лица у бежанији, заробљених и убијених, сугерише да су исказане вредности непотпуне, те да податке треба узети са извесном резервом. Присуство војске и работара (радника) на релацији Панчево – Београд утицало је на то да куга није престала ни током 1740. године. Јануара 1740. године генерал Шметау је тражио да се прелази и путеви између Београда и банатских места подвргну строжем надзору, због тога што се на њима појавила зараза. Фебруара 1740. године, генерал Енгелсхофен је у свом извештају Дворском ратном савету указао на банатска места која су запустела у време епидемије (dasiger Orthen die Contagion Zeither zimlich nachgelassen) и тражио да буде наређено да се људи који су отпуштени из Београда или из лазарета и заражених места не шаљу у Банат. Предлагао је да за људе који долазе из Београда треба подићи „нешто” за контумацију. У том тренутку су зимски услови ометали комуникацију са Београдом, па је одложена изградња контумаца за оне који су прелазећи Дунав преносили кугу у Банат. Куга је на простору Баната јењавала од пролећа 1740. године, задржала се у суседној Славонији, а наредних година још само у Србији и Босни. Непостојање уређених санитарних прелаза на територији Панчевачког дистрикта током целог рата и провизорно решавање питања контроле кретања уз доста пропуста, били су последица чињенице да овај дистрикт све до 1740. године није имао положај, па ни организацију пограничне области.

Литература:

Група аутора, (1953). Историја народа Југославије, књига II, Просвета, Београд
Андрић, И. (1981). Немирна година, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета, Београд
Ђорђевић, М. (2018). Краљевство Србија 1718–1739, Филозофски факултет, Ниш
Бронза, Б. (2015). Историја односа простора Републике Српске и Мађарске до краја Првог св. рата, у: Народни музеј, Ниш
Илић Мандић, Ј. (2015). Последице рата и куге у Панчевачком дистрикту (1737–1739), у: Зборник МС за историју бр. 92, Нови Сад

Aустро-турски ратови у првој половини XVIII века

Остави коментар