Aутoр: Стeвaн Стojкoв
Сазнати најновије вести никада није било лакше. Оне нам се данас, у дигиталном добу, налазе на дохват руке. Или још прецизније, будући да уређај преко којег најчешће долазимо до њих – паметни телефон – не испуштамо из њих, најновије вести малтене стално држимо у својим рукама. Од њих нас дели само један додир екрана.
Брз темпо циклуса вести, повећан број њихових извора, као и изузетно лако долажење до њих требало би да сугеришу да су људи у току са актуелним дешавањима из целог света више него икада раније. Уместо тога, изгледа да је преоптерећење информација изазвало супротан ефекат. Бомбардовани информацијама са свих страна, људи су се изгубили у медијској буци, те се може рећи да је просечан човек данас слабо информисан.
Међутим, превелика количина информација представља само један од разлога слабе информисаности. Оштра конкуренција која влада у медијској сфери чини се да је потиснула интересе читалаца у други план. Између оглашивача и публике, медији су изабрали прве, те највећи број њих приликом извештавања не води рачуна о својим читаоцима, већ на прво место ставља интерес оглашивача. Борба за читаоце, вођена на тај начин, довела је до губитка њиховог поверења.
И заиста, годинама у назад поверење у медије континуирано пада. Резултати многобројних истраживања упорно показују да сваке године расте број људи који доводe у питање истинитост онога што чују, гледају или прочитају у медијима. Тренутно, поверење у медије је на толико ниском нивоу да многи верују да их новинске организације намерно обмањују, дезинформишу или се труде да их убеде у одређену тачку гледишта својим извештавањем.
Еделманов барометар поверења 2024 (Edelman Trust Barometer 2024 Global Report) нам то недвосмислено показује. Наиме, 64% испитаника је рекло да новинари и извештавачи „намерно покушавају да обмане људе говорећи ствари за које знају да су лажне или грубо претеривање” – што је пораст од 3% у односу на претходну годину.
Истраживање Ројтерсовог института за студије новинарства (Reuters Institute for the Study of Journalism) Digital News Report за 2023. годину, спроведено у 46 земаља на 6 континената, показало је да у просеку тек 40% грађана има поверење у медије. У односу на 2022. годину то је пад од 2%. Треба истаћи да је ова студија открила да се нивои поверења значајно разликују широм света.
Далеко више од грађана из других делова света, поверење у медије имају Скандинавци. Вестима највише верују Финци – 69%, а следе их Данци (57%) и Норвежани (53%). С друге стране, међу неповерљивијим су становници Јужне Кореје и Тајвана (28%). Њих у стопу прате становници Бугарске (28%), Словачке (27%) и Мађарске (25%). Од свих земаља обухваћених овим истраживањем, најниже поверење у медије забележено је у Грчкој – само 19%.
Овим истраживањем није обухваћена Србија те је немогуће навести најсвежије податке. Међутим, то не значи да код нас по овом питању цветају руже. Нажалост, сваки пут када су се по Ројтерсовој методологији радила истраживања, наша земља се није добро котирала. Поверење у вести наших грађана је било ниско. По правилу – испод глобалног просека, као што је то показало истраживање „Информисање у дигиталном окружењу” које је спровео Центар за медијска истраживања Факултета политичких наука Универзитета у Београду 2020. године.
Дакле, глобално посматрано, медији и новинарство су изгубили ауторитет као главни извор вести и информација. Људи немају поверења у штампу, радио и телевизију. Немају поверење у информације које до њих стигну посредством традиционалних медија. Многи те информације проверавају и до „својих, правих” чињеница долазе помоћу друштвених мрежа и онлајн медија.
Поглед уназад
Било да су у питању традиционални или нови, за медије кажемо да су најутицајнији канал за комуницирање јер имају моћ да одређену информацију пренесу великом броју људи за кратко време. Поред тога, њихова моћ се огледа и у могућности креирања јавног мњења.
Теорија каже да медији утичу на формирање јавног мњења тако што могу да одлуче које информације ће им пренети, а које не. Међутим, појава нових медија, а нарочито друштвених мрежа, ставиле су ову тврдњу под велики знак питања. Наиме, у традиционалним медијима (штампа, радио, новине) да би одређена информација била објављена, она мора да прође строге провере новинара и уредника. Пре њеног пуштања мора се проверити њена тачност и објективност.
Појава нових медија заснованих на дигиталној технологији (онлајн новине, блогови, друштвене мреже, подкасти), осим што је додатно убрзала комуникацију, значајно је повећала број информација и омогућила директну интеракцију са медијима, изнедрила је још једну новину, а то је потпуно самостално креирање и објављивање садржаја.
Ово се нарочито односи на друштвене мреже – уједно и најутицајнији нови медији, које немају свог уредника који би проверавао садржај пре објављивања. Из тог разлога се, неретко, баш у друштвене мреже упире прстом као у главне кривце за ширење лажних вести и дезинформација.
Разликовање лажних вести од истинитих информација често није ни лако ни једноставно, посебно на „прву лопту”, те се нови медији с правом сматрају мање поузданим извором информација. Како се највећи број људи првенствено информише управо преко њих, продубљује се јаз између онога што традиционални медији саопштавају и онога што људи мисле о томе. Проблем поверења у медије се додатно усложњава, а људи се са сетом сећају прошлих времена када су медији били на њиховој страни.
Пре појаве интернета и нових медија, који су чињеница је узроковали пад прихода од оглашавања и уступање већег дела контроле издаваштва великим технолошким платформама, новинари запослени у традиционалним медијима су радили свој посао не сусрећући се притом са великим и озбиљним притисцима са стране. Медији су били слободни, а поверење грађана у њих је било велико.
На овај носталгичан поглед на медије подсети нас слика која с времена на време кружи друштвеним мрежама. Слика је хоризонтално подељена на два једнака дела. Горњи део слике описује прошла времена, а доњи данашњу ситуацију. На оба дела слике актери су исти. У левом углу стоји човек за говорницом, у десном већи број људи који га слуша, док се између њих у средини налази новинар.
Оно у чему се делови слике разликују је положај новинара и предмет који он држи у руци. На горњем делу слике новинар је лицем окренут ка говорнику и у руци држи микрофон, што нам сугерише да се некад новинари нису устручавали ни од постављања незгодних питања представницима власти или пак великим компанијама. Кад погледамо доњи део, видимо да је новинар сад окренут лицем према публици, а да у руци има мегафон, што треба да нас наведе на закључак да су медији данас постали гласноговорници политичара и моћних корпорација. Да ли је овако идеализован приказ прошлих времена на месту?
Мало је доказа који би сведочили у прилог томе. Неповерење у медије није нова појава. Кредибилитет и интегритет медијских институција је довођен у питање и далеко пре појаве интернета и нових медија. Међутим, кроз историју, природа и размере неповерења у медије су варирали, а све у зависности од друштвено-политичког контекста и технолошког напретка одређеног времена.
Када се говори како су медији некада били бољи, углавном се мисли на медије из друге половине 20. века када су они заиста били моћни и широко поштовани. То посебно важи за период између 1970-их и 80-их година прошлог века, можда и последњи у којем је јавност имала висок ниво поверења у медије. Наиме, захваљујући истраживачком новинарству Боба Вудворда и Карла Бернстина из Washington Post-а откривена је велика корупција и злоупотреба моћи у Никсоновој администрацији – чувена афера Watergate.
Ова афера је показала колики значај има слободна и независна штампа, али је међутим допринела нарушавању поверења у владине институције. Нажалост, по оцени медијских стручњака, тај период пре представља аномалију, тј. изузетак, када је у питању поверење јавности у медије, а не правило.
Поверење у медије је начето далеко пре појаве нових медија, већ крајем 19. и почетком 20. века појавом сензационалистичког извештавања познатог као „жуто новинарство”. Мада се оно показало као веома ефикасно у продаји новина, довело је до широко распрострањеног неповерења јавности у кредибилитет медија. Ратно извештавање и пропаганда током светских сукоба довели су до новог таласа неповерења у медије. Људи су постајали све скептичнији у погледу тачности и непристрасности извештавања медија.
Почетком 90-их година прошлог века медији се сусрећу са озбиљним изазовима. С једне стране расту притисци политичара, корпорација и других моћних актера јавног живота на њихове уређивачке политике. Међутим, са друге стране интезивира се тржишна борба – све већи број грађана се информише преко кабловских ТВ канала. Услед дејства ових сила извештавање медија постаје све више пристрасно и сензационалистичко.
Некритичко извештавање и преношење тврдњи владиних званичника без њихове адекватне провере, које постаје све учесталије и очигледније, као и сталан лов на скандале поткопавају улогу медија као чувара и пружаоца тачних информација. Поверење јавности убрзано пада, а најснажнији ударац трпе мејнстрим медији. Стање ствари речито илуструје амерички новинарски ветеран Џејмс Фелоуз: Американци верују да су медији постали превише арогантни, цинични, скандалозни и деструктивни. Требало би додати да је ова оцена изречена још 1996. године.
Разлози
Као што смо видели, испољавање неповерења у медије еволуира током времена као одговор на промену друштвене динамике и структурних услова – економских, технолошких, политичких. Годинама уназад поверење у медије пада и оно се тренутно налази на трагично ниском нивоу. Који су разлози довели до тога да већина људи осећа замор од вести и свесно их избегава?
Треба бити објективан, медији и новинарство се већ дуже време сусрећу са низом озбиљних изазова који директно или индиректно подривају поверење јавности у њих.
Политичка поларизација, економска нестабилност, климатске промене, пандемија изазвана корона вирусом, безбедносни изазови и ратови који бесне у Украјини и на Блиском истоку, представљају неке од главних разлога који последњих година појединачно, али и у комбинацији утичу на поузданост информација и одрживост медија широм света. Посветимо им мало пажње.
Будући да и највећи број људи такође није имун на њих, прво ћемо се позабавити економским изазовима. Укратко, раст трошкова, опадање прихода од оглашавања и успоравање претплате осликавају пословни амбијент великог броја традиционалних медија.
Како би смањили трошкове, у условима глобалне економске нестабилности, медији прибегавају најнепопуларнијим решењима – смањивањем ресурса за истраживачко новинарство и отпуштањем запослених. Колико је за медије у економском погледу заиста тешка била година иза нас, показује Њуманова студија Digital News Project – Journalism, Media, and Technology Trends and Predictions 2024.
Она нам открива да је прошле године у САД изгубљено око 20 000 радних места у медијима, што је шест пута више од броја у 2022. години. Економски притисак је најснажнији ударац задао локалним медијима који су се, да би уопште опстали, претворили у „редакције духова” ослањајући се на дељени или синтетички садржај без сталних новинара и истраживача на платном списку.
Без сумње, смањивање трошкова на овај начин утиче на квалитет и кредибилитет извештавања. Читаоци ове мере могу протумачити као знаке опадања новинарских стандарда, што нарушава њихово поверење у медије. Такође, све већа зависност од владиног оглашавања и институција повезаних са њом, а самим тим и политичара, услед пада комерцијалних огласа, додатно поткопава поверење јавности.
Појава дигиталних технологија крајем 20. века значајно је трансформисала медијски пејзаж. До појаве дигиталних, традиционални медији су били ти који су играли централну улогу у обликовању јавног мњења. Обезбеђујући приступ информацијама без преседана, интернет је омогућио пролиферацију онлајн извора вести. Вртоглави раст броја интернет сајтова са „вестима” и успон друштвених мрежа довели су до парадокса избора.
Галупово истраживање показало је да само четворо од десеторо људи уверено у своју способност да маневришу кроз вести како би остали упознати са актуелним догађајима и утврдили шта је заправо истина. Лакоћа објављивања „вести” преко интернета и узимање здраво за готово садржаја генерисаног од стране корисника друштвених мрежа, изазивају забринутост у погледу поузданости и кредибилитета онлајн медија.
Међутим, услед губитка јасне везе јавности са медијским извором који је креирао вест, долази и до пада поверења и у традиционалне медије. Наиме, до јавности већина вести стиже преко друштвених мрежа, а не стварних сајтова новинских организација, што код људи отежава прављење разлике између правог новинарства и прича заснованих на гласинама или лажима.
У дигиталном добу, пажња представља драгоцени ресурс. Доказани алат за привлачење пажње – сензационалистичко извештавање – користи се више него икада раније. Њиме се успешно служе и традиционални и нови медији (Clickbait сulture). Иако смо се њега већ дотакли, посветићемо му још који ред.
Сензационализам се односи на праксу представљања вести и информација на начин који је осмишљен да изазове снажне емоционалне реакције, као што су шок, узбуђење или бес. Драматични и сензационалистички наслови и слике редовно проналазе своје место на насловним странама штампе, а таквим догађајима и њиховим протагонистима се поклањају ударни термини у ТВ емисијама.
Цена која се плаћа за коришћење овог алата није мала. Како његови критичари редовно истичу, сензационалистичко извештавање може искривити перцепцију јавности, банализовати важна питања и допринети култури страха, гнева и цинизма. Новине чије насловне стране редовно красе трачеви и догодовштине старлета и ријалити учесника не уливају баш велико поверење, зар не?
Појединцима који немају поверења у традиционалне медије на располагању увек стоје незванични извори информација, или пак непроверени садржаји који се деле на друштвеним мрежама. Међутим, обраћање овим изворима често може да дâ резултате истоветне покушају гашења пожара кантицом бензина. Лажне вести и дезинформације, којим су ови извори крцати, на овај начин ће се још лакше проширити и тако допринети све већем, општем неповерењу у медије.
Лажне вести и дезинформације представљају један од најснажнијих фактора растућег неповерења, те сматрамо да није на одмет подсетити се њихових дефиниција.
Обмањујуће информације или дезинформације представљају лажне или нетачне информације које се деле без зле намере. Оне могу настати као резултат истинских грешака, неспоразума или погрешног тумачења чињеница. За разлику од њих, лажне вести представљају намерно измишљене или изманипулисане информације које се представљају као праве вести.
Проблем ширења лажних вести и дезинформација треба схватити веома озбиљно јер је списак нежељених последица које оне изазивају подужи: изазивање конфузије у јавности, манипулација јавним мњењем, јачање предрасуда и ширење подела у друштву, ерозија поверења у медије и институције, као и изазивање штете у стварном свету (насиље, дискриминација или економска штета).
Поред лажних вести и дезинформација, људи све чешће примећују да још један фактор слабљења поверења у медије добија на замаху последњих година. Примећују да до њих долази само једна страна приче. Према истраживањима Pew-а изгледа да су у праву: већина анкетираних новинара, њих 55%, каже да не верује да свака страна приче заслужује једнаку покривеност, док 76% испитаника тврди супротно.
Да новинари увек треба да покушају да дају једнаку покривеност свим странама приче, бар што се тиче традиционалних медија, важило је као основни принцип прикупљања вести. Чињенице би требало да говоре саме за себе. Међутим, када публика уочи пристрасност у извештавању, било да је она стварна или перципирана, тј. када примете да медији представљају информације на начин који фаворизује одређене ставове, расте скептичност у погледу поузданости и објективности тих медија.
Пристрасност се може манифестовати у различитим облицима, укључујући политичку, идеолошку, културну или комерцијалну пристрасност. Укратко ћемо се осврнути само на комерцијалну и политчку пристрасност које и највише боду очи јавности.
Комерцијална пристрасност потиче од утицаја оглашивача, спонзора или корпоративних власника на садржај вести и уређивачке одлуке. Примера ради, медији могу избегавати теме за које верују да се не би свиделе спонзорима, или у први план стављати приче које оглашиваче представљају у најлепшем светлу.
Политичка пристрасност се јавља када медији фаворизују једну политичку партију или идеологију у односу на друге. Стајање медија на страну једне политичке партије, осим што код јавности доводи у питање објективност и правичност њиховог извештавања, доприноси и поларизацији у друштву.
Политичка поларизација значајно доприноси ерозији поверења у медије. Ослањајући се на феномен познат као селективна изложеност, политичка поларизација често наводи појединце да траже изворе вести и информације које потврђују њихова постојећа уверења и мишљења, док избегавају изворе који оспоравају или противрече њиховом погледу на свет. Селективна изложеност доприноси стварању ехо комора и филтерских мехурића, у којима су људи изложени само информацијама које јачају њихова веровања.
Због тога медије, који навијају за исту политичку опцију као и ми, оцењујемо као кредибилне и њима поклањамо своје поверење. Док медије, који представљају алтернативна политичка гледишта супротстављена нашем, доживљавамо као непријатељске или пристрасне. На тај начин, можда и несвесно, доприносимо ширем осећају неповерења у медијски пејзаж.
***
Пад поверења у медије је сложен глобални феномен на који утиче комбинација различитих фактора. Проблем поверења у медије није настао преко ноћи. Он се постепено развијао током много деценија. Пут повратка поверења би такође могао потрајати. Међутим, важно је да се њиме крене јер неповерење у медије суштински обликује начин на који појединци конзумирају информације у дигиталном добу.
Решавање овог проблема захтева заједничке напоре медијских организација, новинара, креатора политике и јавности на промовисању транспарентности, одговорности и интегритета у новинарству. Захтева, можда још и важније и ургентније, подстицање медијске писмености и вештине критичког размишљања у јавности.
Извори:
https://journals.sagepub.com/doi/pdf/10.1177/1464884918808134
https://reutersinstitute.politics.ox.ac.uk/digital-news-report/2023
https://www.rts.rs/lat/vesti/drustvo/5346681/mediji-istrazivanje-poverenje-marko-nedeljkovic-.html
https://www.statista.com/statistics/683336/media-trust-worldwide/
Остави коментар