Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Први владар модерне српске државе Ђорђе Петровић Карађорђе (1762–1817), који је подигао Први српски устанак 1804, управљао је Србијом све до слома устанка 1813. О његовој управи писало се много. Аутори се махом слажу да је владао апсолутистички, што је и захтевао такав моменат. Сталне и тешке борбе са Турцима, покушаји локалних важних (или мање важних) војвода да самостално доносе одлуке, наметали су Карађорђу одлучан начин владавине, са сталним покушајима да се централизацијом устаници оспособе за бољу и активнију одбрану. Будући да је по природи био снажан, храбар, брз на оружју, често је знао да пресуђује на лицу места. Многе војводе осетиле су његов гнев, који је знао бити неконтролисан и суров, о чему сведоче примери оцеубиства и братоубиства, појачани Карађорђевом жељом за сталном правичношћу. Иако прек, свестан и својих грешака, често је услед сталних борби и бојева праштао, како Србија не би остајала без најспособнијих војвода тога времена (пример учесника побуне Милана Обреновића).
Стално мешање Аустрије и Русије у Први устанак, онемогућавало је пуну консолидацију државе. Дипломатија није била јача страна српског вожда. Одбијање Ичковог мира 1806, данас се може тумачити као грешка, тако да на позив Русије устаници настављају рат са Османлијама (1806–1812). Руски посланик Константин Родофиникин директно је имао утицај и на односе међу вождом и војводама, као и на уставно питање (1808). Вожд Карађорђе и поред тога владао је што самосталније, трудећи се да не дође у зависност од Русије, а ни Аустрије која је била на граници устаничке Србије и помно пратила сваки корак Срба у Монархији и Србији. Тежак и опасан противник по Србију, што ће се показати много пута све до 1918. Слом устанка у јесен 1813, Карађорђа и војводе води у Аустрију, па затим у Русију. Велике силе држале су на оку српског вожда док им је потенцијално био потребан.
Његов повратак у Србију, трагична смрт у Радовањском лугу 1817, почетак је рата српских династија који ће трајати скоро читав век. На тај начин почео је низ преврата, побуна, политичких убистава владара, који ће успоравати напредак Србије. Рат две српске династије, обележио је на тај начин историју модерне српске државе, а поделе које су остале биле су често дубоке и непремостиве. Обрачуни са присталицама Карађорђевићеваца или Обреновићеваца, међусобно рушење наслеђа једних и других, затирање трагова постојања супарничке династије (Катанска буна 1844, Тополска буна 1877, Мајски преврат 1903), било је трагично наслеђе Србије тога времена.
Кнез Александар Карађорђевић, који је владао Србијом 1842–1858, није био сличан државотворности свога оца вожда Карађорђа. Без јаке и чврсте визије, са сталним страхом од повратка кнеза Милоша, није успевао да пронађе баланс између унутрашње и спољне политике. Окружен јаком и утицајном породицом Ненадовића, на махове је доносио одлуке, које ће на крају имати исти резултат – елите у Кнежевини Србији и Велике силе нису га више подржавале да буде владар, што је условило повратак Обреновића (1858). У његово време ипак је остварен напредак у државној администрацији, побољшању инфраструктуре, консолидацији унутрашњих прилика, али и јачању турског утицаја што је било врло негативно. Илија Гарашанин и Тома Вучић Перишић, који су у значајној мери управљали Србијом посебно су значајне личности, које заслужују пуну пажњу као део структура које су успевале да превазиђу и династијске сукобе и кризе.
Краљ Петар Карађорђевић (1844–1921), остао је у народној успомени као Стари краљ (Чика Пера), због благе (често неодлучне) владавине и повлачења са народом преко Албаније током Голготе 1915. године. Окружен завереницима који су га довели на престо 1903, са војском која је поново јачала, радикалима који су узели сву власт у своје руке подељени на две фракције, краљ Петар није имао пуно маневарског простора. Већ у позним годинама (рођен 1844, дошао на престо 1903, абдицирао 1914), није могао да се ухвати у коштац са свим проблемима. Никола Пашић је постао централна фигура Краљевине Србије. Иако се сматрало да после Ивањданског атентата на краља Милана (1899), неће успети да се врати у врх политике, показало се да је Пашићево искуство и упорност без премца. Велики русофил, тактичар, увек спреман за политичку агитацију, незаобилазни је фактор српске политике све до смрти (1926). Слични су били и његови велики претходници Илија Гарашанин и Јован Ристић. Три велике политичке личности управљале су Србијом скоро пуних 80 година.
Питање наслеђа српског престола, није било једноставно питање за краља Петра. После више озбиљних инцидената престолонаследник Ђорђе, бива уклоњен из политичког живота, а његов млађи брат, рођени Цетињанин, Александар постаје наследник престола. Од јуна 1914, после повлачења краља Петра постаје и регент (краљ од 1921). Сталне трзавице између завереника (касније тзв. Црне руке) и Пашића били су тешко бреме политичког живота у Србији које краљ Петар није могао да савлада, посебно после победе у балканским ратовима 1912–1913, око управе у Новим крајевима. Умешаност Црне руке у Сарајевски атентат додатно је ослабило положај Краљевине Србије, а Солунски процес 1917. покушај регента и политичких елита да европској јавности (савезницима) покажу да Србија нема везе са дешавањима која су се догодила на Видовдан 1914. године. Краљ Петар је умро 1921, већ помало политички заборављен. Његово име увек се везивало за славно доба победа и Голготе. Насупрот њему краљ Александар (1888–1934) у историографији поново је приказан црним бојама и култ омразе према њему посебно од комуниста био је изразит. Значајне заслуге које је имао нису му признате. Убијен је у Марсеју са свега 46 година живота. Његов син краљ Петар Други (1923–1970), напустио је Југославију са 18 година, разрешен је власти са 22, умро је са свега 47 година живота и то ван Југославије.
Обреновићи и Карађорђевићи остали су симбол модерне Србије, у периоду од 1804. до 1945. Велики успеси, успони и падови обе династије важан су сегмент српске историје. Династички рат започет убиством Карађорђа (1817), окончан је Мајским превратом 1903. године. Заслуге обе династије за српску државу велике су и важне, а њихов рат само један од показатеља колико је било тешко после више од три века Османске владавине, створити и очувати државу која је постала синоним за слободу и окупљање балканских народа.
Остави коментар