РУСИЈА И БАЛКАНСКИ САВЕЗ 1912. ГОДИНЕ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Формирање Балканског савеза 1912. године представљало је есенцијално важан догађај за судбину народа на југоистоку Европе. Удружене, Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора извршиле су тада своју историјску мисију. Коначно, након вишевековног ропства, ослободиле су своју поробљену хришћанску браћу од турског јарма и истиснули ретроградну османлијску империју са највећег дела Балканског полуострва. Тиме су створени предуслови за убрзан развој, модернизацију и европеизацију целокупног Балкана. Чинило се тада и да је процес политичке еманципације балканских држава незаустављив, односно да је крилатица „Балкан балканским народима” остварила потпуни тријумф. Међутим, непосредно након окончања Првог балканског рата, који је представљао победу заједништва и најбољи показатељ за каква су све достигнућа способни балкански народи уколико сарађују, уследило је болно отрежњење. Већ 1913. године, избио је Други балкански рат који је на најгори начин показао колико су политичке елите на Балкану суштински незреле, колико је њихова политичка еманципација била само привид и колико су биле неспремне да гледају шире од својих усконационалних интереса. Значајну улогу, поред незрелости политичких елита, у разбијању Балканског савеза одиграле су и велике силе, посебно Аустроугарска, Немачка и Италија, земље које су у њему виделе препреку остварењу својих империјалистичких циљева. Са друге стране,  силе антанте, а нарочито Русија, тих турбулентних 1912. и 1913. године одиграле су крајње позитивну улогу. Пружајући снажну подршку идеји јединства балканских држава, Русија је дала немерљив допринос стварању Балканског савеза и реализацији његових циљева.

Владајуће руске политичке структуре у формирању Балканског савеза виделе су шансу за реализацију својих политичких циљева, као и прилику да исправе све пропусте које су у својој политици према Источном питању чиниле деценијама уназад. Нема сумње да је за Русију судбина Османлијског царства имала прворазредан значај. Тежња за изласком на топла мора природно је усмеравала руску експанзију ка Балкану, а посебно према Босфору и Дарданелима, мореузима који су представљали једини поморски пут за руску црноморску флоту, било војну било трговачку, ка Средоземљу. Такође, овладавање мореузима за Русију је значило претварање Црног мора у својеврсно руско језеро којим би господарила доминантна руска флота, надмоћна над Турском. На тај начин, створили би се предуслови за даљу руску експанзију и ширење утицаја из Санкт Петербурга према северној Африци и јужној Европи. Никако се не сме занемарити ни та чињеница да је значајан руски извоз пољопривредне робе ишао управо преко црноморских лука. Овладавањем мореузима, самим тим, за Русију је представљало и питање заштите виталних економских интереса.

Управо у складу са тим спољнополитичким циљевима Русија је, посебно од времена владавине Петра I Великог (1682–1725), постала главни протагониста решавања Источног питања, на начин који би подразумевао ликвидацију Османлијског царства. Природни савезници руској царевини на том плану били су поробљени балкански народи, жељни да се ослободе турског јарма и поново успоставе своје слободне и независне државе. Током руско-турског рата 1710–1711. године Петар Велики је рачунао на подршку Срба, које су његови агенти пуковник Михаило Милорадовић и капетан Иван Лукачевић позивали на устанак против Османлија. Иако је Русија у том рату претрпела пораз и није донела слободу балканским хришћанима, тај догађај представљао је почетак све снажнијег руског ангажовања у решавању Источног питања и значајно је допринео јачању утицаја Русије на Балкану, нарочито међу Србима. У покушајима да реши Источно питање посебно се ангажовала моћна руска царица Катарина II Велика (1762–1796), која је водила низ ратова против Турака и значајно проширила територију своје земље на рачун Османлија. Катарина Велика овладала је стратешки важним Кримским полуострвом и загосподарила северном обалом Црног мора, али није успела у својој намери да турску империју замени грчком државом која би под руским протекторатом контролисала значајан део Балкана и малоазијске обале, укључујући и Босфор и Дарданеле. Занимљиво је поменути да је руски император Николај I покушао да питање мореуза реши кроз договор са Османлијама, о чему сведочи Ункјар-Искелесијски  уговор из 1833. године. Међутим, ово савезништво између Руса и Турака било је кратког даха. Османлије су се убрзо окренуле западним силама за које су рачунале да их могу заштитити од даље руске експанзије. План о мирном, дипломатском, покоравању Турске тиме је пао у воду тако да је руски цар покушао војничким путем да реши Источно питање. Међутим, у Кримском рату (1853–1856) савезничка војска Османлија, Британаца, Француза и Пијемонта нанела је тежак пораз руској империји, шаљући јасну поруку да је „Болесник на Босфору” под заштитом западних сила. Александар II (1855–1881), за разлику од својих претходника, одлучио је да игра на карту бугарског фактора на Балкану. Управо зато, након руско-турског рата 1877–1878. године, Александар II Ослободилац је натерао Османлије да прихвате Санстефански мир који је предвиђао формирање Велике Бугарске под руским протекторатом. Руси су очекивали да ће та санстефанска Бугарска бити продужена рука њихове политике и да ће им обезбедити контролу над највећим делом Балкана, односно да ће изоловати Босфор и Дарданеле од сваког утицаја са Запада и омогућити да мореузи, у одговарајућем спољнополитичком тренутку, буду стављени под пуну контролу Русије. Међутим, под притиском западних сила, а плашећи се понављања сценарија Кримског рата, Александар II је морао да одустане од очекиваних добитака. Одлукама Берлинског конгреса 1878. године одбачене су одредбе мира из Сан Стефана, Велика Бугарска није формирана, а тријумф руске политике на Балкану је онемогућен.

Сви ти неуспеси у покушајима да источно питање реши у своју корист натерали су Русију да након Берлинског конгреса, а посебно крајем XIX и почетком XX века, фокус своје пажње пребаци на Далеки исток. Замршеност европских политичких односа и снажан отпор западних сила према руској политици на Балкану, уз одређене економске интересе појединаца у водећим круговима руске елите везане за експлоатацију природних ресурса на Далеком истоку, навели су Николаја II да направи драматичан заокрет у спољној политици своје земље. Сем тога, подршка немачког цара Вилхелма II окретању Русије ка самом истоку Азије, гарантовала је Николају II безбедне границе на Западу и тиме му давала одрешене руке када је у питању агресивније вођење источне политике. Иначе, Вилхелм II је руског цара називао „господарем Пацифика”, а себе „господарем Атлантика”, истицао је да је њима намењена улога да поделе свет и да руски цар има у свету, историјску и цивилизацијску мисију, да одбрани белу расу од „жуте пошасти”. Све те поруке имале су за циљ да одвоје Николаја II од савеза са Француском, који је представљао претњу за немачке интересе и чије разбијање је спадало у најважнији приоритет дипломатије у Берлину. Руска акција на Далеком истоку на крају се неславно завршила. Судар са интересима Јапана, војне и економске силе у настајању, показао се као неминован, али и превелик залогај за Русију у том тренутку. Руско-јапански рат 1904–1905. године представљао је први пораз једне европске силе од азијске земље  након вишевековне доминације држава са Старог континента. Неминовно, то болно отрежњење, натерало је руског цара и владајућу руску политичку елиту да се упусти у свеобухватне друштвене и војне реформе, које су за Русију биле предуслов очувања статуса велике силе.

Нема сумње да је пораз од Јапана дубоко нарушио углед руске империје и да су од тог момента друге европске силе са значајно више самопоуздања и значајно мање респекта наступале према званичном Санкт Петербургу. Међутим, морамо истаћи да је крах руске политике на Далеком истоку довео до поновног окретања руске дипломатије Европи, односно Балкану и решавању Источног питања. Додуше, у новонасталим околностима то наступање било је веома опрезно. Руски владајући кругови рачунали су да тек након окончања десетогодишње свеобухватне реформе оружаних снага могу рачунати на повратак, у пуном капацитету, у европску политичку арену. Самим тим, тај период након 1905. године Русија је користила како би извршила војне и дипломатске припреме да би што спремнија дочекала повољан тренутак за деловање. У то време руском политиком доминирају два правца када говоримо о њеном односу према Источном питању. Први правац, чији протагониста је руски амбасадор у Истанбулу, подразумевао је споразум са Турцима. Наиме, у време италијанско-турског рата 1911. године, руски амбасадор је предао Порти нацрт конвенције који је подразумевао да Турци отворе мореузе за пролаз руских цивилних и војних бродова, у миру и рату, а за узврат нудила се подршка у очувању територијалне целовитости Османлијског царства. Турци су овај руски предлог одбацили шаљући на тај начин јасну поруку да ће у својој спољнополитичкој орјентацији ослонац примарно тражити у званичном Берлину. Иначе, економски утицај Немачке на Босфору из године у годину био је све већи и претио је да потпуно потисне доминантну позицију британског и француског капитала. Сем тога, султан се све више везивао и за немачку војну подршку, чији инструктори су реформисали и обучавали турску војску, док су је немачке фирме опремале.

Други правац руске политике, а чији ватрени заговорник је био руски посланик у Београду Николај Хартвиг и словенофилски кругови у Санкт Петербургу, подразумевао је подршку споразумевању балканских народа, како би се заједничком акцијом обрачунали са Османлијским царством. Наиме, услед одбијања порте да прихвати пружену руку сарадње, руска дипломатија се у потпуности окренула стратегији подршке зближавању Срба и Бугара, као два доминантна и то словенска православна народа на Балкану. Русија је на тај начин напустила план да се ослања примарно на Грке, као у време Катарине Велике, или на Бугаре као у време Александра II, већ је пригрлила идеју подршке савезу балканских народа, што је представљало и својеврсну еволуцију у њеном политичком односу према Источном питању. Наиме, пошто није имала капацитета да сама решава Источно питање, што су показали и Кримски рат, али и Берлински конгрес, а у том тренутку руке су јој додатно биле везане након пораза од Јапана и покретања војне реформе, Русија се определила за једину могућу опцију. Одлучила је да директно подржава и подстиче балканске народе на сарадњу, како би преко њих реализовала своје идеје. Руска дипломатија је добро разумела да међусобни сукоби држе балканске народе паралисаним у решавању Источног питања, а да подгревање тих подела иде на руку онима који би да очувају „статус кво” и одрже у животу „болесника на Босфору”. За Русију је то представљало посебну претњу. Јачање германског фактора и план о продору на Исток подразумевали су да се Беч и Берлин угнезде на Босфору, као важној стратешкој тачки њихове даље експанзије. Руски министар иностраних послова Сергеј Сазонов, као и већина руске политичке елите, такав сценарио доживљавали су као катастрофу за интересе њихове државе. Мореузи би у том случају из руку „болесника на Босфору” прешли у руке моћног експанзионистичког германског фактора, што би значајно умањило шансе Русије да овлада Босфором и Дарданелима. Са друге стране, такав развој ситуације ишао је на штету и балканских народа, и то не само зато што је подразумевао њихово потпадање под германски утицај, него превасходно зато што није укључивао ликвидацију Османлијског царства, највећег терета за све балканске хришћане.

Треба нагласити да је руска дипломатија играла улогу директног посредника у преговорима између Београда и Софије. Такође, руски цар се прихватио улоге арбитра у кључним спорним питањима између две стране и на тај начин на своју земљу је преузео улогу неког ко је дао значајан, можда и пресудан, импулс будућем савезу. Додуше, Руси су превасходно рачунали на дефанзивни карактер Балканског савеза, као бране даљем германском надирању ка Истанбулу и мореузима, али и као значајном партнеру у све извеснијем обрачуну који се спремао између два супротстављена блока у међународној геополитичкој арени. Никако не треба занемарити да је у том тренутку свет већ подељен на силе Антанте (Русију, Француску и Велику Британију) и Тројни савез (Немачку, Аустроугарску и Италију). На руку Русији ишла је и чињеница да се измирила са Лондоном и Паризом, тако да су ти важни светски центри одлучивања имали више разумевања за интересе руске политике на Балкану. Посебно од момента када су схватили да се Турци све више везују за Немачку и да би реализација немачког продора на Исток угрозила њихове стратешке интересе на Блиском истоку. Самим тим, Француска и Британија су све више напуштале ону традиционалну и искључиву политику очувања Османлијског царства, те прихватале балканске земље као савезнике у сузбијању германске експанзије, што је ишло на руку како Русији, тако и интересима балканских народа.

Иако је подржала српско-бугарски споразум као темељ на ком је изграђен целокупни Балкански савез 1912. године, иако је и званично на себе преузела улогу арбитра у решавању спорних питања између савезника, Русија није могла у потпуности контролисати и усмеравати деловање држава савезница. Пошто су Балканском савезу наменили примарно дефанзивни карактер, Руси нису подржавали вођења офанзивног рата против Османлија, али нису имали ни инструменте да то спрече. Наиме, Русију је плашио ратни заплет на Балкану у тренутку када реформа њених оружаних снага још није била окончана и када не би могла са пуним капацитетом да се укључи у отварање Источног питања. Посебно би по интересе Русије то била опасна опција уколико би дошло до шире ескалације и уколико би се у рат на Балкану укључиле друге европске силе. Међутим, страх од тога да ће велике силе решити Источно питање у складу са својим плановима, а који не би укључивали њихове интересе, терао је балканске народе на акцију и то без обзира на упозорења и савете из Санкт Петербурга. Самим тим, онда када је Први балкански рат коначно отпочео, Русији није остало ништа друго него да заузме неутралан, али благонаклон став према савезницима и да се максимално заложи за локализацију сукоба. Имала је Русија за ту политику подршку и других великих сила, тако да је рат светских размера у том тренутку ипак избегнут, или боље речено одложен за 1914. годину. У међувремену Русија је улагала максималне напоре да очува Балкански савез и након завршетка Првог балканског рата. Време је показало да је то био превелик залогај за њену дипломатију. Односно, да су непомирљиве територијалне аспирације балканских народа подстицане од стране великих сила заинтересованих за разбијање Балканског савеза биле јаче од потребе за очувањем тог пакта. Самим тим, већ 1913. године у рововима Другог балканског рата сахрањене су наде о очувању јединства балканских народа, чиме је и руска политика на Балкану доживела пораз. Међутим, остаје чињеница да је Балкански савез извршио своју историјску мисију и пресудно допринео коначном ослобођењу балканских хришћана из вишевековног османлијског ропства. Остварени су тиме резултати од изузетне историјске и цивилизацијске вредности, а Русија је показала да велике силе не морају увек играти негативну и деструктивну улогу на вечито немирном Балканском полуострву.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике, Београд
2. Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914). Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914), Завод за уџбенике, Београд
3. Миљуков, П. (1939). Историја Русије, Народна култура, Београд
4. Успенски, Ф. (2013). Источно питање, Логос, Београд
5. Миловановић, Ђ. М. (2020). Источно питање, ЦИД и Арт прес, Београд
6. Ратковић, Б. Ђуришић, М. Скоко, С. (1972). Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, БИГЗ, Београд
7. Перовић, Б. (1959). Први балкански рат 1912–1913. књ. 1, Операције српске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд
8. Ратковић, Б. (1975). Први балкански рат 1912–1913. књ. 2, Операције српске војске, Војноисторијски институт, Београд
9. Скоко, С. (1968). Други балкански рат 1913, књ. 1, Узроци и припреме рата, Војноисторијски институт, Београд
10. Скоко, С. (1975). Други балкански рат 1913, књ. 2, Ток и завршетак рата, Војноисторијски институт, Београд