Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
С историјског становишта развој српске националне свијести био је присутан најприје кроз Цркву, која је након пада под турску власт остала једина слободна институција српског народа. Наравно, с временом се појавила потреба да се крене у шири национални рад.
Заслуге за ширење српског интегрализма у том времену, а ту се прије свега мисли на 19. вијек, имају (како се у историји називају) пречански или војвођански Срби који су схватили да се борба за ослобођење од турског али и аустријског јарма осим оружјем мора водити и пером. Сходно томе размишљању, најприје се у Будимпешти ствара Матица српска 1.јуна 1826. која ће своје сједиште преместити у Нови Сад 1864. године. Ова институција српског народа значајно ће утицати како на Србе у тадашњој Аустроугарској, тако и на оне у Србији и у Црној Гори.
Идеје тог српског заједништва први ће прихватити Петар II Петровић Његош, схватајући да је једино Србија од Дунава до мора сињега исправан државни оквир за српски народ.
Колики је био утицај Новог Сада на Црну Гору и колико је тај утицај и дан-данас присутан говори нам и чињеница да Срби у Црној Гори воле за себе да кажу да су „српски Спартанци“ а та кованица није направљена ни на Цетињу, ни у Подгорици, ни у Никшићу, већ су војвођански Срби тако посматрали своје сународнике који су се у Црној Гори са пушком у руци борили против Османлија.
Његош и Матица Српска
Увезаност Његоша и Матице српске почела је практично од самог оснивања ове институције. Његош, као неко ко је видио и даље и боље од својих сународника којима је био окружен, кренуо је да повезује свој подловћенски владикат са свим Србима у окружењу. Нарочиту подршку за своје напоре Његош ће већ од 1834. године добити од Теодора Павловића који ће публиковати његове радове, међу првима дело „Пустињак Цетињски“. Павловић није крио своје одушевљење младим српским владиком кога је хвалио у свакој прилици, истичући не само његову духовност, већ и наглашавајући да Његош има посебан осјећај за српску националну ствар, која је, мора се рећи, тада још увијек била у повоју и којој већ тада као такмац почиње да се јавља југословенска идеја коју ће Његош негдје разматрати, али ће је убрзо и напустити.
Нарочито битно за самог владику било је што је постао сарадник Летописа Матице српске уз свесрдну помоћ Павловића, који је његове поетске радове редовно објављивао у овом часопису за који је битно нагласити да је најстарији тог типа у Европи (1824. године почео да излази). Матица српска је знала да цијени Његоша на исти начин као и он њу, па га је 1845. године примила у своје редове, а владика је као дар Матици из скромних средстава (која је добијао од Русије) уплатио сто форинти и на тај начин помогао даљи рад и развој исте. Колико је тада то било значајно, можемо погледати и са данашњег аспекта на начин да се запитамо колико смо спремни и да ли смо некада и сами издвојили средства за културно уздизање нашег народа? Ако нисмо, онда не само да треба да читамо Његоша, већ треба да учимо о Његошу и његовој визији која је далеко превазилазила оквире тадашње Црне Горе и њене племенске свијести. Оно што свакако треба још додати и рећи, јесте да је Његош као српски интегралиста тог времена био подржавалац Вукове реформе, па је 1847. године послао Матици српској примјерке својих епохалних дјела „Луча микрокозма“ и „Горски Вијенац“, а посебно се мора нагласити да је примјерак „Луче микрокозма“ први штампани примјерак па је Његош на тај начин одао највеће могуће поштовање Матици.
На крају, морамо да се запитамо да ли би Матица била оно што је данас без Његоша и да ли би Његош био оно што је данас без Матице? Да ли би Његош изрекао чувене ријечи маја 1848. године Илији Гарашанину: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад или никад, никад ако не сад!“ Или пак да цитирамо ријечи упућене Матији Бану: „… да се владика црногорски умири у Пећкој патријаршији, а кнез србијански у Призрену, мени духовна а кнезу Србије световна власт над народом слободним и усрећеним“. Ако су и ове његове ријечи некоме мало, онда нека се зна да је српски владика Његош одликовао вође војвођанских Срба због борбе у револуцији 1848. Одликовао је Ђорђа Стратимировића и Стевана Книћанина оним орденом који је бесмртан, оном медаљом коју сваки Србин жели да има, ОБИЛИЋА медаљом!
Дакле, Његош и Матица српска су једно, нераскидиви, јер је Његошу матица Србија, он није боловао од регионализма, а и како да болује од регионализма онај који је, како рече Матија Бећковић, највећи српски владика после Светога Саве!
Остави коментар