Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Слободан Рељић (1954) је социолог и новинар. Дипломирао је журналистику на Факултету политичких наука у Београду 1978. године, а докторирао 2013. године на Филозофском факултету у Београду на тему Промена карактера медија у савременом капитализму: узроци, актери и последице. Био је главни уредник недељника НИН од 2002. до 2009. године и учесник многих научних скупова на којима се дебатовало о улози медија у савременом друштву. Публиковао је око тридесет прилога у научним часописима и тематским зборницима, анализирајући широк спектар тема (криза савремених демократских процеса, улога медија и интелектуалца у савременом друштву, природа савремених образовних процеса и др.). Аутор је књига: Одумирање слободних медија (2011), Криза медија и медији кризе (2013), Буквар медијске писмености – како проживети живот у доба екраноида (2018), Медији и трећи свети рат – сматрајте се мобилисаним (2022), Воља за лаж: нови светски дезинформативни поредак (2022) и После изгубљених илузија (2023). Рељић је добитник Награде „Димитрије Давидовић“ за уредника године коју му је доделио УНС (2003) и „Награде за животно дело“ Савеза новинара Србије и Црне Горе (2017).
Последњих година Рељић је учесник телевизијских дебата, радијских емисија и подкаста на друштвеним мрежама, у којима се исказао као врстан познавалац друштвених кретања у једном „посткапиталистичком свету“ у оквиру којег је манипулација друштвеном свешћу темељна одредница. Он указује да су у „данашњем западном свету истина и објективност непожељни“, нудећи својим читаоцима безброј примера који потврђују ову констатацију. Изгледа да је из садашње перспективе реч о феномену који је својевремено најављивао француски левичар Ги Дебор у својој познатој књизи Друштво спектакла (1967) када је уочио да су у западним демократијама „грађани посматрачи”, као и да државе и друштва иступају из локалних светова у „светски политички систем који данас има за циљ да животу пружи сваковрсна материјална добра, а ни мали прст не би дигао да спасе сам живот”.
Чини се посебно занимљивом констатација да је појава друштва спектакла „супротност дијалогу”, као и да спектакл постаје „капитал акумулиран до степена у којем постаје слика”. Слика, а не реч, може помоћи капитализму да маса прихвати „општи помак од имати ка изгледати”. Овде је очигледна намера да се спектакл понуди масама као „материјална реконструкција религиозне илузије која спушта рај на земљу“. Интересантно је да се око тога идеологије либерализма и комунизма не споре, па се „лажни рај, који је некада био потпуна негација земаљског живота, више не пројектује у небеса, већ је уграђен у тај живот. Тако смо дошли до историјског тренутка у којем је „спектакл постао технолошка верзија прогона људских моћи у онострано, односно врхунац човековог унутрашњег одвајања од самог себе”.
Уосталом, није ли о свему томе писао чувени гуру глобализма Бжежински у својој књизи Између двају епоха (1970). Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика и даље делује као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе, а то су свакако савремени медији. Под утицајем технологије и електронике формира се једно другачије „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и коренита промена друштвеног лидерства која је с племићко-аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту. Управо тој „новој елити“ важно је да све јавне делатности, а посебно политику, прилагоде „култу естрадизације и банализације“ која читаво друштво претвара у својеврсни „мегаријалити“.
Колонијална демократија
Слободан Рељић се у својим проницљивим друштвеним анализама ослања и на ставове угледних светских интелектуалаца (Валерштајн, Зиновјев, Хамваш, Хајдегер). Тако је нпр. Валерштајн указивао да је, после окончања Хладног рата, настала масовна политичка свест која подстиче процес делегитимације владајућих структура. У таквим околностима држава не може ефикасно да помаже приватни сектор и одржава државу благостања. Уз то, процес глобализације изменио је друштвену основу многих покрета, нарочито левичарске оријентације, чији је фокус не толико на класним, колико на здравственим и еколошким темама. Све то изазива напетости унутар светског система и појаву таквих механизама владања који се суштински ослањају на апарат безбедности. Прва жртва у таквим околностима је тзв. лева рука државе (израз Пјера Бурдијеа) која симболички означава ускраћивање подршке и помоћи дефаворизованим друштвеним слојевима.
Валерштајн истиче да се у радобљу 1968–1989. године догодила таква промена основе друштвене стварности која је последица развоја светске капиталистичке економије, па се кроз непрестану тежњу да стално акумулира капитал приближила свом теоријском идеалу, а то је потпуна промена свега. Ту промену можемо уочити у бројним новим друштвеним реалностима: степену механизације производње, уклањању просторних ограничења у размени роба и информација, дерурализацији света, скорој исцрпљености екосистема, високом степену монетаризације радног процеса и свеопштем конзумеризму. Све ове околности доприносе вишеструким напетостима система и повећању осећаја несигурности, развоју разних облика криминала, перцепцијама о недостатку правде у судским системима и расту бруталности полиције. Мада је реч о појавама које су постојале и раније, оно што је обележје ове епохе јесте да их већина људи види као нове или далеко распрострањеније него некада, па је главни резултат свега ширење светског хаоса.
Александар Зиновјев је на крах комунизма гледао (интервју париском Фигароу, јул 1999) као „на највећу победу Запада у његовој историји“, супротстављајући се ставу да је комунизам пропао из унутрашњих разлога. Тада је настала његова чувена мисао о томе да је „посткомунизам Истока породио постдемократизам Запада“. У друштвеном и политичком праксису то је значило демонтажу социјалног система на Западу, укидање традиционалне демократије и политичког плурализма, те прелазак на виши ниво интеграције западних друштава који је назвао „планетарним наддруштвом“. Дакле, на Западу је под утицајем глобализације, настала једна потпуно нова социјална творевина која обухвата огромне финансијске, економске, војне и административне ресурсе, који функционишу на строго хијерархијској основи. Та нова социјална хијерархија, упркос увреженим мишљењима, обухвата више милиона људи, и њен основни задатак је да успостави планетарну владавину транснационалних кругова, користећи и строго контролишући ресурсе „националних држава“. У таквом друштвеном амбијенту настаје „тоталитарна демократија“ у којима једна наднационална структура (ЕУ и СЗО о којима критички пише Рељић) националним државама намеће „своје законе“. Попут Александра Панарина, и Зиновјев је у таквом амбијенту искључивао могућност „друштвене револуције“, указујући да је моћ „надидеологије“ на Западу (пример је отпор глобалиста Трампу у САД) таква да онемогућава артикулацију било каквог спонтаног незадовољства. У свему томе важну улогу имају медији који су на Западу под потпуном контролом корпоративних кругова и у функцији ширења једне „секуларне религије“ која је објавила рат свим покретима и идејама заснованим на традиционалном систему вредности.
Пандемија страха
У својеврсном „рату за људске душе“ који су присталице „нове контракултуре“ повеле против традиционалиста свих боја – укључујући САД – користе се различите технике манипулације, које имају изразито тоталитарни карактер. Наведене манипулације првенствено се ослањају на тешку злоупотребу науке која се користи у најдеструктивније сврхе (типичан пример је коришећење пандемије короне за гушење елементарних људских права и слобода – прим. аутора). Уз то, нова постмодерна елита легитимитет свог деловања заснива на промоцији бројних катастрофичних сценарија о будућности планете (еколошка криза, пандемијска криза, економска криза, ширење страха од изненадних нуклеарних и терористичких напада), чиме криза поприма перманентан карактер.
Амерички теоретичар Џон Колман писао је да светом одавно управља моћна организација Комитет 300, коју чине најутицајније европске аристократске породице, банкарски кругови, представници војно-индустријског комплекса и тзв. верски фундаменталисти. Коначни циљ ове тајне структуре јесте светска влада која ће преузети власт реализацијом стратегије „нултог постиндустријског раста”. Овај писац износи и занимљиву тезу о томе да је Америка прва жртва новог светског поретка и нека врста „духовног плацдарма“ за ширење оних универзалија које воде уништењу националних и културних специфичности народа и држава света. Реч је о поретку који садржи чудовишне црте „цивилизације Антихриста“ која треба да протера последње остатке људског постојања у социјалној и културној сфери.
Слободан Рељић је као типичану манифестацију остварења оваквих болесних идеја наводио дешавања за време „корона пандемије“, која је била злочин против човечности у режији тзв. Светске здравствене организације, чији је главни финансијер Бил Гејтс, мултимилијардер и фанатични следбеник пројекта Златне милијарде, односно смањења светског становништва путем реализације концепције „присилне вакцинације“ и перманентног ванредног стања које би било уведено под изговором „заштите животне средине“. Британски колумниста Питер Хиченс у оваквим плановима уочава ширење „једне нове и фанатичне религије“ која је, заснована на страху од невидљивог и сасвим имуна на разум, преузела све у његовој земљи. Он је још 2020. године наглашавао да се није радило о здрављу, него о моћи и слободи, као и да све то није имало везе са ковидом 19. Легендарни новинар Џон Пилџер указивао је на историјске корене „секуларног либерализма“ који је у 19. веку уочавао Александар Херцен и описивао као „коначну религију, мада њена црква није с другог света, већ са овог“. Додали бисмо да смисао такве „религиозности“ нема много димензија. Наиме, она је усмерена да нас од нормалних људи претварају у покорне, у стада без уста, а сви убачени у обавезну униформу, и то је део незапамћеног напада на нашу личну слободу (Хиченс је писао о Британцима као нацији преданих мазохиста, 2020). Управо на овим опажањима Рељић гради своју теорију о тзв. „корона капитализму“ и идеји „Великог ресета“ коју је уобличио Давоски форум – данас најутицајнија организација светске закулисе.
Занимљиво је да неоглобалисти не уочавају ништа спорно у примени пандемијског концепта закључавања у будућности, посебно ако је реч о спречавању емисије штетних гасова и решавању проблема животне средине. Ту су свакако и теме аутоматизације, роботизације и екологизације производње, без објашњења твораца „Великог ресета“ о томе колике би биле социјалне и економске последице једног таквог експеримента. Модел неоглобализма има и своју не толико експонирану геополитичку димензију, која се ипак у суштини своди на оживљавање новог хладног рата, у оквиру којег се свет манихејски дели на „савез демократија“, које предводе САД, и остатак држава које карактерише „ауторитарни“ модел друштвеног и политичког праксиса (Русија и Кина). Овоме додајмо и давоске предлоге о укључивању мегакорпорација у процес управљања светским друштвом и приватизацији јавне сфере. Све то подразумева трансформацију друштвене свести на један виши ниво, уз напомену да би овим процесима управљала једна „просветљена елита“ чија је једна од основних карактеристика „мистични занос који чак и ако се једном јави потреса читаву личност и његову свест”. Криза изазвана ковидом 19 само је подстакла овакве представе о преуређењу људског друштва на новим мистичним основама. У средишту новог мистицизма је тзв. зелена економија.
Инфантилизација јавности
Као главни уредник „старог НИН-а“ Слободан Рељић је отварао ступце овог некада угледног српског недељника за многе контроверзне друштвене и националне теме. Тако смо на страницама овог недељника читали сјајне колумне Николе Врзића о политичкој позадини убиства премијера Ђинђића, потом разговоре с угледним српским интелектуалцима – попут Мила Ломпара, а поводом његове запажене културне и историјске студије Моралистички фрагменти (2007) у оквиру које је говорио о феномену „инфантилизације српског јавног мњења“, али и бројна сведочанства о стварним геополитичким плановима западних сила на српском историјском и етничком простору.
Свакако највећу пажњу јавности изазвао је број од 8. фебруара 2007. године у оквиру којег је НИН, под ознаком ексклузивно, објавио спектакуларно приватно писмо немачког дипломате Вилија Вимера упућено канцелару Герхарду Шредеру после одржавања једне тајне НАТО конференције у Братислави, крајем априла 2000. године, на којој су донете далекосежне одлуке о геополитичкој будућности Србије, Балкана и Европе.
С ове временске раздаљине Вимерово писмо канцелару Герхарду Шредеру представља документ од прворазредног историјског значаја који се по свом садржају нимало не разликује од највећих Викиликс сензација које је својевремено објавио Џулијан Асанж. Наиме, све што се касније дешавало на постјугословенском простору одвијало се по матрици конференције у Братислави. Најважнији закључак о брзом признању „независне државе Косово” догодио се фебруара 2008. године, потпуно супротно свим начелима међународног јавног права, које је америчка страна брутално прекршила још 1999. године. У исто време агресорске силе, међу којима је свакако и Немачка, исказале су највиши степен непријатељства према Србима, који се огледа не само у признању лажне државе Косово, него и у подршци садашњим акцијама нелегитимног високог представника Кристијана Шмита у Босни и Херцеговини, чији је циљ потпуно укидање Републике Српске. У вези с овом темом свакако се посебно издаја Рељићев оглед Није успео Калај – неће ни Шмит у којем угледни новинар пореди улогу коју је имао Бењамин Калај у окупираној Босни са садашњом улогом Кристијана Шмита којег описује „као човека који је ту гурнут из круга Ангеле Меркел да нешто ради и да му плата буде добра“.
Слободан Рељић у поменутом тексту указује на узалудност идеје о формирању некакве босанске нације, подсећајући на својевремена Калајева опажања „о повећаној самосвести српско-православног дела становништва“, којем би требало уклонити тло у овој земљи употребом различитих средстава из домена духовног и социјалног инжењеринга (тзв. босански језик, босанска нација), а што се и у оно време показало као потпуни историјски неуспех. Садашње Шмитово понашање у Босни само појачава утисак о невероватном цинизму немачке дипломатије која тобоже подржава непромењивост свих граница у Европи, као да пре 25 година њена војна машина није учествовала у бруталном разарању Србије и отмици Косова и Метохије. Да не говоримо о поданичкој позицији актуелне немачке власти током рата у Украјини и спремности да се беспоговорно служи америчким стратешким подухватима у Европи, супротно немачким интересима на Старом континенту (бомбардовање Северног тока 2).
Изгубљене илузије
Слободан Рељић је у бриљантној монографији Воља за лаж: нови светски дезинформативни поредак (2022) писао о урушавању западних медија , тј. „слободне штампе као четвртог стуба једног демократског друштва“. Подсећајући на бројне примере савременог медијског рата Запада против Срба и Руса, он проницљиво уочава „како су сам капиталистички систем и приватна својина основа која онемогућава моралан приступ новинарском послу“, позивајући се на једну духовиту опаску Марка Твена о томе како људско биће „не може себи да дозволи да има идеје које би могле да доведу у питање начин на који се зарађује за хлеб“.
У предговору ове монографије Рељић парафразира и речи америчког социолога Едварда Картина који медије описује „као фалангу власти“, а посао корпоративних новинара „као одбрану владајуће елите и њеног олигархијског ратног система, чији су део“. Ту је и позивање на Пилџера који је написао „како је сузбијање истине о Украјини једно од најпотпунијих затамњивања вести којих се сећам“, указујући на негативну улогу тзв. либералних медија. Из свега овога произилази Рељићев став „како се најефикаснија пропаганда не налази у Сану или Фокс њузу, већ испод либералног ореола“.
Ипак, да све није изгубљено сведоче и одређени примери побуне новинара на Западу, од сада већ легендарног Џулијана Асанжа до Такера Карлсона, највеће звезде америчког палеоконзервативног медијског спектра и његовог интервјуа са председником Путином, који је потукао све рекорде гледаности. Сумирајући личне и новинарске утиске поводом овог интервјуа, Рељић истиче: „Важно је да констатујемо да Такер Карлсон јесте топ-журналист у западном свету у овом трену. Далеко изнад суморних извођача тих послова који би се могли слити у једну личност – Кристијан Аманпур. Увек кад видим то лице које у сваком трену глуми значајност – а на основу неке силе која стоји иза кулиса – сетим се Оријане Фалачи (1929–2006) која је била идол у време кад је свет још веровао да новинари имају право да питају оно што читаоци желе да чују од лица до којих не могу да дођу“. Затим и наставља: „Нема доброг интервјуа без неке субверзивности. Али не глумљене субверзивности. Сви морају бити у том стању ризичности – и новинар, и испитивани, и публика. И свако се ту сналази и креће како зна и уме. Оријана Фалачи је била – то. И данас кад читате њене интервјуе осећате ту импресионирајућу живост. Код Кристијан Аманпур све је убијено, пре него што она истрчи пред камере. Она је егзекутор. Не зна другачије. Чак и ако налети на некога кога не импресионира моћ која стоји иза ње. Такер Карлсон се нашао у улози новинара који разговара као човек кога занима онај – преко пута њега. Знатижеља је очигледна и то је квалитет разговора“ (опширније у: Слободан Рељић, Такер из бајке ‘Царево ново одело’).
На крају да парафразирамо самог Рељића који констатује како је „од псеудостварности до дезинформативног поретка само један корак, а онда нас историја учи да савршенство негде, некако напукне, почну да се гасе светиљке, осети се трулеж иза сјаја“. Увек се појави неки Такер Карлсон и онда почне да виче: „Лаж, ово је лаж, све је ово лаж…”
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Слободан Рељић, Воља за лаж: нови светски дезинформативни поредак, Catena Mundi, Београд, 2022.
Слободан Рељић, Такер из бајке ‘Царево
Остави коментар