Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Године 1994. на власт у Белорусији долази Александар Григорјевич Лукашенко, кога присталице називају „батка” што на белоруском значи „отац”. Убрзо након ступања на дужност, Лукашенко је иницирао доношење новог устава, што је и учињено исте године. Устав је потом мењан 1995, 1996, 2004. године. Поред промене симбола, утврђен је и систем државног устројства који је и данас на снази. Наиме, Република Белорусија је држава председничког система. Председник представља јединство државе, доноси политичке одлуке, представља земљу у иностранству. Председник је такође и носилац извршне власти, пошто предлаже премијера Савету републике, али и бира и разрешава дужности чланове Владе. Председник има право и да председава седницама Владе.
Председник именује лица која руководе републичким органима, као и претходно од Савета изабране носиоце судске власти. Председник такође може укидати акте Владе, као и локалних власти, истовремено је председник Савета безбедности Републике, главнокомандујући оружаних снага, а у његовој надлежности су и проглашавање опште или делимичне мобилизације, као и увођење ратног стања. Мандат председнику траје пет година и од 2004. је могућ његов реизбор неограничен број пута.
Законодавна власт у Белорусији је концентрисана у два дома – Представничком дому, који чини 110 депутата, који се бирају по већинском, једнокружном систему и Савет републике који броји 64 депутата који се бирају од стране административних јединица (за сваки регион и град Минск одређени број). Ипак, кључна власт се налази у рукама председника.
Проучавајући систем власти у Белорусији можемо закључити да су односи постављени тако да се председник перципира не само као најзначајнији актер политичке сцене, већ и као симбол државности, заштитник суверености и независности Белорусије, као и чувар мира, а управо ова два појма се поимају као најзначајнији циљеви белоруске власти.
Лукашенко неретко јавно дебатује са министрима, директорима јавних предузећа, чак и председницима спортских колектива, углавном у негативном тону захтевајући боље резултате, више залагања и ревноснију службу народу. Лукашенко се, представља и то не само захваљујући сопственим наступима, већ и због синхронизованог деловања у јавности других органа власти, као заштитник народа од рђаве администрације.
Иако Лукашенко нема институционалну опозицију, иако му ванинституционална, углавном националистичка опозиција не представља озбиљну претњу и иако је чак и формално он тај који именује кључне вршиоце извршне и судске гране власти, систем је постављен тако да је директно изабрани председник кључна брана коруптивним или незналичким актима нижих или виших чиновника. Односно, таква се перцепција жели постићи у јавности.
Очито свесни да систем не може функционисати без супротстављених полова и водећи се ставом да свет покрећу пре разлике, него ли сличности, тачније сукоб различитих идеја, Лукашенко и његови сарадници су политичку сцену у Белорусији свели на однос: народна воља оличена у председнику против коруптивне тенденције бирократа.
При том, корупција се и у овом смислу доживљава, макар и у извршној власти, пре као повремена појава која не промиче будном председниковом оку, него ли као општа тенденција која преовладава. Занимљив је и податак да је функцију премијера Белорусије за време 24 године дуге владавине Лукашенка, обављало седам различитих лица.
Тешко је избећи закључак да овакав систем ипак даје резултате и у основној намери успева. Свакако, избори у Белорусији, како председнички, тако и парламентарни, већ годинама нису неизвесни. Не може се оспорити несумњиво висока популарност Александра Лукашенка, али се такође не може оспорити ни немогућност образовања активне опозиције, која би се супротставила лидеру на слободним изборима. Овакво онемогућавање опозиције се неретко вршило и силом. Ипак, приметно је да, нарочито након револуције у Украјини, Лукашенко као део општег тренда покушаја отварања једног геополитичког излаза и ка Западу, ослобађа политичке затворенике, дозвољава јавна окупљања и рад мањих медија који су настројени опозиционо.
Александар Лукашенко је рођен у маленом селу Кописк, у Витебској области, да би школовање и већи део младости, а потом и прве етапе своје професионалне каријере провео у Могиљевској области. Лукашенко је пореклом Украјинац, заправо отац његовог оца рођен је у Сумској области у Украјини. Свакако, Лукашенко себе национално сматра Белорусом.
Лукашенко се бавио политиком и у младости, али осим одређених локалних функција, није забележио значајнији политички успех. Интересантно, Лукашенко ову чињеницу покушава да прикаже као сопствену предност, истичући у својој званичној биографији, како није обављао високе државничке, ни политичке дужности у СССР. За претпоставити је да Лукашенко ово чини из два разлога. Први је што на овај начин покушава да своје комплетно политичко деловање веже за модерну Белорусију и докаже како је посвећени борац за њен напредак. Други је што Лукашенко све време, а нарочито последњих година, жели унапредити односе са западним државама, те да би наглашавањем свог неучешћа у совјетској власти, нити заузимања више позиције у партијској номенклатури, можда могао изнети један аргумент више, којим би био нешто прихватљивији партнер.
Лукашенко на власт долази на првим председничким изборима у Белорусији 1994. године. Држава је била погођена тешким економским проблемима и виспрени политичар, млади и надарени говорник који је наступао са позиције враћања старим, извеснијим совјетским временима у којима се макар није оскудевало у егзистенцијалним потребама, али исто тако и представљајући се као неко ко ће Белорусе вратити у руски свет, добија изборе након два круга гласања. У првом сазиву белоруског парламента 1990. године, Лукашенко је био изабран за депутата. Својим ватреним иступима и формирањем групе „комунисти за демократију”, Лукашенко скреће пажњу на себе.
Међу предизборним обећањима поред решавања економских проблема кроз отопљавање односа са Москвом, била су и она идентитетског карактера попут додељивања руском језику статус званичног у Републици Белорусији.
Ово су били једини избори које је Лукашенко добио након два изборна круга. Сваки наредни пут је побеђивао већ након првог изборног круга.
Првих година Лукашенко је доследно спроводио политику приближавања Москви. Године 1996. је формирана Унија Руске Федерације и Републике Белорусије, која је требала да прерасте у функционалну федералну државу, што се никада није догодило у потпуности.
Остави коментар