Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Током 21. века односи Минска и Москве су доживљавали успоне и падове, понајвише из разлога енергетске зависности Белорусије од Русије и константне тежње Лукашенка да за потребе привреде и домаћинстава у својој републици обезбеди повлашћен положај у односу са моћним суседом.
Русија је за Белорусију кључни савезник. Она је највећи и извозни и увозни партнер.
Белорусија је за време Лукашенка постала чланица свих међународних асоцијација које предводи Москва и ОДКБ и Евроазијске уније. Седиште ЗНД се налази у Минску. Лукашенко никада није спорио блискост два народа и две државе, константно ословљавајући Русе као браћу.
Ипак, сам Лукашенко последњих година све виже заговара прву идентитетску солуцију, по којој је Белорусија засебна држава у међународној арени, док су Белоруси засебан народ, са сопственом културом и традицијом, а не део руског света. Управо о руском свету и Белорусији у њему, сам Лукашенко 30. јануара 2015. говори следеће:
Ако овде има неких стручњака који верују да је белоруска земља део, како кажу сада, такозваног „руског света” или боље речено руског… Заборавите на то. Увек смо били гостољубиви за било кога. Али тражимо од сваког да поштује наш суверенитет и нашу независност. Неко мисли да није било такве земље (Белорусије, прим. аут.)… Није било, но сада постоји, и то се мора узети у обзир и никоме нећемо дати своју земљу. Колико год да је тешко, то је мој задатак и ја ћу га испунити. Испунићу је свим средствима. Иза мојих леђа стоје на стотине хиљада наоружаних људи.
Овакве и сличне изјаве нису реткост, поготово не након избијања украјинске кризе 2014. године. Занимљиво је и држање Минска по овом питању. Иако је Лукашенко у почетку одбијао да формално призна Крим као део Русије, ипак је Белорусија гласала против резолуције у Генералној скупштини УН 2014. године којом се осуђује анексија полуострва. Такође, у наредним иступима је наводио да није важно да ли признајете или не признајете Крим, њега сада контролишу Руси, избегавајући тако да се формално одреди према овом питању, али истичући значај фактичког стања.
Ипак, према разрешењу кризе у Донбасу, Лукашенко је имао прилично резолутан и Москви ненаклоњен став. Ја сам категорично против федерализације Украјине. Она би разорила украјинску државу. Управо је федерализација била предлог решења Москве, када је украјинска криза у питању. Занимљиво је да су овакво разрешење украјинске кризе заговарали чак и неки европски званичници попут Зигмара Габријела и Хермана Ван Ромпуја, али се Лукашенко овоме категорички супротстављао, заузимајући тако исти став као и Кијев. Током 2014. године, у време најлошијих односа на релацији Москва – Кијев, када се често помињала могућност изостанка испоруке енергената Украјини из Русије због неизмирених дугова, Лукашенко је Кијеву отворено понудио помоћ. Лукашенко се такође, врло оштро успротивио отварању руских сталних војних база, чак и у случају испуњења циља који је прокламовала Варшава и отварања нових америчких војних база у Пољској.
Недуго након Мајдана, у време када Москва још увек није признавала нове украјинске власти и када су се многи светски лидери уздржавали од заузимања става у украјинском конфликту, Лукашенко је примио у званичну посету Александра Турчинова, који је у то време вршио дужност председника Украјине, у својству председника парламента. Том приликом је Лукашенко изјавио да Украјину Белорусија доживљава као најпријатељскију државу и како ће јој увек пружати помоћ у границама својих моћи. Лукашенко је одбацио могућност непризнавања нових власти у Кијеву.
Један од последњих сличних иступа председника Белорусије који привлачи пажњу јесте из јуна 2018. године, када је при обиласку једне белоруске војне базе рекао: …често говорим Русима који се плаше да би Украјина могла постати НАТО држава, да ће можда доћи времена када ћемо се радовати што је Украјина у НАТО-у, уместо да постане некаква бандитска творевина.
Свакако тренутно најдубља тачка спорења између Москве и Минска јесте питање границе. Белорусија је последњих година намерна да се колико је то могуће отвори и ка Западу, односно да успостави одређене односе са ЕУ и САД, с обзиром на чињеницу да су они годинама на веома ниском нивоу. С тим у вези Лукашенко је одлучио да уведе једнострани безвизни режим грађанима шенгенског простора у кратком трајању.
С обзиром на чињеницу да између Русије и Белорусије до прошле године није било граничне контроле, свако ко ступи на белоруску територију, могао је врло лако прећи и на руску. У Москви су сматрали овај акт непринципијелним, те су стога увели граничну контролу између две државе. Лукашенко последњих месеци прети контрамерама, мада их и даље није увео. Чини се да ни последња посета руског председника Путина Минску, није допринела разрешењу ове ситуације.
Република Белорусија, предвођена Александром Лукашенком, у много чему је другачија држава од своја два блиска, источнословенска суседа. Белорусија није никада направила јасан раскид са комунистичком прошлошћу, али истовремено није ни прошла кроз процес олигархизације. Упркос држању током украјинске кризе које сасвим сигурно није очекивано, ни жељено у Москви, кao и појединих, чак и јавних спорења и размимоилажења са најзначајнијим суседом и савезником, Белорусија није држава која намерава да у неком скоријем периоду једнострано напусти руску интересну орбиту.
Са друге стране, Белорусија се под Лукашенком за Русију везује ипак више интересно, него ли идеолошки. Односи две државе у великој, ако не и највећој мери, зависе од руске попустљивости и разумевања за белоруске потребе, пре свега када је реч о енергентима. Пласман енергената испод тржишне цене и мимо економске логике из Русије на белоруско тржиште, представља кључни моменат, који опредељује реторику Минска и расположење спрам иницијатива регионалног или глобалног типа које се упућују из Москве.
Независно од енергетске политике, Лукашенко дуго и предано жели да отопли односе са Западом. Укидање серије санкција од избијања украјинске кризе са једне стране и ослобађање лица која су у ЕУ и САД перципирана као политички затвореници са друге стране, говоре о чињеници да и у Бриселу и у Вашингтону имају слуха за ове Лукашенкове намере. Међутим, и поред повремених посета америчких сенатора, једностраног укидања виза од стране Белорусије, или повремено громких изјава и Минску и Бриселу и Вашингтону, јасно је да је простор за сарадњу прилично сужен.
Белорусија нема намеру да направи потпуни геополитички заокрет и крене путем Украјине. За овако нешто не постоје ни услови у виду одговарајућег расположења у самој држави, али ни спољнополитички услови јер Запад не може понудити Белорусији адекватну замену за дознаке, субвенционисана снабдевања и тржиште што овој држави пружа Русија. Јасно је и да би одговор Москве у овом случају био оштар, тако да у правцу некаквог скоријег заокрета, започетог од стране Лукашенковог режима, не треба размишљати.
Оно што сасвим сигурно треба очекивати јесте наставак рада званичног Минска на очувању сопствене политике не само када су домаће прилике на дневном реду, већ и када је о међународној арени реч. Лукашенко ће сасвим сигурно и у наредном периоду наставити да се поставља према Москви као интересни, а не неупитни савезник. И што буде успевао да избори за себе већи маневарски простор, то ће ова политика бити све очигледнија.
Од Минска можемо очекивати политику коју је можда и најбоље дефинисао актуелни белоруски амбасадор у Москви, приликом обележавања Дана независности: Мирољубиво и вишевекторно. То ће и даље бити наша спољна политика.
Остави коментар