Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
У време покушаја афирмације „босанске нације“ већ постојеће подвојености и сукобе између српско-православне и хрватско-католичке заједнице Калајев режим настојао је да ојача и прошири. Паралелно с наведним процесима у току је била политичка борба српског народа за црквено-школску аутономију у окупираним областима. Наиме, одмах након успостављања окупационог режима, нове власти су код Васељенске патријаршије обезбедиле признање права Бечког двора да, супротно канонима православне цркве, уређује верски живот ове конфесионалне заједнице у БиХ. Право српског православног становништва да своје верске потребе практикује путем постојања и делатности српских црквено-православних општина било је укинуто, а ускоро је митрополит Сава Косановић смењен, док су јерархијске положаје у црквено-епархијској организацији Православне цркве у БиХ добили јерарси одани Хабзбуршкој монархији и канонски надлежној Васељенској патријаршији. Слично стању у „Тројединици“, српска православно-црквена организација у БиХ редовно је називана „грко-источном“. Српска грађанска елита, коју су чинили угледни интелектуалци, трговци, занатлије и малобројни земљопоседници, предузела је активности у циљу отклањања супремације надлежности „бечких власти“ у вези с организацијом вероисповедног живота православног становништва у окупираним областима. У првим деценијама дате борбе наведене активности персонификовали су угледни и материјално ситуирани Срби, попут Глигорија Јефтановића или Војислава Шоле, који су настојали да статус српског народа (не само православне конфесионалне заједнице) изједначе са положајем својих сународника у другим деловима Монархије, посебно у пречанским крајевима. Постојала је и политичка димензија напора српске православне заједнице у њиховој борби за обезбеђивање црквено-просветне аутономије. Наиме, прва генерација заточника напора српског народа да добије своју аутономију настојала је да за Босну и Херцеговину обезбеди статус пуне уставно-правно утемељене самоуправе у оквиру Османлијског царства, а која би била под протекторатом Аустроугарске у складу с одредбама Берлинског уговора. Материјално и логистички помагана из Србије, ова прва генерација бораца за аутономију формирала је око себе истински српски национални покрет у БиХ. Покрет је предузео грандиозне активности у области културе и просвете са циљем одржања и јачања српске националне свести у веома неповољним политичким и геополитичким околностима. У периоду аустроугарске владавине формирано је 21 српско певачко друштво, од којих су најугледнија била Српско пјевачко друштво „Гусле“ из Мостара, као и Српско пјевачко друштво „Слога“ из Сарајева. Од 710 културно-просветних друштава (где убрајамо бројне читаонице, задруге, банке и друге), колико их је било основано у периоду окупације Босне и Херцеговине, њих 396 имало је српски национални карактер. Један од најзначајнијих српских национално-књижевних, просветних, па и политичких часописа у том периоду био је „Босанска вила“, која је периодично публикована у Сарајеву. У време прве фазе борбе српског националног покрета за аутономију веома утицајан био је и лист „Српски вијесник“. Након четири меморандума босанскохерцеговачких Срба у вези с отвореним питањем црквено-школске аутономије из 1896, 1899. и 1902. године, уследио је споразум са властима (где је покрет за аутономију одустао од многих захтева). Владар је задржао право да бира митрополите и друге јерархе, али је призната самосталност српских православних црквено-школских општина. Тај споразум представљао је основу за усвајање Уредбе о вјерско-просвјетној самоуправи православне цркве у Босни и Херцеговини из октобра 1905. године. Чином усвајања уредбе окончана је борба Срба за успостављање црквено-школске самоуправе у БиХ, али је уследила друга фаза политичке битке српског националног покрета, која је имала циљ да мобилише, интегрише и афирмише идентитетски интегритет српства у окупираним, а касније и анектираним областима.
У међувремену, стасала је нова, млађа генерација интелектуалаца и припадника грађанске елите у корпусу српског народа у БиХ. За разлику од светоназора старије, конзервативне генерације заточника борбе српског народа за успостављање просветно-верске аутономије, нови слој грађанске елите проширио је платформу националних захтева. Једну групацију нових првака националног покрета чинили су интелектуалци окупљени око листа „Народ“ (Никола Стојановић, Васиљ Грђић, Урош Круљ, Милан Сршкић, Ристо Радуловић и други). Наведени грађански кругови предузели су напоре у борби за успостављање суштинске аутономије Босне и Херцеговине, у којој би требало засновати уставни и парламентарно-демократски поредак, сличан оном у Србији, где би се потом сачекале повољне историјске околности за опште национално и шире јужнословенско ослобођење и уједињење са слободарским српским државама. Другу групацију чинили су припадници грађанског слоја који су били веома наклоњени идеји саглашавања са аустроугарским политичким визијама устројства Босне и Херцеговине. Били су окупљени око листа „Истина“, а њихов истински вођ био је Данило Димовић. Трећи кружок био је окупљен око листа „Српска ријеч“ и њега су чинили старији и искуснији прваци борбе за црквено-школску аутономију, попут Јефтановића и Шоле. Управо њима било је замерено да су одустали од свеобухватне борбе српског националног покрета за суштинску самоуправу и народну, политичку еманципацију. Наведене примедбе највише су стизале од четврте групације која је била окупљена око потоњег листа „Отаџбина“. Дати кружок чинили су радикалнији представници нове елите, односно нове омладине, чији рад је персонификовао књижевник Петар Кочић. Нова омладина захтевала је радикалне реформе, посебно у погледу аграрног питања и заштите српских сеоских заједница. Заправо, „отаџбиновци“ су били истински заступници права сељачког слоја становништва у Босни и Херцеговини. Све ове групације ујединиле су се на Митровданској скупштини од 7. до 11. новембра 1907. године, када је настала прва политичка странка Срба у БиХ, чувена Српска народна организација.
Еманципација хрватског народа и његовог националног идентитета у Босни и Херцеговини донекле је имала различит развој у односу на поменуте вредности код српског етницитета. Заправо, наведена еманципација и афирмација националног идентитета код католичког становништва у БиХ била је условљена већ помињаном подвојеношћу, а и каснијим сукобима између два „свештеничка корпуса“ у оквирима „римске цркве“. Свакако, „преливање“ утицаја старчевићевско-правашке (касније франковачке) политичке идеологије из Банске Хрватске и Далмације у редове заступника афирмације националне еманципације хрватског римокатоличког становништва у БиХ отелотворило се у један специфичан „координатни систем расуђивања“ код колективне свести, у почетку танког слоја тек формиране хрватске грађанске интелигенције у окупираним областима. Наиме, „лучоноше“ хрватске националне идеје „огрнуте плаштом“ правашке политике у БиХ готово одреда су били страни држављани, односно грађани тзв. „Тројединице“. Утицај ове групације у почетку је био изразит у великим урбаним центрима, попут Сарајева, где су се окупљали у кругу сарадничке мреже надбискупа Штадлера. Хрватска национална идеја добијала је своје присталице и у деловима западне Херцеговине, средње и северне Босне (у демографски компактним или доминантним католичким регијама), али првенствено код једног мањег дела фрањевачког реда или цивила који су били блиски овој монашкој заједници. Наведена чињеница генерисала је у суштини два истоветна, али у методолошком приступу паралелна, делимично и супротстављена правца афирмације хрватске националне свести у различитим слојевима римокатоличке заједнице у БиХ. До почетка XX века ова два круга „расадништва“ хрватске националне свести била су сконцентрисана око римокатоличке црквене организације у Сарајеву и Мостару, као и код тамошњих група грађанске интелигенције, чији је развој био у тек у повоју. Због угледа фрањеваца, првенствено у западној Херцеговини, у почетку је мостарски круг био доминантнији у младом хрватском националном покрету у БиХ. Касније, са јачањем хрватске националне свести, иницијативу је преузео сарајевски круг, највише због чињенице да се налазио у седишту окупационе управе, али и из разлога снажније подршке коју је Врхбосанска надбискупија добијала од аустроугарских власти. Услед присуства јаке подршке идеји „прохрватског тријализма“ (која је била неприхватљива за бечку политичку елиту), те у годинама „бујања Калајевог босанског националног инжењеринга“, доста стидљиво, али ипак одлучно сузбијана је правашка идеологија у хрватском националном покрету.
Међутим, када је Калајева политика напуштена, франковачко праваштво у хрватском националном покрету доживљава успон. Једина суштинска политичка препрека у процесу потпуног срастања хрватског националног покрета у Босни и Херцеговини (као и у „Тројединици“) с аустроугарским, пангерманским, „државноправним идејама“ конституционалне интеграције Хабзбуршке монархије налазио се у чињеници да су бечке елите, могуће и неоправдано, страховале да би прихватањем прохрватске концепције устројства тријалистички уређене Монархије немачка доминација у овој древној држави остала минимизирана. Био је то пресудан разлог због чега „франковачка визија“ уређења јужнословенског етничког простора није имала одлучујућу подршку аустроугарских власти у подухвату креирања, а онда и уздизања хрватског националног идентитета у БиХ. Заправо, екстремни, агресивни курс „хрватског ризорђемента“ подстицан је једино у околностима када је окупационим властима била потребна политика сузбијања српског националног идентитета и његовог политичког гравитирања према Србији или Црној Гори, односно у случају муслиманске заједнице, када је било неопходно обуздавање њеног османлијског културолошког и политичког сентимента. Такође, хрватски национални покрет усмераван је и у борбу против аутономистичких тежњи српске и муслиманске заједнице, што је ионако дубоко подељено босанскохерцеговачко друштво трансформисало у скуп три засебна и међусобно супротстављена „овоземаљска универзума“. У циљу уздизања хрватске националне свести, под заштитом и вођством оба крила Католичке цркве у БиХ, од средине девете деценије XIX века покренуте су делатности многих хрватских политичко-културних друштава, као и публиковање бројних листова и часописа. Као правни наследник „Херцеговачког босиљка“, а под покровитељством фрањевачке заједнице, „Нови херцеговачки босиљак“, под именом „Глас Херцеговаца“ објављиван је у готово целој последњој деценији XIX столећа у Мостару. Улогу овог листа касније ће преузети часопис „Освит“. Према угледу на српска, основана су и хрватска певачка и „глазбена“ друштва, попут „Хрвоја“ у Мостару, „Требевића“ у Сарајеву, „Влашића“ у Травнику, и других. Хрватска дионичарска тискара почела је са радом у Мостару. Хрватски друштвени дом у Сарајеву основан је 1899. године, онај у Доцу, код Травника 1906. године, а Хрватско потпорно друштво за потребне ђаке средњих и високих школа у БиХ у Мостару покренуло је свој рад 1902. године, док је установа са сличним надлежностима и циљевима, Хрватско друштво за намјештање дјеце у занате и трговине, отворена 1902. године. Ова два друштва ујединила су се 1904. године, а од 1907. године позната су под називом Хрватско културно друштво „Напредак“, које у Сарајеву делује и данас.
Велика манифестација „Увођење хрватске заставе“ Хрватског пјевачког и глазбеног друштва „Требевић“, организована 2. јуна 1902. године, представљала је важан интегративни фактор у процесима „заокруживања националног идентитета“ Хрвата у БиХ. Међутим, тај идентитет и национална свест остали су присутни, чак у квантитативном смислу и изражени, у једном веома ограниченом слоју римокатоличке заједнице у БиХ, првенствено у редовима интелигенције, свештенства и становништва у урбаним срединама. Услед традиционалне позиције утицајног фрањевачког свештенства према идентитетским питањима, али и због чињенице да је правашка идеологија била главна кохезивна и то „увезена“ вредност, кад је реч о афирмисању националне свести, масе сеоског становништва, чврсто утемељене у универзалним римокатоличким верским догмама, остале су изван домета ове социолошке индоктринације. На прелазу векова, Стјепан Радић жалопојно је констатовао да је „хрватско име непознато у сељаштву БиХ“. Управо он и његова Сељачка странка били су главни носиоци централне и завршне фазе изградње хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини, али тек у периоду постојања прве југословенске државе, када је Радићев ХСС успео да политичке процесе „угради у свакодневицу“ просечне сеоске заједнице хрватске провенијенције у ширем етничком простору овог колективитета. Заправо, политичко деловање Римокатоличке цркве, посебно световних дијецеза у БиХ, као и „танког слоја грађанских елита“, насталих из реда тек „створене хрватске интелигенције“, нису били усмерени према сеоским заједницама, па су за сељаштво, све до појаве њиховог аутентичног представника у ХСС, остали непрепознатљиви. Улазак политике широког народног фронта у сеоска домаћинства (афирмисан од стране Сељачке странке) понудио је римокатоличкој заједници у БиХ потребни социјални и кохезивни чинилац процесу завршетка њене идентификације са хрватством, и то у пуном капацитету. Дакле, услед ограничавајуће социјалне базе њиховог деловања, политичке и културне установе или организације хрватског националног карактера у БиХ до 1914. године биле су неспособне да изврше основни задатак, због ког су и основане – да окончају хрватску националну интеграцију у окупираним, касније анектираним областима. Свакако, важна околност која је утицала на наведени неуспех налазила се и у чињеници да је део првака хрватског националног покрета (подстакнут и жељама аустроугарских власти да наспрам српске православне заједнице оформи јасну демографску већину у БиХ) непрестано тежио да процесом идентификације буде обухваћена и муслиманска заједница. Тај подухват био је значајан и за потребе окупационих власти, како би предупредили или зауставили сарадњу муслиманске и српско-православне заједнице у БиХ у њиховој, повремено заједничкој борби за аутономију окупираних области. Позитиван однос према наведеним тежњама показивала је фрањевачка заједница, као и у идеолошком погледу, широк спектар босанскохерцеговачких, хрватских и католичких интелектуалаца и политичара. Међутим, непремостиву препреку у поменутим процесима чинили су клерикални кругови окупљени око надбискупа Штадлера, као и, истина, мање бројна интелигенција наклоњена Врхбосанској дијецези. Агресивна правашка, националистичка политика надбискупа Штадлера и његовог „кружока“ наступала је са изразито прозелитистичког, римокатоличког аспекта перцепције савремених прилика у БиХ. Тај став није могао да представља фундамент у напорима за окупљање, а касније и политичко мобилисање муслиманске заједнице у оквирима хрватског националног покрета.
***
Велику захвалност дугујем др Радовану Ј. Субићу, из разлога што ми је његова докторска дисертација представљала снажан ослонац приликом разумевања дате теме и израде овог рада.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Екмечић, Милорад (1983). „Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 555–603.
Екмечић, Милорад (1983). „Национални покрет у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 604–648.
Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882–1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
Краљачић, Томислав (2014) [1992]. „Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату”. Могуће стратегије развоја Србије. Београд: САНУ. стр. 930–936.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7–41.
Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина“. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123–133.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325–339.
Субић, Радован Ј. (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд (докторска дисертација).
Остави коментар