Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Након парламентарних избора у Француској и (не)очекиваних резултата кључна реч која описује могућност да се формира влада је ingouvernable. Три политичка блока која су се издвојила на овим изборима: леви Нови народни фронт, центристичка и председничка група Заједно и десно Национално окупљање, након кратке кампање расписане у ноћи резултата Избора за Европски парламент, немају довољан број посланика да би владале самостално, а пут ка мањинској влади и кохабитацијама се чини дуг и неизвестан. Историјски избори Пете Републике у Француској имали су више карактеристика које су заокупиле пажњу јавности и ван Француске. Једно од важних питања које су ови избори поставили у јавности, посебно ван Француске јесте како је могуће да је Национално окупљање са 10 милиона гласова освојило мање посланичких мандата од Новог народног фронта са 7 милиона гласова. Наравно да није реч о „изборној превари” већ су велике разлике између удела гласова и броја изабраних посланика последица више фактора, посебно чињенице да се не ради о пропорционалним изборима, модификоване политичке понуде због одустајања трећег или четвртог кандидата који је прошао у други круг и формирања Републиканског фронта, као и чињенице да постоје значајни демографски диспаритети између изборних јединица. Њихово расписивање и јесте значајно у европском контексту, али и шире. Изборни систем и политичка култура, чињеница да би крајња десница могла да дође на власт први пут од доба Другог светског рата, хазардерски потез француског председника, преплитање догађаја са другим важним догађајима, појавама и процесима у свету – учинили су да се и у Србији више него икада пажња усмери ка Француској. Са правом је ово важна тема и за Србију. Француска је, како се често каже један од два мотора Европске уније, а од 2019. године и земља са којом Србија убрзано развија билатералне односе који утичу на аспекте политичко-дипломатске, друштвене, економске, војне и културно-научне. Отуда потреба и да се након завршених избора још једном покуша сагледати ситуација у Француској.
Одмах након избора кренуло се у калкулације да ли је и како могуће формирати владу и да ли би та влада била експертска. Такође, формирају се посланичке групе и започињу преговори око будућег састава владе за коју се у старту очекује да постоји краћи временски период од теоријски могућег. Нови народни фронт (178 посланика) сачињен од Меланшонове Непокорне Француске, Социјалистичке партије, Еколошке странке и Комунистичке партије, већ је значајно и пре избора подељен по идеолошким, личним и стратешким опредељењима. Пет посланика се већ пре избора одвојило од Меланшона, стога ће они ближе сарађивати са еколозима и комунистима. Они се чак залажу и за стварање велике посланичке групе коалиције која је освојила највише гласова, али је реализовање ове могућности ограничено. Председнички табор добио је 156 посланика, а чине га Ренесанса, МоДем и Хоризонти, којима се морају придружити и још неки посланици. У Скупштини ће они имати своје посланичке групе, као што ће то бити случај и са другим странкама у оквиру ове друге две велике групације. Такође, могуће је да ће из председничке већине, као и из свих осталих група бити независних посланика, што сведочи о фрагментисаном парламенту. Национални скуп је у позицији да формира највећу групу по броју – 125 посланика међу којима су и некадашњи републиканци. Марин ле Пен и Жордан Бардела биће најзначајнији у њиховој борби у Скупштини, коју су најавили као наставак пута ка позицији моћи. На крају, али по могућности утицаја веома је значајна група републиканаца (66 посланика), који воде порекло од некадашњих Деголиста, Ширакових и Саркозијевих присталица. А како ће се закони у оквиру будућег парламента морати доносити уз широки консензус биће не тако безначајна улога посланика који долазе из позиције левице и деснице, а који нису, у оквиру ових великих политичких групација, ни изашли на изборе.
Матилда Пано, блиска сарадница Жан Лика Меланшона је поново изабрана за председницу посланичке групе Непокорене Француске у Народној скупштини, што потврђује континуитет деловања ове партије, али је и могућа назнака брзог разилажења са групацијом са којом је однела победу. „У складу са републиканском праксом током периода кохабитације, на председнику Републике је да се сада обрати Новом народном фронту како би му омогућио да формира владу” – став је групације левих партија која је освојила највише посланичких места у парламенту који броји 577 посланика. Нови народни фронт у заједничком саопштењу четири посланичке групе позива Емануела Макрона да се „одмах обрати Новом народном фронту како би му омогућио да формира владу”. Левичари су упозорили Емануела Макрона на продужено задржавање Габријела Атала у Матињону. Такође, укључивање у владу крајње деснице и левице за Макронову политичку групацију није прихватљиво. Неколико посланика Ренесансе прети да ће гласати о неповерењу ако будућа влада укључи посланике. Оливије Фор, секретар Социјалистичке партије, одмах након проглашења изборних резултата изјавио је да је спреман да преузме премијерску позицију. „Не може бити претензија на хегемонију, жеље да се наметнемо другима, без икаквог дијалога”, наставио је он, уверавајући да ће Нови народни фронт „радити само под једним условом: да зна како да функционише консензусом”. Планове му омета потенцијална кандидатура посланице Игет Бело са Реуниона, која је блиска Меланшону и коју су подржале три групе из коалиције. Ипак, како је Бело одбила, преговори левице се настављају до 18. јула, што Емануелу Макрону и осталим позицијама одговара могућност даље борбе за што боље позиције у ситуацији када нема апсолутне већине.
Некадашњи премијер Едуар Филип, чија је странка део председничке групе и за кога се верује да би могао бити кандидат на председничким изборима 2027. године, позвао је на формирање „блока који би спојио републиканце и Ренесансу”, а који би имао око 220 посланика. По мишљењу Филипа овај блок би дао „слабу, али релативну већину”, која је способна да „гарантује стабилност”. Интересантно је да се док су се појавиле, а потом и потврдиле информације о његовој вечери са Марин ле Пен пре више од шест месеци, некадашњи премијер и један од најпопуларнијих политичара у Француској, определио се да одбаци термин коалиција и дефинисао ово спајање у влади као „технички споразум који омогућава да се послови земље померају напред и управљају најмање годину дана”. Оливије Марлеик, некадашњи председник посланичке групе републиканаца, на линији је са овим и позива Емануела Макрона преко интервјуа у листу Фигаро да именује премијера из редова републиканаца. Гзавије Бертран, такође републиканац залаже се за сличну владу, коју назива „владом националне ванредне ситуације”. Овде се инсистира, дакле, не на класичној коалиционој влади, већ више на савезу у скупштини у који би ушли поред републиканаца и Макронове групе, такође и посланици из редова Уније демократа и независних, дакле, посланици десног центра, а можда и независни посланици. То је врло јасно облик већине који није апсолутна већина, то сам свестан, али који је најближи овој апсолутној већини и који је способан сада да влада, сматра Бертран. За разлику од Едуарда Филипа, он није користио термин „техничка влада”, већ израз „политичка влада”. Инсистирао је и да ниједна од „крајности” не може бити део те владе. Познато је и да је Емануел Макрон у уторак увече имао састанак са Жераром Ларшеом, председником Сената, такође републиканцем, који му је на почетку кампање упутио веома оштре речи заједно са другим републиканским сенаторима. У наредним данима видећемо да ли ће ово бити пут ка креирању једне шире политичке владе која ће имати неформално орочени мандат од годину или две дана, како би се консолидовала ситуација у држави.
Први дани након избора у Француској су очекивано посвећени одмеравању снага и позиционирањима у оквиру могућности да се формира већина и Влада. Истовремено, ове изборе је потребно посматрати и као позиционирање за 2027. годину. Показало се да поред екстрема на левици и десници, грађани бирају и умерене опције, као и да не верују у промене програма Марин ле Пен и Националног окупљања. Велико искуство за Жордана Барделу, који ће бити важна карика у критикама будуће владе у наредном периоду. Такође, Габријел Атал је показао способност да се суочи са великим изазовом кратке, али динамичне кампање коју је водио и успео да спречи катастрофу коју су предвиђали неки аналитичари. Као шеф посланичке групе председничке опције у француској Скупштини наставиће одмеравање снага са Барделом. Сигурно је да ће Атал бити једна од важних личности француског политичког живота и у будућности, иако је овај његов први мандат као најмлађег премијера завршен брзо и бурно. Иако је Жан Лик Меланшон успео да значајно допринесе победама Новог народног фронта, његова популарност слаби, као и кредибилитет међу члановима других левих група. Неке од његових популистичких решења су екстреми који прете сваког тренутак да прерасту у тачке расцепа леве групације. Оливије Фор је на овим изборима успео да се наметне и као потенцијални кандидат за премијера, али без обзира колико успеха сада буде имао, такође је обезбедио солидан старт за 2027. годину. Ипак, види се да Едуар Филип, износећи своје предлоге, самоуверено и конструктивно, озбиљно претендује на успех за три године на председничким изборима. Богато државничко и политичко искуство је предност групације коју он настоји да створи у Народној скупштини, а да ли је то реално и колико одрживо у овим околностима показаће време. Ако се формира оваква групација и Француска стабилизује, Едуар Филип би могао бити на корак од Јелисејске палате. Стога се може закључити да као што су се европски избори завршили расписивањем парламентарних избора у Француској, да су се ови парламентарни завршили неформалним расписивањем кандидатура за председничке.
Остави коментар